Mosa Soamovic Likovni Pedagog I Slikar

Ово је цео текст госпође Наташе Дрча чије је објављивање аутор допустила 15.1.2008. године

predzadnji u gornjem redu s desna

Наташа Дрча
МОША ШОАМОВИЋ-ЛИКОВНИ ПЕДАГОГ И СЛИКАР
Зборник, Народни музеј Ниш, број 1, 1985.
У нашој историји уметности познати су ствараоци који су полетно започели пут у уметност, али нису имали снаге да наставе. Узроци су, најчешће, друштвено-политичке и економске прилике, традиција, гео-графска а тиме и стварна удаљеност од европских центара у којима се развијала уметност. Када се савладају све ове препреке и студент се ради школовања нађе у Минхену или Паризу, повратак кући, са дипломом или без ње, не гарантује наставак започетих планова. Разлози су исти, нарочито ако се уметник нађе у унутрашњости у којој и даље ствара, а да то, најчешће, нема већег значаја за свеукупна кретања у нашој уметности. Наравно, ово не значи да је такво стваралаштво без вредности. Напротив, без тих малих не би могли да делају ни они велики. Моша Шоамовић је један од тих, од оних који утиру пут великима.
Личност и дело Моше Шоамовића, који је цео свој животни и прегалачки век провео у Нишу, и чије радове поседује нишки Народни музеј, недовољно су проучени у нашој старијој литератури. Тек су новија истраживања отргла од заборава његово име и то захваљујући пионирској упорности Љубомира Никића, Угљеше Рајчевића и Драгољуба Ж. Мирчетића." (1) О Шоамовићу Никић говори уз проблем погрешне идентификације Моше Пијаде као Моше Шоамовића, а Мирчетић у склопу прегледа ликовних уметности у Нишу. Ни Угљеша Рајчевић не разматра опширније делатност овог сликара, јер ни он, као ни други, није имао увида у Шоамовићеве радове. Па и старија литература је оскудна када се говори о овом уметнику. Ваљало би издвојити драгоцене податке Јована Секулића. (2) Уз неколико написа и критика из времена када је Моша активно стварао, то би било све. Управо ова недовољна расветљеност дела и личности, као и улоге Моше Шоамовића у српској историји уметности, иницирали су да се нешто више каже о овој теми. Тим пре што је он живео и радио у Нишу и што нам је оставио око двадесетак радова. Да би се сазнало нешто више, у оскудици писаних података, велику помоћ су пружили познаници и колеге његове. (3)
Није лако одредити биографију уметника коме се поуздано не може утврдити ни година рођења. У досадашњим истраживањима наишпи смо на три године: 1876, 1879. и 1881. Прва се помиње у документу у коме, за време бугарске окупације, Црквеношколска јеврејска општина, дана 21. П 1917, на тражење Моше Шоамовића, издаје уверење да је рођен у Нишу 17. VI 1876, од оца Бењамина и мајке Зумбуле. (4) Четири године касније, 5. IV 1921. иста Општина издаје друго уверење где се „на основу доказа" сазнаје да је рођен 15. ХП 1879. (5) У уписници Минхенске академије ликовних уметности, у рубрици „године старости" за Мошу Шоамовића је наведено: 22. Како је то било 1903. године, значи да је рођен 1881. (6) Иако би прва два документа могла имати вредност историјског извора, очигледно је да један, или чак обадва, нису веродостојни. Годину 1876. сусрећмо и у подацима Повереништва комисије за утврђивање ратних злочина. Ови спискови су сачињени 1945. годрше и чувају се у Јеврејском историјском музеју и Историјском архиву у Нишу. Исту годину наводи и аутор публикације „Јевреји-за-точеници Логора Црвени крст", (7) а и Љубомир Никић се у свом раду определио за исту. Како се, бар за сада, 1879. и 1881. година не наводе у другим документима и литератури, с већом сигурношћу можемо сматрати да је Моша Шоамовић рођен 1876. године.
Листајући даље стара документа сазнајемо да је Шоамовићев отац био трговац, да се Моша венчао 8. VI 1908, суграђанком Бертом и да им се син Бора родио 1909. године. Становали су у Пашићевој улици број 51 у Нишу.
Игра судбине допринела је да не сазнамо ни када је умро Моша Шоамовић. Како је био припадник јеврејске конфесионалне заједнице, од 1941. године делио је судбину својих сународника. Последње што о њему засигурно знамо је то да се 24. 9 1941. године јавио на дужност у своју Гимназију. (8) Већ октобра месеца те године, сви су мушкарци јеврејске националности, старији од 14 година, били похапшени и заточени у Концентрационом логору „Црвени крст".
Та судбина није мимоишла ни Мошу Шоамовића. Када је 12. II1942. године из логора извршен пробој и бекство групе логораша, Немци су у знак одмазде отпочели са масовним стрељењима. Први су на удару били Јевреји, који су до тог датума сви, и жене и деца, били заточени у логору. Њихова коначна ликвидација извршена је у стрељањима 17. и 19. фебруара, на брду Бубањ код Ниша (У логору је после тога, по сећању др. Јордана Петровића (9) остало свега 17 затвореника!). Највероватније да је у та два дана, међу 1800, углавном јеврејских жртава, трагично завршила и трочлана породица Шоамовић.
Уметничку и просветно-педагошку делатност Моше Шоамовића већ је лакше реконструисати, мада и овде постоје празнине. Вреди труда и то забележити, јер је улога овог уметника и професора била, током дугих тридесет година делања, више него значајна за Ниш. Посебо ако се има у виду чињеница да ова средина нема богатију лиховну традицију и да овакви ствараоци представљају праву драгоценост.
Не знамо шта је било пресудно да се син нишког трговца упути чак у Минхен да учи сликарство. Ниш у то време, на самом почетку овог столећа, није имао развијен ликовни живот. Централна личност је био Стеван Никшић Лала, официр и учитељ цртања. Овај блиски пријатељ Стевана Сремца био је део групе ентузијаста која се окупила око познатог књижевника и која је допринела да Ниш поткрај 19. века не буде на зачељу културних догађаја. Стеван Никшић Лала је дошао у овај град 1884. године (10) и остао скоро тридесет година, предајући у Гимназији од 1899. године. Иако нема поузданих података о почетном школовању Моше Шоамовића, реално је претпоставити да је после основне школе, највероватније јеврејске (сходно обичајима тога времена), завршио гимназију управо у време када у њој предаје Стеван Никшић Лала. Забележена сећања Миодрага Петровића, ђака и професора Нишке гимназије, казују да је Шоамовићу Лала био професор. Могуће је да је утицао на опредељење свога ђака, упућујући га у Минхен, будући да се и сам школовао по средњој Европи. У то време на Минхенској академији већ студира и Боривоје Стевановић, рођен у Нишу 1878. године, чак код истог професора код кога ће се и Моша уписати. Иако је 1891. године Стевановић отишао за Београд, одржавао је везу са родним градом, на пример, у њему је одржао своју прву самосталну изложбу 1898. године. Стога је вероватно да су се њих двојица познавала и да је и Стевановић утицао на Мошина минхенска опредељења
Као што је наведено, Секулићев рад „Минхенска школа и српско сликарство…" пружио намје драгоцена сазнања о Шоамовићевом школовању. Моша се 13. V 1903. године уписао, под редним бројем 2607, у Књигу студената Краљевске академије ликовних уметности у Минхену. Истина, уписано је презиме Сохмавић, али нема сумње да се ради о Моши Шоамовићу (… родом из Ниша, Србија, јеврејске вероисповести…). Примљен је на цртачки одсек који води професор Рауп. Треба истаћи да су Раупови ђаци били и Рихард Јакопич, Милан Миловановић, Пашко Вучетић, Боривоје Стевановић, и мање познати Михајло Маринковић, и Александар Самбуњак из Земуна, који је последњи дошао, 1909. године. (11) Шта је у Минхену радио Моша Шоамовић, какво га је сликарство привлачило, којим се старим мајсторима дивио, колико су га заокупљали минхенски крцати музеји и галерије, за сада остаје непознато. Једна вест у „Бранковом колу" 1907. године, потврђује да је Моша још увек у Минхену, вероватно при крају студија. У овој нотици се јавља да је 3. IV 1907. одржан у Београду први састанак новооснованог Удружења српских уметника, да је председник Стева Тодоровић, а „чланови друштва из Минхена: Голубовић, Лазаревић, Црниловић и Шоамовић, академски сликари." (12)
Нема поузданих података да је Шоамовић завршио Академију. Ве-роватно се половином 1907. године вратио кући и запослио у Нишкој гимназији као „учитељ вештина". Наиме, Годишњи извештај Српске краљевске гимназије у Нишу, за школску 1908/9. годину наводи да цртање у овој школи, са 18 часова и две године службе, држи Моша Шоамовић. Значи да је службовање започео претходне, 1907/8. школске године. У Нишу остаје све до бурних дана 1914. године, држећи наставу углавном у Гимназији. У Годишњем извештају ове школе за 1911/12. годину, Шоамовићево име се не налази на списку предавача. Те године, са свега 4 часа и једном годином службе, предаје у Женској гимназији, која је била приватна и обухватала програм до шестог разреда. (13)
Вихор светског рата и терор окупације, понајвише бугарске, нагнали су и Мошу Шоамовића да оде у Крагујевац и тамо настави службу. Било је то, вероватно, у октобру 1915. године, јер је крајем септембрајош у Нишу, где угшаћује прилоге за своју Црквеношколску општину. (14) У „Споменици мушке гимназије у Крагујевцу" (15) наводи се да је међу наставницима и Моша Шоамовић и то као наставник вештина. У одељку „Учитељи" у периоду 1919-1934. година, назначено је да цртање и писање држи Шоамовић. Вероватно врло кратко време, јер се већ 6. априла јавља на дужност у Нишку гимназију. (16) Од тада па све до катастрофе коју је донео други светски рат, овај уметник живи и ради у Нишу, предајући цртање и писање у Гимназији, а повремено и у Првој стручној продужној школи, популарно названој „занатлијска". (17)
У свом тридесетогодишњем просветно-педагошком раду Моша Шоамовић је одгајио многе генерације младих Нишлија, учећи их љубави према ликовној уметности. На основу докумената и сећања колега и уче-ника његових могуће је расветлити педагошки рад овог уметника и професора Рад у школи ће бити основна Шоамовићева делатност, мада не занемарује ни стваралачку активност. Од самог почетка службовања трудио се да знање стечено у Минхену корисно употреби у пракси, осмисли наставу и подигне је на виши ниво.
Већ друге године Мошиног рада у Гимназији, у Годишњем извештају читамо: „Многи прегледи за цртање дугогодишњом употребом искварени. Потребно је да школа добије гипсане моделе а да се прегледи штампани на хартији сасвим одбаце." (18) Нема сумње да је за овакав извештај заслужан и предметни наставник-Шоамовић. Занимљиво је и то да школске 1927/8. године збирка за цртање има 20 разних модела, фигура и орнамената набављених све у току те године (19) и да је њен чувар Моша Шоамовић. Као савестан чувар, заложио се, сигурно је, и идуће школске године добио два велика ормара за чување збирке цртежа. (20) Како је даље унапређивао наставу, сазнајемо из извештаја школске 1933/34. године: „Збирка за цртање има 44 модела, фигура и орнамената од гипса, папиемашеа и дрвета; два велика ормана за смештај модела и цртежа; 7 статива од дрвета и гвожђа; 1 скеле за параван, 28 мапа са стакленим поклопцима и разним лептирима за цртање; 1 мапу од црног линолеума, подељена на квадрате". (21) Овако разноврсна и богата збирка очигледних средстава за област ликовне уметности, односно цртања и лепог писања, приновљена је идуће године и једним барељефом- „Владимир Гортан".
Све до школске 1937/8. године Шоамовић је морао да сам организује наставу. Видели смо чиме се помагао, како је увећавао огледну збирку и осавремењивао предавања и практични рад са ученицима. Сећања његовог колеге Миодрага Петровића казују да је био добар педагог и методичар. Сретен Бабић се сећа да је своје, оловком урађене пејзаже доносио на часове да би их ученици копирали, а када је половином двадесетих година урадио нацрт за железну гимназијску ограду, говорио је о појму меандра Да је на часу постављао различито аранжиране предмете из збирке учила и презентирао их ђацима као узор за рад, потврђује и Димитрије Ристић. Тек 1937/8. године појављује се у његовој настави уџбеник „Цртање природе" од Стефановића, као и књижица „Српске народне шаре". (22) Вероватно је реч о публикацијама Војислава Стефановића „Цртање по природи", Београд 1931, и „Угледи при цртању шара с природе", без наведеног аутора, а у издању књижаре Ђукановић у Београду. (23)
Да Шоамовић није био само кабинетски професор, види се из бројних извештаја на крају сваке школске године. Често је био вођа пута и учесник у организацији ђачких екскурзија по занимљивој и питорескној нишкој околини. То су „научно-забавне" екскурзије до Виника, Пантелеја, Хигијенског завода или села Габровца и његовог „манастира", односно у 19. веку обновљене средњовековне цркве. Ту је и једна занимљивост: присуствовали су ђаци аеромитингу у селу Медошевцу, дана 29. IX 1935. године, а организатор овог интересантног излета био је Моша Шоамовић. (24) На многим од ових екскурзија скицирао је пределе пред којима се налазио, (25) али ништа од тога није сачувано. Најбољи пример и очигледну наставу пружао је цртајући на часу ликове својих ученика. Ова занимљива галерија дечијих портрета основ је сликарске заоставштине Моше Шоамовића која се чува у Народном музеју у Нишу. И за време наставничких седница цртао је ликове својих колега, тога се сећају његови савременици. Када је 21. II 1938. године прослављена у Гимназији педесетогодишњица ђачке дружине „Његош", приређена је и изложба ђачких сликарских радова. (26) Вероватноје била занимљива и пружала могућности да се сагледа не само таленат и напредак гимназијалаца, већ и педагошка достигнућа предметног наставника Шоамовића.
Из до сада реченог о Мошином просветном деловању, може се извући закључак да је био добар методичар, радознао педагог, ревносни пратилац савремених кретања у наставној пракси. Није дозволио дарутина и чисто занатство овладају његовим предавањима и практичним радом са учесницима. Не само у педагошком раду, него и иначе, био је врло активан у друштвеном животу, ангажован у забавама и прославама у школи. Такође, придружио се учесницима I годишње скупштине Музејског друштва у Нишу, одржане 1934. године, свесрдно помажући тек основану институцију музеја За њега је речено, с правом, да је дао „већи допринос култури него уметности, јер је Ниш у то време паланка у развоју", (27) а „ценио га је цео Ниш, и Јевреји и Срби". (28) Пун полета после студија на Минхенској академији, Моша Шоамовић се активно укључује у ликовна збивања у српској уметности првих деценија овог века. Након тога је завладало затишје у стварању, прекинуто тек по којом акцијом или изложбом. Који су разлози томе, не знамо засигурно. Да ли је то удаљеност од Београда, центра свих кретања наше модерне, или немогућност директног контакта са неком другом креативном средином која би била довољно жариште за његове пламенове. Можда га је рад у школи потпуно заокупио и лишио стваралачких дилема и немира Можда је као последица свега тога таленат почео да стагнира, не развијајући се много даље од минхенскгоГакадемских поука. Питања је безброј, а сигурних одговора нема. Оно мало извора и помена у нашој периодици тога времена више може да утврди фактографију, него да помогне сагледавању вредности, места и улоге овог уметника. Неће бити довољно ни оних двадесетак цртежа које поседује нишки Музеј, али збир свих ових констатација, сумњи и дилема, може дати полазну основу будућим истраживањима да се стваралачка улога Моше Шоамовића прецизније одреди.
Видели смо из белешке у „Бранковом колу" 1907. године, да је Шоамовић, иако још у Минхену, приступио новооснованом „Српском уметничком удружењу", и на тај начин био у жижи кретања у српској ликовној уметности. Чланови овог друштва били су Стева Тодоровић, Ђорђе Миловановић, Петар Раносовић, Милан Миловановић, Пашко Вучетић, Драгомир С. Глишић, Надежда Петровић, Никола Јеремић, Живко Југовић, Ђорђе Крстић, Боривоје Стевановић, Јован Коњарек, Драгољуб Павловић, Драгомир Арамбашић и Д. Николић. Дакле, круг врло талентованих, а касније познатих и цењених наших уметника, што је несумњиво признање вредности Моше Шоамовића. Из једног писма Милана Миловановића, (29) првог секретара друштва, наслућују се неки од циљева Удружења,,… у Београду мора постојати уметничко друштво у коме би могли радити сви српски уметници, а не само појединци, који деле судбину свију нас… и да је циљ нашег удружења заједнички рад на гајењу Српске уметности, којом се само може доћи до жељеног општег успеха,а никако издвајањем и личним експериментисањем,како је до сада рађено. Ми желимо енергичан рад и гшодан успех свију нас, те ћемо се старати да у свакој прилици будемо спремни репрезентовати српску уметност не само Отаџбини него већ и на страни, а у југословенској заједници излагаћемо са Ладом и са колонијом ако се интереси за српску уметност налажу и то не ко разбијена војска (што се до сада радило)… (30) Као што је познато, друштво је активно радило на припреми изложбе радова својих чланова. Упркос искрене жеље секретара Миловановића да прво представљање удружења културној јавности буде у августу месецу те године, (31) изложба је отворена тек првог јуна 1908. године у Београду. Како је ред, привукла је пажњу ондашње критике, а ни име Моше Шоамовића није прошло незапажено. Том је приликом изложио, како је наведено у каталогу један „Аутопортрет" и четири „Студије", под каталошким бројевима 105-109, (32) али без назначене техн-ке рада. За аутопортрет је у једном приказу речено да је „успео".(33) Изгледа да су и радови под називом „студије" били портрети, јер Б.С. Николајевић наводи, констатујући да Моша има талента: „Он би могао постати добар портретиста, судећи по његовим студијама (бр. 106-109) које садрже доста израза, пластичности и колорита." (34)
Занимљиво је откриће о даљој судбини чланства Шоамовићевог у „Уметничком удружењу", а које нам је дао текст Драгутина Тошића о учешћу Србије на изложби у Риму 1911. године. (35) Милан Миловановић, овог пута као председник, пише 17. 2. 1910. године Председништву Одбора за Римску изложбу, да је, у начелу, његово удружење пристало да учествује на овој великој светској изложби. Наводећи поименице чланове удружења, не спомиње Мошу Шоамовића. Шта се десило. Да ли је дошло до разлаза, и када. Да ли је, можда, Миловановић мислио да вредност Шоамовићевог сликарства није на оној висини на којој би се „Српско уметничко удружење" достојно репрезентовало у иностранству. Али, како као чланове наводи и таква имена која не стоје у првој линији српске историје уметности, а која су по рангу слична Шоамовићу, мало је вероватно да је уметничка вредност онај критеријум по коме Миловановић наводи чланове „Уметничког удружења". Вероватније је да Моша у то време више није члан овог Удружења
Да је по среди Шоамовићев разлаз са овим удружењем, можда може показати податак који се односи на догађаје који су се десили неколико месеци раније. Ради се о његовом учешћу на изложби у Сомбору 1910. године. (36) Те године, од 25. IV - 9. V, приређена је „Прва српска уметничка изложба у Сомбору 1910.", како то стоји у каталогу, док је на плакату назначено: „Прва српска уметничка сликарска и вајарска изложба у Угарској". Из предговора каталогу сазнајемо да је смотра приређенауз „пријатељско суделовање Друштва српских уметника „Лада“, што наводи Љубомира Никића на закључак да је то „трећа изложба ЛАДЕ," мада то није званично у каталогу речено. У Одељку II - „Акварели-цртежи", Шоамовић је изложио „Портрет", кат. бр. 86. Да ли ово његово учешће значи да се приклонио старим мајсторима „Ладе" и да је то последица, или узрок, разлаза са „Српским уметничким удружењем". Из преписке М. Миловановића са Шацом Лазаревићем и Одбором за организацију Римске изложбе 1911. године,371 могу се наслутити неслагања и размирице са „Ладом" пре свега самог Миловановића, па, вероватно, и неких других чланова. И у летератури је познато да је ово уд ружење „створено као противтежа „Лади“ (38) те није искључено да узроке разлаза треба тражити на релацији Миловановић - „Лада" - Шоамовић.
Иако је Сомборска изложба добила публицитет у штампи, име Моше Шоамовића, на жалост, не срећемо на њеним страницама. Мало је вероватно да је од 1908. године, када се о Шоамовићу писало, па до те изложбе, квалитет његових радова толико опао да није завређивао пажњу. Пре ће бити да у друштву неких припадника „Ладе" није могао да издржи конкуренцију и буде занимљив ликовним критичарима.
Једанаест година је трајала пауза између два Шоамовићева учешћа на изложбама. Опет је Сомбор град домаћин. Реч је о „Изложби Ликовних уметника из Београда у Сомбору", одржаној од 27. Ш-4. IV 1921. године. Изложба је имала три одељка, а у „Групи независних", под каталошким бројевима 301-306 налазе се и „Студије" I—VI" Моше Шоамовића. Иако је грешка у презимену, ради се о овом нашем сликару. Из каталога се не може сазнати тематика и техника радова, али аналогној београдској изложби из 1908. године, где више „Студија" предстаља портрете, вероватно се и овде ради о портретима. Дуг је временски период да би београдске и сомборске „Студије" биле исте, али није ни то искључено. Досадашњи истраживачи нису ушли у траг радовима које је Шоамовић излагао на овим изложбама, тако да не знамо какво је његово сликарство тог времена. Један недовршени портрет из 1920. године, у збирци Народног музеја у Нишу, недовољан је да нешто прецизније одреди.
У излагачкој активности Моше Шоамовића опет настаје затишје дуго читаву деценију. Тек 1931. године јавност има прилику да се су-сретне са његовим делом. Те годне, другог марта, основано је у Нишу „Удружење ликовних уметника Моравске бановине", са Шоамовићем као председником и са циљем да популарише ликовне уметности. Вест је објављена у крушевачкој „Југославији" од 5. III 1931. године.39) Кроз месец дана, тачније 5. априла, Удружење је отворило изложбу у Нишу и изложило 115 уметничких радова. Поред Шоамовића излагачи су и Антоније Бајев из Књажевца, Евгеније Лаптев из Алексинца, Иван Лукомски из Крушевца, Антоније Прокофјев из Пирота, Благоје Стојановић из Прокупља, а из Ниша Жак (Љуба) Вернер и Василије Рудановски Изложба је приређенау сали Мушке гимназије и трајала је двадесетак дана. (40)
Анте Ганчевић, говорник на отварању ове изложбе, иначе директор Гимназије, у напису у листу „Епоха" даје исцрпна обавештења о овом културном догађају. Иако је, уз то, написао и „критику" о неким ауторима, Мошу не спомиње. (41) Тако, не знамо колико је радова изложио и на каквом уметничком нивоу. Од наведених излагача, једино је он студирао на опште прихваћеној Минхенској академији. То му је, вероватно, и донело титулу председника овог Удружења, а сигурно и примат у вредносном рангирању изложених радова. Можда нешто од његовог сликарства можемо наслутити из Ганчевићевих речи: Јединство краја показује нешто заједничко нашим уметницима, и ако су различити међу собом и по годинама и по племену и по народности и по сижеима. Утицају природних појава моравских река, поља, брда, жарког сунца и плавог неба није се могао отети ни један од њих… (42)
Из литературе сазнајемо да је „Удружење ликовних уметника Моравске бановине" приредило октобра месеца 1932. године своју другу изложбу, и то у Зајечару. Моша Шоамовић тада не излаже, за сада разлоге не знамо. Треће скупно представљање чланова овог Удружења остаје забележено само као најава. Нишки „Гласник" од 15. VI 1933. године најављује за сутрадан отварање ове изложбе у Крушевцу. Мада нема јасних потврда о томе (периодока, каталог, плакат и сл.), вероватно је ова манифестација и одржана. (43) Још мање се располаже подацима да ли је на њој узео учешћа Моша Шоамовић. Видели смо на претходној, зајечарској, није се појавио. (44)
Овим би, колико се до сада зна, била исцрпена наша сазнања о изложбеној делатности Шоамовићевој. Ако сумирамо претходно изнето, видећемо да је излагао четири пута и то искључиво на колективним изложбама. Био је члан више уметничких удружења, „Српског" „Мора-вске бановине", излагао је уз чланове „Ладе" на њеној неформалној изложби у Сомбору 1910. године. Тематика његових интересовања утлавном је портрет, техника-цртеж. И радове које поседује Народни музеј већма су изведени оловком, па можемо констатовати да је овај сликар посебно неговао цртеж као ликовну дисциплину. Није ни чудо, у Минхену је студирао код Раупа, који, знамо, води цртачки одсек.
Нишка збирка радова Моше Шоамовића садржи 18 цртежа оловком, један портрет рађен уљем на картону и две фотографије, на којима Шоамовић врши интервенције уљем и темпером. На фотографијама, а обадве је Шоамовић потписао, представљени су Зојица, жена нишког трговца Тасе Стојановића, и Илија Гребенаревић, такође трговац. Портрет Зојице Стојановић је у старој књизи музејског инвентара датован у 1908. годину. Ове две колорисане фотографије наводимо само као илустрацију чиме се све Шоамовић бавио.
Занимљив је и плакат за забаву коју је 1930. године приредио Гимназијски колегијум, а који је урадио Шоамовић. Акценат је ставио на текст-обавештење, а ликовне прилоге сместио са стране. Лево је униформисани војник који свира трубу, десно коњаник са заставом у левој руци. Цртеж је врло једноставан, коректно и зналачки изведен. Изгледа да аутор није имао већих претензија, да је цртеж подредио функционал-ности илустрације текста. Раније поменута група цртежа носи инвентарски број 81/1-17, један цртеж је недавно пронађен и није инвентарисан. Реч је о портрету Милана Живића, новинара из Ниша, стрељаног на Бубњу 1942. године. Ово је један од последњих Шоамовићевих радова, настао је 1941. године (потписао и датирао сам аутор).
Седамнаест инвентарисаних цртежа доспело је у Музеј још 1933. године. Тада је и основана ова културна институција, а Моша Шоамовић је, као један од ревносних пријатеља Музеја, поклонио овој кући својих 20 цртежа. Били су то „нишки типови", како се онда говорило за његове портрете. Ови су радови, заједно са 40 других, били изложени у две собе старе Христодулове куће у којој се налазио предратни нишки Музеј. У једном од бомбардовања града, 2. IX 1944. године срушена је и зграда Музеја. Том су приликом уништене многе драгоцености. Алек-сандар Ненадовић, дугогодишњи управник Музеја, забележио је у „Летопису Народног музеја у Нишу" да су „… у ходницима потпуно уништене уметничке слике". Међу њима је било и 13 Мошиних цртежа, а неколико од 17 преосталих имају оштећења изазвана ломом после бомбардовања Сви су цртежи рађени оловком на папиру. То су, без изузетака, портрети које је Шоамовић стварао тридесетих година. Већину је потписао и датирао. Моделе је проналазио махом међу учени-цима и својим колегама, али има и других занимљивих ликова: градски амалин (кат.бр.1), шпедитер (кат. бр.2), гимназијски фамулус (кат. бр.7). Шоамовић није поседовао шаблон по коме је радио моделе, већ је преносио на папир оно што би привукло његову пажњу. Некад је то само дечија глава, преозбиљна у својој „важној" улози модела, али довољно интересантна да сликар не разрађује доње партије. Други пут ради цело попрсје или и допојасни портрет. Каткад је ту и помоћни реквизитаријум: столица, сто. Позадина ових портрета је у већини случајева слободна, са понеком нужном интервенцијом, тек толико да се јаче истакне први план и наговести правац осветљења. Шоамовићева линија је, нема сумње, реалистичка и сигурна. Цртеж је мекан, разгибан, ретко где оштрих ивица. Акцентуација се постиже наглашенијим трагом оловке, задебљањима, али и простором светлих партија, које би требало да означе граничне тачке на које пада светлост. Општи утисак о Мошиним цртежима је њихова живост, нешто се увек догађа, линија није у стању мировања. Тојекоректан, осмишљен цртеж, без анатомскихнезграпности. Ситна одступања у детаљима руку занемарљива су, с обзиром да пажњу привлачи лице као основни носилац поруке. Са ових лица „читамо" и смиреност, и благост, али и професорску строгост, као и доброћудност старог носача. Ту је и траг лукавства на старачком лицу, као и прави рељеф који су вечне бриге исписале на лицу средовечног мушкарца сг наочарима (кат. бр. 6). Интересантна је и група дечијих ликова, омиљених Шоамовићевих модела. Они су поносити што су међу толиком децом изабрани да позирају свом професору, али се појави и понека унезверена главица малог школарца. Најзанимљивији међу њима је портрет (кат. бр. 5) у коме су многи препознали сликара и револуционара Бору Баруха, који је у Нишу учио гимназију и матурирао 1929. године. Ови цртежи не превазилазе један, у тадашњем авангардном сликарству, већ превазиђени реализам. Погледамо ли време њиховог настанка и оно што се у уметности догађа, увидећемо да је Моша Шоамовић мимо првих редова и авангардних збивања. Њега се не дотичу експресионистичка искуства, или, на пример, Бијелићеви излети у област апстракције. Са експресионизмом Шоамовић, донекле, комуницира преко социјалне тематике. Трагови се наслућују у интересовању не за парадни портрет, већ и за, видели смо, једног амалина, обичног служитеља, или сиромашног обученог ђака. За жаљење је што се ништа није сачувало од његових других мотива, нпр. пејзажа. Можда у њима компонента реалистичког није толико изражена као у портретима, у којима, знамо, има најмање могућности да се избегне нежељени веризам. Од сачуваних портрета, плене својом сугестивношћу портрет Боре Баруха, „Портрет мушкарца на столици" (кат. бр.16), „Портрет мушкарца са наочарима" (кат. бр.6), „Портрет амалина" (кат. бр. 1), „Дечак у пуловеру" (кат. бр. 13). Сви ови цртежи показују да се ради о солидном и коректном сликарству, проистеклом из цртачке праксе Минхенске академије.
У нишкој збирци налази се и један портрет настао читаву деценију пре ових. Ради се о недовршеном допојасном портрету старијег господи-на (кат. бр. 19). Слика је у Музеј доспела као поклон Боре Гојковића, једног од предратних оснивача ове установе. Рађена је на тонираном картону, малих димензија. Шоамовић је уљаним бојама обрадио горње партије, а доње само започео и скицирао плавом темпером. За модел је имао човека седе косе, са полуцилиндром на глави и наочарима на носу. Дат је трочетвртински леви профил, колористички добро обрађен, док су допојасни делови само скицирани. Иако оставља мало елемената за анализу, овај рад сведочи о неоспорном таленту аутора и осећању за боју, вредност коју не би требало занемаривати. Ваља имати на уму да је настао 1920. године када су поуке Минхенске академије далеко свежије него деценију касније. На овом портрету рађеном у уљу, цртеж оловком је основа. Изванредно је прецизан, а боја нанета преко, одликује се топлином и мекотом. Рељефност времешног лица пластично је акцентирана ударима беле или друге боје светлог регистра. Површине нису компактне већ састављене из мноштва ситнијих, увек у тону различитих делића. Заиста се може рећи да је наук минхенског „флекенмалераја" овде имао одјека и да је тачна констатација Божидара С. Николајевића да Мошини портрети „… садрже доста израза, пластичности и колорита" (45) Можемо само да жалимо што сликар није завршио доње партије овог портрета. Тако бисмо имали бољи увид у његов начин рада, мада би и то, само једно дело, било недовољно за оцену Шоамовићевих колористичких интересовања и вредности. (46) Сагледавајући оно што је могуће сазнати на основу сачуваних дела Моше Шоамовића, можемо закључити да се ради о школованом уметнику, негованом у духу немачких академија. Видљиве су компоненте реалистичког цртежа, засноване на минхенској традицији. На основу наговештаја у „Започетом портрету" могу се наслутити виши квалитети, изражени у осећању за колористичке вредности. Сигурно је једно: појава Моше Шоамовића у нишкој средини далеко је драгоценија од његових доприноса свеукупној српској историји уметности.
Улога Моше Шоамовића у нишкој култури прве половине овог века значајнија је у области просвете. Дугогодишњи гимназијски „учитељ вештина" одгајио је генерације и генерације ученика, просвећујући их у правом смислу те речи. Запамћен је као вредан педагог, добар методи-чар, активан у друштвеном животу школе, омиљен мећу колегама и сарадницима. Свесрдно је помагао своју црквеношколску општину, као што је био међу првима који су се укључили у организацију заштите културних добара са овог тла, било као учесник I годишње скупштине Музејског друштва, било као дародавац својих дела, онај који помаже оформљењу завичајне галерије. Миран и повучен, али спреман на шалу, није волео да показује своје цртеже, а, изгледа, да је цртао много: на седници, у учионици, на екскурзији, пред каквом занимљивом турском кућом, на „дрвеној пијаци" где промиче питорескна колона србијанских сељака. Стога је за жаљење што се свега двадесетак радова сачувало. Када је трагично завршио на нишком стратишту Бубањ, имао је нешто више од 60 година. Није то била дубока старост да нам не би могла подарити још који занимљиви портрет или пејзаж. Судећи на основу забележених критика са почетка овог века и анализирајући радове из збирке Народног музеја у Нишу, можемо закључити да је овај град у ратним страдањима изгубио свог вредног портретисту.
КАТАЛОГ
1. ПОРТРЕТ АМАЛИНА * Оловка, 20x26,4 Сигн. д.д.: М. Шоамовић, ћирилицом
2. СТАВРА ДИМИЋ-ТОНИЋ ** Оловка, 21,5x28,5 Сигн. д.д.: М Шоамовић, ћирилицом 46) Када је рад већ био завршен, проф. др Миодраг Јовановић указао је на још један Шоамовићев портрет, у приватном власништву у Београду, на чему му искрено за. ваљујем, али времена није било да се и то дело размотри.
3. ПОРТРЕТ МУШКАРЦА СА ШАЈКАЧОМ Оловка, 21,5x29 Сигн. д.д.: Шоамовић 1931, ћирилицом Прим.: у горњем десном углу папир је оштећен на више места
(46) Када је рад већ био завршен, др Миодраг Јовановић указао је на још један Шоамовићев портрет, у приватном власништву у Београду, на чему му искрено захваљујем, али времена није било да се и то дело размотри.
Ниједан од цртежа нема свој оригинални назив, добили су их накнадно ради лакше идентификације.
Неке од портретисаних препознала је породица, колеге, школски другови и пријатељи, на чему им се посебно захваљујемо

4. ПОРТРЕТ ОШИШАНОГ ДЕЧАКА Оловка, 22x29 Сигн. д.д.: М Шоамовић, ћирилицом Прим.: по левој страни папир је оштећен на више места
5. ПОРТРЕТ БОРЕ БАРУХА Оловка, 20x26 Сигн. д.д.: М Шоамовић, ћирилицом
6. ПОРТРЕТ МУШКАРЦА СА НАОЧАРИМА Оловка, 22x29 Сигн. д.д.: М Шоамовић, ћирилицом Прим.: по доњем десном углу папир је оштећен у дужини од 3 ст,
7. ПОРТРЕТ ГИМНАЗИЈСКОГ СЛУЖИТЕЉА ДУПГКА КОСТИЋА Оловка, 21,5x29 Сигн. д.д.: М Шоамовић 1930, ћирилицом
8. ГЛАВА МУШКАРЦА Оловка, 21x26,5 Сигн. д.д.: М Шоамовић, ћирилицом
9. ПОРТРЕТ ДЕЧАКА Оловка, 22x28 Сигн. д.д.: Шоамовић, ћирилицом Прим..- исцепано у доњем десном углу
10. ПОРТРЕТ УЧЕНИЦЕ Оловка, 22x29 Сигн. д.д.: М Шоамовић, ћирилицом
11. МЛАДИЋ СА КРАВАТОМ Оловка, 20х 26,5 Сигн. д.д.: Шоамовић 1930, ћирилицом
12. ПОРТРЕТ МУШКАРЦА СА БРКОВИМА Оловка, 20,5x26,5 Сигн. д.д.: М Шоамовић, ћирилицом
13. ДЕЧАК У ПУЛОВЕРУ Оловка, 20,5x26,5 Сигн. д.д.: М Шоамовић, ћирилицом
14. ПОРТРЕТ МУШКАРЦА СА РУКОМ У ЏЕПУ оловка, 20,5x26,5 Сигн. д.д. М Шоамовић 1931, ћирилицом
15. ДЕЧАК КОЈИ СЕДИ Оловка, 21,5x28,5 Без сигнатуре
16. ПОРТРЕТ МУШКАРЦА НА СТОЛИЦИ Оловка, папир каширан на картон, 21x27,5 Сигн. д.д.: Шоамовић 1933, ћирилицом
17. НАСТАВНИК ГИМНАСТИКЕ МЛАДЕН МАРИНКОВИЋ Оловка, папир каширан на картон, 20,5x26 Сигн. д.д.: М Шоамовић 1933, ћирилицом
18. ПОРТРЕТ МИЛАНА ЖИВИЋА Оловка, 26x35 Сигн. средина десно: Шоамовић 1941, ћирилицом
19. ЗАПОЧЕТИ ПОРТРЕТ Уље, перо, темпера на картону, 22,5x27,4 Сигн. д.д.: Моша Шоамовић. ћирилицом изнад десног рамена: Шоамовић 1920, ћирилицом инв бр. 97.

1) Љубомир Никић, Моша Пијаде и Моша Шоамовић, Зборникза ликовне уметности 10, Матица српска, Нови Сад 1974, 413-425.
Драгољуб Ж. Мирчетић, Један век ликовне уметности у Нишу, Народне новине, Ниш 19-20. 6. 1976, 10.
Угљеша Рајчевић, Прилог историји уметничких удружења у Србији - Удружење ли-ковних уметника Моравске бановине, Зборник за ликовне уметности 13, Матица српска, Нови Сад 1977, 347-358.
(2) Јован Секулић, Минхенска школа и српско сликарство – Прилог проучаванју односа, Зборник радова Народног музеја у Београду II, 1958, 59, 251-277.
Божидар С. Николајевић, Минхенска академија и српски сликари у прошлости, ХХ век И, 1938, 5/140
(3) Захвални смо свима који су нам помогли при раду, посебно др Михајлу Костићу из Београда, Пеши Гедаљи, Сретену Бабићу и Димитрију Ристићу из Ниша Драгоцену помоћ је својевремено пружио и Миодраг Петровић, некадашњи професор нишке Гимназије.
(5) Историјски архив Ниш, Фонд: Црквеношколска јеврејска општина, Ниш, Деловодник за 1921. годину, лист 1, редни број 22.
(6) Јован Секулић, наведено дело, 273.
(7) Зоран Милентијевић, Јевреји – заточеници Логора Црвени крст, Народни музеј, Ниш 1978, 30.
(8) Радивоје М. Петковић, Прва нишка гимназија 1878-1968, Ниш 1972, 189.
(9) Зоран Милентијевић, наведено дело, 4.
10) Угљеша Рајчевић, Стеван Никшић-Лала (1853-1938), Годишњак града Београда, књ. ХХУ1-1979, 159-191.
11) Јован Секулић, наведено дело, 270-276.
(12) Аноним (б.п.). Ново удружење Српских уметника, Бранково коло 12, 1907, 508-509.
(13) Радивоје М. Петковић, наведено дело, 75-85
(14) Историјски архив Ниш, Фонд: Црквеношколска јеврејска општина, Ниш, Књига дужника 1914-1915, лист 26.
(15) Споменица мушке гимназије у Крагујевцу, 1833-1933, Крагујевац 1934, 474, 478.
(16) Радивоје М. Петковић, наведено дело, 126
(17) Историјски архив Ниш, Фонд: 1. стручна продужна школа у Нишу, кутија 1, акт бр. 45 од 1.3.1935. године.
(18) Српска краљевска гимназија, Извештај за школску 1908/9, Ниш, 33.
(19) Мушка гимназија у Нишу, Извештај за школску 1927/8, Ниш 1928.
(20) Мушка гимназија у Нишу, Извештај за школску 1929, 33, Ниш 1929
(21) Мушка гимназија у Нишу, Извештај за школску 1934, 73, Ниш 1934
(22) Мушка гимназиј ау Нишу, Извештај за школску 1937/8, Ниш 1938, 20
(23) У поседу Сретен Бабића, који је и сам био дугогодишњи наставник ликовног васпитања.
(24) Мушка гимназија у Нишу, Извештај за школске године, Ниш 1928 1933/34 – 1939/40
(25) Сећање Миодрага Петровића.
(26) Мушка гимназија у Нишу, Извештај за школску годину 1937/8, Ниш 1938, 53
(27) Сећање др Михајла Костића
(28) Сећање Миодрага Петровића
29) Павле Васић, Александар Шаца Лазаревић, Зборник за ликовне уметности 10, Магица Српска, Нови Сад 1974, 287-310.
(30) Павле Васић, Александар Шаца Лазаревић, Зборник за ликовне уметности 10. Матица Српска, Нови Сад, 1974, 301.
(31) Исто.
(32) Према Љубомиру Никићу, наведено дело, 421
(33) Аноним (б.п.), Сликарска изложба, Бранково коло 15, 1908, 441.
(34) Цитирано према Љубомиру Никићу, наведено дело, 421, напомена 33.
(35) Драгутин Тошић, Учешће Србије на изложби у Риму 1911 у извештају архивске грађе, Зборник за ликовне уметности 16, Матица Српска, Нови Сад 1980, 358.
(36)Сви подаци у вези Сомборске изложбе код Љ. Никића, наведено дело
(37) Павле Васић, Драгутин Тошић, наведена дела.
(38) Лазар Трифуновић, Српско сликарство 1900-1950, Нолит, Београд 1973, 453.
(39) Угљеша Рајчевић, наведено дело, 348
(40) Драгољуб Ж. Мирчетић, наведено дело, 10.
(41) Цитирано према У. Рајчевићу, наведено дело, 355.
(42) Цитирано према У. Рајчевићу, наведено дело, 355.
(43) Угљеша Рајчевић, наведено дело, 349.
(44) Исто.
(45) Види напомену 34.

REZIME na francuskom

Ово је текст госпође Наташе Дрча чије је објављивање аутор допустила 15.1.2008. године

MOŠA ŠOAMOVIĆ - PÉDAGOGUE ET PEINTRE
Peintre et professeur, Moša Šoamović est né à Niš vers la fin du XIX siècle. Il a étudié la peinture à l'Académie de Munich de 1903 à 1907. Une fois rentré de Munich, il se rend dans sa ville natale et commence à enseigner le dessin au lycée de Niš, où il reste jusqu'au mois d'octobre 1941. Il a été fusillé, selon toute apparence, en février 1942, en même temps qu'un groupe de Juifs auquel il appartenait.
En tant que membre de quelques associations artistiques professionnelles, Moša Šoa¬mović a exposé ses dessins à Belgrade en 1908, à Sombor en 1910 et 1921 et à Niš en 1931. Bien que la critique ne se soit pas beaucoup prononcée à son sujet, on peut constater qu'il était „un bon portraitiste, jugeant selon ses études… qui renferment assez d'expression, de plasticité et de coloris".
Le musée national de Niš possède une vingtaine de travaux de Moša Šoamović, des portraits représentant ses collègues professeurs et ses élèves. Tous ces portraits, à une exception prèse, sont les dessins au crayon sur papier. Ils se distinguent par une note réaliste, conformément à la tradition de l'Académie de Munich, et par une recherche approfondie des moments psychologiques et des valeurs humaines des modèles. La création nommée „Le portrait commencé" -peinte à l'huile et à la gouache - est particulièrement significative parce qu'elle donne à penser que Moša Šoamović aurait pu être un bon coloriste.
Est également important le rôle de Šoamović comme pédagogue et professeur d'arts plastiques, étant donné qu'il a éduqué - lors de son travail de trente ans - plusieurs jeunes générations en leur enseignant l'amour de la peinture et de l'art en général. En outre, socialement engagé dans le cadre de ses inérêts professionnels, il a pris part active à la vie culturelle de Niš de la première moitié du XX siècle.
Chéri comme professeur, irremplaçable comme homme entreprenant et plein de zèle sur le plan culturel, Moša Šoamović est également présent comme créateur dans l'histoire de la peinture serbe. Na srpskom:
МОША ШОАМОВИЋ-ЛИКОВНИ ПЕДАГОГ И СЛИКАР

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License