Munk Neti

Natalija Neti Munk, rođena Tajtacak (1864-1924)

Natalija Neti Munk, članica upravnog odbora Saveza ratnih dobrovoljaca, bila je heroj u najplemenitijem i najpotpunijem smislu te reči. Ona se sa krajnjim samo-pregorom izlagala bolovima da bi ublažila tuđe bolove; sna je izlagala svoj život smrtnoj opasnosti da bi od smrti otrgla ranjene i bolesne srpske vojnike. Njen požrtvovani rad nije bio izraz trenutnog oduševljenja već trajne, doživotne predanosti dužnosti kroz pune četiri decenije. Za takvu istrajnost u službi svojih bližnjih kadre su samo izuzetno blagorodne duše i najplemenitiji karakteri. Njena hrabrost spada u najvišu vrstu hrabrosti, fizičke i moralne, one koja savlađuje ne samo strah od smrti nego i nešto mnogo teže: odgovornost prema užasnim prizorima unakaženih, krvavih, gnojavih ljudskih tela. Takva hrabrost traži neiscrpne rezerve duševnosti, milosrđa, saosećanja sa ljudskom patnjom, rečju - dobrote. A tu neizmernu dobrotu, uporedo s neizmernom ljubavlju prema srpskoj zemlji i srpskom narodu, imala je do poslednjeg daha Neti Munk, kći siromašnog beogradskog zanatlije Natana koji je prodavao „pastelikus".

Povodom njene smrti 8. aprila 1924. godine, beogradske novine su pisale:

„Ova naša blagorodna sestra Mojsijeve vere odužila se srpskom narodu kao retko koja žena Ona je prva srpska dobrovoljna bolničarka.

Učestvovala je u svim ratovima koje je Srbija vodila za nezavisnost, za oslobođenje i ujedinjenje. Počev od 1885. godine, pa zatim 1912-1918, do svoje smrti bila je jedan od najagilnijih članova srpskoga društva Zato je njena sahrana bila vrlo svečana ispratili su je do večne kuće građani i vojska, mnogobrojne korporacije i dobrovoljci. Sahranjena je u parceli palih ratnika Bila je odlikovana mnogobrojnim odličjima, među ostalima i Karađorđevom zvezdom sa mačevima Slavljena je još za života Imala je pristupa kod starog kralja Petra I kad god je htela.

Ni časa nije mislila na sebe. Odbolovala je trbušni i pegavi tifus, jer je lečila najteže tifusne i kolerične bolesnike.

Natalija Neti Munk bila je član upravnog odbora, za nas Srbe toliko zaslužnog Jevrejskog ženskog društva, prvog ženskog društva koje je osnovano u Srbiji. Ovo društvo je 1924. svečano i sa priznanjem prestonice i cele zemlje proslavilo 50-godišnjicu od osnivanja".

Jedan njen ratni drug posvetio joj je veoma topao nekrolog u najvećem beogradskom listu „Politici" od 9. aprila 1924.
Evo glavnih izvoda iz toga članka:

„Natalija Neti Munk je bila dobro poznata ne samo širim krugovima beogradskog društva već i širom cele Srbije u granicama do balkanskih ratova.

Rođena u doba posle bombardovanja Beograda, Natalija Munk je još kao dete i kao devojčica preživela mnoge značajne dane naše istorije. Ratovi za oslobođenje 1877-1878. utisli su u njenu dečju dušu puno neizmerne ljubavi prema rodnoj grudi i prema srpskom narodu. I kad je 1885. godine planuo srpsko-bugarski rat, dvadesetogodišnja Natalija javlja se kao dobrovoljna bolničarka i svom sestrinskom ljubavlju neguje naše ranjenike i bolesne vojnike u Donjem Gradu, u bolnici, u kojoj je svojim doborovoljnim trudom i radom postala glavna nadzornica Za svoj predani rad bila je odlikovana poveljom i Srebrnom medaljom kraljice Natalije.

Od toga doba ime Natalije Munk nije skidano sa pozornice dobrotvornoga i humanoga rada u svim pravcima društvenog života Kraljevine Srbije. Sva humana društva, Dobrovoljačko udruženje a naročito Srpski crveni krst imali su u njoj jednu saradnicu nenadmašne energije. Za taj svoj rad odlikovana je medaljom Crvenog krsta i Krstom milosrđa.

Za vreme balkanskih ratova 1912-1913. godine, Natalija Munk je uvek na narodnom poslu. Ona sa besprimernim požrtvovanjem neguje tifusne i kolerične bolesnike u Četrnaestoj rezervnoj bolnici i najzad na tome poslu i sama dobija tešku infekciju trbušnog tifusa Tek što se bila oporavila od te bolesti, nad otadžbinom je lebdela no-va opasnost: monogobrojni silni i bezdušni neprijatelji nasrnuli su na iscrpljenu zemlju i ratom iscrpljeni narod. Na svakome patrioti ležala je dužnost da udvostruči snagu. I Natalija Munk nije izostala iza najboljih. Ona je prva prikupila dovoljno materijalnih sredstava i potrebnu ratnu opremu, a zatim se dala na svoj humani posao dobrovoljne bolničarke. Lečeći i negujući bolesnike od pegavog tifusa, ona je najzad i sama pala u tu tešku bolest 1914. godine. I tek što je izvukla glavu iz te opasnosti, tek što se nešto malo oporavila, ona već za vreme povlačenja, sama, bez ikakvih sredstava, samo svojim trudom i ustalaštvom obrazuje u Kruševcu jednu bolnicu.

Kad su u Srbiju ušli Austrijanci, ona je bila trn u njihovom oku, dva puta je bila optuživana, dok najzad nije u Beogradu stavljena pod sud pod optužbom da je „prikupljala priloge za snabdevanje srpskih komita".

Najzad, kad je završen veliki rat, Natalija Munk, iako već stara žena, nije nimalo popuštala u predanom radu na opštem dobru naroda Član Upravnog odbora Saveta dobro-voljaca, ona je i u svim drugim društvima radila neumorno sve do pre mesec dana kada je pala u postelju iz koje se više nije ni digla.

Za svoj predani rad, Natalija Munk je odlikovana za revnosnu službu srebrnom i zlatnom medaljom, dva puta Ordenom svetog Save i spomenicama svih naših ratova od 1885. godine do danas.

Sem tih zvaničnih priznanja, Natalija Munk ima još i slika i pisama sa izrazima blagodarnosti od oficira i vojnika koje je negovala.

No, od svih odlikovanja najveće joj je ono koje njenome imenu, a sada već i njenoj uspomeni, odaje onaj blagodarni narod koji je ona predano, požrtvovano i sa sestrinskom ljubavlju i pregalaštvom pomagala pune četiri decenije u izgradnji naše slobodne i uvećane otadžbine.

Njen svetli primer patriotizma i požrtvovanja treba da posluži za ugled mladim generacijama i da im bude pouka: da bolju budućnost može imati samo ona zemlja koju podjednako vole i koju podjednako istinski služe ne samo njeni sinovi već i njezine kćeri."

Beležeći vest o njenoj smrti, list „Pravda" je istakao da se Natalija Munk u svom rodoljubivom požrtvovanju odlikovala skromnošću, vrlinom koja krasi istinski velike i zaslužne ljude.

Iz knjige JEVREJI ZA SLOBODU SRBIJE 1912-1918

Нети Мунк прва српска добровољна болничарка

Natalija Neti Munk, devojačko Tajtacak je bila udata za Yomtova (Gutmana) Munka deca:
1. Regina Manojlović
2. dr Natan Munk
3. Moša Munk
4. sin
5. Žanka Adut
6. Sara Lea Koen
7. Beba Tajtacak

Zbornik 6, Jevrejski istorijski muzej, 1992

Nebojša Jovanović

Pregled istorije beogradskih Jevreja do sticanja građanske ravnopravnosti

U pravougaonom prostoru spomeničkog kompleksa, nekoliko kamenih položenih ploča pokrivaju kosti tu sahranjeniih odvažnika. Pomenimo najpre jednu ženu: NETI MUNK (1865—1924), udovicu beogradskog krojača, dobrovoljnu bolničarku iz srpsko-bugarskog rata 1885. godine i ratova od 1912. do 1918, koja je preživela rat, umrla šest godina kasnije i sahranjena ovde sa najvišim vojnim počastima. Za negovanje ranjenika i bolesnih vojnika u srpsko-bugarskom ratu, kao glavna nadzornica bolnice u beogradskom Donjem gradu odlikovana je poveljom i Srebrnom medaljom kraljice Natalije. Od tada je sarađivala u mnogim humanim društvima, dobrovoljačkiim udruženjima i naročito u Srpskom Crvenom krstu, za šta je nagrađena Medaljom međunarodnog Orvenog krsta, Krstom Crvenog krsta i Krstom milosrđa. Početak balkanskog rata 1912. godine, za nju je značio ponovni poziv na narodni posao. Negujući s velikiim požrtvovainjem tifusare i obolele od kolere u XIV rezervnoj bolnici, i sama se razbolela od trbušnog tifusa. Oporavila se do početka prvog svetskog rata, kad je iznova započela prikupljanje materijalnih sredstava i ratne opreme za svoj humanitarni rad. Lečeći bolesnike od pegavog tifusa, krajem 1914. se ponovo razbolela. Teško prezdravivši uspela je da s minimalnim sredstvima formira vojnu bolnicu u Kruševcu, gde je pokušala da se zadrži do povratka srpske vojske iz Grčke. Krijući se od okupatorskih vlasti koje su je optuživale »za snabdevanje srpskih komita«, jedva je u Beogradu dočekala kraj rata. Aktivnost je nastavila i po oslobođenju u Upravnom odboru Saveza dobrovoljaca, čiji je član ostala do svoje smrti. Stigla je da još dva puta bude odlikovana Ordenom Svetog Save, Zlatnom i Srebrnom medaljom za revnosnu službu i spomenicama svih ratova Srbije od 1885. do 1918. godine. Uz sve to je pripadala krugu najuglednijih članica Jevrejskog ženskog društva. Na dan njene sahrane 9. aprila 1924. godine, novinar beogradske Politike je zabeležio da će »danas (u deset časova) Natalija Munk mirno leći u toplu grudu one zemlje, koju je ona ne samo iskreno ljubila već kojoj se u punoj meri i odužila«.

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License