Nije nužno da vam kažem da je Naumi Jevrejka. Kad se jednom jevrejskim lepoticama budu nadenula srpska imena, ovo će ime postati umilnije i slade: Leposava. Ali u zaman ćete sada raspitivati u mahali za našu junakinju. Nju nećete više tu naći. A bome, bolje vam je i okanuti se, da je tražite pod tim imenom, jer ono malo njenih imenjakinja, kao da je priroda stvorila za podsmeh lepom polu. To su vam prave rugobe. U ostalom, ova se priča davno zbila, a sada vam ja o njoj samo pripovedam.
Deveti Av Tešabeav jevrejski je Vidovdan. Sedamdesetdruge godine posle Hrista, u početku meseca Jula, opseo je Tit, tako zvani „otac čovečanstva", grad Jerusalim. Posle trideset dana uporne, bezuspešne borbe sa poslednjim ostatkom makavejskih potomaka, reši se Tit da glađu natera ljude na predaju gradskih ključeva. Povesnica ne pamti groznije žalosti i užasnijeg svirepstva. Ljudi padahu iznureni gladu kao pomorom košeni; matere klahu svoj rodeni porod da ugase pomamnu žed i niko da je pomislio na predaju!… Samo uspomena na takve strahovite dane mogla je nadahnuti onaj urnek silnog i razmoždavajućeg naricanja starog proroka Jeremije.
Proteklo je preko osamnajest stoleća i Jevreji, posednuti još uspomenom na ove velike dana, svetkuju 9. Av, koji pada obično krajem Jula. Tužno je ovo svetkovanje. U oči toga dana užinaju sočiva i tarane, pa do drugoga dana, dok se zvezde na nebu ne ukažu, ne jedu niti piju što. Posle užine ide se u hram. Veće sinagoge pokrivaju se obično crninom. U beogradskoj se obično uklanja sve zlato i srebro i prevrću vezani zastori na oltaru i troparirna. Sinagoga nije osvetljena, samo kod oltara gori kandilo i jedna voštanica za protu. Služba se služi sedeći kraj oltara pored sniskog jednog sanduka, pokrivenog crnom čojom kao mrtvački sanduk. Cita se ugušenim glasom, kao pri službi, koja se vrši na dan pogreba u pokojnikovoj kući. Glavni je deo službe „plač Jeremijin". Glas ovog naricanja tako je tužan i dirljiv da nije nužno razumeti sadržaj ovog čudnovatog pesništva, pa da čovek bude do dna duše potresen. Cim se svrši služba, ustaju svi, ugasi se voštanica, i u tajanstvenom mraku i uzbudenoj tišini prolama se iz oltara, kao iz drugog sveta, gromki i svečani glas sveštenikov: „Čuj, Izrailju, toliko i toliko godina ima kako propade jevrejska država i oskrnaviše se naši hramovi!…" Ovaj trenutak, dostojan kičice jednoga Dorea, prevazilazi po svima utiscima i najumešnije ceremonije vatikanskih crkava. Pun mesec, sipajući svoje blede zrake kroz širom otvorene prozore na oborene glave ovih ljudi, što duboko zamišljeni praznim mislima sanjahu o nekadanjoj slavi naroda svoga, gledao je doista interesantan tablo ljudske tragikomedije. Za vreme jedne takve službe u 18… godini, privlačio je pažnju mladih ljudi jedan redak gost u sinagozi. To je bio mladić od svojih 19 do 20 godina. Duboko natučen šešir sa grdnim obodom pokrivaše mu lice. Po uporno stisnutim usnama i košćavoj bradi moglo se zaključiti da je ozbiljnog i namrgodenog lika ili da u tom času ugušivaše plač. 1 odista, jedna velika suza kanu svom težinom na knjigu, koju vrlo blizu očima držaše. Svi drugi ustajahu i sedahu prema zahtevu službe; on jedini ne dizaše očiju sa knjige. Ova knjiga izazivaše u njegovoj okolini podsmešljive i jetke poglede i primedbe. Ovi osećaji pravdahu se time što ta knjiga bejaše stari zavet u prevodu pok. Daničića. Naš mrguda drznuo je da unese profanu knjigu u mesto da se i on služi molitvenikom, koji jedva stoti razume!…
- Pogledaj ga, molim te, Arone, on mora uvek nešto baška, kao da nije mogao ovu knjigu kod kuće da čita, nego ju je morao baš tu doneti da se pokaže.
- Ja verujem da tu imade i malo sujete, odgovori Aron, ali u toj sujeti ima nešto, što se mora poštovati. On možda zna, da ga svi gledaju, ali ne možeš mu odreći da ga je razumevanje ovog plemenitog pesništva potreslo; jer eno gle, kako se suza jedna skotrlja niz njegove obraze. A šta radimo nas dvojica, koji nismo nikakve knjige poneli, ili ovi što su jevrejske poneli, a ne razumeju ih. Ja ne znam kako je duši ovog mladića, ali ja sam uveren da on sad s ponosom uživa čitajući spev „Eha".
-Ta da, da je do tebe ti bi već davno želeo, da svi naši molitvenici, pored starog jevrejskog teksta imaju i srpski prevod; znam, da je to tvoj davnašnji ideal, prihvati Hajim jetko i podsmešljivo.
- Ne odričem. Meni je samo žao, što uvidam, da je to vreme u dalekoj budućnosti. Naši državnici nisu dovoljno bespredrasruini i nacionalni, da bi mogli nužnom ustalačnošću privoleti naš podmladak da usvoji državni jezik, kao maternji jezik; a mi opet nemamo toliko patriotizma, da iz sopstvenih pobuda počnemo uvoditi u kuće i van kuća srpski jezik, nego kuburimo sa mrvicama jezika najblagorodnijeg od sviju naroda.
U tome oglasi crkvenjak svršetak službe. U polumraku počeše ljudi da se razilaze.
Medutim ulice behu oživele. Malo i veliko sve beše izašlo na ulicu. Na Jaliji ima gotovo u svakoj kući bašta i poveća avlija. Ove noći, skupi se u ponekim avlijama nekoliko porodica, žene razastru ćilimove i provedu u razgovoru ili popevci uz kakav orijentalski instrumenat do nekog vremena posle ponoći. Obično se nade po koja narikača, koja pamti španjolske balade. Ako je negde koja poznatija, to se brzo pročuje i uskoro se oko nje skupi silan svet.
U Kojenovoj kući bila je ove noći Tija Blanka, stara, dobro poznata narikača. Blizu nje dve mlade žene zvrcahu u daire kao uz pratnju narikači. Mladi ljudi naslonili se na baštensku ogradu, a devojke prešle sve na jednu stranu i prihvatahu u koru tihim glasom refrene Tije Blankinih romanca. Do njih sedaše na stolici naš poznanik sa velikim šeširom i beležaše u mraku sve pesme.
- E, ne mogu da gledim više tog afektiranog derana. Eno ga sad gde beleži u mraku pesme, kao da to nije mogao ugodnije činiti na drugom mestu, nego baš tu, gde se skupilo toliko devojaka.
- Dragi moj Hajime, mene ovaj mladić jako interesuje. Ja ne znam da li su njegove ćudi puko zadovoljenje sujete ili neka blagorodnija romantična žudnja.
Svakojako, njegova misao da beleži ove pesme vrlo je pohvalna. Kao što znaš, ja nisam veliki obožavalac ovog našeg španskog jezika. Ali ove pesme su dobro očuvane i ni malo ne ustupaju spevima o Sidu Kampeadoru.
I doista, u ovom času, Tija Blanka pevaše jednu od najpoznatijih španskih balada, koja neobično jako potseća na Uraku kad miluje Sidove kćeri Dona Sol i Dona Elviru; a devojke prihvatahu pripev:
Milujem te i volim te više
No cara i sve carevo blago
Mas te quero, mas te amo
Ke al rey kon su fonsado.
Glas ovih pesama zanosan je. Kroz njih kao da se talasaju usklici i uzdasi andaluskih noći… U mirnoj, setnoj tišini, zanesena divnom mesečinom i opijena blagim vetrićem, koji joj donosaše miris sa ćvetnih livada, ova grupa potsećala je doista na živi tablo minulih vremena i ljudi…
U grupi devojaka nalazila se Naumi, naslonjena glavom na rame svojoj drugarici. Bleda mesečina okružavala je ovu nežnu glavu, kao andele svetla krila. Bilo je to devojče svojih 18 godina, vitka stasa, ali puna divnih, jedrih oblina. Njeni rumenobeli obrazi drktijahu u čarobnoj vatri; usta mala, punana, poluotvorena, trzahu se katkad neopisanom naivnom strasnošću. Oči… tamnina je bila, ne znadaše im se boja, ali mora da bejahu lepe, vrlo lepe. Pogled njen beše negde zalutao u pučinu grdnog nebeskog svoda; samo bi kad i kad sevnuo kao munja preko glave našeg osobenjaka, koji beše skinuo šešir i odmrsavaše svoju dugu, gustu, ženijalno razbarušenu kosu.
- Je li, Bulisa, kad će biti Naumina svadba?
- Veruj mi, draga Vinuča, da ni sama ne znam. Jutros je trebao doći njen mladoženja iz Leskovca, ali nije došao.
- Je li, ti ga poznaješ?
- Poznajem ga. Lep je, crnomanjast mladić a uz to vrlo bogat. Kad je bio pre godinu dana ovde, zaljubio se u Naumi. Posle šest meseci došao je sa ocem ovde, i ocu se njegovom ona toliko dopala, da ju je odmah zaprosio za svoga sina bez ikakve prćije.
- Meni je sestra Naumina pričala da ona jednako plače i govori da neće nikako da pode za toga stranca.
Naš junak slušao je taj razgovor i kao da mu je sva krv na jedanput jurnula u glavu, diže se kao besomučan i izleti na ulicu.
Po ulicama vrdijahu deca, veselija no ikad. Jedan od najčudnovatijih udesa u borbi života je taj, da su deca vedra i radosno raspoložena u časovima najveće žalosti. Ne osećajući sudbonosni gubitak i mala deca, koja od naravi nisu živahna i vesela, preobražavaju se na dan smrti svojih matera, te su nekako čudnovato vesela. Svaki, koji je promatrao ovu pojavu, morao se diviti ovoj slučajnosti u ljudskoj prirodi, koja takvom protivnošću sprečava i ublažava samrtne žalosti i bolove… Dok stariji Jevreji pogruženi razmišljavahu o čudnovatoj sudbini naroda, koji je, verom u jedinstvo boga, pripremio jedinstvo čovečanstva, i za to doživeo da srećni naslednici njegovih misli, raspinju kroz tolika stoleća mater, koja im je radala sva njihova prava, dotle nevina deca puštahu po Jaliji zmajeve sa fenjerima. Od njihovog kikota i veselja odjekivahu ade i karaburmska brda. Mašale i grdne vatre zapaljenog korova davahu ove noći celoj Jaliji neku svečanu živost.
Naš poznanik, izašav iz Kojenove kuće, uputi se brzim koracima na Jaliju i našavši kraj obale Dunava izvučenu ribarsku barku, sede na nju, pustivši oštri vodeni vazduh da mu rashladi osećaje prve ljubavi, koji burno pupijahu u bokoru srca njegovog. U njegovim godinama osetljivost je preovladujuća duševna funkcija, ona vlada nad svima drugima… Sitni vodeni talaščići, što se kao krljušti svetlucahu, donošahu mu sirenske glasove iz rečnih vrtloga i u njegovu dušu silažaše deram čas sa vedrom radosti, čas sa vedrom tuge neopisanom brzinom. U daljini se sad razlegahu usklici devojaka i mladih ljudi, kojima se bilo dosadilo sedeti kraj narikača. Glasovi dolažahu sve bliže, ali zaljuljkan blaženim snovima, naš usamljenik ne primeti ništa. No ne potraja dugo i jedna lepa meka ručica spusti se na njegovo rame i uzbudeni glas prošaputa mu kao kroz plač:
Šta radiš ovde, Davide?
Upitani se trže i sav preblede, ugledavši pred sobom Naumi. Kad je srce mlado i prepuno, usta su nema. David nemade ni jedne reči za ovu devojku, koja bi u ovom času sa ushićenjem obamrla na njegovim grudima.
- Ja znam, zašto si odande otišao. Čuo si razgovor Vinučin i Bulisin o mojoj svadbi. Ali ja neću poći za ovog nametnika ma me na komade posekli. Nemoj plakati, meni je srce tako pusto od bola, a oči mi gore od silnog plača… O, ja ću se ubiti, ako me namoraju da podem za njega. O, kako ga mrzim, kako ga se gnušam!… Kaži mi, voliš li ti mene? Ja ne bih mogla ni jedan dan živeti, da te ne vidim, jecaše mlado devojče.
Na sramotu našeg junaka moramo priznati, da ga je ova odvažnost više strašila, nego ushićavala. Prva je ljubav tako podla!… On ni sam ne znadaše šta oseća. Stisnuvši Nauminu ruku, mišljaše da se prevršila mera njegovih želja. Za poljupce ili ne znadaše, ili im ne poznavaše još slasti. Naumi pak savivši ruke oko njegovog vrata, sljubljivala je svoje zažarene obraze sa njegovim, oblivajući ga vatrenim suzama.
- Je li, ti me ljubiš? pitala ga je nebrojeno puta plačući, a on postidnim pogledom samo ili tiskom ruku odgovaraše ovom stvoru, koji mu se predavaše u ovom času dušom i telom, bez razmišljanja, bez straha, bez griže, svom vatrom prve strasne ljubavi…
- Ej, deco, šta vi radite tamo? začu se glas Naumine udate sestre.
Naumi brzo obrisa suze, uze Davida za ruku i povuče ga sobom ka gomili devojaka. On je ustežući se išao oborenom glavom.
- Ha, evo našeg ponositog filosofa! Sta ste, Boga vam, radili kraj vode; da se niste s ribama razgovarali? Vi i tako mnogo govorite, stane ga Vinuča zadirkivati.
- Bolje je i s ribama razgovarati se, nego s guskama kao što si ti.
- No, no, ne tako vatreno draga Naumi. Ko te postavi za njegovog branioca? Čekaj ti samo, dok dođe tvoj mladoženja, pričaću ja njemu kako ti braniš mlade ljude.
Spomen na „mladoženju" zastraši tako jadnu devojku, da je odmah ućutala i grčevito stisla Davidovu ruku. Medu tim ponoć je bila prevalila i svi se raziđoše svojim kućama.
Izuzimajući noćnog stražara samo se naš junak šetaše još gologlav po ulicama. Glava mu je gorela; neki nov svet osećaja i želja raskidaše mu srce. Hodajući bez cilja i plana uđe besvesno u avliju svoje kuće. Kraj jednoga zida bejaše bunar. On pride bunaru, natopi maramu u vedro ladne vode i metne je na glavu, pa kao mesečar ude u svoju sobu.
Naumina kuća bila je u neposrednom susedstvu. Cardak njene kuće gledaše u njegovu avliju. U lepim, letnjim noćima, Jevreji spavaju vrlo rado u čardacima. Kad je David usao u avliju, jedna bela prilika ukaza se na zidu, što razdvajaše ove dve kuće. Naumi lepa kao vila na stenama, digla se sa svog kreveta na čardaku i setnim pogledom pratila je svaki pokret našeg sanjalice i iščeznu pre, no što ju je mogao on videti.
David pak, ne mogavši spavati, uze stari zavet i pride prozoru. Mesečina beše kao dan. Ili je to bio puki slučaj, ili je knjiga na tom mestu vrlo često otvarana, tek ona se sama otvori na ovom pasažu Solomonovih pesama:
„Na postelji svojoj noću tražih onoga, koga ljubi duša moja, tražih ga, ali ga ne nadoh. Sada ću ustati da idem po gradu, po trgovima i po ulicama, tražiću onoga, koga ljubi duša moja. Tražih ga, ali ga ne nadoh. Nadoše me stražari, koji obilaze po gradu. Videste li onoga, koga ljubi duša moja? Malo ih zaminuh i nadoh onoga koga ljubi duša moja; i uhvatih ga i neću ga pustiti, dokle ga ne odvedem u kuću matere svoje i u ložnicu roditeljke svoje." Cudnovata pesma! Tako kratka, a tako puna života, radnje, istine i lepote!
Koliko je naš junak stajao nad tom knjigom, teško je opredeliti. Petli zapojaše, oglasivši zoru, a on, savladan tolikom uzbudenošću, leže i duboko zaspa. I osvanu dan, noseći čitav pakao žarkih zrakova. Ljudi ustaše i u domaćem ruhu uživahu u kratku svežinu jutarnjeg vazduha, rose i blagog nebeskog rumenila. Služba 9. Ava počinje u 8 sati. Jevreji svetkuju svoje istorijske dane tako, da se mogu uživeti u događaje koje slave. Paskvom jedu beskvasne lebove; praznikom prijema zakona medene kolače sa ilustracijama iz Biblije; uspomenu lutanja po pustinji praznuju živeći osam dana u kolibama; a 9. Ava poste ceo dan, u najvećoj žezi čitaju u sinagozi dugačke povesti o užasima toga dana i oko podne idu da učine pomen mrtvima.
I ovoga dana krenulo se i malo i veliko na groblje. Neki idahu apostolski, a drugi papski na karucama. Jedni vodeni osećajima istinskog pijeteta prema svojim umrlim; drugi da iz prizrenja prema svetu pokažu kakvom patetičkom grimasom svoju žalost prema ženi, koju su sami u grob survali, ili prema kakvom rodaku, čije su imanje nasledili. Samo matere što dolažahu u crno uvijene, da oplaču svoju decu behu istinski izraz tuge i žalosti. Izreka njihova Amod de madre, lo demas es aure! (Ljubav materina, ostala je pavedrina!) nikad se toliko ne obistinjava kao ovoga dana, kad i žene smeju ulaziti u groblje. Sa mladim ljudima došao je i David umoran i bled.
Celim putem išao je ćuteći. Kad je ušao u groblje, odelio se od društva i pošao je jednom nadgrobnom kamenu. Letimično pročita natpis:
Rodu svome beše dika,
Esterina beše slika!
Jadala je s nevoljnima,
Nalazila lek bolnima,
Al' je crna zgrabi smrt…
poljubi kamen i sede kraj njega. Grob je ovaj pokrivao njegovu dobru babu.
Deca se verahu po šljivicima puneći nedra džanarikama. Sveštenici nestrpljivom žurbom čitahu ispreskakane zadušnice siromasima; a dugačke i glasne bogatijim i na licu mesta primahu zvečeću nagradu. Pored sve njihove žurbe jedva da stizahu da podmire sve tražnje. U hitnji čitahu često zadušnice za pokoj živih, koji ih plaćahu. Zene i ljudi udubljeni u uspomenama na svoje nekadanje mile, slušahu najpažljivije, ne razumevajući ni reči jevrejske molitve, koje otpravljahu jadnim dušama, misleći zar spasti ih iz pakla. O siroti zanesenjaci! Kao da se još mogu spasti oni, koji su po zasluzi osudeni! Njihov je račun svršen na svagda, na večitost!… Ali valja se podvrći navici i popustiti običajima i ispred onoga, što se ne da više izmenuti. To je kao pokret talasa oko nepomičnih stena…
Jedna kola dojezdiše kraj groblja, i iz njih sidoše dve žene, jedan starac i Naumi, i odmah se uputiše jednom lepom nadgrobnom kamenu. Na kamenu ovom bejaše urezana ruka u znaku Koanita. Koaniti i Leniti iz plemena judejskog imaju još danas neke crkvene povlastice, a ostali Izrailj smatra se kao religiozni puk. Prota ugledavši ih, pritrča im svetlim licem na susret i stade čitati zadušnice.
Naumi pak spazivši Davida, udali se neprimetno i prošav pored njega, reče mu nekim strahovito sumornim glasom:
- On je došao. Ali nemoj tugovati; ja ću te osvetiti. Izidi molim te još danas pred veče na zadnju kapiju.
- Došao je! promrmlja David, da se jedva čulo. Došao je, i sutra misle da drže putničko venčanje. Cim je došao pogodio je Cigane. O, ala će im presesti veselje! Nemoj zaboraviti, dodi. Zbogom! i odvažnim hodom vrati se svojima.
Groblje se ispraznilo. U mahali su ljudi polegah,jadne žene ostale da gladne i žedne, po najvećoj zapari, zgotove bogate večere za prekid posta. Jevrejske žene retko kad da znaju što više o veri. Citanje crkvenih knjiga smatralo se do skora kao luksuz, koji su mogle dozvoliti sebi samo bogataške kćeri. Njihova je sva religija u kujni. One su kujnske mučenice. Koji ne zna koliko propisa, koliko obazrivosti, koliko obreda imaju da obdržavaju ove žene pri religioznom vođenju kujne, taj nema pojma o teškoćama verozakonskih obreda. Već samo klanje i pregledanje (Šehita i Tarpiot) živine, soljenje mesa, strogo deljenje posuda i drugog pribora za mesna i mlečna jela, zadavalo bi i suviše posla. A ko će nabrajati stotinu drugih propisa, koje svaka Jevrejka najsavesnije vrši! Ovaj naprezajući rad čini od njih vrle i čedne žene i primerne matere; pa šta onda mari ako im lepota, ah tako brzo, ugine… Prvo večernje se davno svršilo, a David jednako uzalud čeka Naumi na zadnja vrata. Ova tri inače kratka časa učinila mu se kao večitost i sažegla mu dušu i srce. Stisnutim usnama u bunilu unutarnje vatre prošao je nebrojeno puta kraj njenog čardaka. Ali sve uzalud. U Nauminoj kući radilo se vrlo živo. Jedna „đudija" (žene, što vode kujnu kod porodilja i kad su svadbe) žuraše po avliji izdavajući mladima naredbe na sve strane. Sve se skupilo u kujni i oko nje, samo Naumi ne bejaše nigde.
Zvezde se već behu ukazale na nebu, i samas (crkvenjak) oglasi i drugo večernje. Ulice ponovo oživeše. Jedan deo gladnih ljudi pohita u sinagogu da malaksalim glasom svrši što pre službu. Drugi postu naviknuti, mahom ljudi u dubokoj starosti, ostali su oko sinagoge čekajući da se mesec ukaže u potpunom sjaju, pa da pri mesečini drže „Blagoslov meseca". Ova se služba vrši svakog meseca, kad je pun mesec, i puna je drevne verske poezije. Ona podseća na religiozne službe onoga vremena kad se ljudi skupljahu pod vedrim nebom, pobudeni istinskom potrebom srca i duše, da se dive i priklone pred Tvorcem vasione. Posle službe prekida se post. Bogatije žene šalju siromasima svakojakog jela i slatkiša, te je tako ove noći svaka trpeza obilno postavljena. Iskusni ljudi popiju samo čašu mleka, a proždrljiviji mlađi svet obično oboli posle svakog jevrejskog posta. I tako se završi 9. av.
Sutra dan iz jutra, prolete kao oluja glas po mahali, da je Nuami skočila u bunar. dok je „tiju Abinun" vadio nesrećnicu iz bunara, sve se žene skupiše pred njenom kućom. Izraz istinskog saučešća čitaše im se na licu.
- Šta je bilo, molim te, toj devojci, da tako ožalosti svoje stare roditelje? upita tija Grasja jednu mladu ženicu.
- O, draga tija Grasja, nije to tako lako ostaviti svoje i otići za neznana u daleke krajeve, gde nemaš nikog od srca da te nadgleda, kad te glava zaboli. Sta bi falilo Naumi, da je još malo pričekala. Ovde su se udale i najružnije devojke, ta šta bi se i za nju našao ko. Naumi je bila tako dobra i nežna, da smo je svi od srca voleli.
- Izvadili su je! Ziva je! začu se ženska graja u kući. Bulisa izade iz kuće gorko plačući:
- Ah, sirota Naumi, kako je bleda i krvava!
- Kaži nam, Bulisa, kako je to sve bilo? upita nekoliko žena.
- Juče su je zatvorili u sobu, jer je jednako plakala. Sinoć nije nikako spavala, nego se zavukla u jedan kutić i u sumorne misli dala. Jutros, izašla je iz sobe kao besomučna sa razbarušenom kosom i upalim očima, te je skočila u bunar.
Karuce zagrmeše na ulici i dva lekara teškom mukom prokrčiše sebi puta u Nauminu kuću.
Prošlo je osam dana. Osmi je dan nedelja. U Nauminoj kući bilo je veselje. Cigani svirahu; školska deca prenošahu devojačku spremu iz jedne kuće u drugu i radovahu se nagradi, koju im mladoženjin otac razdavaše. Naumine drugarice zapurile se od mnogog igranja; popovi, crkvenjaci, učitelji sedahu i pirovahu crkvenski. U sred ovoga veselja, Naumi stajaše prislonjena na direk u hodniku, nepomična kao stena i bleda kao smrt.
- Drago dete, bili ti uzela štogod? upita je otac, sed, lep starac sa neopisanim izrazom ljubavi na licu.
- Neću, oče, ne mogu ništa, odgovori mu Naumi tako setnim i tužnim glasom, da se starac morade okrenuti na stranu, da krije suze, što mu taj glas izmami.
Bulisa se ukaza na kapiji a Naumi obli rumen po licu.
- Videla sam ga. Leži u maloj sobici sa jednom knjigom. Više plače nego što čita. Tako leži već osmi dan i neće nikako da izade na polje. Sav je žut, oči su mu upale; misliš, nema ih nikako prošaputa Bulisa Naumi na uvo.
Preko Nauminog lica prelete osmejak pun sreće i bola.
- Hvala ti, draga Bulisa. Ja nemam drugoga do tebe. Tebi sam poverila svoje tajne. Pusti me, da se još danas na tvojim grudima isplačem. Sutra neka čine od mene šta hoće. Dok sam ovde, osećam, da još imam srca. Sutra na putu iščupaće mi ga i ja neću ništa osećati do strahovitu pustoš moje duše, koja će me u grob survati. Idi, draga prijateljice, i reci mu da izide pred veče na polje. Ja ću se sa sestrom i s tobom prikrasti do kapije. Ah, samo još jednom hoću da ga vidim, pa neka me onda povedu na smrt!…
Svaka jevrejska devojka, koja se udaje van svoga zavičaja, venčava se u oči polaska na put, a kad stigne u mesto gde njen mladoženja stalno živi, vrši se drugo venčanje kao da prvog nije ni bilo…
Oko devet sati svrši se Naumino putničko venčanje. Mladoženja, da bi obradovao mladu, najmio je karuce, da se voza po mahali. Istočnjaci smatraju ovo zadovoljstvo kao najveći luksuz. Nu osim domaće dece niko se ne htede vozati.
Oko jedanaest sati, kad je veselje bilo u najvećem jeku, prikradoše se Naumi, njena sestra i Bulisa, i udoše u avliju Davidovu. U kući svi spavahu. Samo naš junak kao metafizičar sedaše u to gluvo doba noći, obučen, nad knjigom. Bulisa pride otvorenom prozoru njegove sobice i sasvim tiho pozva ga da izade na polje. On je posluša i kao bolesnik, koji sa nesvesticom ustaje sa postelje, izide iz sobe. Bulisa ga uze za ruku i povede do karuca. Naumi jako uzbudena pogledom ovog mladića, morala je pohitati do kola, da ne padne u nesvest. Njena sestra i Bulisa pridigoše Davida na kola i uzevši ova dva patnika u svoju sredinu, zapovediše kočijašu da tera. Veliki duševni potresi i strahovita tamna vremena osvetljuju nam najviše našu unutrašnjost. Ona čine od deteta mladića, od mladića muža. Osam dana strahovanja preobraziše Davida. On, koji se jedva usuđivaše da pred kime stisne Nauminu ruku, zagrli je sad tako vatreno i strasno, kao mladoženja na dan svadbe kad bude jedva sa mladom sam. Zagrljeni, u blaženom zaboravu, provozaše se pola sata malo, ali opet dovoljno, da se duševni potresi ovih trenutaka ustalasaju za dugo, kao etar čiji se talasi u vasioni ne gube nikada.
Prošlo je pet godina. Na vratima srpskih domova zakucao je dindušman gvozdenom alkom. Trgovina, radinost i obrt zastadoše kao urečeni pogledom otrovne zmije. Malo i veliko, sve je to grozničavom žurbom pohitaio na granicu. Posle velikih poraza i nedaća, okrenu se sreća na stranu srpskog oružja. Na bedemima niškog grada lepršahu se srpske zastave.
Jednog petka u mesecu februaru zastadoše jedna kola sa više putnika pred niškom stanicom. Iz njih izađe David u vojničkom odelu i upitavši jednog vojnika gde je vrhovna komanda, uputi se u grad. Oko šest sati u veče vrati se on iz grada i ode u jevrejsku sinagogu. Kad je ušao u portu nekoliko radoznalih ljudi zapitaše ga za ime. Ne prode mnogo, i sam tutor izide na polje, i ponudi mu odlično mesto u hramu. David se učtivo zahvali. U to pride jedan mlad čovek i oslovi ga:
- Zar me ne poznaješ Davide?
David ga poznade i sav preblede. To je bio muž pokojne Naumi. Nebo se smilovalo na njene bolove. Posle godinu dana duševne agonije ona je ispustila dušu kao sveta mučenica.
- Moj te otac moli da nam budeš gost.
Ova je kuća bila najuglednija u varoši. David pristade. Za večerom starac neprestano govoraše o Naumi. Ona je sobom ponela u grob srce ovih ljudi, radost ove kuće.
Naumin muž oženio se po drugi put, ali niko u kući ne trpijaše njegovu sirotu ženicu.
Jednoga dana zamoli on Davida da izađe s njim u šetnju. Posle jednoga sata udoše ova dva mlada čoveka u jevrejsko groblje.
- Evo, ovde leži, reče poluglasno Naumin muž i pokaza mu jednu pokrivenu humku.
David se okrenu u stranu. Na oči mu udariše suze, nozdrve mu se raširiše, a sa stisnutih usana tecijaše mu krv.
Tako su ovi mladi ljudi stajali više od jednog sata. Kad se umiriše, ugleda David nad sred humke nekoliko ljubičica, saže se, uzabra ih i pode iz groblja. Na polju reče Naumin muž:
- Moj otac hoće da joj podigne nadgrobni kamen. Već je dva puta pisao u Beograd, ali odande ištu da im se pošlje natpis. Bi li se ti primio da što sastaviš, te da što pre dode ovaj kamen?
- Mogu pokušati.
Posle tri nedelje dizaše se nad Nauminim grobom spomenik, na kome behu urezane ove reči:
Kamenu, budi joj ti
Spomen iskrene ljubavi,
Jer srca što je ljubljahu
Raspašće se u prah
Pre no ti…