Neimari Srpsko Jevrejskog Bratstva

NEIMARI SRPSKO - JEVREJSKOG BRATSTVA
U ovom poglavlju prikazni su likovi izvesnog broja javnih radnika Srba mojsijevaca, neimara srpsko-jevrejskog bratstva čiji život i rad predstavljaju sintezu srpskog i jevrejskog rodoljublja, uglavnom u periodu 1912-1918. godi-ne. Međutim, ovde ni izdaleka nisu obuhvaćeni svi za-služni srpsko-jevrejski javni radnici niti su svestrano obrađeni njihovi portreti. U stvari, neimari jevrejsko-srpskog bratstva i solidarnosti su svi oni članovi je-vrejske zajednice koji su, vršeći valjano svoju dužnost u ratu i u miru, na bojnom polju i na raznovrsnim dužnostima, služili srpskoj, odnosno jugoslovenskoj otadžbini. To su u prvom redu oni znani i neznani junaci koji su u ra-tovima 1912-1918, kao i u ranijim ratovima, dali svoje živote, zatim oni koji su u časovima teških ratnih iskušenja i na unutarnjem i na spoljnjem frontu, u neprijateljskim zarobljeničkim i internirskim logorima i drugde posvedočili svoju vernost otadžbini. Tu spadajui svi oni koji su ne samo u ratu nego i u miru svojim časnim radom na raznIm mestima i poslovima doprinosili na-pretku naše narodne zajednice. Može se slobodno reći da je graditelj toga bratstva bila stvarno cela srpsko-jevrejska zajednica u kojoj nije bilo ni izdajnika ni sabotera.

Verovatno da nikad neće biti napisana istorija najvećeg broja onih mnogobrojnih skromnih heroja dužnosti iz redova srpsko-jevrejske zajednice: kako onih koji su u ratu poginuli, tako i onih koji su ratove preživeli i u oslobođenoj otadžbini nastavili da časno rade na opštem dobru. Ali zato će se ti neznani junaci ogledati u likovima jednog broja istaknutih javnih radnika i predstavnika srpske jevrejske sredine, koji oličavaju osnovne crte duha i karaktera celokupnog srpskog jevrejstva i njegove zasluge za naš narod na raznim poljima. Ličnosti srpsko-jevrejskih javnih radnika mlađe generacije nisu ovde prikazane, jer to izlazi iz okvira teme ove knjige koja je usredsređena na do-gađaje iz 1912-1918. godine.

Želimo najzad da učinimo još dve napomene.

Izvesne ličnosti iz perioda pre 1918. godine nisu uopšte ušle u ovo poglavlje stoga što pisac nije mogao blagovremeno doći do potrebnog biografskog materijala. To je slučaj, na primer, sa Hajimom S. Davičom koji je bio značajan i kao privredni političar, i kao pisac, i kao književni kritičar i prevodilac. Stepenom raspoloživosti biografskih podataka objašnjava se takođe i nesrazmera u pogledu veličine mesta datog pojedinim ličnostima, različite važnosti i zasluga.

Avram Ozerović
Avram Ozerović, finansijer i političar57 je imao važnu ulogu u privrednom i političkom životu male Srbije, osmadesetih i devedesetih godina HGH veka Bio je dugo godina narodni poslanik grada Beograda, istaknuti član Napredne stranke, odane kralju Milanu i njen glavni govornik u privrednim i finansijskim debatama, gde je lomio koplja sa vođama opozicije: Nikolom Pašićem, Rašom Miloševićem i drugima. Kao izvestilac finansijskog od-bora i narodni poslanik učestvovao je u diskusiji o svim važnijim privrednim zakonima i u njihovom donošenju: Zakona o unapređenju i zaštiti domaće industrije 1882, Zakona o Narodnoj banci 1882, odredbe o kovanju novca, o zaključenju trgovinskih i konzularnih konvencija sa stranim državama i sl.

Kad je doneta opšta carinska tarifa kao osnova za trgovinske ugovore koje je tada nezavisna Srbija prvi put zaključivala sa zapadnoevropskim zeljama, Ozerović je u Narodnoj skupšitni branio ekonomsku politiku vlade s velikim poznavanjem ekonomskih problema. Srpska vlada mu je poverila 1882. važnu misiju u Veću radi regulisanja izvesnih pitanja značajnih za javni kredit Srbije. On je takođe dao važan doprinos naporima srpske vlade da Srbija prođe sa što manje štete u famoznoj Bontuovoj aferi 1881. posle sloma Generalne unije.58

Ozerović je bio vrlo obrazovan čovek, trgovac velikog stila, koji se svojim sposobnostima izdvajao iz primitivne sredine tadašnjeg trgovačkog sveta. Pored trgovačkih poslova, bavio se i rudarstvom. U to vreme bilo je teško pridobiti strane kapitaliste da investiraju u naše rudnike, a Ozerović je gotovo celokupnu svoju imovinu stavio na kocku radi istraživanja bakarne rude u Srbiji.

Benko Davičo (1872-1913)
Jedan od najsjajnijih predstavnika beogradskog jevrejstva, ponosan Jevrejin i ujedno iskren srpski rodoljub, talentovan pravnik, odlučan govornik, čuveni advokat, zaslužan književni radnik, Benko Davičo je uneo nov duh u jevrejsku sredinu, a bio je takođe i jedan od neimara srpsko-jevrejskog bratstva. Njegov deda po ocu, Hajim Da-vičo bio je poverenik kneza Miloša, tvorca moderne Srbi-je i modernog oružja za srpsku vojsku koja se tada tek stvarala. O njemu David A. Alkalaj piše:

„U stvaranje i jačanje… srdačnih veza između Jevreja i srpske sredine, Benko Davičo je uneo svu sentimentalnost, romantiku i pesničku tradiciju porodice Davičo čiji su sinovi uspeli da budu i odani poverenici kneza Miloša i vešti nabavljači oružja za srpsku vojsku. Za onu malenu Srbiju i za širokogrude Srbijance imao je Benko po tradiciji nasleđenu ljubav za koju nije bilo mere ni granica. Uvek gord na svoje jevrejstvo, prav i uspravan kao Jevrejin, Benko Davičo bio je među prvima u patriotizmu prema ovoj zemlji… Njegovom inicijativom sazvan je zbor beogradskih Jevreja 1908. godine da protestuje protiv aneksije Bosne i Hercegovine. Rezolucija koja je tada doneta dostavljena je svim jevrejskim opštinama u Evropi… Ako su se ravnopravnost srbijanskih Jevreja i bratski stav srpske sredine prema njima bili pročuli nadaleko, za to se ima zahvaliti neimarima tih zdravih odnosa. Među njima jedno od najlepših mesta zauzima Ben-ko Davičo. Oni su pokazali da se može biti ponosan Jevrejin u svakom pogledu i u svakoj prilici i istovremeno takmičiti se u patriotizmu sa prvim sinovima ove zemlje. Benkova generacija, Šemaja Demajo, dr Solomon Alkalaj i drugi, produžila je jevrejski javni rad u pravcu koji je on inaugurisao.

… Benko Davičo je osvedočio svoj veliki patriotizam ličnom žrtvom: svojim životom. Onaj kršni kapetan koji je svoju četu junački vodio iz borbe u borbu, podlegao je jula 1913. za vreme srpsko-bugarskog rata kao žrtva kole-rične zaraze."59

David Koen (1854-1915)
David A. Koen, advokat, jedan je od prvih pobornika srpskog rodoljublja među srbijanskim Jevrejima i srpsko-jevrejskog bratstva uopšte. Tome cilju posvećene su njegove Besede60 koje obuhvataju period od blizu dvadeset godina, od 1881. do 1897. One su izgovorene ili pred mešovitim srpsko-jevrejskim auditorijem ili uglavnom u jevrejskim verskim zajednicama i sinagogama, u Požarevcu, Šapcu i Beogradu. Ove Besede potiču iz vremena velikog društveno-političkog vrenja u Srbiji, kad se uporedo sa borbom za učvršćenje nacionalne suverenosti i državne nezavisnosti prema inostranstvu vodila borba za narodni suverenitet unutra, za ustavnost i za parlamentarnu demokratiju. Taj period obeležen je ratovima, oštrim sukobima između naroda i vladaoca, bunama i državnim udarima, strastnim romantičarskim nacionalizmom, težnjom za ostvarenjem srpske „zavetne kosovske misli": oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda, pre svega krajeva pod Turcima, a zatim i onih pod Austro-Ugarskom.

Besede nose pečat tadašnjeg patriotskog zanosa. Njihov stil može danas izgledati arhaično-romantičan, ali on odgovara književnom žanru onoga vremena i izražava dubo-ko iskrena osećanja. Ubeđeni i oduševljeni „Srbin mojsijevac", Koen se obraća pre svega srbijanskoj jevrejskoj omladini, traži od nje da prigrli srpski nacionalni ide-al, da se oseća sastavnim delom srpske nacije i radi toga da kroz školu što potpunije prihvati srpsku nacionalnu kulturu. Članovi mladog jevrejskog naraštaja treba da budu „Srbi Mojsijeve vere", ostajući pri tom verni religiji svojih predaka. Ova knjiga je dirljiva patriotsko-religiozna ispovest jednog plemenitog pobornika srpsko-jevrejskog bratstva. U predgovoru svojim Besedama, on piše:

„Svaki omladinac, mojsijevac, prožet narodnim duhom treba svim svojim postupcima delom da dokaže i u duši da oseti: da je on pravi Srbin, Srbin mojsijevac, i da jedino u tom duhu i pravcu mora svoje ideale da stvara i gaji… i da s ponosom kaže: ja sam u duši uveren da mi je moja mila i potpuno tolerantna otadžbina Srbija… koja neće, niti kao takva može, i najmanje smetati da do mile volje mirno, spokojno i s ponosom ispovedam onu svetu veru mojih praotaca, koji su, kao sveštenici sveta, prvi proklamovali već od sviju priznati monoteizam u čovečanstvu."

Koen s radošću ističe napredak u Srbiji „duha slobo-de, jednakosti i bratstva bez razlike vere i narodnosti".

On veruje u veliku budućnost srpskog naroda, u njegovu misiju na Balkanu i u Evropi, on veliča njegov genije sazdan od tolerantnosti („brat je mio koje vere bio") i od pravdoljublja.

Koen je uveren da će srpski narod, „njemu svojstvenom pravednom merom deliti i nama - srpskim Jevrejima -pravdu". I zato izražava želju da i kod Jevreja i kod svih ostalih građana „u ljubav prema otadžbini utonu sve druge strasti naše, u iskrenu i vernu nam ljubav za milom nam domovinom Srbijom u kojoj najpre ugledasmo sveta. Odajmo se vavek njoj i telom i dušom, jer sve što imamo i svojim nazivamo, njoj - opštoj materi našoj - dugujemo."

Izražavajući svoju veru u istorijsku misiju srpskog naroda, Koen uzvikuje: „Kakva je čast i sreća za nas Srbe Mojsijevce da delimo sudbinu sa narodom srpskim, koji je… darovit, tolerantan, hrabroga srca, a pri tom odan slobodi i jednakosti, pozvan da po svom prirodnom položaju na jugoistoku Evrope igra ulogu svetsko-istorijskog značaja!"

Pozdravljajući Ustav iz 1888. koji je uveo u Srbiji parlamentarnu demokratiju i Jevrejima garantovao sva građanska prava, Koen u svom govoru u sinagogi u Požarevcu, 20. jula 1889, kaže da je „slobodoumni Ustav dao zemlji najveća i najprostranija prava, koja se danas u najprosvećenijoj državi zamisliti mogu", tako da su „nestala za svagda… ograničenja za nas Srbe Mojsijevce"…

„Stoga amanet vam sveti, vi dobri roditelji - kaže obraćajući se svojim je-vrejskim slušaocima - da decu svoju što bolje izobrazite u duhu narodnom, te da duh naroda srpskog i milozvučni jezik njegov što bolje upoznadu."

A u besedi od 22. februara 1890, održanoj u sinagogi, opet kaže: „… Kao amanet sveti, ljubimo milu otadžbinu Srbi-ju… neka nam kao pradedovska vera bude sveto sve što je srpsko… Gajimo bezgraničnu ljubav prema… tolerantnom narodu srpskom, koji nas smatra kao braću svoju… Tu su i mile naše kolevke, tu i sveti grobovi naših starih, tu početak a tu kraj života našeg!" (podvukao autor)

U besedi od 22. februara 1894, održanoj u staroj sinagogi, on bodri pravoslavne Srbe na patriotizam, na slogu, na optimizam, i opet im proriče veliku budućnost uprkos svim teškoćama i krizama kroz koje je Srbija tada prolazila.

„Čuj me mili narode srpski! Neka se nad tvojom dragom otadžbinom ma koliko viju teški oblaci; neka te momentalno spopadnu svi mogući bolovi; neka se protivu tvoje nacionalne ekzistence sustižu najžešći elementi; neka te najzad sa sviju strana tvoji krvni neprijatelji stegnu, ti… ne kloni duhom niti nade gubi. Jer znaj da ćeš u budućnosti ipak ti biti taj narod na Balkanskom poluostrvu kome je po svom prirodnom i vrlo važnom položaju namenjeno da na jugoistoku Evrope igra ulogu svetsko-istorijskog značaja.

Zato pojmi i dobro utuvi svu ozbiljnost situacije, pa patriotskim radom i neizmernim požrtvovanjem budi va-zda na oprezu i pripreman da i na delu potpuno osvetlaš istorijski obraz svoj… za potpuno ujedinjenje celog raskomadanog srpstva… U tom velikom pitanju budite svi složni… Zbližite i ujedinite srca vaša.

Srpski genije… uprkos svim nedaćama živeće u nama večito, pa ma kako se mi inače u ubeđenju i načelima mimoilazili."

U sinagogi u Požarevcu 22. februara 1897. godine, Koen se ponovo vraća na veliku istorijsku misiju srpskog naroda, upozorava Srbe da je ne zaborave, da neguju nacionalnu slogu i odbace političke zađevice.

„… Verno sledite svojoj velikoj misiji. Zato na stranu sve nesuglasice i lične zađevice koje vas ponižavaju… Uloga vaše otadžbine je svetsko-istorijskog značaja. Srbiji je poveren ključ kojim se otvaraju čudotvorna vrata za prelaz na Istok… Srbija je Pijemont na Istoku! Tek kada budemo završili delo narodnog oslobođenja i ujedinjenja, moći ćemo smatrati da smo svoj amanet kao Srbi izvršili… i s ponosom se približili svetim moštima svih naših velikana… i iz dubine duše moći ćemo uzviknuti: Počivajte mirno, o vi vrli očevi i preci naši! Evo, gde smo, kao dostojni sledbenici vaši… kraju priveli otpočeto vaše veliko delo narodnog oslobođenja i ujedinjenja celog srpstva…"

Seme srpskog rodoljublja koje je David Koen sejao pada-lo je na blagorodno zemljište u srcima njegovih jednovernika, Srba mojsijevaca, i urodilo odličnim plodom. Oni su svoje rodoljublje posvedočili na bojnim poljima u ratu, a u miru časnim radom za dobro otadžbine. Sam David Koen, kao star čovek, od preko šezdeset godna, platio je životom rodoljubive Besede i knjigu Bog čuva Srbiju, i time svoje rodoljubive reči potvrdio najvećom žrtvom.

Povodom Koenove knjige Besede, Milan Milićević, ugledni srpski književnik, istoričar i folklorist (1831-1908) uputio mu je pismo u kome kaže: „Hvala vam za osećanja koja veju iz svake vrste Vaše. Nalazim da su takva osećanja i čast religiji koja Vas je odgojila, i dobit Otadž-bini koja Vas ima kao sina."

Posle srpskih pobeda u balkanskim ratovima 1912-1913, Koen piše knjigu Bog čuva Srbiju - Apoteoza srpskom geniju u svetlosti Religije. Knjiga je objavljena u Beogradu početkom 1915. godine. Ona mu je došla glave. Zbog nje su ga Bugari likvidirali, jer nije hteo da se odrekne svojih patriotskih izjava.

„Kad su Bugari 1915. okupirali Niš, pozvali su starog Koena i upitali ga da li je on pisac te knjige; ako jeste, da li hoće da oporekne ono što je napisao. Pokojni Koen se tada nalazio u istom položaju u kome su bili njegovi jevrejski preci za vreme Inkvizicije… Kao što su se i oni herojski odricali svoga života pre negoli svoje vere, tako je i pokojni Koen odgovorio bugarskim inkvizitorima: Ja sam pisac te knjige, ja se nje ne mogu odreći, jer sve što sam pisao u njoj, to je moje čvrsto ubeđenje, to je izraz mojih osećanja Nekoliko dana posle toga saslušanja, Koen bude zajedno sa mnogim drugim Srbima odveden od bugarskih vlasti, da se više nikad ne vrati."61

Zora Simić-Milovanović u svojoj biografiji o slikaru Leonu, Davidovom bratu, napominje da je David Koen kao rezervni oficir i veliki srpski rodoljub održavao prisne veze sa čuvenim vojskovođom vojvodom Živojinom Mišićem, sa vojvodom Stepom Stepanovićem i generalom Pavlom Jurišićem Šturmom.62 Književnik dr Boža Nikolajević, drug iz mladosti slikara Leona Koena, s kojim se kao student upoznao u Minhenu, opisuje u svojim memoarima Davida kao čoveka vanrednih moralnih i intelektualnih osobina, plemenite i tople pesničke duše.63

„Ovaj savršeno nekoristoljubivi beogradski advokat… prezirao je paru… i bio idealista do srži. Treba naročito istaći njegov značajan srpski patriotizam. Njegovi pojedini govori o svečanim prilikama u Jevrejskoj crkvenoj opštini spadaju među najlepše primerke savremene srpske retorike. Neki su odštampani u zasebnoj knjižici, npr. njegov fulminantni govor protiv nasilja nad srpskim življem u Makedoniji. Taj ga je govor i života stao."

Solomon Alkalaj
Sin beogradske jevrejske mahale, doktor Solomon Alkalaj64 je jedan od najsvetlijih likova Srba mojsijevaca koji su u svojoj ličnosti skladno spajali srpsko rodoljublje s jevrejskim. Vanrednim osobinama duha i karaktera, Alkalaj se istakao požrtvovanjem i čovekoljubivim radom i kao Jevrejin i kao Srbin, neumorno služeći idealima čovečnosti, i u miru i u ratu. Kao lekar u srpskoj vojsci, on je bez dana odmora radio kroz sve ratove za narodno oslobođenje i ujedinjenje od 1912. do 1918, izlažući se svim opasnosti-ma i čineći najveće napore na vojnim dužnostima. Takođe se istakao kao odličan organizator na medicinskom polju, kao stručni pisac, javni radnik i filantrop. U balkanskim ratovima 1912-1913. godine, kao trupni lekar Jedanaestog pešadijskog puka, bio je u svim borbama, a požrtvovanim radom stekao je simpatije cele divizije.

„U svetskom ratu kao sanitetski major postavljen je za komandira divizijskog zavojišta Šumadijske divizije prvog poziva U ovom ratu, u kome su tegobe i štrapaci bili desetostruko veći nego u balkanskom, na njega je pao kudikamo veći teret nego u onom iz 1912-1913. godine… Solomon je bio u svim borbama, na Ceru, Gromadi i Pro-uplju. Prelazeći preko Albanije uspeo je da povede sa sobom i da sačuva veliki broj svoga osoblja i znatan skupocen sanitetski materijal, tako potreban za vreme povlačenja po albanskim gudurama Savestan do krajnosti kao vojnik, on je jedan od retkih lekara koji je ceo svetski rat proveo ne tražeći ni jednoga dana odsustva, mada je 1915. godine platio svoj tribut teškoj epidemiji tifusa, koji je bio uzročnik njegove docnije teške srčane bolesti od koje je pre vremena umro. Često je bio nadomak mitraljeske vatre i topovskih zrna i kao pravi junak po urođenoj svojoj hrabrosti neustrašivo je gledao smrti u oči. O tome postoje mnogobrojna spontana svedočanstva njegovih ratnih drugova Na Solunskom frontu postaje šef poljske bolnice Šumadijske divizije i tu ostaje do kraja svetskog rata Posle proboja Solunskog fronta forsiranim maršom sa svo-jom jedinicom ide od Soluna do Temišvara, preko neprohodnih i razrivenih putova"

Posle rata razvija mnogostruku delatnost: „Loža Srbija, Jevrejska sefardska opština, Beogradska sefardska organizacija i Savez jevrejskih opština bili su teren njegove nenadmašne radljivosti." Zapaženo je učestvovao u svim svetskim jevrejskim manifestacijama i sarađivao sa jevrejskim vođama u Jugoslaviji, Londonu i Palestini. Njegovim trudom kao predsednika Jevrejske sefardske opštine, po-dignut je veličanstven spomenik palim ratnicima Jevrejima na Sefardskom groblju u Beogradu. Tim je vidno obeležen danak u krvi koji su srpski Jevreji dali otadžbini, verno je služeći za vreme svih ratova

„Solomon Alkalaj je u svojoj ličnosti izvrsno spajao i sintetizovao za mnoge ljude teško shvatljivu dvojnost koja odlikuje modernog Jevrejina: da vršeći najsavesnije svoju dužnost prema zemlji u miru i ratu - ne tražeći nikave nagrade ni priznanja - ostane isto tako dobar i primeran Jevrejin u nacionalnom i verskom pogledu."

Solomon Alkalaj ostavio je svojim drugovima testament koji predstavlja vanredno plemenito svedočanstvo jevrejskog i srpskog rodoljublja i čovekoljublja za koji Aron Alkalaj kaže da „spaja u sebi oba Solomonova ideala: Jugoslaviju i Cion". Taj testament stavljen je kao moto ovoj knjizi.

David Alkalaj
Predak doktora Davida Alkalaja,65 Rabi Jeuda Šelomo Haj Alkalaj, smatra se pretečom političkog cionizma Potičući iz takve porodice, David Alkalaj je po rečima Nisima Katalana, „usisao cionizam sa majčinim mlekom" i ostao mu veran do kraja svog života On je jedini Jevrejin iz jugoslovenskih krajeva koji je prisustvovao prvom cionističkom kongresu u Bazelu i jedan od onih koji su prvi pristali uz Teodora Hercla U Beogradu je osnovao društvo „Cion" i od tada stalno bio na čelu cionističkih poslova u Srbiji i kasnije u Jugoslaviji. Njegov ugled i među Jevrejima i među Srbima bio je veoma velik.

Po završenim pravnim naukama, otvorio je advokatsku kancelariju u Beogradu 1891. i posvetio se radu na unapređenju ne samo jevrejskih nego i mnogih nejevrejskih kulturnih i humanih ustanova Godine 1903. otišao je kao delegat Beogradske jevrejske opštine da dočeka kralja Petra I, koji je tada bio izabran za vladara Srbije, i da ga zajedno sa ostalim poslanicima doprati do Beograda Pretežno njegovim trudom i zauzimanjem podignuta je nova sinagoga u Ulici cara Uroša Temelj za sinagogu položio je u maju 1907. godine lično kralj Petar koji je u septembru 1908, kad je sinagoga bila gotova, izvršio i njeno osvećenje.

U Srbiji iz vremena pre Prvog svetskog rata bio je aktivan na gotovo svim poljima kulturnog delovanja O njegovoj svestranoj delatnosti na socijalnom, kulturnom i patriotskom polju u interesu Srbije, njene nacionalne politike, svedoči i ovaj primer: u odboru za prikupljanje priloga za siromašne krajeve u Makedoniji (osnovan 1905), čiji je predsednik bio mitropolit (docnije patrijarh) Dimitrije, za sekretara je bio izabran David Alkalaj.

Natalija Neti Munk, rođena Tajtacak (1864-1924)
Natalija Neti Munk, članica upravnog odbora Saveza ratnih dobrovoljaca, bila je heroj u najplemenitijem i najpotpunijem smislu te reči. Ona se sa krajnjim samo-pregorom izlagala bolovima da bi ublažila tuđe bolove; sna je izlagala svoj život smrtnoj opasnosti da bi od smrti otrgla ranjene i bolesne srpske vojnike. Njen požrtvovani rad nije bio izraz trenutnog oduševljenja već trajne, doživotne predanosti dužnosti kroz pune četiri decenije. Za takvu istrajnost u službi svojih bližnjih kadre su samo izuzetno blagorodne duše i naj-plemenitiji karakteri. Njena hrabrost spada u najvišu vrstu hrabrosti, fizičke i moralne, one koja savlađuje ne samo strah od smrti nego i nešto mnogo teže: odgovornost prema užasnim prizorima unakaženih, krvavih, gnojavih ljudskih tela. Takva hrabrost traži neiscrpne rezerve duševnosti, milosrđa, saosećanja sa ljudskom patnjom, rečju - dobrote. A tu neizmernu dobrotu, uporedo s neizmernom ljubavlju prema srpskoj zemlji i srpskom narodu, imala je do poslednjeg daha Neti Munk, kći siromašnog beogradskog zanatlije Natana koji je prodavao „pastelikus".

Povodom njene smrti 8. aprila 1924. godine, beogradske novine su pisale:

„Ova naša blagorodna sestra Mojsijeve vere odužila se srpskom narodu kao retko koja žena Ona je prva srpska dobrovoljna bolničarka.

Učestvovala je u svim ratovima koje je Srbija vodila za nezavisnost, za oslobođenje i ujedinjenje. Počev od 1885. godine, pa zatim 1912-1918, do svoje smrti bila je jedan od najagilnijih članova srpskoga društva Zato je njena sahrana bila vrlo svečana ispratili su je do večne kuće građani i vojska, mnogobrojne korporacije i dobrovoljci. Sahranjena je u parceli palih ratnika Bila je odlikovana mnogobrojnim odličjima, među ostalima i Karađorđevom zvezdom sa mačevima Slavljena je još za života Imala je pristupa kod starog kralja Petra I kad god je htela.

Ni časa nije mislila na sebe. Odbolovala je trbušni i pegavi tifus, jer je lečila najteže tifusne i kolerične bolesnike.

Natalija Neti Munk bila je član upravnog odbora, za nas Srbe toliko zaslužnog Jevrejskog ženskog društva, prvog ženskog društva koje je osnovano u Srbiji. Ovo društvo je 1924. svečano i sa priznanjem prestonice i cele zemlje proslavilo 50-godišnjicu od osnivanja".

Jedan njen ratni drug posvetio joj je veoma topao nekro-log u najvećem beogradskom listu „Politici" od 9. aprila 1924.

Evo glavnih izvoda iz toga članka:

„Natalija Neti Munk je bila dobro poznata ne samo širim krugovima beogradskog društva već i širom cele Srbije u granicama do balkanskih ratova.

Rođena u doba posle bombardovanja Beograda, Natalija Munk je još kao dete i kao devojčica preživela mnoge značajne dane naše istorije. Ratovi za oslobođenje 1877-1878. utisli su u njenu dečju dušu puno neizmerne ljubavi prema rodnoj grudi i prema srpskom narodu. I kad je 1885. godine planuo srpsko-bugarski rat, dvadesetogodišnja Natalija javlja se kao dobrovoljna bolničarka i svom sestrinskom ljubavlju neguje naše ranjenike i bolesne vojnike u Donjem Gradu, u bolnici, u kojoj je svojim doborovoljnim trudom i radom postala glavna nadzornica Za svoj predani rad bila je odlikovana poveljom i Srebrnom medaljom kraljice Natalije.

Od toga doba ime Natalije Munk nije skidano sa pozornice dobrotvornoga i humanoga rada u svim pravcima društvenog života Kraljevine Srbije. Sva humana društva, Dobrovoljačko udruženje a naročito Srpski crveni krst imali su u njoj jednu saradnicu nenadmašne energije. Za taj svoj rad odlikovana je medaljom Crvenog krsta i Krstom milosrđa.

Za vreme balkanskih ratova 1912-1913. godine, Natalija Munk je uvek na narodnom poslu. Ona sa besprimernim požrtvovanjem neguje tifusne i kolerične bolesnike u Četrnaestoj rezervnoj bolnici i najzad na tome poslu i sama dobija tešku infekciju trbušnog tifusa Tek što se bila oporavila od te bolesti, nad otadžbinom je lebdela no-va opasnost: monogobrojni silni i bezdušni neprijatelji nasrnuli su na iscrpljenu zemlju i ratom iscrpljeni narod. Na svakome patrioti ležala je dužnost da udvostruči snagu. I Natalija Munk nije izostala iza najboljih. Ona je prva prikupila dovoljno materijalnih sredstava i potrebnu ratnu opremu, a zatim se dala na svoj humani posao dobrovoljne bolničarke. Lečeći i negujući bolesnike od pegavog tifusa, ona je najzad i sama pala u tu tešku bolest 1914. godine. I tek što je izvukla glavu iz te opasnosti, tek što se nešto malo oporavila, ona već za vreme povlačenja, sama, bez ikakvih sredstava, samo svojim trudom i ustalaštvom obrazuje u Kruševcu jednu bolnicu.

Kad su u Srbiju ušli Austrijanci, ona je bila trn u njihovom oku, dva puta je bila optuživana, dok najzad nije u Beogradu stavljena pod sud pod optužbom da je „prikupljala priloge za snabdevanje srpskih komita".

Najzad, kad je završen veliki rat, Natalija Munk, iako već stara žena, nije nimalo popuštala u predanom radu na opštem dobru naroda Član Upravnog odbora Saveta dobro-voljaca, ona je i u svim drugim društvima radila neumorno sve do pre mesec dana kada je pala u postelju iz koje se više nije ni digla.

Za svoj predani rad, Natalija Munk je odlikovana za revnosnu službu srebrnom i zlatnom medaljom, dva puta Ordenom svetog Save i spomenicama svih naših ratova od 1885. godine do danas.

Sem tih zvaničnih priznanja, Natalija Munk ima još i slika i pisama sa izrazima blagodarnosti od oficira i vojnika koje je negovala.

No, od svih odlikovanja najveće joj je ono koje njenome imenu, a sada već i njenoj uspomeni, odaje onaj blagodarni narod koji je ona predano, požrtvovano i sa sestrinskom ljubavlju i pregalaštvom pomagala pune četiri decenije u izgradnji naše slobodne i uvećane otadžbine.

Njen svetli primer patriotizma i požrtvovanja treba da posluži za ugled mladim generacijama i da im bude pouka: da bolju budućnost može imati samo ona zemlja koju podjednako vole i koju podjednako istinski služe ne samo njeni sinovi već i njezine kćeri."

Beležeći vest o njenoj smrti, list „Pravda" je istakao da se Natalija Munk u svom rodoljubivom požrtvovanju odlikovala skromnošću, vrlinom koja krasi istinski velike i zaslužne ljude.

David Albala
Pobeda Antante nad Centralnim silama u Prvom svet-skom ratu 1914-1918. godine imala je presudan istorijski značaj u životu Jugoslovena i Jevreja. Jugoslovenima je donela ostvarenje njihovog nacionalnog jedinstva, stvaranjem prve zajedničke nezavisne države jugoslovenskih naroda.

Jevrejima je, na osnovu Balfurove deklaracije iz 1917. godine, donela međunarodno priznanje prava na vaspostavljanje nacionalne jevrejske države u Palestini. Pored neizmernih žrtava u krvi i podviga na bojnom polju, da bi se došlo do tako krupnog rezultata, bilo je potrebno voditi i dobiti mnoge bitke na diplomatskom i propagandnom polju. Te bitke umnogom nisu bile lakše od onih u vreme oružane borbe.

Oba ova nacionalna pokreta bila su relativno mlada Međutim, dok su težnje jevrejskog naroda za stvaranjem nezavisne jevrejske države bile opštepoznate od pojave savremenog političkog cionizma, dotle je jugoslovenski nacionalni program bio gotovo potpuno nepoznat, naročito u SAD, koji će, međutim, blagodareći predsedniku Vilsonu, imati presudnu ulogu na Konferenciji mira u Parizu 1919. Teškoće za ostvarenje jugoslovenskog nacionalnog ideala bile su ogromne i višestruke.

Pre svega, saveznici su bili do pred sam kraj rata protiv rušenja Austro-Ugarske, zavaravajući se nadom da je mogu privući na svoju stranu, a i zbog svog shvatanja evropske ravnoteže. Uticaj austrougarske diplomatije u SAD je bio jak. Vlada u Vašingtonu objavila je rat Nemačkoj 4. aprila 1917, a na objavu rata Austro-Ugarskoj moralo se čekati do decembra iste godine. Prepreka za ostvarenje jugoslovenskog ujedinjenja nalazila se ne samo u Austro-Ugarskoj i u stavu Centralnih sila već i u samom taboru Antante, konkretno Italije koja je insistirala na primeni tajnog Londonskog pakta od aprila 1915, koji je činio praktično nemogućim stvaranje jugoslovenske države. Pakt je obećavao Italiji veliki deo jugoslovenske teritorije i predviđao je postojanje tri jugoslovenske države na istočnoj obali Jadrana: Hrvatske, Srbije i Crne Gore. Ugovor je bio tajni upravo zato što je bio nepravedan i zasnivao se na strategijskom principu koji je isticala Italija, nasuprot principu narodnog samoopredeljenja koji su isticali predstavnici buduće Jugoslavije. SAD nisu ovaj ugovor potpisale, čak nisu ni znale za njegove odredbe.

Predsednik Vilson i ondašnja javnost su bili i protiv tajnih ugovora i protiv negacije principa narodnosti. Ove činjenice dovoljno ukazuju na ogroman značaj jugoslovenske nacionalne propagande u SAD protiv tajnih ugovora, a za načelo narodnog samoopredeljenja Osim toga, neizgrađenost jasnog zajedničkog nacionalnog programa samih Jugoslovena a i njihove uzajamne nesuglasice, još više su otežavali i komplikovali njihovu nacionalnu akciju.

Zbog svoje ogromne vojničke i političke uloge na tok i ishod rata, SAD su dobile prvorazredan značaj za saveznike, tako da su i Velika Britanija i Francuska odmah po stupanju SAD u rat požurile da pošalju svoje ratne misije u Vašington radi dogovora o zajedničkoj vojnoj i diplomatskoj akciji. Svoju misiju poslala je i Srbija koja je, pre stupanja SAD u rat na strani Antante (krajem 1916), uspostavila diplomatske veze sa Vašingtonom na nivou poslanstva Dotad su Srbija i Crna Gora imale u SAD samo konzularna predstavništva Iz ovih činjenica proističe sva važnost koju su SAD namah dobile kao uticajan faktor u borbi Jugoslovena za slobodu i jedinstvo.

Da bi se pridobile američka vlada i američka javnost za jugoslovensku stvar, koju je tada zvanično predstavljala Srbija kao jedini međunarodno priznati činilac među po-bornicima buduće Jugoslavije (pored Crne Gore), trebalo je činiti ogromne političke, diplomatske i propagandne napore. U tom pogledu, kao što će se videti iz daljeg izlaganja, ulogu istorijske važnosti odigrao je doktor dr David Albala, kao i beogradski nadrabin doktor Alkalaj. Obojica su snažno delovala i kao srpski i kao jevrejski rodoljubi preko američkih Jevreja David Albala 66 je povezao nacionalnu stvar Srba, odnosno Jugoslovena, sa nacionalnom stvari Jevreja Njegova zasluga u tom pogledu, kao i zasluga Alkalaja, veoma je značajan. Albala i Milenko Vesnić,67 delujući u sporazumu sa srpskom vladom na Krfu, pojavljuju se u neku ruku kao neimari prvog političkog državnog saveza zaključenog iz-među Srba, odnosno Jugoslovena, i Jevreja, pošto je za njihovo ime vezano priznanje jevrejskog prava na državnu nezavisnost. Tako je Milenko Vesnić, kao predstavnik Srba, odnosno Jugoslovena, posle priprema u kojima je na najneposredniji način učestvovao David Albala, stavio svoj potpis na Balfurovu deklaraciju. Time se Srbija u ime Jugoslovena prva među svim državama - posle Velike Britanije - solidarisala sa Balfurovom deklaracijom o jevrejskoj državnoj nezavisnosti.

Značajan diplomatski i nacionalno-propagandni rad Davida Alabale u korist srpske, odnosno jugoslovenske nacionalne stvari u SAD prikazala je u već navedenom članku veoma dokumentovano, i velikim delom na osnovu dosad neobjavljenih podataka, poznata srpska i jugoslovenska javna radnica i rodoljub, prof. Paulina Lebl-Albala Ovde će biti izloženi glavni stavovi toga izlaganja iz kojeg proističu sledeće činjenice:

Kapetan u srpskoj vojsci, David Albala je inicijator ideje o organizovanju propagande i diplomatske akcije u SAD, u prvom redu preko američkih Jevreja, u korist srpske, odnosno jugoslovenske nacionalne stvari, kao i u korist jevrejskog nacionalnog programa Dr Albala suge-riše predsedniku srpske vlade Nikoli Pašiću da Srbija odmah posle Engleske bude prvi potpisnik Balfurove deklaracije, čime bi se zadobile simpatije američkih Jevreja za Srbiju. Srpska vlada prihvata odmah u celosti ovu inicijativu koja je, uostalom, bila sasvim u duhu demokratske tradicije Srbije i solidarnosti Srba mojsijevaca sa Srbijom. Odličan diplomatski potez srpske vlade i Davida Albale doprinosi uspehu i Srbije i cionizma.

Veliki borac jevrejskog naroda kome je - po rečima njegove supruge Pauline Albale - posvetio sav svoj život i u čijoj je službi sagoreo, David Albala, predsednik Beogradske sefardske opštine i potpredsednik Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, prvi pobornik stvaranja jevrejske vojske, bio je u isto vreme i zaslužan srpski, odnosno jugoslovenski rodoljub. On je ove ideje uporedo nosio u svom srcu, uspevajući da ih uskladi na upravo idealan način, služeći i jednoj i drugoj na njihovu obostranu korist.

„Da je nastavio celo svoje školovanje u Beogradu, on bi svakako postao jedan od odličnih predstavnika Srba Mojsijeve vere. Naša beogradska sredina, svojom divnom toplinom i tolerancijom nije pravila razlike između pripadnika raznih vera, i svakako bi i u njemu kao i u svima nama drugima uspavala osećanje uvređenog i poniženog nacionalnog ponosa i osvetničkog revolta koje je buktalo kod Jevreja nastanjenih u drugim manje tolerantnim sredinama"68

Međutim, dok je studirao medicinu na Univerzitetu u Beču, David Albala je naišao na oštar antisemitizam i megalomanski pangermanizam. „Nemci su, u svojoj nadmenosti i uverenju da su übermesch, gledali sa preziranjem na sve ostale narode Dvojne monarhije, a pogotovu na Jevreje… Nije čudo što su se mladi jevrejski studenti, okupljajući se u velikom broju na studijama u Beču, svrstavali u svoje organizacije kao borbene ili odbrambene redove."69 U sudaru sa tom atmosferom agresivnog i grandomanskog pangermanizma, atmosferom u kojoj je Hitler crpeo osnovne elemente za svoju rasističku ideologiju, mladi Albala se napaja cionističkim idejama Teodora Hercla i postaje borbeni jevrejski nacionalist koji teži stvaranju jevrejske države u Palestini.

Posle završenih studija u Beču, Albala se vraća u Srbiju kao ubeđeni i oduševljeni cionist. On budi nacionapnu svest svojih jednovernika, ali ne prestaje da radi odano i za dobro Srbije - zemlje u kojoj se rodio i odrastao i koju je iskreno voleo. Učestvuje u ratovima za oslobođenje i ujedinjenje Srba i svih Jugoslovena, vršeći besprekorno svoju građansku dužnost.

Posle vojničkog sloma Srbije 1915. godine, mladi kapetan Albala zajedno sa srpskom vojskom, iscrpen stiže na ostrvo Krf koje je postalo sedište srpske vlade i srpske Narodne skupštine.

„Upoznat preko štampe sa radom velikih jevrejskih organizacija, David Albala je smislio, za vreme Prvog svetskog rata, kako da njihov ugled i uticaj upotrebi u korist svoje domovine, male Srbije… Oporavivši se jedva na ostrvu Krfu od teške iscrpenosti prilikom povlačenja iz Srbije, on je starom iskusnom srpskom državniku Nikoli Pašiću izložio svoj plan: da valja SAD upoznati sa potrebama i željama male pregažene Srbije i da valja od njih potražiti pomoć za nju. Kroz nekoliko dana bilo je odlučeno i sve udešeno da mladi kapetan Albala putuje u SAD kao delegat srpske vlade… Dobar poznavalac engleskog jezika… odlučan mladi oficir, plamen i rečit… privukao je na sebe opštu pažnju."

Lord Balfur je 2. novembra 1917. godine u ime britanske vlade objavio poznatu rezoluciju kojom se Jevrejima priznaje pravo da u Palestini izgrade svoju domovinu:

… „Jevrejska američka štapma, koja je vrlo razvijena i uticajna, trijumfovala je… Davnašnji oduševeljeni cionista dr Albala bio je i sam ushićen… Ali ipak nije ni za trenutak zaboravio da i tu priliku upotrebi u korist svoje drage Srbije. I on je brzo smislio jedan oštrouman plan: jevrejska javnost u Americi biće prosto jednim po-tezom osvojena ako se mala balkanska zemlja Srbija, dotle slabo poznata na ovom kontinentu, ispolji kao odlučan prijatelj cionističke teze. Toga radi, Srbija treba javno da podupre Balfurovu deklaraciju. Dr Albala je tu svoju misao sugerisao tadašnjem srpskom opunomoćenom ministru Milenku Vesniću, koji ju je odmah prihvatio, dostavio našoj vladi, i od nje dobio pristanak da u njeno ime da izjavu. I tako je došlo do poznatog Vesnićevog pisma u kome se srpska vlada pridružuje britanskoj u priznanju Palestine kao jevrejske domovine…

Očekivanja dr Albale bila su u potpunosti opravdana. To pismo je bilo odštampano u svima američkim listovima, na njega se neprestano pozivalo kao na svedočanstvo velike tolerancije, širokogrudosti i demokratizma Srbije, i od tada je naša zemlja postala omiljena i popularna u svim jevrejskim krugovima, ne samo u Americi nego, posle rata, i u Evropi. Zapamtilo se vrlo dobro - a Jevreji imaju sjajno pamćenje - da je mala Srbija, prva posle velike Britanije, pohitala svojim skromnim ali časnim autoritetom da oda pravdu stolećima proganjanom narodu. Srbija je jednim gestom postala u velikoj američkoj sredini oličenje pravice i velikodušnosti…

Sam dr Albala smatrao je da je ovo pismo krajnji domet njegovog političkog rada, srpskog i jevrejskog… Jednim svojim prtezom postigao je trostruki upseh: najpre je pridobio simpatije američkog javnog mišljenja za Srbiju, zatim je od strane vlade dobio izraze njenog blagonaklonog stava prema Jevrejima, po sebi se razume i prema svojim srpskim Jevrejima i, najzad, dobio je još jednu podršku svoje omi-ljene cionističke teze koja će verovatno podstaći i druge savezničke države da dadu slične izjave…

Polazna tačka delatnosti dr Albale u Americi bila je ovo: ući odmah u krugove jevrejskih organizacija, koje su vrlo jake, razvijene i uticajne, i svojim razlaganjima uticati na njih tako da ta stvar Srbije postane simpatična i vredna zauzimanja Usled toga, pobeda saveznika morala bi imati kao posledicu i odavanje pravde malenoj Srbiji, to jest ostvarenje njenih nacionalnih snova i težnji. Na svim tim sastancima i skupovima, koji su često bili i javni mitinzi, dr Albala se odmah ispoljavao kao ono što je: Jevrejin, cionist, rodom iz Srbije, hrabre i tolerantne zemlje - i ti njegovi iskazi odmah su delovali kao magijske reči: Sezame otvori se - i sve najzatvorenije jevrejske kuće i najuglednije jevrejske organizacije otvarale su se smesta pred mladim srpskim kapetnom… i sve to skupa donosilo je odlične rezultate za Srbiju i za jevrejsku stvar koju je dr Albala u svakoj zgodnoj prilici zastupao…"

David Albala je bio jedan od prvih inicijatora i pobornika za organizovanje jevrejske vojske. On se zauzimao za stvaranje jevrejskih dobrovoljačkih odreda koji će otići da oslobode Palestinu od turske vlasti. „Kada je, posle mnogo truda, došlo do formiranja tih prvih jevrejskih odreda, mladi srpski kapetan Albala, zajedno sa američkim majorom Vajtom predvodio ih je s proleća 1918. u svečanom pohodu kroz njujoršku Petu aveniju… Oko četvrt veka kasnije, kad je ponovo pokrenuto pitanje o stvaranju jevrejske vojske, došlo je do velike manifestacije za tu stvar u Vašingtonu gde je odano priznanje dr Albali. Tom prilikom je govorio i pozdravio Davida Albalu jugoslovenski konzul u Njujorku dr O. Gavrilović." (U ovom citiranju teksta Pauline Albale, ime Vid kojim je dr Albala nazivan u krugu svoje porodice, zamenjeno je njegovim zvaničnim imenom. - prim. autora.)

„Naročito je bio radostan što je imao mogućnost da svoju najdragoceniju relikviju, Vesnićevo pismo o priz-nanju i Palestine od strane srpske vlade, preda biblio-teci Jevrejskog univerziteta u Jerusalimu na čuvanje. Tamo je bilo intelektualno središte jevrejskog naroda i političko središte buduće jevrejske države. Tamo je mesto relikviji koju je on izvojevao od svoje države za jevrejsku državu. Kao što verni prinose darove i žrtve na oltar svome božanstvu, tako je on prineo ovaj dokumenat na dar svome idealu - jevrejskoj državi. Bio j srećan zna-jući da je ovaj dokumenat plaćen s jedne strane njegovim zauzimanjem i radom i, sa druge strane, odanošću, samopregorom i žrtvama sveg jevrejskog naroda u Srbiji."70

Milenko Vesnić, poslanik Srbije u Parizu, kasnije predsednik vlade ujedinjene jugoslovenske države, uputio je pismo kapetanu Davidu Albali krajem 1917. godine. Vesnić se tada nalazio na čelu Srpske ratne misije u SAD. Tamo je u isto vreme boravio i D. Albala, u misiji o kojoj je bilo reči. Pismo glasi:

Vašington, 24. XII 1917.

SRPSKA RATNA MISIJA U SJEDINjENIM DRŽAVAMA

Moj dragi kapetane Albala,

Želim da izrazim Vašoj jevrejskoj braći simpatije srpske vlade i srpskog naroda za ponovno uskrsnuće jevrej-ske države u Palestini, shodno njihovim mnogobrojnim sposobnostima i njihovom nesumnjivom pravu, čime će oni ponovo zauzeti istaknuto mesto u društvu naroda. Uveren sam da će ostvarenje njihovih ideala biti ne samo njima od koristi, već i vaskolikom čovečanstvu.

Vama je dobro poznato, dragi kapetane Albala, da nema naroda na svetu koji simpatiše sa gore pomenutom idejom više no srpski narod. Zar mi ne prolivasmo gorke suze na obalama Vavilona, na domaku naše ljubljene i tek nedavno izgubljene domovine? Kako da ne učestvujemo u težnjama i patnjama jevrejskog naroda, kad su se naši zemljaci Vašeg porekla i Vaše vere borili za svoju srpsku otadžbinu isto tako hrabro kao i naši najbolji sinovi?

Nama će biti žao, ako nas i jedan od naših sugrađana Jevreja bude napustio i vratio se u svoju obećanu zemlju, ali ćemo se tešiti nadom, da će nam oni ostaviti zamašan deo svojih srdaca i postati najjača veza između slobodnog Izraela i Srbije.

Uveravajući Vas, dragi kapetane Albala, u svoje odlično poštovanje ostajem

Vaš Vesnić, s.r.

Drugo pismo glasi: Kapetanu

Dr Davidu Albali Srpsko poslanstvo

Vašington

Jugoslovenska vlada (vlada Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca) prva je stavila svoj potpis na Balfurovu deklaraciju o stvaranju jevrejskog nacionalnog ognjišta u Palestini.

(Potpis u ime vlade stavio je dr Milenko R. Vesnić, opunomoćeni ministar)71.

Leon Koen (1859-1934)
Leon Koen72 se rodio u Beogradu 1859. godine, kao najm-lađi od šest sinova Arona Koena, siromašnog krojača sa Jalije. Koeni su bili starosedeoci Beograda u kome su se nastanili još u XVII veku. Porodica Koen je bila duboko patriotska, piše Zora Simić-Milovanović. Ona je „iskreno volela ljude i zemlju u kojoj je živela". Na Leonovo va-spitanje vršio je snažan uticaj njegov brat David, advokat, veliki nacionalist. David je poznat kod nas po rodoljubivim Besedama srpskoj omladini Mojsijeve veroispovesti i po drugim patriotskim spisima u kojima je veličao misiju Srbije na Balkanu, zbog čega su ga Bugari i ubili 1915. godine. Svi članovi porodice Koen, osim jednog nećaka koji živi u Izraelu, izgubili su život u Drugom svetskom ratu.

Koen je rano osetio slikarsku vokaciju. Otac ga je uzeo u svoju krojačku radionicu, ali mladi Leon je koristio sva-ki slobodan trenutak da pravi razne crteže iz svoje mašte, pa je najzad napustio krojački zanat. Posle završenih studija kod M. Đ. Milovanovića, nastavnika crtanja na Velikoj školi u Beogradu, otišao je 1884. godine u Minhen, materijalno neobezbeđen, ali nošen fantastičnom ljubavlju za slikarstvo. U oktobru iste godine obratio se molbom za stipendiju Ministarstvu prosvete i crkvenih poslova Srbije, koju je završio sledećim rečima:

„Stoga kao sin srpske zemlje želeći da jednog dana budem i njoj od koristi svojim radom na umetničkom polju, slobodan sam najučtivije zamoliti g. Ministra, da mi iz-voli odrediti državnu pomoć kako bih započeti rad i dalje produžiti mogao."

Molba mu je povoljno rešena, pa je njegovo studiranje u inostranstvu bilo obezbeđeno državnom stipendijom do januara 1892. U Minhenu se, osim za slikarstvo zanimao i za druge oblasti ljudskog duha, posećujući revnosno biblio-teke. Međutim, njegovo zdravlje se pogoršalo tako da ga je bolest sprečavala da ostvari svoje studiozne planove u punom opsegu. Uprkos tome je napredovao, a radove koje je slao Ministarstvu prosvete u Beogradu, stručnjaci su povoljno ocenjivali. I u umetničkim krugovima Minhena postaje sve cenjeniji; za poznatu sliku „Josifov san", koja je bila izložena na Međunarodnoj izložbi u Minhenu, dobio je srebrnu medalju 1897. godine. Književnik dr Boža Nikolajević (1877-1947) upoznao se sa Koenom za vreme studija u Minhenu. U svojim memoa-rima, on sa neobičnom toplinom i divljenjem piše o Koenu kao čoveku i umetniku. Njih dvojica su se sprijateljili tako da su Koenovi odnosi bili veoma srdačni sa celom porodicom Nikolajević. Koen se divio Svetomiru Nikolajeviću, Božinom ocu.73 Kao mlad krojački kalfa bežao je sa zanata da bi slušao Svetomirova predavanja na Velikoj školi iz istorije umetnosti, o Šekspiru, Bajronu i drugim svetskim piscima. Dr Nikolajević piše:

„Kao umetnik, Leon Koen je išao svojim putem. Sanjao je, stvarao i patio. On živo podseća na Hansa Marea isto tako genijalnog i nesrećnog minhenskog slikara, koji je tek posle smrti postao slavan. Obojica su vizionari, obojica posmatraju prirodu kroz sopstvenu prizmu. Umetnost Leona Koena znači svet za sebe. Nekoliko njegovih slika; „Despot Đurađ dočekuje oslepljene sinove", „Večiti Juda", „Sara Martin" - idu u visoka umetnička dela. A njegove velike kompozicije „Josifov san", „Proleće", „Raj", „Apolo", „Haron prevozi mrtve", „Otmica na Drini" jesu tvorevine kojima bi se i najveće galerije ponosile. Pored Đorđa Krstića, Koen ostaje u srpskom slikarstvu prevashodni majstor boje. Koen je bio popularan i u Minhenu. Fric fon Ostini, nekadašnji urednik opštepoznatog lista „Jugend" i svojedobno vrlo cenjen umetnički kritičar, predlagao je Koena za profesora Akademije."

Oduševljen Koenovom umetnošću, dr Nikolajević je svojim dopisima iz Minhena koji su objavljeni u raznim beogradskim listovima nastojao „da beogradskoj javnosti prikaže njenog znamenitog sugrađanina".

Koen je imao svoju prvu izložbu u Beogradu 1898. godine. Tu je osvojio obrazovanu publiku i stručnjake; svi su u njemu videli talentovanog umetnika. Nekoliko beogradskih listova i vojvođanskih časopisa posvetili su mu povoljne prikaze. Đorđe Krstić, naš poznati umetnik, veoma mnogo je cenio Koenovu umetnost, a Nadežda Petrović, taj vesnik naše moderne, oduševljava se njime.

Koen nastavlja da živi u inostranstvu, privlače ga ve-liki centri Pariz i London, ali on je u stalnoj vezi sa slikarima u otacbini. Sa ostalim srpskim umetnicima učestvuje 1900. godine na Međunarodnoj pariskoj izložbi. Za nju je spremio kompoziciju sa temom iz nacionalne istorije „Turci otimlju Srpkinje za harem" čija se skica nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu.

U duhu nacionalnog romantizma koji je tada vladao u književnosti i umetnosti, Leon je za svoj umetnički izraz takođe tražio motive u prošlosti Srbije.

„Burna istorija naše zemlje - piše Zora Simić-Milovanović - zanosila je strasnog i temperamentnog Leona Koena tako da je u izvesnim trenucima proživljavao njene tragične događaje i glasno u grču i revoltu reagirao… Po-red motiva iz srpske istorije, Leon Koen je zalazio u li-teraturu, u jevrejsku nacionalnu istoriju - bibliju, u ale-goriju i mit. To je bila širina njegovog pogleda, njegova duha i rase kojoj je pripadao."74 Naslikao je takođe i niz odličnih portreta.

Koen je gajio oduševljen kult prema prirodi. „Pri popunjavanju stambene prijave u policiji u Minhenu, on je u rubrici 'religija' napisao: Moja je religija sunce, mesec i zvezde i božanstvena priroda… To je bio njegov život i njegova ljubav. U njima je gledao svoju majku, svog oca i svoju braću. Zanosno idući kroz život, on je kao začaran stalno upirao svoje krupne svetle oči u prirodu… Tom verom zanet, slikajući 'Josifov san*, on je ogromnom, koncentrisanom snagom pravog umetnika, velikog koloriste, uspeo da skine s neba i prikuje na platno u začarani pejsaž i sunce, i mesec, i zvezde, svetle i čiste, iz netaknute prirode."75

Leon je umro 1934. godine u potpunom duševnom mraku. Sledeće, 1935. godine priređena je izložba njegovih slika u paviljonu „Cvijeta Zuzorić". „Tada se beogradskoj publici još jednom pružila prilika da oseti čarobnu lepotu Koenove kičice - piše B. Nikolajević. - Oni koji tragično majstora poznavahu, morali su tom prilikom s pijetetom biti mu zahvalni na velelepnim darovima kojima je on - večito lišen zemaljskog bogatstva - obogatio srpsku umetnost." Na žalost, mnoga njegova umetnička dela uništena su za vreme okupacije 1941-1945. godine.

Kao što je njegov brat David rečju i perom radio na stvaranju sinteze srpskog i jevrejskog rodoljublja - žrtvujući najzad tome delu i sopstveni život - i Leon je slikarskim jezikom služio istom idealu, dajući znatan doprinos našoj nacionalnoj kulturi. Njegova najznačajni-ja dela posvećena su biblijskim i srpskim nacionalnim motivima. Ako je njegova paleta prilično mračna, to se može objasniti i tragičnim motivima kojima obiluju jevrejska i srpska istorija, motivima koji su ga snažno privlačili. Zar bi vedrije boje mogle doći do izraza u liku jednog Đurđa Brankovića, jedne od najtragičnijih ličnosti srpske istorije, kome su Turci oslepili oba sina, Grgura i Stevana, uništili državu i porobili narod, ili u slici „Pogrom"?

Kako ističe Olivera Đurić, Leon Koen je jedna od najneobičnijih i najtragičnijih figura novijeg srpskog slikarstva. U toj tragičnosti, pored žrtava koje je podnela njegova porodica u ratovima 1912-1918 (naročito, smrt voljenog brata Davida), svakako se ogleda i gorčina izazvana bolešću koja ga je sprečila da u punoj meri ostvari sli-kasrke ambicije koje je njegov veliki talenat opravdavao. Leon Koen je veoma krupna figura u istoriji naše umetnosti. On je gotovo jedini naš slikar iz tog perioda koji se nije ograničio na usko nacionalnu tematiku i folklor, nego je želeo da radi u evropskim okvirima U to vreme je nadvisio nivo naše sredine. Njegov uspeh u Minhenu bio je veoma ozbiljan. Imao je izgleda da postane jedan od vrhun-gkih predstavnika Minhenske škole. Bolest je prekinula njegovo veliko stvaralaštvo u svetskim razmerama, ali on je nesumnjivo jedan od najvećih srpskih slikara na prelazu između devetnaestog i dvadesetog veka.

Veliki umetnik, Koen je bio divan i plemenit čovek, veoma lep, sa krupnim svetlim očima koje su zračile dobrotom. „Bio je pitom i prostosrdačan… Praštao je uvrede i davao je sve što je imao… Psovke su ga revoltirale." On beleži na jednom mestu: „Uništiti psovke i svađe, to je slaviti Boga, to je sreća nad srećama."76

Avram Josif Vinaver (1862-1915)
Šabac, najnapredniji i najbogatiji grad u unutrašnjosti Srbije pre Prvog svetskog rata, na granici prema Austro-Ugarskoj, imao je staru jevrejsku koloniju. Ona je dala niz značajnih ljudi, talentovanih privrednika i intelektualaca koji su kroz ljubav prema svom užem zavičaju postali oduševljeni srpski rodoljubi. Iz tog kraja su poreklom i književnici Stanislav Vinaver i Oskar Davičo.77

Avram Vinaver, lekar iz Šapca, otac Stanislava Vinavera, bio je vanredno human čovek. U miru je besplatno lečio sirotinju i državne činovnike, a naplaćivao honorar samo od gazda iz čaršije. U ratu je služio otadžbini sa krajnjim požrtvovanjem, do poslednjeg daha. Umro je na voj-noj dužnosti. Njegovu sažetu biografiju dao je književnih Mladen St. Đuričić.78

„Dr Avram Josif Vinaver rođen je oko 1862. godine u Varšavi. Doktorirao je medicinu u Krakovu 1887. Nastanio se u Šapcu 1890. Veliki zaslužnik za narodno zdravlje, kao opštinski odbornik uveo je arteske bunare, a prvi rendgen aparat koji je prešao Savu i Dunav, on je doneo u Šabac, i bolesnike iz Beograda s puta za Beč - okrenuo u Šabac! U ratovima sanitetski oficir, besprimerno požrtvovan, odli-kovan 1913, a 1914, za vreme prve okupacije Valjeva, iz bolnice smelo proterao nasrtljive okupatorske oficire. Osuđen na smrt, on je zbog viteškog držanja i neobične hrabrosti odmah i pomilovan. Braneći srpsku vojsku od epidemije, i samoj je podlegao u Đevđeliji 1915, i sahranjen u zajedničkoj krečani (po njegovom naređenju!). Nije ni grobaostavio svojoj porodici i novoj otadžbini Srbiji, jedan od njenih najvećih zaslužnika, rezervni sanitetski major dr Avram Josif Vinaver."

Međutim, više nego ova biografija, o njegovom požrtvovanom radu kao lekara na vojnoj dužnosti, gde će položiti i svoj život, govori potresna pesma koju mu je posvetio sin Stanislav Vinaver u zbirci Ratni drugovi. I otac i sin bi-li su vojnici u Prvom svetskom ratu. U pesmi posvećenoj ocu, Stanislav Vinaver je opisao paklene prizore tifusne epi-demije - tog neprijatelja strašnijeg od austrougarskog za-vojevača Epidemija je navalila na Srbiju iscrpljenu posle dve uspešno odbijene neprijateljske ofanzive i napravila pustoš u vojsci i među civilnim stanovništvom. Scene epidemije pegavca koje slika Stanislav Vinaver odigravale su se u Valjevu, kraju u neposrednoj blizini fronta i najvećem žarištu zaraze.

Prema podacima akademika Koče Todorovića, u celoj zemlji epidemijom je bilo zahvaćeno oko 600 000 lica, približno 15% stanovništva, dok se broj žrtava popeo na 135 000. Tifusni bolesnici su u bunilu iskakali kroz prozore valjevske vojne bolnice. Kao bele sablasti, bosonogi, samo u košulji i gaćama, ovi izbezumljeni nesrećnici jurili su snežnim i blatnjavim drumovima u svim pravcima: prema Brankovini, Kamenici, Kosjeriću. Tada je od pegavca umiralo dnevno po hiljadu ljudi. Te prizore užasa Stanislav Vinaver je prikazao realistički snažno. Evo nekoliko odlomaka iz pesme posvećene ocu i, u isto vreme, patnji cele Srbije pritisnute ovom teškom nemani:

Šta govore ti ljudi
U košuljama belim, razrogačenih očiju
Suvi i crni i nezemaljsš?
Šta galame?

………………………

Leže po sobama, hodnicima.
Neki su u dvorištu na kaldrmi, na ulici.
Počeli su da obujimaju celo Valjevo
Našu celu državu

Oni buncaju
Sa njima bunca od pegavca cela naša zemlja.

……………………………

Viju se crne zastave
Morija zatomi svet.

Doktor Avram Vinaver
Sanitetski major
Upravnik Pete Rezervne
Poštapajući se teško,
Ispijen od bolesti i briga
Obilazio je bolesnike dan i noć

……………………………………..

Beskrajno strpljivo i očinski
Nekom stravičnom ljubavlju,

- Jer su mnogi, urlajući
Tražili odgovor na pitanje:
Zašto ih ne puštaju da skaču
Na prozore, kroz zidove, i kroz vrata kada su gonjeni sa svih strana
Kao divlja zver

Major Avram
Sa trudom natčovečanskim držao je otvorene oči
- Ogromne plave oči pod zlatnim cvšerom
I nije smeo da ih sklopi ni za tren
Jer je znao

- pošto i njega trese rekurens
Već toliko dana
A nije tražio zamenu
Jer tome sad nije vreme
U oskudici lekara -
Da mu se može desiti,
Da i on…
Otvori prozor, da iskoči iz rve sobe,
Iz ove varoši,
Iz ove vasione.

Stanislav Vinaver* (1891-1955)
Stanislav Vinaver, književnik i novinar rodio se u Šapcu gde mu je otac, dr Avram Vinaver, bio ugledan i zaslužan lekar. Kao i njegov otac, i on je žarko voleo Šabac. Kroz Šabac, svoj zavičaj, zavoleo je svoju širu srpsku, a zatim i jugoslovensku otadžbinu. On s posebnom ljubavlju govori o svom zavičaju, ističući kao njegove glavne crte: „… širinu pogleda, poznavanje ljudi, razumnu psihologiju, smisao za čoveka, prostrani provod, duh pregnuća i rizika, svesno zadovoljstvo i neodoljiv građanski ponos".79 I zatim:

„Ja, dakle na moje navjeće zadovoljstvo, govorim o svome rodnom mestu, o mestu sa izgrađenom tradicijom. Mi smo dali srpskoj kulturi vrlo mnogo. Dali smo tvorca jezika Vuka Karadžića, dali smo najvećeg istoričara Stojana Novakovića, najrazdraganijeg motrioca sela Janka Veselinovića, najmudrijega poznavaoca srpskog karaktera Lazu Lazarevića, najvećeg znalca balkanskog čoveka, Cvijića, najvećeg mislioca, i to u vidu bogomdanog stručnjaka za prostrane i obimne čovečanske dijagnoze, Božu Kneževića… (Boža Knežević, zaljubljen u velike, u zvezdane zakone i zaslušan u tamno bilo svemira, Boža Knežević osluškuje kako kuca puls Vasione".) Naša široka i svesna, ponosna i bistra, raskalašna i ironična tradicija, može, pod novim okolnostima, Jugoslaviji dati velikih književnih i umetničkih zanosa."80

Za Vinavera njegov rodni grad jeste grad životne radosti, grad ljudi koji su „vedri znalci", „što ne žele da dopiju čašu života - baš da ne bi došli do tajne, do one gorčine na dnu". Vinaver je vezan za srpsku zemlju prisnijim vezama kroz narodnu seljačku tradiciju, kroz seljačku religioznost, nego kroz gradski racionalizam. On je seljački konzervativan:

„Mi možemo razumom da odbacujemo izvesne verske forme (kao i svake druge), ali to ne znači da je sadržina njihova iscrpena. Mi smo, na najveću nesreću naše kulture, odbaciviši sa blagočestivim mudracem Dositejem crkvenu pobožnost, smatrali da treba odbaciti i religiozni i kozmički sadržaj onoga što je sačinjavalo glavnu srž vere. Crkve se menjaju prema vremenu, a stara religiozna srž ostaje naš trepet pred večnim neiskidanim slutanjama koje rastu i cvetaju. U crkvenim i verskim formama ima još mnogo neiživljene, neiskorišćene sadržine, pa čak i onde gde nam to sasvim naivno i izgubljeno izgleda… Srbijanska tra-gedija.. sastoji se u tome što mi, dobivši novu kulturu, od-bacujemo gotovo nihilistički staru tradiciju, koja nije još ni iskorišćena dovoljno a kamoli iscrpljena."81

I svoje široko i vedro čovekoljublje, Vinaver vezuje za svoj zavičaj, za svoj rodni grad, pa kaže:

„Ja sam se u ljudima mnogo razočaravao… Sve je to neobično bolno. Ali verujte, i sve je to slatko. Komplikacije života, nerazumevanje i razumevanje, stvaraju od života neprekidnu muziku koja nam ne dopušta da odbacimo život kao nešto prekratko, krnje i gluho. Mi svi Šapčani volimo život i volimo čoveka Možda mnogi Šapčani vole život što daje mogućnosti, tolike mogućnosti sreće, zadovoljstva i društvenosti. Vole ga kao veliko obećanje. Ja sam ga voleo i kada bi me razočarao…"82

Vinaver je srpski nacionalist i tradicionalist, i taj njegov životni stav ogleda se u ovoj njegovoj ispovesti koja je prava izjava ljubavi prema zavičaju - užoj otadžbini. (Zanimljivo je, međutim, da i jedan drugi jugoslovenski pisac, takođe rodom Šapčanin, i takođe poreklom iz srpske jevrejske sredine, Oskar Davičo, koji je nasuprot Vinaveru, levičar-revolucionar, pokazuje istu duboku privrženost svome šabačkom zavičaju).

Stanislav Vinaver s ponosom ističe da je zemljak Vukov. Tim povodom može se napomenuti da je Vinaver jedan od najboljih poznavalaca srpskog jezika među našim piscima Njegov jezik se odlikuje vanrednim bogatstvom i inventivnošću izraza To se ogleda, pored ostalog, naročito u njegovim prevodima Montenja Tako, na primer, književnik Radomir Konstantinović kaže za Vinavera (povodom njegove studije o Lazi Kostiću, „Politika", 20. februar 1965):

„… Mi danas nemamo svog Vinavera Jezik naš nasušni, u ovom času, ne može da računa sa pesnikom Vinaverova kova Vinaver je jezička savest čitave jedne generacije. On je njena spona sa prošlim sponama našeg jezika On je onaj neizbežni istorijski sluh koji, zato što je kadar da čuje promene u savremenom jeziku, može da čuje i jezik prošlosti."

Rodoljubiva poezija Stanislava Vinavera predstavlja zbirku svedočanstava jednog očevica učesnika i borca u burnim događajima kroz koje je Srbija prošla u borbi za narodno oslobođenje i ujedinjenje, od aneksione krize 1908, pa preko tragičnih godina 1914-1918, do kraja Prvog svetskog rata Vinaver je sve te dramatične događaje duboko preživeo. Njegova zbirka odiše toplom ljubavlju prema Srbiji i posebno prema srpskom seljaku i malom čoveku. Njegova pesma „Otadžbini",83 objavljena kad mu je bilo tek dvadeset godna, u vreme teške krize u srpsko-austrijskim odnosima, jeste ubojni poklič i zavet mladog srca da će braniti svoju otadžbinu, malu zemlju kojoj preti uništenjem veliki grabljivi sused:

Otadžbino moja najbolja, najslađa,
Poslednje uzdanje i uteha prva,
Hoće da te zdrobe, da od tvojih mrva
Gozbu gadnu slave…

………………
Sve ćemo ti dati jer si nam sve dala
Pesmu melodičnu, naš nam jezik dade,
Dala si nam radost, patnje, nade, jade,
Bolove i osmeh, tuge, ideale.
Od svoje si svile naša srca svila,
Dala si nam sebe, te tajne motive
Što u dubinama naše duše žive
Otadžbino majko, otadžbino mila.

U zbirci pesama Ratni drugovi84 opisuje likove srpskih vojnika i paćenika Vinaver daje apokaliptičke slike užasa epidemije tifusa u toku zime 1914. i proleća 1915, povlačenje 1915, umiranje iscrpljenih srpskih vojnika na Krfu. Pesme sa Krfa su krici izgnanika za izgubljenom voljenom otadžbinom, zemljom slobode, jer,

„Slobode je bila puna naša Srbija, Njome se disalo."

Pesma „Potpukovnik Tiosav Drinčić" je apoteoza slobodarske Srbije. Narod i vojska, nerazdvojna celina nadahnuta ljubavlju prema slobodi, kreću putem izgnanstva da bi izbegli ropstvo.

Narod je pred vojskom, za vojskom, sa vojskom, i
pokraj vojske.
(izbeglice, žene, deca, starci)
Kuda je pošao taj narod?

……………………………………

Oni su hteli da ponesu celo selo
I ceo dom…
Šta je od najvažnijeg najvažnije?
Najvažnija je sloboda
Kojom su vedro i svetlo živeli
Koju su dobili u amanet
Koju su slutili u svakoj njivi, polju i zabranu Otkupljenim krvlju bunama i ustancima Slobode je bila puna naša Srbija Njome se disalo
Ona je prožimala sela i gradove
Po planinskim kosama
Kode reka i potoka
Nju su poneli sobom
- anete slučajne stvari…

………………………..

Sad je na ogromnom pogrebu cela Srbija
Pred kojom se zapeva

U liku „Dače učitelja" slika našeg epskog čoveka, a tu našu narodnu epiku sam je duboko poznavao i voleo.

…Fića je smatrao
I sad kao nekad u učiteljskoj školi,
Da nas prožima deseterac
Da se mi bijemo Za narodnu pesmu
Da pripadamo potupno narodnoj pesmi
Da svaki naš pokret proističe iz nje
I da uopšte nismo svoji.

U pesmi „Pantelija iz Gornje Petlovače koji je ležao u francuskoj bolnici u Ahileonu" opisuju se poslednji časovi jednog srpskog vojnika On umire sa vizijom svog rodnog sela i roditeljske kuće. Kuća više nije daleko, jer je on usnio da se vratio u zavičaj. Sobom je poveo sestru bolničarku „da joj pokaže kako je lepa naša Srbija.."

Bio je težak bolesnik
Sestra Margerita obilazila ga
I rado s njim ćaskala
I tešila ga.
Nije znala ni reči srpski
Kao ni Pantelija francuski
Ipak, uvek su imali šta da kažu
I kad se već približila smrt
Pantelija je usnio san
da se ne mora ni vraćati u Petlovaču
Jer ovo je Gornja Petlovača.
Što su izgledale masline
To su šljivaci
Što je bilo more
To su zelene livade
I svud je naše plodno bogatstvo.
On pokazuje sestri Margeriti
Voćke koje je on kalemio
I stari dedin dud
I otac i majka pitaju: Ko ti je to sine?
Braća ćute, samo sestra Dragojla kaže:
Ovo je neka dobra duša
Sigurno je valjala našem Panteliji
U tuđem svetu
Pa je poveo, da joj pokaže
Kako je lepa naša Srbija..

Svoj požrtvovani rad na vojnoj dužnosti na Krfu, Vinaver je opisao u pesmi „Staša (potporučnik) - pesnik na Krfu":

Bio je ađutant pristaništa na Krfu
Po ceo dan je obilazio
Pristanište, lađe, logore, bolnice
Radnički bataljon,
Mnogobrojne ustanove za snabdevanje.
Smatrao je svaki posao
Kao neophodan, i kao da je njega
Postavio sam Bog
Da braći u nevolji pomaže
Bezbrojnim vezama sa malima i velikima
Sa francuskim oficirima i komandantima,
Sa engleskim magacionerima,
Sa osobljem lađa koje su plovile za Francusku
I gde je uvek trebalo nekog ubaciti.

Stanislav Vinaver je voleo Beograd žarkom ljubavlju, valjda isto toliko koliko i svoje rodno mesto Šabac. U jednoj zbirci kratkih eseja i skica o životu iz raznih mesta i krajeva Jugoslavije, objavljenoj između dva rata, pod naslovom Goč gori - jugoslovenska simfonija, Vinaver oštro kritikuje jednog istaknutog pisca zbog njegovih napada na Beograd. U svom zaključku, on uglavnom kaže:

Beograd možda ima teških mana, ali u njemu kuca moćno bilo života; on je ogledalo jedne bujne vitalnosti koja poput snažnih vodenih struja nosi i prečišćava sve što se valja u rečnom koritu, i mrzeti Beograd znači „mrzeti sam život…"

Jovan Mandil (1873-1916)
Jovan Mandil, advokat i novinar, rođen u Šapcu, jedan je od prvih Jevreja novinara u Srbiji. Posle svršenog Pravnog fakulteta u Beogradu 1899, posvetio se novinarstvu. Sarađivao je u mnogim beogradskim političkim listovima kao što su „Male novine", „Beogradske novine", „Dnevni list", „Večer'", „Pravda" i drugi. Kratko vreme imao je svoj list „Opozicija" koji je izlaziao 1904-1905. Bio je plodan i kao prevodilac. Mandil zauzima časno mesto u srbijanskom novinarstvu u kome se istakao borbenim rodoljubljem.

Za vreme balkanskih ratova, iako je bio oslobođen vojne obaveze, dobrovljno se prijavio na vojnu dužnost. Potkraj rata 1913. postavljen je za pomoćnika načelnika Vojne stanice u Bitolju. Po svršenom ratu nastanio se u tom gradu i neumorno razvijao mnogostruku delatnost radi sređivanja prilika na jugu. U Bitolju je otvorio advokatsku kancelariju, ali je takođe radio i kao honorarni profesor Trgovačke akademije i pokrenuo „Bitoljske novine", prvi srpski list u Makedoniji posle njenog oslobođenja od Tu-raka U Bitolju je ostao do evakuacije krajem 1915. pred ne-prijateljskom najezdom. Kao vojni obveznik činovničkog reda, povukao se s vojskom u Solun. Mada teško bolestan, ostaje duhom nesalomljiv i u Solunu učestvuje u osnivanju izbegličkog lista „Velika Srbija". Umro je u Volosu (Grčka), 3. maja 1916. godine (po starom kalendaru), ostavivši ženu i troje nezbrinute dece.

Opraštajući se sa njim, Borislav Minić, novinar iz Beograda u svom govoru održanom na njegovoj sahrani, kazao je između ostalog

„… On je ceo svoj život posvetio opštoj stvari. Smrt ga je otrgla u najlepšoj snazi kada je mogao korisno da posluži na našem jugu. Njegova prerana smrt je gubitak ne samo za porodicu, društvo i novinarstvo, već nadasve za našu opštu stvar kojoj je pokojni Mandil žarko i predano služio celog svoga života tako da to može služiti za opšti primer, a na ponos njemu, njegovoj porodici i našoj sredini. Mi koji smo u ranoj mladosti s njim radili i borili se, izlažući se pod najtežom političkom reakcijom, s ponosom i zadovoljstvom gledamo na život i rad Jovana Mandila, čija će uspomena među nama ostati večita Naš ponos je utoliko veći što je Mandil bio srcem i dušom pravi Srbin mojsijevac koji se od nas ni u kom pogledu nije odvajao, i kome je Velika Srbija do same smrti ostala najveći ideal."

Avram Lević
Saniranje srpskih državnih finansija, koje su bile u veoma lošem stanju do 1903. godine, ostvarila su dva zaslužna ministra finansija i državnika - dr Laza Paču i Stojan Protić. To saniranje predstavljalo je krupan doprinos ostvarenju programa nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja Ono je omogućilo naoružanje i opremu vojske, stvaranje potrebnih rezervi i učvršćenje državnog kredita u zemlji i inostranstvu. Ovom uspehu doprineo je svojim znanjem, poštenjem i predanošću u radu srpski Jevrejin Avram Lević,85 tadašnji načelnik Ministarstva finansija.

Lević je bio samonicijativan duh; pored čisto finansijskih stručnih poslova sugerisao je i mere opšteg privrednog značaja Tako je 1911. godine ubedio ministra finansija Stojana Protića da kratkoročnom pozjamicom treba priteći u pomoć privatnim bankama radi finansiranja izvoza šljiva i pekmeza Mera je bila u prvom redu u interesu srpskih seljaka proizvođača, a posao je bio finan-sijski koristan i za Narodnu banku i za državu. Taj posao nije bio uobičajen i zato je trebalo inventivnosti da se iziđe iz birokartskog koloseka.

Stojan Protić, veliki srpski i jugoslovenski državnik i čovek vanredne lične čestitosti, visoko je ocenio Levićeve zasluge za srpske državne finansije. Ova ocena je tim značajnija što je Stojan Protić bio isuviše obazriv kad je davao ocene o svojim saradnicima Kako kaže Protić, „Lević se isticao kao načelnik državnog računo-vodstva za sve vreme moga upravljanja državnim finansijama". Kada je dr L. Paču, uoči Prvog balkanskog rata, preuzeo upravu u državnin finasnijama, zadržao ga je kao načelnika za sve vreme svog ministrovanja, do smrti. Na tom položaju ostao je sve do pred kraj 1917. godine.

„Za sve vreme ministrovanja moga i Pačuovog, Lević je bio vrlo vredan i pouzdan i vrlo sposoban naš saradnik. Ako u radu našem za državne finansije ima nečega dobroga, korisnoga i možda zaslužnoga, onda jedan ne mali deo pri-pada Leviću… Protiv Levića su vodila borbu naročito neka gospoda, zato što nisu htela ni mogla podnositi kontrolu, ozbiljnu i umnu, ministra finansija Sa njima je naravno bila i jedna povorka liferanata koji su imali svoje protektore u vrhovima državne uprave. I dok je pok. Paču bio rukovodilac državnih finansija i šef Levićev, dotle ova gospoda nisu mogla ništa učiniti protiv njega Lević je za vreme rata u Londonu učinio Srbiji i srpskim državnim finansijama i srpskom državnom kreditu vrlo lepih i vrlo umnih usluga tako da je ispravljao i ispravio poneku ne malu ministarsku grešku."

Protić je ovu pohvalu Leviću izrekao 1922. godine u svom listu „Radikal" u vreme kad ga je, ceneći njegovu vrednost, uzeo za zamenika na svojoj kandidatskoj listi za poslanika za grad Beograd. Stojan Protić je dve godine pre toga, 1919, postao prvi predsednik vlade ujedinjene jugoslovenske dražve, a potom se razišao sa Nikolom Pašićem po pitanju državnog uređenja.

Lević je učinio vanredne usluge Srbiji i u tragičnoj 1915-1916. godini, kad su se srpska vlada, vojska i Narodna skupština povlačili pred trostrukim napadom Austrijanaca, Nemaca i Bugara Sav državni trezor, koji je onda iz-nosio oko 200 sanduka zlata, bio je poveren jednom čoveku - Leviću. On ga je preneo na Krf. Lević je tada spasao i vanredno dragocenu kulturnu vrednost srednjovekovne Srbije, čuveno Miroslavljevo jevanđelje iz HII veka, najstariji spomenik srpske književnosti. Knjigu su mu predali na čuvanje Ljuba Davidović i Voja Marinković, tada srpski ministri, kasnije predsednici jugoslovenske vlade, tražeći od njega da tu knjigu čuva kao oči u glavi. Lević je spasao ovaj spomenik i on je vraćen u zemlju posle oslobođenja 1918. godine.

U zaključku svoga biografskog članka, Vojislav Stojanović kaže: „Avram Lević je jedan od plejade predratnih državnika Srbije koji su umirali kao siromšni, iako su dugo godina imali najveće položaje u državi."

Šemaja Demajo (1877-1932)
Šemaja Demajo spada u red onih javnih radnika Srba mojsijevaca koji su društvenim i kulturnim radom stekli posebne zasluge na učvršćenju i razvijanju bratstva između pravoslavnih Srba i Srba mojsijevaca U svim oblastima svoje mnogostruke delatnosti: kao advokat, narodni posla-nik i opštinski odbornik grada Beograda, vojnik na frontu u narodnooslobodilačkim ratovima Srbije, kao i jevrejski kulturni radnik, Šemaja Demajo je zračio intelektualnim i moralnim osobinama svoje vanredno privlačne ličnosti. Kao pripadnik Radikalne stranke koja je dugo bila na vlasti, on nije bio strankaš, partijski sek-taš, već širok rodoljub i human čovek. Širinu shvatanja čovečnosti i dobrotu unosio je u svaki svoj rad, zbog čega je bio jedna od najpopularnijih ličnosti beogradskog društva, jedan od značajnih i otmenih likova srpske i jugoslovenske prestonice Beograda.

Ističući njegove zasluge na političkom, humanom i socijalnom polju, književnik Sima Pandurović veliča i njegove ratne zasluge. „On je bio dostojan sin ove zemlje i u danima rata kada se oslobađalo Kosovo. Učestvovao je u svim borbama od Kumanova do Bitolja, od Rajčanskog rida, Govedarnika, pa sve do Strumice. Za zasluge odlikovan je najvišim odličjima.. Šemaja je dao najbolji primer kako se požrtvovano služi državi i društvenoj zajednici."8* Portret Šemaje Demaja ocrtao je verno i sa mnogo topline dr Bukić Pijade u članku objavljenom u Godišnjaku koji su objavili „La Benevolencia" i „Potpora" iz koga uzimamo nekoliko stavova87

Bio je najdurašniji pregalac, najpozitivniji stvaralac i najduševniji drug i saradnik. Uživao je ogromnu popularnost u redovima beogradskog jevrejstva i velike simpatije svih Beograđana Njegovu ličnost karakterisali su disciplina, zdravo rasuđivanje, beskrajna dobrota fabulozna vrednoća. Rođeni Dorćolac, sa svim osobinama rasnog Jevrejina, on je ipak umeo da probije granični zid našeg naselja i da mu pribavi ne samo poštovanje nego i ljubav prestoničke sredine. U ovom dvojstvu svoga stava pokazao je Šemaja izvanrednu oštricu umovanja i nenadmašnu umešnost u cilju harmoničnog bratskog sarađivanja.

Kad je završio Pravni fakultet u Beču i specijalizaciju na bečkom univerzitetu, vratio se u Beograd u najstariju jevrejsku kulturnu ustanovu, u Srpsko-jevrejsko pevačko društvo čiji je delokrug daleko prelazio granice čisto umetničkog izražavanja. Stvorio je sebi polje rada još iz doba đakovanja i na ovome su se ogledapi svi njegovi kapaciteti. Preko ovoga društva radio je na dizanju autoriteta jevrejske sredine, udario je jake temelje srpsko-jevrejskom bratstvu, budno čuvajući srpsko predanje i gajeći ideale jevrejske renesanse.

Narodnooslobodilački ratovi Srbije prekinuli su njegovu veliku socijalnu i kulturnu aktivnost. Besprimerna je bila njegova odanost otadžbini, besprimerno njegovo shvatanje vojničke dužnosti. Ceo balkanski rat proveo je u prvim borbenim redovima Vratio se sa oreolom junaka i sa medaljom za hrabrost na grudima Prvi svetski rat zatekao ga je u Beču. Zatočen u logoru, izdržao je sa velikom istrajnošću, radeći neumorno na olakšanju teškog stanja naših zarobljenika i organizujući preko Jugoslovenskog komiteta, na čijem se čelu nalazio, pomoć našim ratnim nevoljnicima.

Ozbiljnim i čestitim radom, rečitošću i šarmantnošću, toplom humanošću, postao je jedan od najpopularnijih i najpoštovanijih političkih prvaka jugoslovenske prestonice u kojoj se istakao i kao član Opštinskog odbora Beograda i kao član Narodne skupštine. Velike su njegove zasluge na komunalnom polju i kao predsednika Sefardske opštine i kao člana Opštinskog odbora grada Beograda Stvaralački je delovao u mnogobrojnim ustanovama u Jugoslaviji.

Šemaja je u najsrećnijoj formi predstavljao sintezu jalijskog Jevrejina i večitog jevrejskog trudbenika i mučenika. Kroz celokupan njegov neumorni rad provlačila se jedna idilična nota.. Beskrajno istrajan na poslu, bio je beskrajno istrajan u izlivima drugarstva Njegovo zlatno srce otkucavalo je akorde najkristalnijeg druželjublja

Fridrih Pops
Doktor Fridrih Pops je imao važnu ulogu u životu Beograda i beogradske jevrejske zajednice. On je naročito u periodu između dva svetska rata bio jedan od najuglednijih beogradskih advokata Njegova advokatska kancelarija poznata u zemlji i inostranstvu, imala je veći broj saradnika među kojima je bilo i mladih ljudi koje je širokogrudo pomagao stručno i materijalno, bez obzira na njihovo poreklo i politička uverenja Njegove međunarodne veze bile su koristan izvor informacija ne samo za privatne po-slovne krugove nego su koristile i za široke interese jugoslovenske narodne privrede.

Pops je bio istaknuti član Jugoslovenske demokratske stranke. Bio je veoma agilan odbornik Beogradske opštine, a jedno vreme i zamenik predsednika opštine. U više mahova bio je predstavnik Beograda u inostranstvu. Kao predsednik Jevrejske aškenaske opštine i Saveza jevrejskih opština u Jugoslaviji, veoma je zaslužan za unapređenje ovih ustanova Pored njega, u tom pogledu velika zasluga pripada njegovom saradniku, nadrabinu Ignjatu Šlangu.

Život i rad Fridriha Popsa prisno su povezani sa svim burnim događajima kroz koje je prošla Srbija, a sa njom i Srpska jevrejska zajednica za vreme balkanskih ratova, kao i za vreme oba svetska rata U svemu tome učestvovao je kao srpski rodoljub deleći sudbinu celog naroda i svojih jednovernika, čineći sve što je bilo u njegovoj moći za dobro pojedinaca i za opšte dobro. Za pokazano junaštvo u ratu odlikovan je zlatnom medaljom za hrabrost.

Fridrih Pops je spadao među ličnosti koje su najviše učinile da se razvije i učvrsti solidarnost Srba mojsijevaca i pravoslavnih Srba kroz ceo taj burni period. Nakon balkanskih ratova 1912-1913, Jevrejska aškenaska opština radila je na tome da se Jevreji novooslobođenih krajeva Stara Srbije i Makedonije što harmoničnije uključe u opštu narodnu zajednicu. Posle sloma 1915, mnogi Jevreji odstupali su zajedno sa srpskom vojskom preko Albanije, u inostranstvo, u izgnanstvo, a mnogi su odvedeni u zarobljeništvo, u internirske logore, i mnoga jevrejska dobra su ošvačkana ili uništena za vreme bombardovanja Beogra-da 1914-1915. godine.

Za vreme Drugog svetskog rata, Pops je uhapšen i odveden u Grac. Tamo su bili odvedeni i nadrabin Ignjat Šlang, zatim Bernard Robiček, bivši generalni direktor Ministarstva finansija, i drugi.

Julijus Minh (1880-1941)
Julijus Minh je rođen 1880. u Paraćinu. Bio je preduzimljivi industrijalac, čestiti čovek i srpski rodoljub. Za vreme Prvog svetskog rata interniran je u Bugarsku zbog toga što je odlučno štitio naš živalj od okupatorske soldateske. U internaciji, zajedno sa drugim srpskim internircima, podnosio je velike patnje, deleći poslednju koru hleba sa svojim sapatnicima i ne gubeći nijednog trenutka veru u oslobođenje Srbije i ujedinjenje svih Jugoslovena. Evocirajući uspomene iz ropstva pod Bugarima prilikom smrti jednog sapatnika, Vojislava Savatijevića, književnika i zaslužnog socijalnog radnika, Julijus Minh kaže da su njegovi drugovi, i on među njima, „doživeli radost da vide ostvaren narodni san: oslobođenu i ujedinjenu Jugoslaviju".

Kad su Bugari okupirali istočnu Srbiju, njihove vlasti zlostavljale su i suprugu Julijusa Minha, koja je bila poznata kao srpski rodoljub.

Braća Minh, Julijus, Adolf i Aleksandar, bili su plemeniti ljudi i igrali su vrlo pozitivnu ulogu u srpskoj k jugoslovenskoj privredi. Uoči Hitlerovog napada na Jugoslaviju, Adolf Minh je rekao jednom prijatelju:

„Vaspitao sam svoju decu da budu čovečni, duševni ljudi. U surovim vremenima koja preživljujem, čovečnost je slabost. Pa ipak, i kada bih ponovo imao da donesem odluku, i sa sadašnjim gorkim iskustvom, opet bih im dao isto vaspitanje. Teško je biti čovek, ali je to ipak najbolji put…"

Julijus Minh je izvršio samoubistvo u Beogradu 1941, u času hitlerovske najzede na Jugoslaviju…

Azrijel Levi (? -1954)
Azrijel Levi, trgovac i rezervni konjički potpukovnik je istaknuta ličnost našeg društva U ratovima za oslobođenje i ujedinjenje 1912-1918. učestvovao je kao rodoljub i hrabar borac, dva puta ranjen, najpre u balkanskom, a zatim u Prvom svetskom ratu. Posle rata, kao sposoban privrednik radio je na unapređenju naše trgovine, a kao plemenit čovek pomagao je ekonomski i socijalno slabe.

Rođen je u Beogradu u čestitoj porodici Arona Levija Osnovnu školu, gimnaziju i Državnu trgovačku akademiju završio je u Beogradu, a zatim je studirao na Višoj komercijalnoj akademiji u Beču. Po završenim studijama odslužio je vojni rok i proizveden je u čin konjičkog potporučnika. Učestvovao je u srpsko-turskom ratu 1912, a zatim u srpsko-bugarskom ratu 1913. i bio je ranjen.

Po povratku iz rata oženio se devojkom iz svoje ulice. Nekoliko meseci kasnije, nepunu godinu dana posle balkanskih ratova, Austro-Ugarska je napala Srbiju. Započeo je Prvi svetski rat i Azrijel Levi ponovo odlazi na front. Učestvuje u borbama u Sremu i na Drini, boreći se hrabro sa svojim drugovima. Tada je teško ranjen u glavu i prenesen u kruševačku bolnicu. Za vreme treće austrougarske i nemačke ofanzive, bio je evakuisan na ostrvo Krf.

Kad je prezdravio, otišao je na Solunski front i učestvovao u borbama na Kajmakčalanu i u drugim bojevima. Sa svojom jedinicom ostao je na frontu do kraja rata, do bugarsko-nemačke kapitulacije 1918. godine. Posle proboja Solunskog fronta i ofanzive srpske vojske, Levi je prešao ceo pobednički put od Soluna do Beograda, a zatim dalje na sever, preko Save i Drine, u novooslobođene jugoslovenske pokrajine bivše Austro-Ugarske.

Demobilisan je tek u novembru 1919, tako da je s malim prekidima proveo u ratu oko sedam godina - od 1912. do 1919. godine.

Posle rata, 1920, obnovio je svoju trgovačku radnju. Vanredno vredan, pun inicijative i energije, čestit i valjan, Azrijel je ubrzo postao jedan od pokretača razvoja trgovačkog i finansijskog života u Srbiji. Kao ortak očeve radnje („Aron Levi i sinovi"), i direktor Beogradske trgovačke štedionice, on jje dugi niz godina bio zaštitnik malih trgovaca iz unutrašnjosti koji su u njemu gledali svog iskrenog prijatelja i savetodavca.

U Drugom svetskom ratu javio se u svoju vojnu jedinicu, ali posle kapitulacije Jugoslovenske vojske u aprilu 1941, nije hteo ići u zaorbljenički logor, nego se preobučen u seljačko odelo sklonio na Jadran.

Umro je u Njujorku 1954, iskreno žaljen od velikog broja Jugoslovena kao ugledni čovek i rodoljub. Kroz sve godine života u emigraciji, do smrti je tugovao za svojim zavičajem koji nije mogao preboleti.

Azrijel Levi bio je nosilac velikog broja odlikovanja, ali je najviše voleo svoju Albansku spomenicu. Ovo iz skromnosti, a takođe i zato što je prelazak preko Albanije i preko mora stotine hiljada Srba, koji su otišli da bi izbegli ropstvo i nastavili borbu, smatrao simbolom moralne vrednosti.

Geca Kon (1873-1941)
Geca Kon, knjižar i izdavač iz Beograda, vlasnik najvećeg knjižarskog i izdavačkog preduzeća u zemlji, veoma je zaslužan za širenje srpske, odnosno jugoslovenske knjige, a time i za narodno prosvećivanje. Imao je izdavački savet sastavljen od stručnih ljudi koje je odlično nagrađivao, kao uostalom i druge svoje saradnike. Ceneći njegove izdavačke sposobnosti, ondašnje državne vlasti ustupile su mu dva veoma unosna posla: izdavanje školskih udžbenika i zakona, što je znatno proširilo njegov delokrug rada i njegov finansijski kapacitet.89

Pred Hitlerov napad na Jugoslaviju, neki prijatelji savetovali su mu da beži iz zemlje, jer se moglo očekivati da će u slučaju okupacije Jugoslavije, jugoslovenski Jevreji, kao i Jevreji u ostalim zemljama, biti najsvirepije pro-ganjani i ubijani. Međutim, Geca Kon je to odbio smatrajući takvo bekstvo izdajom prema zemlji. Rekao je:

„Neću da idem. Živeo sam u Jugoslaviji kad mi je u njoj bilo dobro i hoću da ostanem u ovoj zemlji kad za nju i njen narod nastaju teški dani…"

Ubrzo po okupaciji, Gestapo ga je uhapsio, sproveo u Grac i tamo likvidirao.

Aron Alkalaj (1880-1973)
Aron Alkalaj je rođen u Beogradu 1880. godine i jedan je od najstarijih živih građana Beograda, ugledan predstavnik stare generacije čiji se život poklapa sa burnim periodima novije srpske i jugoslovenske istorije, ispunjene ratovima i revolucijama. U svojoj ranoj mladosti i u zrelo doba, Alkalaj je bio svedok ili aktivan učesnik mno-gih od tih događaja narodnog i međunarodnog značaja: Ivanjdanski atentat 1899, Majski prevrat 1903, gerilska akcija u Staroj Srbiji i Makedoniji, balkanski ratovi 1912-1913, Prvi svetski rat 1914-1918, Drugi svetski rat 1939-1945. godine. On je jedan od veoma značajnih ličnosti srpskog, odnosno jugoslovenskog društva. Svojim rodoljubivim i plodnim radom zadužio je celu našu narodnu zajednicu, kao i zajednicu jugoslovenskih Jevreja.

Rođen je u učiteljskoj, odnosno svešteničkoj porodici; naime, njegov otac Avram bio je učitelj i sveštenik. Završio je Državnu trgovačku školu (Borka Todorovića) 1898. sa odličnim uspehom. Stupio je u Upravu fonda, kasnije Državnu hipotekarnu banku, gde je službovao neprekidno preko četredeset godina. Godine 1918. jednoglasno je izabran za glavnog sekretara banke i na tom mestu je ostao do penzionisanja 1939, zastupajući u više mahova upravni odbor banke. Veoma je krupan njegov lični doprinos ostvarenjima ove značajne, najpre srpske, a zatim opšte jugoslovenske ustanove na ekonomskom, socijalnom i kulturnom polju. Osnovana 1862. godine, Državna hipotekarna banka odigrala je krupnu ulogu kao nosilac nacionalnog dugoročnog kredita, kao upravljač nacionalne štednje, kao organizator domaćeg novčanog i kreditnog tržišta i kao osiguravajući zavod za državne činovnike i penzionere.

U svom radu, Alkalaj se odlikovao širinom shvatanja, čestitošću, stručnim sposobnostima i odlučnošću u primanju odgovornosti u interesu banke i države. Za svoje zasluge dobio je najviša priznanja. Pod njegovim rukovodstvom bio je zaključen prvi i jedini zajam Državne hipotekarne banke u SAD, preko Njujorške banke I. i B. Seligman, u visini od dvanaest miliona dolara Kao glavni sekretar banke učestvovao je u obnovi knjiga i administracije uništenih za vreme Prvog svetskog rata i u donošenju novog zakona o Državnoj hipotekarnoj banci. Ovim zakonom je stara srpska Uprava fondova proširila delokrug rada na celu Jugoslaviju, radeći pored dugoročnih hipotekarnih poslova i kratkoročne, odobravajući zajmove za zidanje zgrada i finansirajući investicije države i samoupravnih tela.

Beograd i druge varoši podizali su nove građevine, stambene i službene, neviđenim poletom koji su strani posmatrači nazvali „američkim". Sadašnji izgled Beograda, stvoren uglavnom u periodu 1918-1930, nastao je građevinskom delatnošću koju je snažno pomogla Državna hipotekarna banka, finansirajući privatnike, državu i Beogradsku opštinu. Između dva svetska rata, prestonica je učetvorostručila broj stanovništva.

Kao glavni sekretar Državne hipotekarne banke i zame-nik upravnika, Aron Alkalaj se borio protiv birokratizma i sproveo niz korisnik reformi, sam ili sarađujući sa upravnicima banke, najpre sa Bogdanom Markovićem, a zatim sa VojinomĐurinićem. Cenjen kao ekonomski stručnjak, Alkalaj je bio i član upravnog ili nadzornog odbora u nekoliko jugoslovenskih banaka.

Takođe je mnogo učinio za kulturni napredak srpskog, odnosno jugoslovenskog jevrejstva, odlično usklađujući ovu akciju sa svojim opštim nacionalnim delovanjem u srpskim i jugoslovenskim okvirima. Bio je dugo godina član Uprave Jevrejske verske opštine.

Već u pretkumanovskoj Srbiji, beogradski Jevreji su stvorili svoje značajne kulturne ustanove: Biblioteku i čitaonicu i Srpsko-jevrejsku omladinsku zajednicu. Zauzimanjem u prvom redu Solomona Alkalaja i drugova došlo je 1929. godine do podizanja Jevrejskog doma, s veli-kom reprezentativnom salom i prostorijama za biblioteku. Dom je postao kulturni centar beogradskih, i uopšte, jugoslovenskih Jevreja; u njemu su pretresana pitanja iz oblasti nauke, književnosti i umetnosti. Ovo je činjeno na način koji je, uporedo sa isticanjem univerzalne humano-sti jevrejske misli, negovao veze nerazdvojnog bratstva sa ostalim jugoslovenskim sunarodnicima, pre svega sa Srbima. Aron Alkalaj je jednoglasno izabran za predsednika Jevrejske čitaonice. Na tom položaju je ostao do rata i okupacije Jugoslavije 1941. godine, kad su Nemci odneli sve knjige i nameštaj biblioteke i smestili u nju svoj zloglasni Kulturbund.

Na podsticaj Arona Alkalaja, koji je insistirao na to-me da beogradska Jevrejska čitaonica okupi što veći broj predavača, ne samo Jevreja već i Srba, ova ustanova je postala značajna kulturna spona između Jevreja i Srba i time proširila na duhovnom polju saradnju koja je bila srećno uspostavljena na privrednom, socijalnom i drugim poljima. Predavači su upoznavali jugoslovensku javnost sa vre-dnostima jevrejskog duha i otklanjali mnoge zablude i kle-vete koje su po svetu širili propagatori antisemitizma. Predavanja su bila namenjena negovanju duha univerzalne čovečnosti i tolerancije. Za vreme dvanaest godina svog postojanja, Jevrejska čitaonica je uspela da okupi niz predavača iz redova najuglednijih jugoslovenskih ličnosti: naučnika, književnika, filozofa, umetnika i drugih.

Za vreme oba svetska rata, Alkalaj je patio sa našim narodima U Prvom svetskom ratu proveo je četiri godine u internaciji u Mađarskoj, a u Drugom, četiri i po godine u zarobljeništvu u Nemačkoj.

Inače, Alkalaj je čovek širokog obrazovanja i neumorne radljivosti. Kao odličan poznavalac domaće i strane književnosti, stvorio je ogromnu ličnu biblioteku koju je neprijatelj razneo. Znalac velikog broja stranih jezika -francuskog, nemačkog, engleskog, italijanskog, španskog -koje je potpuno sam naučio, čovek istančanog estetskog ukusa, Alkalaj nije prestajao da upotpunjuje svoje znanje iz nauke, književnosti i umetnosti ni u poodmaklim godinama Osim velikog broja predavanja, objavio je niz eseja i članaka iz ekonomsko-finansijske oblasti, kao i iz istorijske i religijsko-filozofske materije. Njegova knjiga Mojsije, objavljena u Beogradu pre Prvog svetskog rata u biblioteci „Biografije znamenitih ljudi", a pod uredništvom akademika Stanoja Stanojevića, ima nesumnjivu naučnu i književnu vrednost. Knjigu su odlično primili stručna kritika i široki krug čitalaca Pored ostalog ona sadrži zanimljive dotad neobjavljene podatke o Mojsiju, crpene iz srpske narodne tradicije. Posle Drugog svetskog rata objavio je knjige Put u Izrael i Život i običaji u nekadašnjoj jevrejskoj mahali (u Beogradu).

(Ovaj članak napisan je za života Arona Alkalaja koji je umro u dubokoj starosti, 4. decembra 1973)

Paulina Lebl-Albala (1891-1967)
Profesor srpskohrvatskog jezika i književnosti, Paulina Lebl-Albala bila je na Beogradskom univerzitetu je-dan od najboljih đaka čuvenog Jovana Skerlića90 koji je zapazio i odlično ocenio njene studentske radove. Jedna od najobrazovanijih žena u Jugoslaviji, ona je svojim nastavničkim radom, perom i rečju, zadužila jugoslovensku, a posebno srpsku prosvetu kao vaspitač mnogih generacija đaka Pored odlične Teorije književnosti (koju je napisala s Katarinom Bogdanović), namenjene u prvom redu učenicima srednjih škola, Paulina Lebl-Albala je prevela više dela iz strane, pre svega nemačke književnosti i objavila više književnih rasprava Posebno je značajna njena društvena delatnost na pro-svećivanju jugoslovenske žene i unapređenju njenih prava u opštem narodnom interesu. Zbog zasluga na tome polju, stekla je priznanje i bila izabrana za predsednicu Udruženja univerzitetski obrazovanih žena Jugoslavije. U tom svojstvu je dostojno predstavljala jugoslovenske žene na raznim kongresima u zemlji i u inostranstvu. Govoreći o „razvoju univerzitetskog obrazovanja naših žena", na konferenciji održanoj na osnivačkoj skupštini njihovog udruženja, 11. decembra 1927. godine,91 ona je istakla da su „Srbi sa izvanrednim instinktom umeli da ocene vrednost nauke" trudeći se da je razviju i da rade na njenom usavršavanju i propagiranju čim bi se za to ukazala prilika Svega četiri godine posle izbijanja Karađorđevog ustanka 1808, Dositej Obradović (1742-1811) kao prvi ministar prosvete obnovljene Srbije, naš veliki narodni prosvetitelj, filozof-racionalist, uzima inicijativu za osnivanje Velike škole u Beogradu iz koje će se kasnije razviti Beogradski univerzitet. Dositej je - navodi Paulina Lebl-Albala - insistirao na prosvećivanju srpskih žena, ističući da se nijedan narod ne može uzdići do kulture ako mu žene ostaju „u prostoti i varvarstvu", jer samo prosvećene majke umeće vaspitati i oplemeniti dušu svoje dece.92

Ona s ljubavlju govori o Kapetan-Mišinom zdanju (Beogradskom univerzitetu), „dragom svima nama što smo kroz njega prošli i ostavili u njemu najlepše uspomene svoje mladosti, jer su u njega mogli slobodno, po svojoj volji i želji, stupiti svi sinovi i kćeri naroda srpskog, i tu prosvećivati svoj razum kao što je to želeo duhovni otac ove škole, Dositej Obradović".

Opisujući kako je borba protiv predrasuda u toku HGH i prvih godina XX veka uspešno krčila put srpskim žena-ma za upis, u zemlji i inostranstvu, na univerzitet sa koga su u sve većem broju izlazile kao profesori, lekari, advo-kati, inženjeri, Paulina Lebl-Albala je na osnovu tih uspeha s puno opravdanog optimizma gledala u budućnost. Ona je bila čvrsto ubeđena da je blizu vreme kada će srpska, odnosno jugoslovenska žena ravnopravno s muškarcem zauzeti najviše položaje u svim granama državnog i društvenog života U ovom predavanju, održanom pre skoro četrdeset godina, ona dalekovido zaključuje:

„… Pozdravljamo s radošću ovoliko brojno posvećivanje žena najvišim studijama za dobro njihovo i za dobro njihovog naroda… Mi u duši osećamo da je naša pobeda sjajno izvojevana, i sad mirno očekujemo samo čas kad će drugi pregoreti da nam to javno priznaju… A priznanje će doći, mora da dođe. Doći će i titule, i položaji, i časti, sve će doći što je još zamalo samo svojina muškaraca: otvoriće se pred univerzitetski obrazovanom ženom i vrhovi činovničkih položaja i diplomatije, i akademije nauka, kao što će se pred ženom politički borbenom otvoriti i opština i parlament. Mi ćemo se truditi, stalnim i napornim radom, neprekidnim intelekualnim i moralnim podizanjem, da na ta mesta dođemo što spremnije i što savesnije."93

Razvoj događaja u svetu i kod nas, u potpunosti je potvrdio predviđanja Pauline Lebl-Albale. Duboko osetljiva, idealistička i puna poletnog oduševljenja, priroda Pauline Lebl-Albale ogleda se u redovima koje je posveti-la svome profesoru, čuvenom Jovanu Skerliću, povodom de-setogodišnjice njegove smrti:94

„On je bio velika radost moga života Prošao je kroz život plahovitošću munje i snagom nesalomljivog diva Bio je prvenstveno stvaralac, i tom svojom odlikom zanosio je sve oko sebe, povukao ih moćno u carstvo svetlosti, oduševljenja, rada i požrtvovanja Svojim umom poučavao je, svojim rečima očaravao, svojim poletom zanosio, svojom delatnošću podsticao, svojom ljubavlju osvajao, svojom vedrinom osvežavao i podizao.

Njegova smrt je veliki bol moga života"

Istaknuta književnica Desanka Maksimović iznela nam je nekoliko svojih sećanja na Paulinu Lebl-Albalu. Iz tih sećanja donosimo i dve-tri crtice koje pokazuju širinu Paulininih religioznih shvatanja, veliku ljubav koju je uživala kod svojih beogradskih učenika kao i njen patriotizam. Desanka Maksimović nam je rekla: „Preko svoje sestre, pokojne Zagorke, koja je bila njen đak, znala sam da je Paulina Albala bila obožavana od svojih učenica u Drugoj ženskoj gimnaziji u Beogradu kao nastavnica našeg jezika.. Bila sam njen prijatelj. I prilikom svakog razgovora sa njom osetila sam koliko je vezana za našu zajedničku rod-nu zemlju, njene ljude i njenu kulturu. Kao da je bila hrišćanka, često je u razgovoru, želeći da istakne nečiju plemenitost, govorila Dobar je kao Hristos!"…

U času sloma i okupacije Jugoslavije 1941, Paulina Lebl-Albala i njen suprug dr David Albala zatekli su se u Sjedinjenim Američkim Državama Sa strašnim bo-lom u srcu, oni su nemoćno doživljavali tragediju jugoslovenske države i njenih naroda, a posebno neizrecive patnje svojih sunarodnika u Beogradu, u Srbiji i u drugim jugoslovenskim krajevima U toj velikoj tragediji, jedina im je uteha mogla biti to što su se ono duboko bratstvo i solidarnost između pravoslavnih Srba i Srba Mojsijeve vere potvrđeni već u ratovima 1912-1918. godine, još jednom posvedočili u novim, daleko strašnijim zajedničkim iskušenjima Drugog svetskog rata.

Njeni prijatelji iz Beograda, sa kojima je uvek održavala prepisku, kažu da su njena pisma odisala velikom čežnjom za Srbijom i da su bila puna podsećanja na drage uspomene koje su je vezivale za našu zemlju.

Oto Gavrilović Fišer (1888-?)
Oto Gavrilović-Fišer, ekonomista i političar rodio se 1888. godine u Vukovaru, tada pod Austro-Ugarskom. Kad mu je bilo deset godina, njegov otac je prešao u Srbiju, a zatim u Beogradu otvorio radnju za hemijsko čišćenje, pod nazivom „Prvi srpski zavod za hemijsko čišćenje odela".

Radnja se nalazila kod Narodnog pozorišta, prema spomeniku knezu Mihailu, preko puta mesta na kome je kasnije podignuta Državna hipotekarna banka (danas Narodni muzej).

U neposrednoj blizini očeve radnje bile su redakcije i štamparije radikalnih listova i časopisa: „Samouprave", „Odjeka", „Dnevnog lista", „Dela". Ti listovi su tada bili u oštroj opoziciji prema režimu poslednjeg Obrenovića i zato često zaplenjivani. Mladi Oto posmatrao je kako tada, krajem XIX veka, policija upada u redakcije, pleni zabranjene brojeve i kako žandarmi oko Kneževog spomenika hvataju prodavce i oduzimaju im neprodate primerke. To će se duboko urezati u njegovu svest i imaće presudan značaj za njegovo političko opredeljenje. Takođe je imao prilike da često gleda glavne radikalne prvake onoga vremena: Pašića, Rašu Miloševića, Stojana Protića, Andru Nikolića, protu Đurića i druge.

Sve je to dražilo njegovu dečačku maštu. Sasvim mlad, dok su se njegovi vršnjaci igrali piljaka, počeo je strasno da čita novine i da mašta o politici. Prilazi radikalima, tada borbenoj opozicionoj stranci, zbog njenog parlamentarno-demokratskog i nacionalnog jugoslovenskog programa „Iako po rođenju Jevrejin, po ocu i majci - piše Gavrilović u svojoj autobiografiji - mene je srpska sredina potpuno samlela i apsorbovala Razvijao sam se kao Srbin, postao Srbin i zavoleo srpski narod, njegovu srdačnost, otvorenost, njegov liberalan stav i onu veliku mučeničku dušu koju sam razumeo kroz narodne srpske pesme, jer sam znao i za Drajfusovu aferu i za progone u Rusiji protiv Jevreja… Kakva razlika!"

Za srpski, odnosno jugoslovenski nacionalizam Ota Gavrilovića karakterističan je ovaj podatak. Kad je posle balkanskih ratova 1912-1913. godine polagao gimnazijsku maturu, zadatak iz srpskog jezika na maturi glasio je „Nacionalni zadaci Srbije posle rata". Na ovu temu, Oto je razradio sledeći odgovor: „Revolucionisati nacionalne mase na jugu Austrougarske monarhije i pripremati ih za jugoslovensku državu."

Po završenoj Trgovačkoj akademiji stupio je u službu u Ministarstvu finansija i veoma revnosno studirao finansijske probleme. Sposobnosti mladog Ota Gavrilovića zapazio je i ukazao mu naročitu prijateljsku pažnju dr Jeftimije Đonlić, tada sekretar u Ministarstvu finansija i jedan od najdarovitijih finansijskih stručnjka ondašnje Srbije, čovek velikog znanja, svetlog karaktera i plemenitog srca Đonlić je poginuo na početku Prvog svetskog rata 1914. na Drini, kao rezervni oficir. Njegova smrt u javnosti je ožaljena kao veliki nacionalni gubitak. Gavrilović s ljubavlju i poštovanjem govori o svome prijatelju i zaštitniku Đonliću, koga je korz ceo život zadržao u dragoj uspomeni „kao veliki primer".

Za vreme Prvog svetskog rata, kao vojnik Sedmog pešadijskog puka, Gavrilović je učestvovao 1914. godine u borbama oko Beograda Posle okupacije Srbije, krajem 1915. prešao je Albaniju sa srpskom vojskom i zajedno sa ostalim svojim drugovima preživeo je sve strahote povlačenja Međutim, kako sam kaže, usred najvećih strahota, „nikada nisam klonuo duhom, jer sam duboko verovao u pravdu i u srećnu zvezdu Srbije".

Na Krfu, gde se smestila srpska vlada u izgnanstvu, osetila se velika potreba za finansijskim stručnjacima koji bi organizovali mnoge poslove prvorazrednog značaja: uređenje finansijskih odnosa sa saveznicima, dobijanje zajmova radi izdržavanja vojske, pomoć izbeglicama, zarobljenicima i internircima u austrougarskim logorima i pomoć narodu u okupiranoj Srbiji. Zbog toga je, pored drugih, i Oto bio oslobođen vojne obaveze i doveden na Krf. Na njegove se sposobnosti mnogo računalo.

Posle pobede 1918. godine, Oto Gavrilović se vratio pun oduševljenja u oslobođenu otadžbinu: „Iskrcao sam se na savskom pristaništu u Beogradu i poljubio zemlju za kojom sam u emigraciji tako mnogo čeznuo." U novoj državi radi u isto vreme na političkom i na administrativno-finansijskom polju. U Beogradu je 1920. godine izabran za opštinskog odbornika, a potom je postao narodni poslanik u Vojvodini, u somborskom okrugu gde je nekada živeo njegov deda. Izabran je na izričitu želju Nikole Pašića, koji ga je veoma cenio. Srbi toga kraja su bili vanredno zadovoljni svojim poslanikom. Međutim, u tom izbornom srezu postojala je jaka nemačka manjina sa izvesnim antisemitskim raspoloženjem, ali je on ipak uspeo da razbije njihovo nepoverenje i da ih pridobije.

Oto Gavrilović je bio biran za poslanika 1925, 1927, 1931,1935. i 1938. godine. U Skupštini se istakao kao član Finansijskog odbora, njegov glavni izvestilac po pitanju poreskog zakonodavstva, budžeta i javnog kredita, naročito po pitanju prezaduženosti seljaka. Skrenuo je na sebe pažnju i ozbiljnim člancima u stručnoj i dnevnoj štampi i svojim govorima u Narodnoj skupštini. Temeljno je proučavao novčane i kreditne probleme i već kao mlad činovnik u Ministarstvu finansija istakao se solidnom finansijskom spremom. U govorima u Narodnoj skupštini upozoravao je na potrebu razvijanja domaćeg tržišta kapitala radi unapređenja narodne privrede i opšteg kulturnog napretka zemlje kako bi Jugoslavija osnažila ekonomsku nezavisnost prema inostranstvu. U tu svrhu, smatrao je, treba razvijati štednju, jer se štednja i proizvodnja uzajamno podstiču. U naprednim zemljama, sa razvijenim finansijskim tržištem štediša, upisnik narodnih zajmova postaje gotovo interesantniji nego poreski obveznik. To proširenje uloge štediše je uostalom saglasno sa duhom demokratije, pošto je kredit izraz dobrovoljnosti, a porez oblik državne prinude, atribut vlasti i ostatak regalnih prava.

Često je isticao značaj poverenja, čisto psihološkog faggora, za održanje vrednosti narodnog novca i državnih papira, čak i u prilikama kad su materijalni faktori nepovoljni. U svojoj raspravi „Kretanje dinara u vremenu od 1914-1919. godine", objavljenoj u aprilu 1919. u dnevnoj štampi, on navodi da je srpski dinar na lokalnom tržišu u Solunu, u neposrednoj blizini fronta, pokazivao vanredno povoljan kurs 1917. i 1918. godine, kotirajući se a1 rap sa francuskim frankom, pa čak neki put i iznad njega, mada su se vlada i vojska nalazile u izgnanstvu, u tuđoj zemlji. Taj povoljan kurs on pripisuje, s jedne strane, spretnoj politici srpske vlade i emisione banke (roba iz državnih, vojnih i monopolističkih magacina prodavana je za dina-re, a Uprava fondova, državna novčano-kreditna ustanova, solventna i sa velikim ugledom, primala je i garantovala uloge na štednju u dinarima, itd); sa druge strane, „bolje političke prilike kao i bolja situacija davale su nade brzom povratku u otadžbinu i brzoj realizaciji i upotrebi novčanica Narodne banke".

I pored toga što su okupatorske vlasti, austrougarske i bugarske, u okupiranoj Srbiji na sve moguće načine pobijale vrednost dinara, vera srpskog naroda u narodni novac, dinar, i u pobedu bila je nepokolebljiva. Sve represalije i mere okupatora uperene' protiv dinara (žigosanje, određivanje prinudnog kursa, širenje lažnih vesti o dinaru), kako kaže Gavrilović, „Nisu mogle učiniti da naš svet dinarsku novčanicu isturi iz ruke"… „Naprotiv, novčanica Narodne banke (od 10 dinara) počinje se oporavljati. Njena cena prema austrougarskim krunama svakim danom je rasla… tako da u 1918. godini dostiže visinu od 15-18 kruna… filijale bečkih i peštanskih banaka pokupovale su našu (srpsku) novčanicu po kursu od 130-140 kruna i izvozile u Švajcarsku da bi tamo došli do švajcarskih franaka pomoću srpske novčanice." Bugari su odredili kurs od 5 leva za srpsku novčanicu od 10 dinara, pa su čak išli dotle da su je oglasili za bezvrednu.

Gavrilović zaključuje: „Ali, pod snažnim udarcima sa Solunskog fronta srušio se režim okupacije i u jesen 1918, godine naša otadžbina bila je potpuno očišćena od neprijatelja. Povratkom naših vlasti, dinar je počeo ponovo cirkulisati i tada se susreo s novcem koji je neprijatelj ostavio - austrijskom krunom, nemačkom markom i bugarskim levom." Završni deo Gavrilovićevih izlaganja ukazuje na jedan kontrast. Dok je narod u okupiranoj Srbiji odbacivao okupatorov novac i čuvao i tražio dinar, čime ga je snažio, dok su u dinar verovali i tražili ga takođe i Srbi u emigraciji, u oslobođenoj otadžbini su sopstvenici austrougarskih kruna i razni špekulanti bežali masovno ne samo iz krune nego i iz dinara u strane valute i time izazvali depresijaciju narodnog novca…

Kroz sve vreme svoga javnog rada, Gavrilović je ostao dosledan osnovnim načelima klasične političke ekonomije, ali je pri tom verovao da se ona mogu uskladiti s naprednim socijalno-političkim merama. Kao izvestilac skupštinske većine u debati o predlogu državnog budžeta za 1929-1940. godinu,95 Gavrilović ističe kao osnovne principe zdrave ekonomske politike: povećanje proizvodnje, unapređenje izvoza radi obezbeđenja ravnoteže trgovinskog bilansa, stabilnost cena, povoljni platni bilans. Javne finansije će napredovati ako narodna proizvodnja napreduje i ako njeni proizvodi imaju dobar plasman. Time će se obezbediti porast broja dobrih potrošača, dobrih poreskih obveznika, jakih štediša - stvaralaca moćnog domaćeg tržišta kapitala.

Kao i 1919, posle Prvog svetskog rata, Gavrilović dvadeset godina kasnije, 1939. godine, uoči Drugog svetskog rata, prilikom pomenute budžetske debate, ukazuje na ogroman i presudan značaj psihološkog faktora - stvaranje poverenja i u narodnoj privredi i u politici. Za krupne investicije i javne radove neophodne jugoslovenskoj narodnoj privredi potrebni su dugoročni javni krediti. Dugoročnih kredita, međutim nema bez štednje, niti štednje bez poverenja Ali uporedo sa ovim principima klasične političke ekonomije, Gavrilović ukazuje i na važnost socijalno-političkih mera, naročito u ekonomski nerazvijenim krajevima, kako radi suzbijanja pauperizacije tako i radi viših nacionalnih ciljeva. On je takođe za socijalno osiguranje izvesnih kategorija građana. U predlogu finansijskog zakona za 1939-1940, posebno brani odredbu o socijalnom osiguranju novinara.

Kao ekonomski stručnjak bio je potpuno svestan činjenice da se redovnim budžetskim sredstvima i metodima ne mogu brzo podmiriti ogromne ekonomske i socijalne potrebe zemlje. Svoj izveštaj o predlogu budžeta za 1939-1940. godinu, završava rečima: „Materijalne potrebe ove zemlje su goleme. Proći će mnogo godina i mnogo teških budžeta da bi se, bar jednim delom, rešila materijalna pitanja ove zemlje."

To je ukratko Gavrilovićevo ekonomsko vjeruju. U političkom pogledu, on je ubeđeni pristalica najšire slobode štampe. Ali kao korektiv ove slobode, kod novinara traži smisao za moralnu i političku odgovornost - bilo da su pristalice ili protivnici vlade - i sankcije protiv onih koji se o tu odgovornost ogreše, naročito uvredom i klevetom. Bio je dosledno za široke samouprave i u doba ličnog režima kralja Aleksandra, a takođe kao član vladine većine za vlade namesništva pod knezom Pavlom.

Kao političar je bio čovek samostalnog mišljenja, pristalica opreznih reformi, umerenosti i kompromisa, ali ne takvih koji bi išli na štetu narodnih interesa Za njegov politički stav i temperament umerenosti i tolerantnosti karakterističan je odgovor jednom opozicionom poslaniku koji mu je dobacio „Ti uvek sve braniš!" Odgo-vor je glasio: „Da, ja sam rođen da branim, a ti da napadaš." Navedene izjave u Skupštini date su nekoliko meseci pred izbijanje Drugog svetskog rata, kao i na kratko vreme pred zaključenje sporazuma Cvetković-Maček. Osećajući ozbiljnost vremena, približavanje bure, Gavrilović je bio za sporazum između Srba i Hrvata na osnovi obostrane umerenosti i ravnopravnosti kako bi se došlo do sloge. „U ovoj buri - izjavio je u govoru 14. marta 1939 - odolećemo samo u zajedničkom životu, i zato je danas više nego ikad potrebna koncentracija narodnih snaga."

U svojoj autobiografiji, Gavrilović podvlači da se, za dugi niz godina njegove političke akcije, kad je postao istaknuti politički čovek i, prirodno, učestvovao u oštrim međupartijskim sukobima, pitanje njegovog jevrejskog porekla nikad nije postavljalo, ni kod njegovih srpskih birača, ni kod predsednika Pašića, ni u Skupštini, „pa ni onda kada je Hitlerova propaganda zarazno uticala"…

„Neka ostane zabeleženo - zaključuje Gavrilović - da nacizam i njegova surovost nisu zarazili srpska sela ni u vreme najvećeg hitlerovskog varvarskog pritiska uoči Drugog svetskog rata, ni Vojvodinu u kojoj su Nemci bili organizovali svoja udruženja folksdojčera."

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License