Uoči transfera vlasti u Iraku od privremene administracije Pola Bremera na novoformiranu iračku vladu
Neispunjeni planovi oslobodilaca
Ivan Ninić
Kada su američke armije, u martu 2003, nakon dvadesetak dana borbi, ušle u Bagdad, bila je to prva faza jedne opasne avanture. Lakoća izvojevane pobede trebalo je da izazove podozrenje kod rukovodstva invazionih snaga. Ali nije. U svesti Amerikanaca ostalo je pamćenje na invaziju u junu 1944, D-day, oslobađanje Evrope i oduševljenje lokalnog stanovništa iskrcavanjem savezničkih trupa na evropsko tlo. Sa takvim istorijskim pamćenjem američka vlada predsednika Buša ušla je u novu misiju oslobodilaca. Međutim, pokazalo se da oslobađanje iračkog naroda od tiranije Sadama Huseina nije isto što i oslobađanje Evrope od Hitlerovog nacizma. A pored rizika same akcije, izostala je potpora tradicionalnih saveznika, Ujedinjenih nacija kao i onih koji su oslobođeni: iračkog naroda. Vojnici su dočekani sa mržnjom okupatora. A oni, umesto da opovrgnu tu ulogu, malo su učinili da dokažu suprotno. General Tomi Franks, oslobodilac Iraka, podneo je ostavku, jer nije hteo da njegovi vojnici postanu irački policajci.
Nakon ulaska u Bagdad i ritualnog obaranja svih spomenika Sadamu Huseinu, nastala je neviđena pljačka jednog od najstarijih centara civilizacije. Počinioci su bili lokalni lopovi, ali vrlo često i oslobodioci. Umesto smirivanja situacije u Iraku, oslobodiocu, koji se transformisao u okupatora, izmicala je situacija iz dana u dan. Huseinova armija, politička struktura režima, kao i baasističko partijsko rukovodstvo su nestali. Nigde nije moglo da se pronađe oružje za masovno uništenje. Okupator je objavio jedan detinjasti špil karata sa najtraženijim likovima oborenog režima. I polako, ali sve više i žešće, počeli su napadi na savezničku vojsku širom Iraka.
Kada je Pol Volfovic, jedan od kreatora americke ekspedicije u Irak, upitan zašto plan nije sveobuhvatnije osmišljen, odgovorio je da su predviđene sve moguće varijante nakon obaranja Sadama Huseina, ali da se nijedna od njih nije ostvarila. Američki stratezi očigledno nisu ušli u suštinsku analizu islamskog fundamentalizma, niti baasističkog nacionalizma. Huseinov režim je bio brutalan, ali je imao svoju konstrukciju. Između ostalog, počivao je na dugogodišnjim dobrim odnosima sa zemljama sovjetskog bloka i Jugoslavije. Da li je Volfovicu pala u oči sličnost između komunističkog internacionalizma i islamskog militantnog globalizma? Nakon što su američke trupe oborile talibanski režim u Avganistanu, mreža Osame bin Ladena se raširila po svetu, osnivajući lokalne ćelije. Taj novostvoreni mudžahedinski internacionalizam ima svoju čvrstu organizaciju, metode delovanja, cilj. Raspadom iračkog baasističkog režima, islamski verski ekstremizam se uvukao i u Irak, u kome je za vreme Sadama Huseina slabo i vrlo prikriveno delovao. Dolaskom Amerikanaca u Irak, dve struje su našle zajedničku tačku: ispoljavanje mržnje prema okupatoru i svima koji su njegovi pomagači.
Drugi elemenat koje Volfovic sigurno nije imao u vidu je doktrina partizanskog ratovanja. Teoretičati Jugoslovenske armije su partizansko ratovanje, iz vremena Drugog svetskog rata, razradili u vojnu doktrinu koju su godinama plasirali u zemlje Trećeg sveta, pa i u Irak. Uspešni napadi na okupacione vojne konvoje i druge akcije Republikanske garde i Sadamovih lojalista, nisu amaterski poduhvati. U tim napadima se oseća vojna potkovanost.
U strateškom smislu, obaranje režima Sadama Huseina imalo je svoj cilj. Irak zauzima centralnu poziciju na Srednjem istoku. Od svih arapskih država poseduje najkvaliteniju ljudsku infrastrukturu. Veza Amerike sa teokratskim režimima Saudijske Arabije, Kuvajta i Emirata postaje sve više omča oko vrata velikog biznisa. Samo je pitanje dana kada će Al-Kaida, razapeta po celom svetu, oboriti režim u nekoj od tih država. Treba naći zamenu za maguće izgubljene dobavljače sirove nafte u svetu. Američke rafinerije imaju, momentano, dobre odnose sa Rusijom, gledaju da eksploatacija u Kaspijskom bazenu krene punom snagom, traže se novi resursi u Južnoj Americi, u Africi, ali Irak je dar božji: 10 procenata svetske proizvodnje! Inšalah!
Međutim, događaji su se razvijali, sasvim neočekivano za okupacione snage, na najgori mogući način.
Amerikanci su, razume se, računali da će biti potrebna izuzetna diplomatska veština u balansiranju iračkim centrima moći. Imali su u vidu tri: kurdski sever, sunitsku centralnu oblast koja je, uglavnom, podržavala Sadamov režim i južni, šiitski prostor.
Irački Kurdi su za vreme poslednje decenije baasističkog režima izvojevali izvesnu samostalnost, ali su pod američkom okupacijom hteli da je prošire i utvrde, da je institucionalizuju. Na severu Iraka, području izuzetno bogatom naftom, Amerikanci su nameravali da se učvrste pomoću Kurda, ali oprezno. Nisu želeli da se zamere tradicionalnom savezniku, Turskoj, koja ni približno nije spremna da dâ svojim Kurdima tolike ustupke koliko je obećano njihovim sunarodnicima na iračkoj strani.
Južni, šiitski deo Iraka, sa glavnim regionalnim gradom Basrom, takođe je bogat izvorima nafte. Englezi koji drže pod okupacijom taj deo Iraka na granici sa Kuvajtom na jugu, i Iranom na istoku, imali su zadatak da tamošnje stanovništvo zadovolje izvesnim autonomaškim obećanjima, da ne bi sarađivali sa iranskim fundamentalistima. U tom delu Iraka, šiitska plemena ni sama ne mogu da se slože: neki traže zaštitu Irana, drugi smatraju da je iračka šiitska šizma izvornija od iranske i, najzad, postoji jaka sekularna struja šiita, koja, imajući u vidu obilje nafte u području, želi da izgradi ekonomski jak, nezavisni Irak.
Svesni da ulaze u ovaj rat bez međunarodne verifikacije i imajući u vidu različitosti iračke društvene strukture, Amerikanci nisu računali sa trećom otežavajućom okolnošću. Stalno naglašavanje da će, nakon obaranja režima Sadama Huseina, u Iraku biti uspostavljena demokratija zapadnog tipa, bilo je najgore rešenje koje su okupacione vlasti mogle da ponude. Većina zemalja u regionu ne želi da vide na Srednjem istoku jednu demokratsku, liberalnu arapsku državu. Tradicionalni prijatelji Amerike, Saudijska Arabija i zemlje Zaliva su protiv, Iran i Sirija takođe. Ako takvo rešenje, recimo, prihvata centralna avganistanska vlada, tribalna prostranstva zemlje se žestoko protive.
Amerika je potpuno usamljena. Bez međunarodne podrške, niti podrške okolnih zemalja i internih frakcija. Otpor prema okupacionim snagama se internacionalizuje. U Iraku dejstvuje sve više stranih elemenata kojima nije važno što, pored zapadnih stranaca, gine i lokalno stanovništvo. Haos i pakao treba da obeshrabri okupacionu vojsku i otera plaćenike, takozvane kontraktore.
Privatne firme za obezbeđenje prave značajne poslove u Iraku. Tek kada se dogodi tragedija, što je bio masakr u Faludži, dozna se nešto više o izazovu koji se locirao između vojnih akcija i velikog biznisa. Bezbednosna agencija Blackwater Security Consulting i mnoge druge američke, engleske i kanadske firme treniraju privatne paravojne komandose i šalju ih na zadatke u područja kao što su Avganistan i Irak. To nisu borbene formacije, ali su ljudi sa ratnim iskustvom, koji treba da obezbede sigurnost raznim političkom i poslovnim ljudima. Računa se da u Iraku radi između 15 i 25 hiljada ljudi takvog profila, za 24 do 40 kompanija.
Izazov je veliki. Dnevnice su od 500 do 2.000 dolara, a za neka važnija mesta i do neverovatnih 10.000 dolara! Ugovori se potpisuju na 2 do 6 meseci i čovek, ako preživi, svakako može da zaradi pozamašnu sumu novca. Oni brinu za bezbednost američkog administratora Iraka Pola Bremera i druge visoke zvaničnike, čuvaju naftna polja, zatvore, hotele, aerodrome, treniraju iračku policiju. Obično su starosti između 30 i 40 godina. Računa se da industrija, angažovana u Iraku, ulaže oko 1,8 milijardi dolara samo za bezbednost. Sem iz Amerike, ovi kadrovi su najčešće iz Engleske, Indije, Kanade, Južne Afrike i, naravno, Iraka. Pretpostavlja se da među njima ima dosta, možda i nekoliko stotina izraelskih stručnjaka, jer se oni visoko kotiraju u međunarodnoj konkurenciji te vrste. Zna se da je Izrael glavni snabdevač naftom američke armije, angažovane u Iraku. Izraelska firma Sonol potpisala je ugovor na 70 miliona dolara. Ovaj posao je jedan od paradoksa iračke vojne kampanje za koju Dipil Hiro, međunarodni stručnjak za Bliski istok, kaže da je najveći politički događaj u postkomunističkom svetu.
Stručnjaci Blackwatersa obilaze svet angažujući dobrovoljce za visokorizične poslove. Na poligonima u Severnoj Karolini kandidati prolaze kroz intenzivnu obuku. Krajem juna, kada civilna administracija Pola Bremera bude predala vlast iračkoj vladi, korporacije za privatno obezbeđenje će imati još više posla tamo gde će poslovati strane kompanije. Pored Blackwaters Security Consulting, vrlo aktivna je i firma Meyers & Associates iz Teksasa. Tim Meyers, predsednik kompanije, kaže da njegov tim daleko povoljnije može da obavlja ovaj posao od vojske, jer nije toliko pod prismotrom medija.
Control Risks Group ima 500 ljudi spremnih da u svako doba dana i noći krenu na zadatke. Medutim, iako iskusni i dobro naoružani, oni ne upotrebljavaju oružje, sem u samoodbrani i odbrani onoga koga treba da štite.
Karakteristično za sve ove kompanije je da, bez obzira na opasnost u Iraku, one ne misle da povuku svoje osoblje. Naprotiv, "mi imamo sve više dobrovoljaca", kaže predsednik International Peace Operation, Doug Brooks, jer su ljudi dobro plaćeni i veruju u vrednost svog posla.
Dobrovoljci, u vojsci ili pod ugovorom, ne sanjaju u kakav pakao odlaze. Situacija je iz dana u dan neizvesnija, opasnija, pravi ruski rulet. Teroristi, bili oni baasistički revanšisti, šiiti instruirani od strane Irana ili domaćih ajatolaha, Al-kaidini internacionalisti, svoju ubilačku akciju usmeravaju protiv zapadnjaka, naročito protiv Amerikanaca, Jevreja u američkoj vojsci, među novinarima i kontraktorima, protiv Iračana koji sarađuju sa saveznicima, menjajući taktiku iz dana u dan. U početku, njihove akcije su bile usmerene prema vojsci i vojnim postrojenjima, zatim su ih proširili protiv stranih firmi, da bi u poslednje vreme gnev ispoljili na pojedine ljude, širom Bliskog istoka, javnim odsecanjem glave žrtvi.
U takvoj atmosferi, na temperaturi preko 30°C, izbila je afera u bagdadskom zatvoru Abu Graib, koja je definitivno naterala predsednika najmoćnije zemlje na svetu da ubrza transfer civilne vlasti u Iraku, od administracije Pola Bremera na novoformiranu iračku vladu. Primopredaja vlasti će biti 30. juna. Ona treba da pripremi političke uslove koji će omogućiti parlamentarne izbore u Iraku u januaru 2005.
Novoformiranu civilnu administraciju Iraka će čuvati iračka policija i reorganizovana vojska. Međutim, s obzirom da su te formacije slabe u odnosu na snage koje će i dalje hteti da spreče izgradnju demokratskog režima, poredak će čuvati i strana vojska, međunarodne snage u vidu NATO formacije. Kako svi zvaničnici kažu: "Dokle god bude bilo potrebno".
Posle decenija tiranije Sadama Huseina i godinu dana haosa, treba se nadati da će Iračani smoći snage da iskoriste svoju istorijsku šansu. U suprotnom, kaže Kisindžer, zadesiće ih sudbina Jugoslavije i Irak će se raspasti na tri dela.
Danas Avgust 2004