Mojsije Sa Kriptona

Marko Stojanović
Mojsije sa Kriptona

Kada je pokretao svoju čuvenu rubriku „Verovali ili ne”, inače grafički jako sličnu stripu, po sopstvenim rečima Robert Ripli je bio najsrećniji, kada bi neverovatnu činjenicu koju im je predstavio, čitaoci gnevno okarakterisali kao laž. Pronalazio je, kako je umeo da kaže, zadovoljstvo u tome da dokaže istinitost svojih tvrdnji i ospori zamerke svojih čitalaca. Imam neki utisak da mi sleduje zadovoljstvo slične vrste nakon (prilično politički nekorektne ali zato sasvim istinite) izjave da je pet Jevreja stvorilo superheroje…
Da, dobro ste razumeli. Svega pet američkih građana jevrejske nacionalnosti zaslužno je za čitav jedan žanr koji je obeležio američki, i zahvaljujući najrazgranatijoj grani jenkijevskog izvoza, one koja izvozi (američke) snove, ne samo američki strip. U pitanju je žanr koji je u sedamdesetak godina svog postojanja isprva lagano, a onda sve brže i brže, postao sinonim za devetu umetnost sa one strane Atlantika – žanr koji je danas življi nego ikad i koji svoju novopronađenu vitalnost duguje uspešnoj tranziciji sa novinske hartije na celuloidnu traku. I letimičan pogled na liste najgledanijih filmova dvehiljaditih pokazuje da su ostvarenja u kojima su protagonisti (stripski) superheroji svake godine među najgledanijima, s tim da je zvanično treći najgledaniji film svih vremena, odmah iza ekranizacija (i eks-ploatacija, pošto to kod Džejmsa Kameruna nikada nije daleko) arhetipova pod nazivima Titanik i Avatar, Tamni vitez, filmska pripovest o Betmenu.
Pomenutog čoveka šišmiša kao i likove Supermena, Spajdermena, Eksmena, Tora, Halka, Kapetana Amerike, Silver Surfera, Derdevila, Fantastične četvorke, Ajron-mena, likove koji su prevazišli pop-fenomene i stali rame uz rame sa likovima iz mitova i bajki na taj način pronašavši sebi mesto u našoj kolektivnoj podsvesti, stvorili su Bob Kejn, Džeri Sigel, Džo Šuster, Sten Li i Džek Kirbi, svi do jednog Jevreji. Zašto je bitna nacionalnost onih koji su stvorili superheroje, zašto se uporno ističe da su oni bili Jevreji? Ukratko, zato što su superheroji rođeni u doba koje političku korektnost nije poznavalo.
Tridesetih, četrdesetih, pa i pedesetih godina prošlog veka, Jevreji su u Americi bili velikim delom građani drugog reda. Do posla se teško dolazilo čak i bez žiga kojim su bili obeleženi američki Jevreji, pa su oni među njima sa umetničkim sklonostima gravitirali ka mladoj, još uvek nerazvijenoj strip industriji. Ona u to doba nije bila veoma unosna ni visokog profila, pa stoga u njoj nije bilo predrasuda ni prema kome, pa samim tim ni prema Jevrejima.

Redovi autora, ali i što je posebno bitno, urednika, popunjavali su se američkim Jevrejima, koji su pak, prirodno, imali razumevanja za svoju sabraću. Na slično saosećanje, nažalost, autori nisu mogli da računaju kod svojih čitalaca, pa je kreator Betmena od Roberta Kana postao Bob Kejn, a scenarista Supermena Džeri Sigel u zavisnosti od situacije postajao Džo Karter, Džeri Es ili čak Herbert S. Fajn. Scenarista Spajdermena, Eksmena, Tora, Srebrnog letača i mnogih drugih (super)junaka, Sten Li, zapravo se zove Stenli Liber, a njegov blizak saradnik, crtač Kapetana Amerike, Fantastične četvorke i Ajronmena, čitavo svoje detinjstvo uporno se odazivao na Džejkob Kurcberg, da bi potom svoje stripove potpisivao kao Džek Kirbi.
Koga onda uopšte može da čudi jedna od najčuvenijih verovatno najukorenjenijih konvencija superherojskog žanra, to da superjunaci imaju dvostru-ke identitete? Betmen je preko dana dokoni milioner plejboj Brus Vejn, Supermen smotani novinar po imenu Klark Kent, Spajdermen u slobodno vreme naiz-menično studira i fotografiše za „Dejli bjugl” pod imenom Piter Parker, kad ne razvaljuje sve oko sebe Halk se vraća u lik i delo naučnika Brusa Benera, ispod maske Kapetana Amerike krije se vojnik Stiv Rodžers, i tako u nedogled…
Ama baš svaki superheroj ima svoj civilni identitet i od njega, za javnost, po svaku cenu odvojeni herojski alter ego! Objašnjenje koje se čitaocu nudi jeste želja superjunaka da sačuvaju svoje bližnje od osvete kriminalaca te potreba da svojim kostimima tim istim kriminalcima zadaju sujeverni strah, ali i želja da za sebe sačuvaju makar delić normalnog, svakodnevnog života. Superheroji, dakle, po pravilu vode dvostruke živote – kako i ne bi, kad su ih očigledno vodili i oni koji su ih stvorili!
Već je navedeno da su se Jevreji u Americi u velikoj meri osećali marginalizovani zbog maćehinskog odnosa koji se u Sjedinjenim Američkim Državama (i ne samo tamo) gajio prema njihovoj etničkoj zajednici. Za razliku od drugih nacija koje su više ili manje dobrovoljno odabrale da se više ili manje utope u novu, američku naciju, Jevreji su prilično uporno držali do svog porekla, svojih običaja, svog nacionalnog identiteta. Kombino-vano sa predrasudama koje su već vladale o njima, ta tvrdoglavost je još više uticala na to da se Jevreji tretiraju, i što je još bitnije, osećaju kao stranci u zemlji u kojoj su našli svoj dom.
To se, što se žanra superheroja tiče, generalno ocrtalo u osnovnoj postavci odnosa u kome se protagonista sa supermoćima uvek zbog svojih moći i funkcije koju njima u društvu obavlja oseća u većoj ili manjoj meri izolovano od tog istog društva koje, paradoksalno, tim moćima štiti. Što se tiče konkretnih superheroja, mnogi od njih tu izolovanost dodatno potcrtavaju dodajući još očigledniji nivo izopštenosti junaka, pa je, recimo, Supermen tako vanzemaljac sa planete Kripton, Tor – nordijski bog u izgnanstvu na Zemlji, Srebrni letač – stranac iz udaljene galaksije, Eksmeni – od strane ljud-ske populacije omraženi mutanti… Večiti stranci svi do jednog, upravo poput svojih tvoraca, i upravo poput njih nesposobni (nevoljni?) da to suštinski promene.
Naravno, na najočiglednijem nivou uočava se i najdirektnija veza koju su jevrejski autori uspostavili između svog nacionalnog identiteta i svog stvaralaštva. Vernost svojoj etničkoj skupini podrazumevala je i ver-nost jeziku i kulturi, pa je najočigledniji, najkarak-terističniji i svakako najprepoznatljiviji primer upravo prvi među superherojima, Supermen. Priča o njegovom dolasku na zemlju direktno (p)odražava priču iz detinjstva jedne od centralne ličnosti jevrejske vere, proroka Mojsija. Nakon faraonove naredbe da se u Egiptu imaju pogubiti sva muška jevrejska deca, Mojsijeva majka stavlja bebu na improvizovani splav koji pušta niz Nil da bi ga spasla od sigurne smrti. Njega potom pronalazi faraonova ćerka Bajija koja i ne sluti ko je on i odgaja ga kao svoje dete, Egipćanina.
Neverovatno ali istinito, novorođenče Kal-Ela, koji će izrasti u Supermena, njegovi roditelji stavljaju u sve-mirski brod koji će ga odneti što dalje od Kriptona, planete osuđene na smrt. Kal-Ela pronalaze Džonatan i Marta Kent i odgajaju ga kao Amerikanca. Ukoliko postoji još koji Neverni Toma, Supermenovo ime Kal-El na hebrejskom znači „Glas Božji”, što svakog ko je malo bolje upoznat sa Starim zavetom neizbežno asocira na izvrsnog proroka koji je sa Sinajske gore doneo Deset Božijih zapovesti…
Zašto je, dakle, bitno istaći da je nekolicina američkih Jevreja u svega nekoliko desetina godina stvorila veliku većinu superheroja koji danas suvereno vladaju bla-gajnama svetskih bioskopa i prodavnica stripova? Ukratko, zato što deca sasvim očigledno liče na svoje roditelje…

Politika

LAMED, Broj 8, Avgust 2010

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License