Najman Julija

BELEŠKA O PISCU

Julija Najman rođena 13. oktobra 1905. u Ivanovom Polju, njena majka Klara Šrenger je rođena u Daruvaru, otac Aleksandar Klopfer u Beogradu. Rano detinjstvo Julija provodi u Paraćinu (njen otac je jedan od osnivača Srpske fabrike stakla), osnovmo školovanje započinje u Daruvaru a nastavlja ga u Zemunu i Beogradu. Po želji svoga oca Julija 1916. godine odlazi na školovanje u Beč, u kome pohađa tada čuvenu gimnaziju Schwarzwaldische Schulanstalten. U programu ove gimnazije, pored klasične i moderne literature, su časovi Kunstwanderungen — posete muzejiima i istorijskim spomenicima. U tada gladujućem Beču uprava ove gimnazije osniva narodnu kuhinju za prosvetne radnike, tako da se neki od profesora univerziteta nalaze među predavačima ove gimnazije, čuveni umetnici — slikar Oskar Kokoška, arhitekta Adolf Los i drugi. 1918. godine u Beču dolazi do prevladavanja socijalista, najčitanije novine među mladima su bile Arbeiter Zeitung, kada je Julija bila izabrana u Schiilerrat — savet učenika, koji je učestvovao u organizaciji učeničkog života u školi.

Krajem 1922. godime — posle smrti svoga oca, Julija se vraća u zemlju, u Zagreb, gde se odmah zapošljava u Narodnoj banci d.d., a u popodnevnim časovima posećuje instrukcije Eksportne akademije kod profesora Karlovića. 1923. godine Julija prelazi za nameštenika Baikanske banke u Beogradu, radeći na poslovima inostrane korespodencije. Sledeće godine udaje se za bečkog arhitektu Šalingera. Sa svojim mužem živi četiri naredne godine u Beogradu kada se sporazumno od njega razvodi. 1929. godine Julija se udaje za beogradskog arhitektu Josifa Najmana. Iz ovoga braka rođeno je dvoje dece, sin Dragoljub (1931) i ćerka Ivanka (1934). Godine do početka rata pretstavljaju za Juliju Najman godine iščekivanja rata.

Josif Najman odlazi u šestoaprilski rat koji se za njega završava zarobljeničkim logorom, Julija sa decom beži preko Splita i Milana do Liona u kome se nalazi 1942. godine sa svojim mužem koji je Imao sreću da izvede uspešno begstvo iz zarobljeničkiog logora. Osam dana posle srećnog susreta Nemci okupiraju jug Francuske, porodica Najman ilegalno prelazi granicu prema Švajcarskoj, gde je internirana u logor Sinjal pored Lozane, u kome provodi svojih prvih deset meseci boravka u Švajcarskoj, nakon čega dobija pravo slobodnog boravka. Iz toga vremena ostao je sačuvan podatak da je dr Mišlen, iz bibliografskog zavoda Rotibakine, na osnovu testova psihoanalize utvrdio da Julija ima izrazitu predispoziciju za pisanje.

U proleće 1945. Josif Najman se vraća avionom preko Pariza u Beograd (na aerodranu ga dočekuju naši bosonogl vojnici), Julija Najman se vraća sa decom iz Švajcarske u leto 1945. godine, putujući otvorenim teretnim vagonima šest dana i šest noći do Zemuna, odakle im je grad izgledao kao da je sve ostalo na svome mestu. Dalje je putovanje nastavljeno volovskim kolima, sa kojih su pošto su prešli Savski most mogli da gledaju užas razrušenog grada. Ali biti, najzad, kod svoje kuće bilo je osećanje koje je pomoglo da se savladaju sve teškoće. Januara 1951. godine Josif Najman iznenada umire u Beogradu. U narednim godinama Julija Najman se izdržava prevodeći sa engleskog i francuskog jezika, iz toga vremena potiču i njeni prevodi dva dela Žana Kasua: »Četrdesetosma« i »Filozofija kubizma«. U narednim godinama Julija Najman se isključivo posvećuje literaturi, piše drame, pripovetke, putopise, intervjue. 1952. godine boravi u Parizu osam meseci kada se upoznaje sa Žan Kasuom, slikarima Sulažom, Zao Vu Kiem, arhitektom Alber Lapradom, sa Vilarom. Prilikom svojih sledećih boravaka u Parizu dobija intervjue sa Sartrom, Lefebrom, Aragonom, Joneskom, Bitorom, Simon de Bovoar, Alen Rob Grijeom, Natali Sarot… 1959. godine odlazi na boravak od godinu dana u Sjedinjene Američke Države. Tamo vodi razgovore sa velikim brojem umetnika iz čega su proistekli intervjui sa Arturom Milerom, Merlin Monro, Ben Šanom, Frenk Lojd Rajtom, a u Holivudu je prisustvovala snimanju scena za film »Spartakus« sa Kirkom Daglasom.

Od 1953. godine deluie kao dramski pisac. Napisala je sledeće drame: Točak u blatu (1953), Žuti kavez (1954), Oblaci (1956), Parastos za šampiona (1971). Tokom zadnjih dvadeset godina napisala je čitav niz radio drama među kojima je irtajveći uspeh doživela radio drama »Camposanto« izvedena na Trećem programu radio Beograda (reditelj Darko Tatić, dokumentacija Dušan Veličković, izbor muzike Nada Starčević) koja Je dobila Premio Ondas 1977. godine u Barceloni. Sarađivala je u Književnim novinama, Telegramu, na kulturnim stranicama Politike, Vjesnika, u časopisima Izraz, Odjek, Letopis Matice snpske, u La battani, Dometima, Stvaranju … Do sada je objavila sledeće knjige: Priče o Ani (pripovetke, izdanje autora, Beograd, 1952), Točak u blatu (drama, Bratstvo jedinstvo, Novi Sad, 1953), Šapat (pripovetke, Bagdala, Kruševac, 1968). Posle Drugog svetskog rata nije bila zaposlena. Danas (1979) živi i radi kao slobodan pisac u Beogradu.

https://www.jewishvirtuallibrary.org/jsource/judaica/ejud_0002_0014_0_14509.html

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License