Nema Vise Heroina

Marina Vulićević

Nema više heroina
poput Karmen ili Ćo Ćo San

Svi se zgražavamo klišea kada ih vidimo kod drugih. Kad, pak, sami uzmemo reč, upadamo u njih kao slepac u otvoreni šaht

Goran Gocić (Foto D. Ćirkov)
Jedno od najvećih književnih iznenađenja ove godine svakako jeste roman „Tai” Gorana Gocića, u izdanju „Geopoetike”. Ova knjiga nagrađena je i priznanjem „Miloš Crnjanski”. Gocića znamo kao teoretičara kulture, filmskog kritičara, autora doku-mentarnih filmova, novinara. Neke od najpoznatijih njegovih studija su „Endi Vorhol i strategije popa” i „Emir Kusturica: kult margine”.
Roman „Tai” ljubavna je priča o čoveku koji iz Beograda odlazi na Tajland, zaljubljuje se u igračicu u striptiz baru koju želi da spase iz njenog dekadentnog sveta, ispisujući u svom duhu čitave eseje o istoč-njačkoj i zapadnoj kulturi, pohvalu ženi, uz poetske i filozofske citate. Pored toga, vodi imejl prepisku sa prijateljem koji mu „otvara oči” i upozorava ga da u opasnoj ljubavi ne ide predaleko, jer podatnost Taj-lanđanki ne znači i iskreno davanje…
Ovako nesvakidašnja, lična i duboka ispovest deluje dugo pripremana i u pripovedačevoj svesti – njegovim dotadašnjim životarenjem do trenutka kada „jedan poziv menja sve”, ali i u onome što ste vi do sada pisali, čini potpuni zaokret?
Da, kalio sam se na drugim žanrovima. Napisao sam dosad tri studije, o Vorholu, Kusturici i Žilniku; učestvovao sa svojim esejima još u nekih petnaestak zbornika i pisao za novine. Ljudi su me stavili u fah, u fioku, a ona ima lepu belu etiketu na kojoj piše „kri-tičar”. U mom pisanju je dosad emotivni sadržaj mini-malizovan.
Trudio sam se da racionalizujem pitanja umetnosti. Moja je misija bila da nadoknadim jedan preko potreban sastojak u kulturi koja u biti nije sklona racionalizovanju i u kojoj su analitičnost, siste-matičnost i nauka ružni pačići koji nikad nisu odrasli. A onda sam se upustio u tekst koji mi je isprva izgledao kao vrsta luksuza: tropska utopija. Tekst koji sam nazvao „Tai” je snoviđajan, naglašeno fantazma-goričan i emotivan. Iz mene je provalila bujica ose-ćanja i čitaoci su na to reagovali.
Na motivu preobražaja izgrađen je pripovedni svet, mačo muškarac postaje požrtvovani vitez, čak su na osobeni način dekonstruisani i stereotipi fascinacije nedostižnim, kao i zaljubljivanja u emotivno nedo-stupnu prostitutku. Ovde se zaljubljuju i različiti kul-turni modeli oličeni u dve ličnosti?
Tako je, junak romana „Tai” doživljava dramatičan preobražaj, ako ne i prosvetljenje. On, na neki način, vraća izgubljenu veru u sebe i u ljude. Što se tiče pristupa kulturnim modelima, svi se zgražavamo klišea kada ih vidimo kod drugih. Kad, pak, sami uzmemo reč, upadamo u njih kao slepac u otvoreni šaht. Moj metod pisanja je sličan onom metodu kuvanja (mada se nadam da sam bolji pisac nego kuvar).
Ne krećem od recepta, već od raspoloživih namir-nica pokušavajući da od njih izvučem maksimum i ne znajući koje jelo ću na kraju jesti. Ovo je teži put, ali pažljiviji među čitaocima mogu precizno i s velikom tačnošću da osete koja literatura je plod veštačke kon-strukcije i poze, a koja proističe iz neposrednih i presnih doživljaja; gde pisac ulazi u spekulacije, a gde otima od iskustva, gde je pisac prorok, a gde resavac. Kad čitate Tomasa Bernharda, Henrija Milera, Rastka Petrovića – osećate kako se život takoreći nekontro-lisano preliva u literaturu i nanovo izvire iz nje.
Junak se ovde otvara za kulturu matrijarhata, smirenosti i požrtvovanja u sveopštoj prolaznosti, za spasenje koje zapadna žena ne donosi. U stvari, jednostavno se otvara samo jednoj ženi, koja ne traži razmaženo da joj se „skinu zvezde sa neba“, a što tra-že žene sa Balkana?
Matrijahat se očito ponegde zadržao. No, moj se junak, a naročito njegov nadobudni sagovornik iz romana „Tai”, bez griže savesti upušta u opasne gene-ralizacije, naveliko operišući s važećim i privatnim stereotipima. Pri tom obojica imaju veliku žudnju da svetu ponude važne istine ili epohalna otkrića. Lično bih uvek bio daleko oprezniji kod izricanja takvih sudova nego moji junaci koji štedro razbacuju umeća življenja i mudrosti o ženama. Evropljanke, Balkanke, žene iz Indokine – nema boljih i gorih, razmaženijih i stamenijih, samo različitih.

Motiv spasenja takođe je izokrenut, kome je za-pravo spasenje potrebno?
U današnjem romanu nemamo više tragične istočne heroine, poput Karmen koja gine od ruke posesivnog ljubavnika, ili Ćo Ćo San koja sebi uzima život. Danas zapadnjaci odlaze na Tajland ili na Filipine, bahate se, prepuštaju čarima seks-turizma, razmeću svojim spravama, znanjima i profesijama, mašu svo-jim svemoćnim valutama i titulama. No na kraju oni, a ne njihovi eskorti, shvataju da su oštećeni, izgubljeni, otuđeni, kupljeni, mahniti. Takav je slučaj i s mojim junakom, s tim da je on osetljiviji, romantičniji i skloniji samozavaravanju od prosečnog turiste.
Šta za vas znači nagrada Crnjanski?
Znači veoma mnogo. Lagao bih kad bih rekao da je moj rad dosad prošao nezapaženo, da sam bio skrajnut na marginu, da su me ignorisali mediji. Čak sam dobio nekoliko nagrada za svoje eseje. Ali ovo je sasvim druga situacija. Za nagradu „Miloš Crnjanski” se ne konkuriše, tročlani žiri u kojem sede ugledni profesori književnosti bijenalno razmatra radove i donosi odluku bez pompe, književne politike i me-sijanstva.
Među dobitnicima su ponajbolji srpski autori, Borislav Pekić i Dušan Kovačević, između ostalih. Profesor Milo Lompar je primetio kako su se ovo-godišnji dobitnik i članovi žirija upoznali tek na ceremoniji dodele – i da tako i treba da bude. Svaka, a pogotovo ovako ugledna nagrada, važna je kao kata-lizator koji će „Tai” približiti čitaocima.
Da li ćete nastaviti da pišete prozu?
„Tai” mi se čini posve jedinstvenim: osećam da knjizi, povodom koje sam se tako intimno deklarisao, dugujem više nego ostalima. Ali odgovor na vaše pitanje je: hoću. Sledeći roman zvaće se „Poslednja stanica Britanija”. On je na neki način uparen sa studijom „Bolest kao filmski stil” gde elaborišem kompleksan odnos između stvaranja i bolesti. Dakle, neću se okaniti ni analitičkog pisanja.
Štaviše, „Tai” tvori celinu sa studijom koja je takođe u pripremi, po imenu „Pornokratija”. Ovi pro-jekti su se toliko odužili da imam osećaj kako na njima radim oduvek. No, bilo da je u pitanju roman ili studija, ja ih ne izbacujem ugađajući tržištu ili zato što me na to obavezuju katedre ili ugovori. Svaki od ovih radova potiče od izvesnog duhovnog ili emotivnog preokreta, bitne spoznaje ili čak sićušnog prosvet-ljenja. Knjige koje s porođajnim mukama donosim na svet su me i silno namučile i pružile mi veliko za-dovoljstvo.
Politika

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License