TRI SLIKE IZ ŽIVOTA HENRIJETE KAHAN ORSINI
SLIKA 1 : SREĆNA NOVA 1942. ili KARTA U JEDNOM PRAVCU
Akteri: Henrijeta Kahan Orsini, stara 9 godina,rodjena 1932. u Slavonskom Brodu, u rabinskoj porodici, od oca Samuila i majke Regine i
Damir Kahan, star 7 godina, rodjen 1934. u Lipiku, od oca Samuila i majke Regine.
Scena: Dunav kod Petrovaradina i Novog Sada
Kulise: Porodica koje Nema
Vreme: Noć 31.decembra 1941.
Odvajanje mog brata Damira i mene od naših pravih roditelja, krajem 1941, bilo je užasno. Na rastanku, porodica je stajala nema, bez suza i bez reči. Otišli smo svako na svoju stranu, znajući da je to rastanak zauvek, da idemo na put bez povratka, da svako od nas ima kartu u jednom pravcu . Da bi makar spasao decu, otac je jednoj porodici platio 100.000 zlatnih dinara za pribavljanje lažnih dokumenata na ime Olga i Damjan Kosić i prebacivanje brata i mene u Novi Sad, gde je trebalo da nas ona preda našim rodjacima. Ta gospodja bila je Srpkinja i zvala se Vida Petrović. Njena kćerka bila je udata za čuvenog zlikovca Bećarevića, pripadnika Specijalne policije. Umesto da nas preda familiji, ona nas je 31.decembra 1941. godine dovela do Petrovaradina i tu nas ostavila u hladnoj noći da sami i bosi, nas dvoje male dece predjemo preko zaledjenog Dunava. Nikad nismo saznali zašto je tako postupila. Na drugoj strani sečekala nas je tetka i onako promrzle odvela svojoj kući
SLIKA 2: LOPTA OD KRVI
Akteri: Jedan otac, jedna majka, jedna beba i grupa madjarskih žandara. Damir Kahan.
Scena: Porodična kuća Kahanovih u Novom Sadu
Kulise: Katedrala Blažene Deve Marije
Vreme: Dan, zima 1942.
Kada smo se malo oporavili od posledica promrzlina, morali su da nas razdvoje, jer niko nije mogao, niti se usudjivao da skriva dvoje dece. Tako je brata uzeo naš stric a mene je prihvatila srpsko-madjarska porodica. Stric je imao ženu i tek rodjenu bebu, koju su madjarski žandari, pred očima strine i mog brata, na bajonetima okretali kao loptu. Strina je od toga prizora poludela, nakon čega su je ubili.
SLIKA 3 : DAN ZA DAN ili JOM BA JOM
Akteri: : Folksdojčerska porodica, sovjetski oficir Jevrejin, Srpkinja Marica.Henrijeta Kahan
Scena: Stan folksdojčerske porodice u Novom Sadu
Kulise: Zgrada sinagoge pretvorena u Dom komsomolske pravde
Vreme: Jutro, zima 1944.
Rusi su već bili ušli u Peštu. Mene je spasao jedan ruski oficir, koji me je poveo sa sobom. Bio je stacioniran u Novom Sadu. Stanovao je u jednom rekviriranom stanu, u kojem je živela četvoročlana folksdojčerska porodica, koja je imala devojku koja je kod njih radila. Devojka se zvala Marica i bila je Srpkinja. To su bili ljudi koji u vreme rata nisu uprljali ruke nikakvim kompromitujućim radnjama. Imali su dvoje dece mog uzrasta i rado su me prihvatili. Kako sam kasnije saznala, ruski oficir koji je doveden u ovu folksdojčersku porodicu, bio je Jevrejin, inženjer. Cela njegova porodica stradala je u vreme opsade Lenjingrada. Ja sam ga, kako je uvek govorio, podsećala na njegovu devojčicu. U to vreme prvi put sam smela da kažem da sam Jevrejka. Osećala sam se kao normalno biće, misleći da sam konačno negde našla dom. Volela sam svoju novu porodicu i dala sam im svu svoju dečiju ljubav. Jednog dana, moj san o domu i porodici pretvorio se u užas. Moj ruski otac došao je jedne večeri kući potpuno pijan. U takvom stanju celu folksdojčersku porodicu stavio je uza zid i pucao svakome u oči. Sve četvoro ubio je bez milosti. Zagrlio je mene i Maricu i molio da mu oprostimo, govoreći da ne može da preživi gubitak svoje porodice, a zatim se ubio, pucajući sebi u usta.
- Fragmenti autentičnih dogadjaja po sećanju Henrijete Kahan Orsini, knjiga Mi smo preživeli…Jevreji o Holokaustu, knjiga 3, Beograd 2005, s.313-317-
Na poledjini sitnim slovima davno zaboravljenog jezika ispisano je Jutro će promeniti sve
ŠIROKA LEDENA LEDJA POSRNULE REKE
Silina veoma hladnih, ledenih vetrova milenijumima je bila orudje bogova prilikom izgradnje mostova u regiji Gvozdenih dunavskih vrata. Najjači medju njima zvao se Gornjak. Spuštajući se sa planinskih visova, do pre nekog vremena, rušio je zgrade od slabe gradje, čupao drveće, čerupao stenje. Pod njegovim razornim zimskim dahom vode Dunava su mrznule, čineći pogodnosti ratobornim Dačanima za haranje desnom djerdapskom obalom. Popularni pisac rimske istorije Edvard Gibon, čijem delu još popularniji pisac Borhes pripisuje besmrtnost, upoznaje nas sa pojavama zaledjenog Dunava koje su, same po sebi, ulivale strah u kosti rimskim legionarima. Jedan takav deo inventara odnosi se na pobunu Gota 395. godine: Sa Dunava su uklonjene prepreke, divlji skitski ratnici izašli su iz svojih šuma a neuobičajena oštrina zime omogućila je pesniku da primeti kako su vozili svoja teška kola preko širokih ledenih ledja posrnule reke. Zaledjeni Dunav 559.godine prešao je kurtigurski vodja Zabergan, skupa sa Sklavinima, u pohodu kroz Meziju, Skitiju, Trakiju, dospevši do zidina Carigrada. Slične motive sadrži spis Franca Babingera Mehmed Osvajač i njegovo doba u komentarima ratnih dejstava Turaka i Ugra na tlu djerdapskog tesnaca. Ovi mostovi bili su sačinjeni od leda koji je imao svoje ime- Vedrac- i dostizao debljinu od desetak metara.
Na ledenim ledjima posrnule reke neretko odigravale su se verske procesije, venčanja, svetkovine, čemu se tragovi naziru u kultu vodenih božanstava i duhova, od kakvih je u antičkim vremenima jedno bilo prikazano kao klečeća figura koja pridržava Tablu rimskog cara Trajana, oličavajući rečnog boga Danubiusa.
Novija vremena zarobila su snagu velike reke moćnom betonskom branom kod Kladova, zaledjujući neobuzdanu silu Dunava na mestu Gvozdenih vrata- granice mitskog carstva mrtvih i sveta svetlosti. Tako je Stihija dobila ruho Harmonije. Zidine Carigrada odavno žive medju senima njegovih osvajača. Preostaje nam ne zaboraviti da postoje granice.
Uramio Ranko Jakovljević