Legende su izmišljene priče. U najmanju ruku, tako glasi jedno od često korišćenih tumačenja tog pojma. Nasuprot tome bi istorija trebalo da bude istinita priča, što svakako još uvek ne bi smelo da znači da je legenda laž. Naprotiv, u legendi ponekad može da se krije podatak, koji će nam se činiti verodostojnijom od istorijskog dela. Nauka se oslanja na neke, u najboljem slučaju na brojne i proverene, ali nikada na sve podatke koji mogu da se uliju u pamćenje naroda ili čak čovečanstva, u legendu.
Između svetova legendi i dokumentovane istorije, međutim, postoji i međuprostor. Ta dva prostranstva ne razdvaja nenastanjena teritorija, “ničija zemlja”. Likovi lepe književnosti često se kreću upravo po teritoriji između legende i istorije ili iz legende u istoriju, iz istorije natrag u legendu. Pisci beletristike mogu da se nađu u ulozi carinika koji putnike i njihov tovar znanja i uspomena propuštaju iz jednog u drugi svet.
Legendum na latinskom znači da nešto valja pročitati. Time unapred ništa nije rečeno o istinitosti zapisanog.
Osnivači velikih religija, Mojsije, Buda, Isus Hristos i Muhamed, su za sve one, koji nisu vernici nenagriženi sumnjom, likovi sa međuprostora između legende i istorije. Velike knjige tih religija, ukoliko ih kao vernici ne shvatimo kao istinu, nesumnjivo su bestseleri, a predmet su beskonačnog naučnog nadmudrivanja šta je u njima istina, šta legenda, čak i ako je, kao u Starom zavetu, veliki deo poglavlja formalno napisan kao istorija jevrejskog naroda.
Osnivači budizma i islama, Gautama Sidarta, rođen oko 563 godine pre nove ere, i Muhamed, rođen oko 570. godine nove ere, znači, živeći na ovom svetu jedan od drugog u razmaku od hiljadu godina, nesumnjivo su istorijske ličnosti, mada su većinom svojih dela, učenjem i samim svojim životom ušli u legendu.
Daleko najstariji među pomenutim osnivačima religija, Mojsije, ukoliko prihvatimo rasprostranjeno uverenje nauke, da je takođe istorijska ličnost, pripada istoj kategoriji. Ukoliko bismo pošli od pretpostavke da je “njegov” faraon bio Ramzes II, Mojsije se pojavio negde između 1250. i 1210. godine pre nove ere, ali ako je to bilo doba vladavine Ehnatona, kao što ćemo pokušati da izvedemo na osnovu indicija, još mnogo ranije, pre 1350. godine pre nove ere. Pošto računanje “pre” ili “posle” “nove ere” zapravo polazi od pretpostavljenog rođenja Isusa Hrista, o njegovoj kalendarskoj poziciji u ovom kontekstu i ne treba da se nagađa.
Iako, znači, želimo da pođemo od pretpostavke da je Mojsije iz Starog zaveta istorijska ličnost, o njemu ne postoji ni jedan siguran dokument, a pojavio se u relativno prosvećenoj, kulturnoj sredini koja je ostavila brojne zapise, verodostojne podatke. U svakom slučaju, tri od četiri pomenuta osnivača velikih, svetskih religija – Mojsije, Isus i Muhamed – javljaju se u velikom vremenskom rastojanju jedan od drugog, ali na geografski istom, veoma usko omeđenom području.
Razmišljajući o tim ličnostima, ovde na prvom mestu o Mojsiju, kao osobama na granici između legende i istorije, pre svega moramo da se oslonimo na pet prvih knjige Starog zaveta, Pentateuh, iako nikako ne možemo da ih smatramo istorijskim dokumentom.
Reč pentateuh zapravo znači pet posuda. Pet posuda zbog toga, što su se svitci pergamenata čuvali u posudama, uobičajeni prevod Petoknjižja doslovno nije tačan, u prenosnom ipak jeste, jer se sadržaj svitaka iz svake takve posude pretočio u po jednu od Pet knjiga Mojsijevih. Ni te knjige, naravno, nije napisao Mojsije, zabeležene su više hiljada godina posle njegovog pretpostavljenog života, prvobitno na starom hebrejskom jeziku oko 440. godine pre nove ere, dok je prevod na grčki jezik, na koji se teolozi oslanjaju, nastao tek oko 250. godine nove ere, dakle, posle Hrista, znači, takoreći istovremeno sa jevan-đeljima Novog zaveta. O teološkim raspravama ko su stvarno pisci Petoknjižja, odnosno, šta se može pripisati “jahvistima”, a šta “elohistima”, ovde ne možemo raspravljati, to bi zahtevalo knjigu ili čitavu biblioteku za sebe. (“jahvisti” su ime dobili prema neizgovorljivom imenu Boga JHVH, a “elohisti” prema oslovljavanju tog Boga sa “elohim”, što je zapravo plural od najstarijeg imena božanstva, El).
Ali da se vratimo na lik Mojsija. Na osnovu Pentateuha pretpostavljamo da je Mojsije samim svojim rođenjem na neki način povezan sa jednim faraonom i njegovom kćerkom. Pošto su nam poznati svi faraoni, odnosno, dinastije faraona, počevši od takozvana “prve dinastije” gotovo tri milenijuma pre nove ere, oni mogu biti fiksne tačke od kojih bar vremenski možemo da pođemo, ali, da još jedanput naglasimo, čuvari na granici između legende i istorije, između bajke i istina, biće nam pisci – beletristi.
Mojsije u naše vreme može da nas zainteresuje kao osnivač i prvi i osnovni prorok religije, koja se na srpskom jeziku često po njemu i zove, mojsijevska. On Jevreje smatra svojim narodom, odnosno, narodom izabranim od onog Boga, koga jedino priznaje. Upravo taj narod je vekovima bio izložen progonima, koji su svoju modernu kulminaciju dostigli sredinom prošlog, dvadesetog veka. Već pola stoleća docnije istorijska pojava stešnjena u lako izgovorljive reči, kao što su genocid, holokaust ili šoa, počinje iz istorije da se preseljava u legendu, pa se javljaju i ličnosti, ako ne seriozne, ono svakako gromovito bučne, koje bi celu “priču” o Aušvicu (kao simbolu) i pokušaju istrebljenja Jevreja htele da proteraju u legendu.
Tomas Man u svojoj noveli Zakon piše da je Mojsije bio rođeni unuk faraona, a da je njegova kći imala hiroviti, brzopleti odnos sa nekim zgodnim jevrejskim robom. Kad se iz te veze rodilo dete, izmislila je priču da ga je izvukla iz vode Nila i dala jednoj jevrejskoj dadilji. Faraon zna da mu je Mojsije unuk - piše Man - a to znači da polovinom svoje krvi pripada dvoru i dinastiji, ali drugom polovinom narodu koji predvodi. Taj narod se razmnožava tako brzo da postaje politički problem koji svakako mora da se reši.
Veliki nemački pisac prihvata rasprostranjeno, ali nikada dokazano mišljenje da je faraon, o kome se radi, bio Ramzes II. Zigmund Frojd ide dalje. U ovom kontekstu Frojd nam nije zanimljiv kao tvorac svoje teorije psihoanalize, niti kao neurolog i psihijatar, nego kao beletrista i teoretičar kulture. Njegovu knjigu Čovek Mojsije i monoteistička religija čitamo kao književni tekst.
Frojd nudi brojne dokaze da prvu pojavu Mojsija valja tražiti negde oko 1350. godine pre nove ere, a to bi bilo neposredno posle vladavine faraona Ehnatona, za koga znamo da se zalagao za veru u samo jednoga boga. Ukoliko povežemo priče Tomasa Mana i Zigmunda Frojda, dolazimo do pretpostavke da je Mojsije bio unuk Ehnatona i njegove supruge Nofretete, tako lepe i tajanstvene da njen lik još i danas ukrašava kutije sa egipatskim cigaretama ili prospekte preduzeća za vazdušni saobraćaj.
Rodbinski tesno povezati Mojsija sa Ehnatonom ostaje smela ideja pisca, dokaze nigde nećemo naći, doduše, ni dokaze koji apsolutno demantuju takvu pretpostavku, ali sasvim sigurno možemo da utvrdimo velike sličnosti učenja koje je Ehnaton propovedao i pokušavao da nametne društvu svoga vremena i vere koju pripisujemo Mojsiju. Zbog toga je potrebno ispitati sve što znamo o istorijskom faraonu Ehnatonu i njegovom pokušajem da reformiše religiju, a to je u njegovo doba značilo istovremeno i državu postaviti na drugačije temelje.
Amenofis IV – koji će docnije uzeti ime Ehnaton, što bi možda bolje bilo izgovarati kao Ehn-Aton – krunisan je za kralja Egipta – faraona – 1361. godine pre nove ere. Sad smo na pouzdanom tlu istorije, u taj podatak se ne može sumnjati. U to vreme Egipat na neki način, neposredno ili posredno, vlada celim tada poznatim svetom. Vladari drugih država, kao što su Vavilon, Hati, Mitanija ili Krit, priznavali su mu prvenstvo plaćajući danak. Tadašnji Egipat znatno je veći od današnjeg, pripadaju mu Palestina, Sirija, Nubija sve do trećeg katarakta Nila, Libija. Karakteristični su bogatstvo gradova, luksuz, poezija sa nežnim stihovima, koji se obraćaju mladim, ljupkim životinjama, cveću, leptirima. O tadašnjoj diplomatskoj veštini, očigledno još više cenjenoj od vojničke, svedoči korespondencija sa vladama zemalja koje su u nekoj vrsta vazalskog odnosa sa Egiptom.
Egiptologija je nauka koja se brzo razvijala. Takodje i tumačenje egipatskog pisma, a time i dokumenata starih tri hiljade i više godina. Mi se možemo držati samo literarnog tumačenja onoga što mislimo da smo shvatili. Otac Ehnatona, to jest, Amenofisa četvrtog, bio je Amenofis treći, koliko je poznato on je bio prvi veliki egipatski vladar koji se oženio devojkom iz naroda. Zvala se Teje. Pošto su se i za vreme vladavine njenog muža, a docnije i sina, raznim podnescima ljudi obraćali neposredno njoj, saznajemo da je imala veliki, ponekad verovatno presudni uticaj na državne odluke tokom dve generacije.
Imena su u starom Egiptu bila veoma važna, imena faraona pogotovo. Ona su donekle označavala i politiku, odnosno, principe i poglede njihovog nosioca, otprilike kao što u naše vreme rimski papa izborom svog novog imena označava put kojim namerava da povede svoju crkvu. Ime Amenofis otprilike znači “Amun je milostiv”. Amun – ili Amon – u osnovi bio je bog grada Tebe, osim toga šire shvaćeno i bog plodnosti i vetra. Činjenica da je Amenofis IV. došavši na vlast promenio ime, označavalo je promenu politike, u ovom slučaju pokušaj velike verske i društvene reforme. Ime koje je uzeo, Ehnaton, u slobodnom prevodu znači “Ono što je Atonu korisno”. Aton je bog sunca, kao takav istovremeno i apstraktan i na neki način univerzalan. Nije vezan za jedan grad, nego za svekoliko prostranstvo koje sunce obasjava.
Pretpostavljamo da se stvarnost u obliku religije ili pogleda na svet obično izražava sa izvesnim zakašnjenjem. Egipatski politeizam, koji vlada za vreme najvećeg procvata države pre stupanja na vlast Ehnatona, a posle njegovog silaska sa istorijske pozornice takođe još prilično dugo, doživljavajući najveći procvat baš u vreme Ramzesa II, u stvari je kompromis u odnosu na verovanja u brojne bogove na teritoriji države, bogove porobljenih plemena i naroda, označavajući neku vrstu “bogovske konfederacije”.
I sam Amun je u početku lokalni bog sa teritorije Libije. Tek pošto će Egipćani osvojiti tu zemlju pre-uzeće i njenog boga i odneti ga u svoju Tebu. Pod prvim dinastijama u državi stvorenoj na osnovu ujedinjavanja plemena, od kojih svako ima svoje bogove totemskog karaktera, dolazi do uzajamnog priznavanja tih zaštitnika grupa ljudi, do politeizma. U vreme Ehnatona je smisao tog kompromisa odavno prevaziđen. Egipat je ne samo ujedinjen, čak je izrazito imperijalistički nastrojena velika država. Ako bismo koristili današnji rečnik, moglo bi se govoriti i o dekadenciji, i to kako u političkom razvoju, tako i u privatnom i porodičnom život vladajućih slojeva.
Bogovi u starom Egiptu nisu samo totemski simboli negdašnjih plemena, nego istovremeno i raznih prirodnih sila i pojava. Zajedno sa stvaranjem nacije menja se i pogled na prirodu, na svet. Iz ideoloških i političkih razloga dolazi do stapanja vrlina i drugih osobina koje se pripisuju raznim božanstvima.
Polazimo od pretpostavke da se monoteizam, koji do tada nigde nije postojao, mogao pojaviti samo u veoma jakoj državi. Shvatanje univerzalnog boga se u početku moglo javiti samo u društvu koje funkcioniše pod geslom jednog vladara. Stvarno? To bi valjalo ispitati.
Upravo to se događa u Egiptu za vreme Ehnatona. Dogodiće se oko četrnaest stoleća kasnije takođe i u Rimskom carstvu. Zanimljivo je i na prvi pogled se čini da će našu tezu pokolebati, to što se velike jednobožačke religije nisu razvile kod samih vladajućih nacija, osvetljeni “reflektorima” tada stvaranih zapisa, koje istoričari mogu da koriste, nego u senci, prenosno rečeno, ali i bukvalno, u katakombama, oba puta prvenstveno u krilu jevrejstva, mada ne samo tamo, pa ipak, odnosno, baš zbog toga, reflektujući pravo stanje u imperiji u kojoj su bili porobljeni. Društvo se ne sastoji samo od vladajućeg dela u prestonici i velikim metropolama, nego iz spleta uzajamnih odnosa svih društvenih slojeva.
Ko je u prestonicama – Tebi ili Rimu – mogao da poveruje vladaru da je on jedini bog? Svakako ne dvorjani faraona ili avgusta, jer su oni dobro znali i kako su krune dospele na glave njihovih imperatora i kako se mogu skinuti zajedno sa glavama, odnosno, da na prestolu ne sede nikakvi bogovi, nego smrtnici koji su strepeli od intriga, pogubnih za njihovu vlast i život. Tom vidokrugu odgovarao je politeizam sa prikazima ljubomorne međusobne borbe bogova. Iz neke provincije, međutim, odnosno sa stanovišta roba ili porobljenog i obespravljenog naroda, moglo je da se čini da svetom vlada jedinstvena sila. Sasvim je prirodno da potlačeni svog boga – svoju jedinu nadu – nisu mogli da identifikuju sa osvedočenim tiraninom, inače se ne bi mogli pobuniti protiv njega. Niti su Jevreji u Misiru – Egiptu – faraona, niti mnogo kasnije njihovi potomci, Jevreji u rimskoj Imperiji, avgusta mogli priznati za svog jedinog boga. Naprotiv. Ali zahvaljujući vlastodršcu i pogledu na svet, koji je samo njegovo postojanje nametalo njihovoj svesti, sve je bilo pripremljeno za monoteizam.
Potkraj četvrtog milenijuma pre nove ere – to je istorijski podatak! – na teritoriju Egipta se doseljavaju semitska plemena, koja će posle kroz istoriju zauzimati različiti položaj. Da li njih biblijska legenda slikovito opisuje kroz živote Jakova, njegovih sinova, prvenstveno Josipa, koji kao mudrac i sa mnogo sreće dospeva na faraonov dvor kao jedan od najviših i najmoćnijih činovnika? Može biti, ali dokazano nije. Istorijski podaci u to vreme govore samo o borbama Egipćana protiv semitskog naroda Hiksa otprilike na teritoriji današnjeg Izraela, ali o savezu nekakvog Avrama sa bogom, čije je ime Jahve tabu, u dokumentima nema govora. Legende o njemu nastaju tek posle Mojsija, uostalom, napis o tome se i zove Prva knjiga Mojsijeva.
Između Mojsija i Isusa Hrista se nalazi istorijski uspon i pad jevrejskih država. Za vreme Mojsija Jevreji još nisu bili ušli u dokumentovanu istoriju. U vreme kada je delovao Isus, oni već behu prošli svoj imperijalistički period osvajačke kraljevine i teritorije, koje su nastanjivali – tada sa imenima Judeja, Galileja i Samarija - nalazili su se u položaju rimske kolonije, ali su upravo zbog toga prilično precizno dokumentovani u istoriji i jedne, i druge pomenute epohe. Međutim, u času Isusove pojave njegovi učenici, koji su verovali da je on mesija i Sin Božji, još neko vreme ne stupaju na tle istorije, baš kao ni Mojsijevi sledbenici kada su poverovali da je njemu lično Gospod preneo svoje zapovesti i preteški zadatak da predvodi izabrani narod na mučnom četrdesetogodišnjem putu kroz pustinju.
U dokumentaciji Pontija Pilata, koji je prefekt – namesnik – u Judeji bio od 26. do 36. godine nove ere, nema traga procesu Isusu iz Nazareta, iako nailazimo čak i na takve detalje kao da je u svoju kuću postavio vodovod na račun blagajne hrama u Jerusalimu i da je zbog toga optuživan. Hrišćani se indirektno pominju tek kasnije, u vezi požara u Rimu, i to zbog toga što ih je Neron optužio kao krivce.
Istoričar Josif Flavije, zapravo Josif ben Matijahu, Jevrejin poreklom, živeo od 37. do 101. godine nove ere, najozbiljniji je hroničar svoga vremena, a u svojoj istoriji Jevreja Antiquitates judaicae u dvadeset tomova začudo ne pominje ni Isusa, ni optužbu protiv njega. U nekim poznijim izdanjima dopisan je jedan stav, u kome se tvrdi da je Isus bio “mudar čovek, ako uopšte smemo da ga nazovemo čovekom” i “on bejaše Mesija”, ali to je falsifikat načinjen gotovo dva i po stoleća kasnije, već u vreme Konstantina Velikog.
Najznačajniji rimski istoričar, Tacit, u svojim Analima – napisanim 65. godine nove ere - govori o progonu hrišćana pod Neronom i kaže da njihovo ime “potiče od Hrista, koga je prokurator Pontije Pilat za vreme vladavine Tiberija osudio na smrt. To grozno sujeverje, koje je neko vreme bilo potisnuto, ponovo je počelo da se širi ne samo u Judeji, gde se to zlo začelo, nego čak i u samom Rimu…” Pošto Tacitovo delo nije sačuvano u celosti postoje i mišljenja da su hrišćanski nastrojeni istoričari eventualno docnije izbrisali delove teksta, koji na po njih još nepovoljniji način govore o tom slučaju, koji je sa rimskog sta-novišta bio veleizdaja.
Za nas je ovde bitno da tek nekoliko stotina godina posle “izlaska iz Misira” jevrejstvo postaje inte-lektualni, religiozni i u sopstvenoj kraljevini personificirani fakat istorije. Takođe, tek nekoliko stotina godina “posle Hrista” hrišćanstvo pod Konstantinom Velikim postaje potpuno priznata, a pred kraj četvrtog veka već i jedina vladajuća zvanična religija Rimske imperije. Iznenađuje sličnost izlaska iz tame, pa tako iz legende u istoriju, prvo judaizma, pa hrišćanstva, iako između njih leži toliko burnih stoleća.
Pre toga živi i vlada Ehnaton. Bilo bi preterano tvrditi da je Ehnaton bio prvi mislilac i propovednik, koji je izveo misao o jedinom, univerzalnom bogu, da ga je možda čak i zamislio “po obličju svojem”. Čitavo stoleće pre njega se u poeziji javlja misao o bogu kome se pesnik obraća rečima: “Ti si jedini, koji je sve na svetu stvorio – jedini, koji je bio sam, kad je oblikovao sva bića…” Ali to još može da se tumači i kao pesnička figura, lukavstvo, laskanje jednom od mnogih bogova, onome, koji trenutno može da koristi, čija se pomoć određenog časa konkretno traži. Ehnaton ide dalje, on Atona proglašava jedinim bogom, a pored toga naređuje i da se sa svih starih spisa, sa reljefa, stubova i zidova hramova brišu imena ostalih bogova. On čak napušta Tebu i na pesku gradi novu prestonicu “na devičanskom tlu, koji nije pripadao još ni jednome bogu ili boginji” i naziva ga Ahet-Aton, “Izvor svetlosti Atonove”. (Mnogo docnije taj grad biće poznat kao Tel el Amarna.)
Izgleda da je Ehnatonova dvorska svita uglavnom bila sastavljena od novih ljudi, a ne od predstavnika starog plemstva, koji su po svoj prilici, dureći se, ostali u Tebi. “Bio sam Ništa, sin jednog Ništa. Ali marljivo sam slušao pouke njegovog veličanstva, tako da sam se izgradio”, zabeležio je jedan od dvorjanina. To nimalo nije beznačajno po hipotezu, koju preu-zimamo od Frojda, da je, naime, Mojsije bio Ehnatonov dvorjanin, ako ne čak i unuk.
Ehnaton je vladao samo sedamnaest godina. Nedovoljno za veliki preobražaj. Bio je vladar pod kojim su cvetale umetnosti, naročito vajarstvo, slikarstvo i poezija. Zauzet svojom verskom refor-mom nije obraćao pažnju na azijske oblasti, koje su se počele odvajati od Egipta. Posle njegove smrti sve se vratilo na staro. Njegov sin Tutankaton se vratio u Tebu i promenio svoje ime u Tutankamon. To je onaj faraon sa čuvenom grobnicom. O Ehnatonovoj grobnici i njegovoj smrti ništa pouzdano nije poznato. Neki Egiptolozi Ehnatona nazivaju “hamletovskim tipom”, tvrdi se da je u njegovo doba “ideja Boga otvorila svoju suštinu prema celom svetu, primila je kosmopolitske crte”. Literatura o Ehnatonu je ogrom-na, delimično protivrečna, bilo je čak pretpostavki da je Ehnaton zapravo bio žena, što je posle definitivno odbačeno. Kao laik ne mogu da se upustim u kritiku egiptologije, već samo kao literata da izvučem i citiram, ono što se meni najviše sviđa ili čini logičnim i prihvatljivim. Jednu od najlepših ocenu o tom faraonu po mom mišljenju izrekao je Tomas Man:
“Bio je na pravome putu, ali ne i pravi čovek za taj put.”
Pravi čovek bio je Mojsije. Ali ponovo moramo da postavimo pitanje – ko je on? Čini se da je jedini pravi podatak njegovo ime. U Starom zavetu se kaže: “A kad dijete odraste, odvede ga kćeri faraonovoj, a ona ga posini; i nadjede mu ime Mojsije govoreći: jer ga iz vode izvadih.” Samo što je to nažalost pogrešan trag. Josif Flavije kombinuje da je ime možda nastalo od starogrčkih reči za vodu i “biti zdrav”, ali zašto bi se u starom Egiptu – ili među Jevrejima porobljenim u Egiptu - govorilo ili razmišljalo na grčkom? Mojsije, odnosno, hebrejska varijanta tog imena, Moše, na aramejskom izvornom jeziku ne znači ama baš ništa. Uostalom, besmisleno je i razmišljati o tome da faraonova kći svom makar i vanbračnom ili usvojenom detetu ime daje oslanjajući se na njoj strani aramejski jezik. Logično objašnjenje, međutim, nalazimo ako koren imena potražimo na koptskom ili egipatskom jeziku. Na koptskom je mo prosto “dete”, a na egipatskom msj “roditi” i na taj način ulazi u mnoga poznata imena. Imena velikih faraona Ramzes (Ra-moze ili Ramozis) ili Tutmes (Tut-moze ili Tutmozis) jednostavno znače Raovo dete, odnosno, Tutovo dete, ti faraoni nose imena kao deca bogova Ra, odnosno, Tut. Zbog toga je prosto čudno zašto niko pre Frojda nije došao na ideju da iz toga izvuče zaključak kako je Mojsije mogao biti Egipćanin ili da mu je bar jedan roditelj, (majka?), bio egipatske krvi? Time bi se bar prva polovina, inače neverovatne biblijske legende, sa lakoćom dala objasniti – naime, dete dobije ime Dete, jer nema oca, odnosno, ne zna se ko mu je otac, radi se o vanbračnom detetu – ali i druga polovina legende – izvlačenje, spasavanje iz vode – uz pomoć Frojda i nekih autora, na koje se i on poziva, prikazaće se u novom svetlu.
Prijatelj i saradnik Zigmunda Frojda, Oto Rank, 1909. godine objavio je svoj “Mit o rođenju heroja” na osnovu kojeg može da se konstruiše “prosečna saga o rođenju i životu mitskog heroja”. Obavezno je “otmeno poreklo”. Rođenje ne može da se odvije bez velikih teškoća, kao što su pretnje ocu ili zemlji, naciji. Zbog toga se novorođenče ostavlja samo u divljini ili ga bacaju u vodu. Vaspitavaju ga životinje ili siromašni ljudi, (pastiri). Pošto odraste svesno ili slučajno pronađe roditelje, osveti se ocu, proročanstvo se ispunjava. Prva takva poznata priča je navodna autobiografija kralja Sargona, osnivača Vavilona, zapisana 2800. godine pre nove ere. Ista šema sa manjim ili većim odstupanjima važi osim za Mojsija takođe i za Romula i Rema, Edipa, trojanskog princa Parisa, Herkula, Gilgameša itd.
Pošto su se, dakle, neki momenti svih tih legendi pokazali kao stalni, pripisuju se pod svim podnebljima junacima u legendama, nije nimalo čudno što ih nalazimo i nakalemljene takođe i na Mojsija i možemo, ali ne moramo pretpostaviti da imaju istorijsku vrednost.
“Otmenost porekla” u legendi o Mojsiju bila bi najbolje dokazana, ako bi se pokazalo da je on faraonov vanbračni unuk. Problem je u tome, što je u ovoj priči faraon sa jevrejskog stanovišta kralj neprijateljskog naroda, pa nacionalni heroj ne može jednostavno da bude njegov izdanak. Biće neophodna komplikovanija konstrukcija, a upravo nju nalazimo kao priču iz Biblije.
Zbog jedne uzgredne primedbe u Drugoj knjizi Mojsijevoj “…i građaše narod Izrailjev faraonu gradove Pitom i Ramzes”, brojni istoričari su izneli pretpostavku da se “izlazak iz Misira” i sve što je za njega povezano, kao što već rekosmo, dogodio za vreme Ramzesa II, a to bi bilo oko 1235. godine pre nove ere. Sama ta polurečenica ne bi imala vrednost sigurnog dokaza čak ni ako bi se pošlo od pret-postavke da je jedan deo Jevreja i posle uspešnog “egzodusa” još morao da ostane u Egiptu i radi na utvrđenjima. Mnogo je verovatnije da je ogromna većina tog porobljenog naroda pod Mojsijem pošla u “obećanu zemlju” čitav jedan vek ranije. Za hipoteze ove vrste važnije je utvrditi da li postoji duhovno jedinstvo svih ili većine elemenata, nego izdvojeni fakat, koji sam po sebi čak može biti tačan, ali istrgnut iz celine, nedovoljan.
Religija Jevreja, Zakon, koji upoznajemo u Pentateuhu, bitno se razlikuje od gotovo svih veroispovesti koje su do tada poznate, ali je po mnogo čemu slična Ehnatonovom učenju. Ozbiljan povod za razmišljanje daje već i sličnost imena Atona, sirijskog Adonisa i jevrejskog Adonaja. Ehnaton je naredio da se izbrišu imena svih ostalih bogova, a ona su bila zapisana slikama – hijeroglifima. I jevrejska vera je strogo zabranjivala sve druge bogove, a naročito njihovo grafičko prikazivanje. Himne Ehnatona Atonu liče na psalme Adonaju. Jevrejska vera ništa ne zna o zagrobnom životu, a Ehnaton je ukinuo taj kult tako važan za njegove egipatske sunarodnike i savremenika. Posebno je zanimljivo pitanje običaja obrezivanja muške dece. Zanemarujemo biblijsku priču da poreklo vodi čak iz Avramovih vremena. Pouzdano znamo da su pre nove ere na široj teritoriji koju posmatramo između XIV. i XIII. veka pre Hrista svoju mušku decu obrezivali samo Egipćani. Ako pretpostavimo da je Mojsije jevrejski tribun koji svoj narod oslobađa iz egipatskog ropstva, teško je poverovati da mu je nametnuo taj egipatski znak raspoznavanja. Ali ako je Mojsije bio Egipćanin, sledbenik i istomišljenik Ehnatona, (možda svog rođenog dede), ako on očajava zbog toga što posle Ehnatonove smrti egipatski narod više ne želi da sledi veru u jednoga boga, pa zbog toga on, Mojsije, odluči da sebi izabere narod sa kojim će održati tu veru, onda je lako moguće da tom izabranom narodu podari i simbol obrezivanja, jer ga time čini i egipatskim i dostojnim kulta Atona.
Posle Ehnatonove smrti vlast je u Egiptu poljuljana. Njegova je reforma propala. Tek će se docnije pod Haremhabom autoritet države ponovo učvrstiti. Lako je zamisliti da će upravo u tom interegnumu uspeti “izlazak Jevreja” bez teške borbe protiv snažne vojne sile. Taj period traje otprilike od 1359. do 1350. godine pre nove ere. Za mene su te činjenice indicija više da se istorijski egzodus mogao dogoditi neposredno posle Ehnatonove smrti, a ne tek mnogo kasnije za vreme XIX dinastije, kao što pretpostavljaju oni koji smatraju da je “Mojsijev faraon” bio Ramzes II.
U Amarni nađen je podatak iz Ehnatonovog vremena koji baš govori o Kananu i kako su izvesna aramejska plemena tamo osvajala oaze. Ta plemena se u tim svedočanstvima nazivaju “Habiru”, što podseća na ime koje su Mojsijevi sledbenici docnije nadenuli sebi, Hebreji. Opis Egipćana, koji će dati Herodot znatno kasnije, negde oko 450. godine pre nove ere, podseća na jevrejske običaje i zakone. Ne radi se samo o obrezivanju. Egipćani ne jedu svinjsko meso, imaju za to doba iznenađujuće stroge rituale održavanja čistoće, ne upotrebljavaju pribor za jelo koji je već koristio neko drugi. Sve to navodi na misao da je poreklo Mojsijevog zakona egipatsko, ali da se ne oslanja na egipatski politeizam, nego na Ehnatonove ideje o jednome bogu.
Ako prihvatimo misao da je Mojsije tako sebi odabrao narod, dobijamo novo objašnjenje takođe i priče kako je Bog sebi izabrao narod. Bogu Jevreja, čije je ime Jahve tabu, pa se oslovljava samo kao Gospod, sa Adonaj, pripisuju se karakterne osobine koje možemo da zamislimo kao Mojsijeve. Adonaj je zapravo pluralis majestatis, znači gospoda, a ne gospod, a niko i ne zna kako se nekada izgovaralo ime jevrejskog boga, Jahve, jer se na hebrejskom pišu samo suglasnici, u ovom slučaju JHVH, a smatra se da je ta skraćenica Božje izjave o sebi “Ja jesam onaj koji jesam!” a prevodioci Biblije tek otprilike od XII. veka pišu i Jehova.
Nije nelogično što je narod, kome je Mojsije toliko propovedao o jednome bogu, svog predvodnika na kraju pomalo pobrkao s njim. Vladar se u to vreme uvek smatrao “sinom božjim”, znači, besmrtnikom. Mojsije je insistirao na apstraktnom, nevidljivom bogu bez telesnog lika i obličja. Ljudi to prosto nisu mogli da zamisle. Pošto Mojsije nije pristajao ninakav predmet obožavanja, ninakakvo “zlatno tele”, sve više su njega lično smatrali za boga, u najmanju ruku boga su poistovećivali s njim. Biblija opisuje Mojsija kao prekog čoveka, predvodnika, koji se lako naljuti, da kad mu, kao što bi se kod nas reklo, “smrkne”, “mrak padne na oči”, hoće i da ubije, tako je strog i nestrpljiv da će užasno ljut razbiti i samu tablu sa božjim zakonikom i u nastupu nekontrolisanog besa uništiti sveti unikat. Takav je po karakteru valjda i stari jevrejski bog.
Mojsije je po Starom zavetu “neobrezanijeh usana”, tako da Aron, “stariji brat”, “prvi prvosveštenik”, mora da istupa umesto njega. Ne može se ni zamisliti da je Aron bio Mojsijev tumač pred faraonom, ta sam Mojsije je bio dvorski čovek i tamo se lako snalazio, čak i po Bibliji je odrastao u najmanju ruku kao posinak faraonove kćeri. Verovatnije je da nije do-voljno dobro govorio aramejski, jezik ljudi, koje je predvodio, pa mu je Aron – prvi prvosveštenik – bio potreban da bi njegov izabrani narod uopšte razumeo šta govori, šta naređuje. Uostalom, zar sveštenici nisu uvek prevodioci neshvatljivog govora Božjeg na jezik svakodnevnog ljudskog sporazumevanja, tumači jezika Božjeg?
Kako Aron može biti Mojsijev brat, ako je Mojsije sin faraonove kćerke? Pa vrlo jednostavno, on je polubrat od istog oca, a ne i od iste majke.
Posebno je zanimljivo dvojstvo imena jevrejskog boga. Ono takođe dozvoljava izvesne zaključke. Šta znači Jahve, a ko je Adonaj? Pre pojave Mojsija Jahve (JHVH, Jehova) ime je jednog od plemenskih bogova Madijamaca, u stvari vulkanskog demona. U klasičnom Egiptu nema vulkana. Ime Jahvea se, dakle, kod Jevreja moglo stvoriti tek posle izlaska iz Misira. Biblija kaže da je Mojsije bio “zet sveštenika Madijamskog”. Frojdova smela hipoteza: Mojsije nije jedan čovek, u tom liku se spajaju dvojica. Prvi Mojsije je onaj Egipćanin, faraonov unuk odan Atonu. Njega su Jevreji ubili. Drugi je zet madijamskog sveštenika, živi šezdesetak godina kasnije, veruje u vulkanskog Jahvea, što je bliže narodnoj mašti, magiji, običajima. Istina je da je i Jahve bez ljudskog ili bar životinjskog lika, ali se ipak javlja kao nešto vidljivo, kao vatra u zapaljenom žbunu, stub dima nad brdom gde ima i svoje prebivalište, bljuje plamen od koga se zemlja trese. Kasnije se oba boga stapaju u jednog, a takođe i oba “Mojsija”.
A. S. Jahuda u svom delu Jezik Pentateuha i njegovi odnosi sa Egiptom tvrdi da se među levitima dosta dugo nalazila izrazito egipatska imena. Frojd pretpostavlja da su leviti u stvari potomci onih Egipćana, koji su zbog svoje vere u Atona sa prvim Mojsijem pošli zajedno sa semitskim plemenima iz svoje domovine, nadživeli svog vođu, sačuvali njegovu nauku o univerzalnom bogu Atonu i time obogatili totemski karakter pustinjskog Jahvea. Zadržavanje obrezivanja je koncesija tim izvornim “mojsijevcima”, ali, naravno, i tada moderna higijenska nužnost. Kao što rekosmo, jevrejski običaji zabranjuju da se izgovori ime Jahve. Ono je tabu. Piše se, ali se ne čita kako je napisano. Tabu podseća na totem, jer se vremenski u istoriji obično nalazi istovremeno s njim. U ovom slučaju, međutim, zabrana i nije totalna, ime Jahve javlja se u svakodnevnim ličnim imenima kao što su Johanan, Jehuda, Jehošua, u uskliku haleluja, što je zapravo halelujah, u onom poslednjem slogu jah. Tabu je samo boga nazvati tim imenom, on se mora oslovljavati kao Adonaj. Zar to ne podseća na Atona? Još jedna koncesija?
Frojd: “Mojsije se u Bibliji često opisuje kao odsečan, gord, prek, čak divljačan, a opet se tvrdi i da je bio najblaži, najstrpljiviji od svih ljudi. Jasno je da bi ove druge osobine malo koristile Egipćaninu Mojsiju, koji je sa svojim narodom imao tako velike i teško sprovodljive namere; možda su to osobine onog drugog Mojsija, Madijamca. Ja mislim”, kaže Frojd, “da je opravdano da te dve ličnosti razdvojimo i da pretpostavimo da egipatski Mojsije nikada nije bio u oazi Kvadeš kod Sinaja-Horiva i da nikada nije čuo za ime Jahvea, a da madijamski Mojsije nikada nije stupio na tle Egipta i da ništa nije znao o Atonu. Zadatak da se te dve ličnosti stope u jednu pripala je tradiciji i stvaranju legende…”
Kao što su se stopile osobine dva lika učitelja, stopili su se u jedno i “kosmopolitski” bog egipatske duhovne aristokratije, nevidljiv, uzvišen, komplikovan, dalek i moćan kao samo sunce, i vulkanski Jahve sa svojim magijama u plamenu i stubu dima. Jednog dana u Rimu oni će se ponovo razdvojiti. U vreme Rima Jevreji su se već bili navikli na Atona u Jahveu. Njih on zadovoljava, pogotovu aristokrate, rabine, “doktore nauka”. Narodima, međutim, koji tek treba da se preobrate, biće opet potreban jedan lakše shvatljivi bog sa prepoznatljivim, vidljivim, čovekolikim svojstvima, nekakav sin Jahveov, koji bi se, na primer, mogao razapeti i na krstu.
Već smo počeli da se vrtimo u krugu nedovoljno sigurnih istorijskih podataka i hipoteza nekih naučnika i mislilaca. Ako smo bili u pravu kada rekosmo “da samo literata može da bude onaj carinik, koji će pristati da radoznalog namernika propusti iz jednog u drugo carstvo, iz legende u istoriju”, vreme je da potražimo takvu pomoć. Prizivamo ponovo Tomasa Mana i njegovu novelu Zakon. Neće se baš sve, što ćemo kod njega naći, poklopiti sa slikom koju do sada već naziremo, ali mnoštvo različitih puteva do iste istine može da nam pokaže pravu perspektivu.
“Rođenje mu je bilo neispravno, stoga je strasno voleo poredak, neprekršljivost, naredbu i zabranu.” Man dakle kaže da se Ramzesova druga kći zabavljala sa jevrejskim slugom. Pošto je dete te veze othranjeno kod jevrejske dojkinje, uzela ga je natrag k sebi na dvor. (Rekosmo već, a stariji sin dojkinje bi mogao da bude “brat” Aron.) Mojsije je tako postao obrazovan čovek, saznao kako se rukovodi državom, upoznao pravne nauke, govorio ne samo aramejski, sirijsko-haldejski, egipatski, nego i madijamski i arapski. Možda su mu se u školi rugali što se ne zove Pta-moze ili Amon-moze – nego samo Moze. Već je i zbog toga želeo da pronađe svoj narod. Potpuno ga nisu priznavali ni Egipćani, ni Jevreji. Bio je bastard, kopile…
To samo dokazuje kako pisac beletristike sme, a istoričar ne sme da postupi: moglo bi se tvrditi da je u pogledu duhovnog porekla Mojsijev zakonik “bastard”, jer potiče od egipatskog Atona i madi-jamskog Jahvea, ali Mana to manje zanima. Kod njega je poreklo junaka već i rešenje problema. Takva istina, naravno, nije potpuna, ali je neokrnjena, nije laž, ali nije ni “cela istina”, jer za “istinu” nije važna Mojsijeva porodica, nego zakon, živ i danas, i njegov koren.
Man tačku po tačku nudi svoje objašnjenje biblijske priče. Na primer: “A oko ponoći” piše u Starom zavetu, “pobi gospod sve prvence u zemlji misirskoj…” Man misli da je to učinio Ješua, komandant Mojsijeve garde sa svojim ljudima: “…te nevolje donesu sa sobom toliko pometnje, tako iznenadan preokret svih pravnih i nasledničkih odnosa, da Mojsijevim ljudima ne samo što se otvara put da odu iz zemlje, nego ih upravo teraju da pođu na nj, pa Misircima prosto ne mogu da pođu dovoljno brzo. Stvarno izgleda da su se drugorođeni manje trudili da osvete smrt onih, na čija su mesta došli, no da podstrekuju začetnike svog uzvišenja da se što pre izgube…”
Robert Grejvz u predgovoru svom Zlatnom runu objašnjava da su se tvorci prvih epova o Argonautima izražavali piktografski i tumači šta runo zapravo znači. Kao primer navodi da se u Engleskoj i danas peva pesmica o lavu i jednorogu, koji su se borili za krunu, ali, naravno, niko ne misli da su to bili zveri lav i jednorog, svako zna da su to heraldički znaci sa grbova onih koji su ratovali. Grejvs se doduše izričito ne slaže sa Diodorom da je “…zmija, koja je čuvala runo, bila neki oficir koji se slučajno zvao kapetan Zmijić”, misli da je stvar ipak malo komplikovanija, ali nam svakako pokazuje kako valja tumačiti podatke iz mitova i legendi.
Pojedini delovi Starog zaveta takođe se mogu objasniti piktografski. Ako prorok Jezekilj, na primer, govori o dva orla i čokotu, jasno je da su orlovi Vavilon i Egipat, a čokot zemlja Jevreja pritešnjena između te dve velesile. Isto tako, da ostanemo kod istog proroka, dve sestre koje se prostituišu, Ola i Oliva, personifikuju dve tadašnje jevrejske države, Judeju i Izrael, koje su postale neverne jedinome Bogu. Realistički pristup Tomasa Mana “pomoru prvorođenih”, međutim, nije uobičajen. Pre njega se opreznije prilazilo tumačenju biblijske materije, iako se druge mitologije odavno tumače mnogo slobodnije. Zašto? Pa, po svoj prilici zbog strahopoštovanja Evropejca prema vladajućim religijama, koje ne smeju da se tretiraju kao mitologija, kao zbornik mitova, nego kao viša istina objavljena eks katedra. Ili možda zbog toga što jednobožačke vere, u upoređenju sa “paganskim”, pružaju “manje materijala” za takve izlete duha?
Ako dozvolimo sebi da pođemo od pretpostavke da je monoteizam rezultat pogleda na svet nastalog u političkoj situaciji u kojoj postoji gotovo apsolutna nadmoć jedne države i njenog vladara – kao u slučaju starog Egipta ili, mnogo docnije, Rimske imperije – toliko stoleća posle propasti čak i titularnog rimskog carstva pod nemačkim i franačkim krunama, to bi trebalo da se odrazi i na položaj danas vladajućih religija, znači, monoteizma ne bi moglo da bude. Da li smo, dakle, bili na pogrešnom putu?
Ako pažljivo posmatramo razvoj, mislim da nismo. Onog pravog, čistog monoteizma iz Starog zaveta u hrišćanstvu više nema. Problem se jasno izražava cepanjem u istočnu i zapadnu crkvu, nastavlja se pojavom protestantskih veroispovesti i brojnih hrišćanskih sekti. Važnije i karakterističnije, međutim, čini se sukob arijanaca i atansijevaca već početkom četvrtog veka nastao oko veoma bitnog pitanja Svetog Trojstva, a pre svega odnosa između Boga Oca i Boga Sina. Strogo uzevši, to više nije čisti monoteizam, odnosno, preneto na ljudsko društvo, na državu i na politiku, izraz čvrste vladavine sa jednog mesta, sa jednog prestola. Pitanje oca i sina je za Konstantina Velikog, koji je i sazvao Prvi vaseljenski sabor, bilo dinastičko pitanje, pitanje vladara i prestolo-naslednika. Dodajmo, kult Bogorodice, svetaca “zaduženih” za pojedine resore, anđela i arhanđela, koji tek svi zajedno stvarajuju sliku “nebesa”, sve je sličniji grčkom Olimpu, jer se radi o toliko različitim likovima vrednih obožavanja. Đavo po hrišćanskom razumevanju, pobunjeni arhanđeo Lucifer, veoma liči na Prometeja.
Rimokatolička crkva tek 1854. godine proglašava za dogmu Marijino bezgrešno začeće, a tek 1950. njeno telesno uzdizanje u nebesa posle zemaljske smrti. Na taj način posle veoma dugog apsolutnog vladanja muškog principa kao božanstva, prvi put posle matriarhata i grčkih prethomerovskih vremena (boginje Gea ili Kibela), ali i sa pogledom na današnja najprimitivnija plemena ljudske rase, (vidi kod Morgana i Engelsa) ponovo na presto – ili bar sasvim blizu prestola - dolazi ženski princip.
Počevši od pape Jovana XXIII u rimokatoličkoj crkvi uzima maha neposredno obraćanje Bogorodici kao boginji ili bar majci Boga, što je gotovo isto. Naravno da to nećemo pripisati hiru jednog pape, nego slici koju stičemo u modernom društvu, situaciji u porodici, u kojoj žena preuzima sve važniju, a ponekad i dominantu ulogu. Slika oca porodice u ulozi domaćina, “patrijarha” (slika boga) koji ženi ostavlja samo brigu o deci, kući i molitve danas je prosto prevazidjena. Žena mužu prepušta sve više kućnih poslova, a osvaja mesta u poslovnom životu i politici. U Bibliji piše da je Bog čoveka stvorio po sebi, ali nema nikakve sumnje ni da orbnuto čovek Boga ume da zamisli samo kao sliku sebe i odraz svoga života.
Vratimo se Mojsiju!
Nije važno kako je zaista uspeo da povede narod jevrejski mimo misirskih straža. Možda je prethodno bio guverner pokrajine, kao što Frojd pretpostavlja, pa je zbog toga dobro poznavao raspored patrola i situaciju na terenu. Možda je bežeći prvi put u Madijam – Manova varijanta – upoznao slane bare kod današnjeg Sueckog kanala i pravilno procenio da će tamo, gde izbeglice peške lako mogu proći, glomazna vojska, oklopljena konjica sa bojnim kolima i ratnim slonovima, prosto potonuti. Eto dva različita logična tumačenja te biblijske priče. U svakom slučaju, Tomas Man tvrdi da je posle toga Mojsije “vazda imao grdnu muku sprečavajući svoje ljude da njega samog ne smatraju onim bogom, koga je nagoveštavao”.
Još bitnije je što su u Mojsiju “obožavali” ono što je on personifikovao, a to je zakon. Obožavati svakako ne znači samo “voleti”, nego takođe i “bojati ga se”, a sa strahom može, mada najčešće nesmelo, da se udruži i mržnja i želja da se ubije. U narodnom jeziku se ponekad javljaju “izdajničke fraze”, na srpskom, na primer, “ubiti boga” u nekome.
Čini se da čoveka ništa više od zakona ne može da veže za judaizam, ali isto tako i da ga odbije. Zakon je Jevreje i održavao i upropašćavao, u svakom slučaju odvojio ih je u onu usamljenu, odvojenu, “izabranu”, odbojnu i nerazumljivu zajednicu, koju su predstavljali u porodicama naroda svih istorijski ispitanih vekova. Samo je pomoću zakona bilo moguće masu, koja je upravo prestala da bude gomila robova, pretvoriti u naciju, jer je sumnjivo da li je kod tih prostih i nepismenih ljudi bilo ikakvog poimanja Avramovog sporazuma sa jedinim Bogom. U Moj-sijevo vreme Jevreji su u najboljem slučaju mogli biti “sasvim mlad narod”. Josif Flavije će na zenitu Rimskog carstva pokušati da dokaže da Jevreji imaju stariju kulturu od Grka, što je samo po sebi sumnjivo, nesumnjivo je, međutim, da su za njegove rimske savremenike Jevreji bili varvari, tek nešto malo bolji od Germana ili Britanaca. U vreme kada je Mojsije izabrao svoj narod je Adonaj-Jahve svakako još bio veoma mlad bog, koji je u tom čoveku našao svog prvog proroka. Nije slučajno što će genijalni Mikelanđelo Mojsija prikazati sa rogovima.
“Tamo gde izvire pravda svako mora doći do svog prava, pa isprva nisu hteli verovati da neko može dobiti pravdu i na taj način što će mu biti presuđeno da nije u pravu…” objašnjava Tomas Man kako Mojsijevi savremenici nisu uspevali da shvate šta je to zakon. Naravno da su zakoni postojali i ranije, na primer, Hamurabijev kodeks, koji je po predanju kralj primio lično od boga sunca, ali paragrafi koje uspostavlja Pentateuh su na neki način moderniji, u središte stavljaju već neku vrstu “ljudskih prava”, propisuju šta je moralno sve do današnjih vremena, što znači da se društvo još uvek uređuje prema njima. Izvanredni napor koji je morao da se uloži da se do takvih zakona – zapovesti – dođe, pokazuje i potreba da se zbog njih i za njih prvi put izmisli i odgovarajuća azbuka.
“Izraelićani tog pravremena, dakle, Mojsijevi pisari, učestvovali su u pronalaženju prvog alfabeta”, tvrdi Frojd.
“Mojsije je strasno priželjkivao”, priključuje se Tomas Man, “ovakve znake, takve, naime, koji bi brzo, veoma brzo mogli da se pročitaju sa ploča, koje bi i deca kao što su njegovi Jevreji bili, mogli naučiti za nekoliko dana, pa, prema tome, uz pomoć božje blizine, mogli izmisliti i pronaći, jer pismo je tek moralo da bude izmišljeno i pronađeno, pošto još nije ni postojalo.”
“Razlikovanje pojedinih glasova, (samoglasnika i suglasnika) kao najjednostavnijih elemenata govora, a prema tome i alfabetsko pismo kao sistem slova, tj. znakova za pojedine glasove, razvilo se na najistočnijim obalama Mediterana i susednim otocima, uglavnom na području semitskih jezika”, oprezno iznosi Enciklopedija Leksikografskog zavoda Jugoslavije, ali na drugom mestu priznaje da “A. Gardiner i neki drugi orijentalisti misle da sinajski alfabet potiče izravna od egipatskih hijeroglifa.”
Čin kojim je “Bog dao Mojsiju table sa zapovestima” u svakom slučaju možemo identifikovati sa pronalaskom fonetske azbuke, a to je verovatno najgenijalniji ljudski pronalazak posle konstrukcije točka. Iz tog drevnog vremena potiče i povezanost morala sa pismenošću, a takođe i zahtev da se bude pismen da bi se znalo šta valja, da bi se “tumačio zakon”.
Od mita do istorije i natrag zaista vodi Manov opis kako Mojsije sedi na vulkanu usred zemljotresa, izmišlja zakone, kratke, jer mora da ih napiše, a pisanje čekićem i dletom po bazaltnom kamenu veoma je naporan fizički posao pogotovu za čoveka u godinama, koji inače samo sudi i propoveda, a sada istovremeno mora još i da stvara slovne znakove i da ih ukleše u table. “Božja dosetka!” uzvikuje Man. “Ideja sa rogovima!”
U šali, ja bih dodao, da je Mojsije posedovao laptop, da nije morao čekićem i dletom da kleše slova i izmišlja ne samo reči, nego čak i slova, već da stavi mašinicu u krilo, pa da piše kao ja ovaj tekst, deset zapovesti božjih svakako ne bi bile tako jednostavne, jezgrovite i svakome razumljive, nego duže možda čak i od ustava modernih zemalja.
U međuvremenu su dole pod Sinajem napravili zlatno tele. Mojsije se vratio sa planine, gde se sreo sa Bogom, naljutio se, razbio kamene ploče i naredio levitima, svojim najvernijim sledbenicima: “Pripašite svoj mač uz bedro svoje i pobijte svaki brata svojega i prijatelja svojega i bližnjega svojega.”
Jesu li poslušali? Tako strašna odmazda logična je samo ako se dogodio najteži zločin, ako su samoga Boga ubili. Po svoj prilici – ubili su ga. Ubili su samoga Mojsija koji se vraćao sa tablama i pokušao da se suprotstavi orgiji. Opet su ga pobrkali sa nevidljivim Atonom. Ali Jahve je bio vulkan iz kojeg se podigao plamen, prokuljala lava. Vidljiv, bezličan, ali strašniji od nepomičnog zlatnog teleta. Bez te Jahveova intervencije propao bi i Aton. Bez Atona i njegove univerzalnosti Jahve ne bi mogao da se pomakne sa terena svog kratera i da toliko nadživi zaboravljene Madijamce. To je koren kompromisa i saveza. Zbog toga su ta dva boga mogla da se sliju u jednog, i to vrlo žilavog. Bar ja tako razumem mit o Mojsiju, upravo ako uzmem u obzir i sve istorijske činjenice i Frojdove hipoteze, Manovu priču i sve ih čitam na način kako je mitologiju protumačio Robert Grejvz.
Izraziti sebe i svet, reći, podučiti – to je zadatak oca. Zadatak muškog boga. Mojsijev zadatak. Ali sin uvek pomalo izdaje oca. Posle religije oca na red dolazi religija sina. Firma je ostala u porodici. Ješua, (Isus), nosi u svom delu i klicu izdaje oca, iako izjavljuje da je došao da ispuni, a ne da ukine zakon. To se vidi čak i po tome što su njegovo ime i ime izdajice, Jude, izvedena iz istog božjeg imena Jahve.
Ta težnja za izdajom kod Jevreja, koji nisu poverovali da je mesija već stigao, pokazuje se kao naglašena želja za asimilacijom. Ona je najjača bila uvek onda kada su Jevreje ostavljali na miru, a planula bi u bunt kad bi ih proganjali. Čini mi se da se to dvojstvo pokazuje i kod Teodora Hercla, koji je pisao: “Mi ćemo i tamo preko ostati to što smo sada, a nikada nećemo prestati da bolno volimo naše domovine iz kojih nas istiskuju…” (U tom pogledu je pogrešio, druga i treća generacija doseljenika, sada ponosnih građana države Izrael, uglavnom ne želi više da neguje veze sa zemljama iz kojih su se doselili njihovi preci.) Kao da je Hercl cionizam stvorio samo zbog toga što mu nisu dali da se asimiluje. A nije, naravno, mogao da se asimiluje, a da želju za izdajom, (“ubistvom boga”) ne dovede do krajnje konsekvence, da je pretvori u delo.
Analogija nije isto što i identičnost. Ako ukazujemo na analogiju izvesnih pojava, to nikako ne znači da tvrdimo da su identične. Štaviše, traženje identičnosti značilo bi poricanje svakog progresa, ali bi odbacivanje mogućnosti analogija značilo poricanje mogućnosti istraživanja. Za nalaženje analogije između prvog i poslednjeg jevrejskog proroka, Mojsija i Isusa, dobro bi došli dokazi da je Frojd u pravu, da su Jevreji zaista ubili onog ko ih je izveo iz ovozemaljskog ropstva. Onda bi bilo logično da su ubili i poslednjeg proroka, mesiju. Takve dokaze nikada nećemo naći, iako dosta mračna knjiga proroka Osije kao da tu i tamo ide u prilog takvoj tezi. Sva sreća što nam činjenice nisu potrebne da bismo razmišljali. Dovoljno je što je po Bibliju Gospod, pokazavši Mojsiju obećanu zemlju, rekao: “Sjemenu tvome daću je. Pokazah ti je da je vidiš očima svojim, ali u nju nećeš ući.” Ako “obećana zemlja” nije samo geografski termin, onda je u svakom slučaju “Gospod” zapovedio da se Mojsije ubije pre nego što će se zakon obistiniti i Jahve i Aton spojili u jedno.
Za trenutak valja zastati uz podsećanje na neke teze o nastanku boga uopšteno po Darvinu, Frejzeru, Frojdu i Robertson-Smitu. Vrlo simplifikovano: Čopor prvo živi pod komandom mužjaka – oca. Jednog dana dolazi do ustanka sinova – slabijih mužjaka, međusobno jednakih, dakle, braće, protiv oca, koji se doima kao paša, šef, tiranin. Pobedili su ga, ubili.
Na taj način došli su do ženki, koje je stari ljubomorno čuvao samo za sebe. Međutim, da bi mogli da ostanu složni, da bi sačuvali taj prvi “minimum demokratije”, koji su izvojevali, morali su da se odreknu onog što je “oca” najviše uzdiglo iznad njih – prava nad svim ženkama čopora. Tako je nastala egzogamija. Takvu ideju, uostalom, prihvata i Engels, razvijajući u Poreklu porodice, države i privatnog vlasništva društveni aspekt, dok Frojd u svojoj knjizi Totem i tabu objašnjava psihološku stranu istog kompleksa pitanja. Frojd tvrdi da je ambivalentno osećanje “sinova” prema “ocu” i dalje na snazi. Oca sada zamenjuje određena životinja kao totem. Onda se jedanput godišnje poždere u znak sećanja na ubistvo oca.
Jevreji ne izgovaraju ime Jahvea, to je u vreme hramova činio prvosveštenik samo jedanput godišnje. Izgovaranje imena bilo bi ubistvo totemskog karaktera, namerna povreda tabua. Hrišćani to čine mnogo češće služeći se “telom Gospodnjim i krvlju Gospodnjom” na misi, pričešću itd. Po Frojdu posle egzogamije otac ponovo postaje glava porodice: totemska životinja ustupa mesto bogu, koji prvo još nosi životinjsku glavu na ljudskom telu. Svako pleme ima svoje bogove – razvija se društvo na osnovu više država, društvo naroda. Pošto je jedno pleme nadvladalo ostala, istovremeno učtivo, odnosno, di-plomatski, zasada zadržavajući njihove bogove, svoga ipak nameće kao najvažnijeg. Dolazimo do pojma vrhovnog božanstva, (Zevs kod Grka, odnosno, Jupiter kod Rimljana, a danas?) Najzad je sve spremno da se ponovo koncentriše u rukama jednoga boga. Veličanstvo oca pračopora ponovo je uspostavljeno i afekti se mogu ponoviti. Novi Jevreji mogu ubiti novog Mojsija.
Dovde nas vodi Frojd i na ovom mestu možemo da ga napustimo bar što se tiče Mojsija, jer tema sada za njega postaje povod za psihoanalitičko posmatranje “slučaja” kao “neuroze čovečanstva”. Na njega bismo mogli da se vratimo kada se bude pojavila jedna nova ličnost, Savle, odnosno, Sveti Pavle iz Novog zaveta, čija se ideja veoma simplifikovano, možda vulgarizovano, može svesti na misao: “Mi smo toliko nesrećni zbog toga što smo ubili Boga.”
Ako smo do sada bili na pravom putu sa ponovnim slabljenjem porodice, baš kao i nestankom svetskih imperija, trebalo bi da se pojave novi bogovi. To bi bilo razlaganje jednoga boga u sveto trojstvo, ponovno obožavanje ženskog principa u Bogorodici, molitve svecima od kojih očekujemo čuda, odabrana mesta za hodočašće na kojima se čuda događaju… Per analogiam to je shvatanje Isusa Hrista kao Sina Božjeg. Po svaku cenu tražiti identičnost, rekosmo, bilo bi neverovanje u progres.
Nije lako shvatiti i objasniti kako je jedna jevrejska sekta, koja ni stotinu godina posle svog nastanka nije uspela da privuče veću pažnju ni jednog jedinog tadašnjeg poznavaoca prilika zemlje, u kojoj se rodila, nešto kasnije ipak uspeva da se pretvori u osnov cele moderne civilizacije, ali bez obzira kako to shvatili ili pokušavali da objasnimo, to je činjenica.
Važno je odmah podsetiti da Mojsije i nadalje ostaje prvi prorok. Isus ga ne samo priznaje, već naglašava da nije došao da promeni, nego da ispuni zakon, pridržava se osnovnih učenja, samo ih moder-nizuje i reformiše, na primer, u pogledu posvećenja subote. Čini nam se da je misao da ne postoji čovek radi subote, nego subota radi čoveka, što znači, da čovek nje rodjen da bi služio nelogičnom zakonu, nego da zakon postoji da bi čovek lakše živeo u društvu, jedan od najvažnijih socijalnih i civilizacijskih pomaka hrišćanstva u odnosu na jevrejstvo.
Kao nekada Teba, sada je Rim centar sveta. Zbog toga je u provinciji misao da postoji samo jedan bog “blizu pameti”, ali, naravno, nije u onom užem društvu u kome se “proglašavaju”, što znači smenjuju, ubijaju i postavljaju carevi. U starom Egiptu se jednobožačka ideja razvila i održala kod porobljenih Jevreja. U Rimskoj imperiji misao, koja će istovremeno i potkopati carski presto i produžiti ga, pokušaj je održavanja nekog vida ovozemaljske vlasti bar preko rimskog pape sve do dana današnjeg, a takođe nastaje u provinciji Judeji, na istom mestu i usred naroda koji kao da je predodređen u istoriji da drugima poklanja njihove bogove. Pravo izvorište je, međutim, i opet Egipat. Jer, gde je Isus od svoje trinaeste do tridesete godine mogao biti, ako ne u Egiptu?
Novi zavet ne nudi nikakav odgovor na pitanje gde je Isus bio kao dečak i mladić. Ako je bio sin ili posinak drvodelje, po svoj prilici je učeći isti zanat mogao da ide “u pečalbu” ili “na specijalizaciju” – kako bismo danas rekli – baš u Egipat, kao što su to činile mnoge zanatlije iz Judeje. Tamo je dosta mogao da nauči i od sveštenika određenih škola, da ulije nešto mistike u staro vino racionalne jevrejske vere, da nauči da vrši operacije oka ili da daje “injekcije”, što su misirski sveštenici-lekari u to vreme već umeli, a što je za Judeju moglo da deluje kao čudo, jednom rečju “da slepima vrati vid”, “da oživljava mrtve” i da stvara i druga čuda. Neke njegove parabole, literarno valjda najlepši fragmenti Novog zaveta, nalazimo i u egipatskoj književnosti onog, pa i ranijeg vremena.
Ovozemaljsku ličnost Isusa na prostoru istorijske Judeje možemo zamisliti i kao personifikaciju nekoliko osoba. Deo legende o njemu je i Juda Iskariotski, čije je ime izvedeno iz istog korena, kao njegovo. Međutim, i Varava je element te kompleksno zamišljene ličnosti. Kao što obrnuto više raznih sudbina pojedinaca može da se ulije u jednu, tako i jedna složena može da se javi, odnosno, prikaže u više njih.
Među Jevrejima tog trenutka na političkoj sceni postoje saduceji, uslovno rečeno, konzervativci, koji sarađuju sa rimskim vlastima, fariseji, koji se ne isuviše javno i ne baš energično zalažu za oslobodilačku borbu protiv rimskih okupatora, i buntovnički raspoložene patriote, “osvetnici Izraela”, koji svoje sledbenike uglavnom regrutuju iz socijalno najslabijih slojeva. U toj situaciji Isus propoveda o Bogu i moralu, a ne o politici. Njegovi prvi sledbenici prvenstveno dolaze iz redova siromašnih seljaka i ribara. U vazduhu lebdi problem cena žita, maslina, hleba, riba, beda se pripisuje nedostatku državne slobode, od mesije se očekuje bolji život već na ovoj zemlji i to što pre, većina Jevreja ga zamišlja kao vojskovođu na čelu narodnooslobodilačkog rata, carstvo nebesko isuviše je apstraktan pojam, kao nekad davno Zakon u Mojsijevo doba.
“…Jer je potrebno da dođe do sablazni; ali teško onom čovjeku kroz koga dolazi sablazan”, rekao je Isus, (Jevanđelje po Mateju), a nije, naravno, mislio na sebe. Ali baš njegova ideja o pružanju drugog obraza, kada se šamar primio na prvi, izazivala je sablazan.
Rukopisi nastali između trećeg veka pre nove ere i šezdesetih godina posle nje, a nađeni u pećinama kod Kumrana na zapadnoj obali Mrtvog mora, dopunjuju saznanja o vremenu kada se na zemlji pojavio Isus i pružaju priliku za nove spekulacije. Da li se Isus u vremenu, u kome ga Jevanđelja ne opisuju, može zamisliti kao pripadnik sekte esena, družine iz Kumrana? Mašta to svakako dozvoljava, jer istra-živači tvrde da u rukopisima nalaze formulacije i misli bliske onima iz jevanđelja, ali to ne dokazuje ništa, jer se iste ili slične ideje istovremeno ili sa malim vremenskim razmacima mogu pojaviti u različitim sredinama. Misterioznosti starih rukopisa doprineo je Vatikan, jer su tamošnji naučnici samo veoma rezervisano i nekompletno dozvoljavali pristup, pa se nagađalo da se radi o podacima neprijatnim za zvanično učenje crkve. Beletrista u sve to ne može da se udubi. Rekosmo, može samo koristeći metode Roberta Grejvza da ono, što se čini kao legenda, nastala zbog nedostatka proverljivih istorijskih i naučnih podataka, ispriča na svoj način, oslanjajući se na maštu.
Nazovimo fariseje relativno naprednom partijom, koja pokušava da sačuva nacionalna obeležja i pod rimskom upravom, ali smatra da još nije vreme za oružani ustanak. Sastojala se pretežno od građana, trgovaca, zanatlija. Saduceji su otvoreno sarađivali sa “okupatorima”, među njima su se nalazili i stari rabini, aristokrate, bogati ljudi. Bili su privrženi jevrejskim kraljevima od milosti Rima, od Iroda do Agripe. “Osvetnici Izraela” su dobrim delom naivni buntovnici i revolucionari koji su nespremni otpočeli ustanak i nekoliko decenija posle razapinjanja na krst Isusa Hrista stradali od rimske vojske predvođene prvo Vespazijanom, a posle njegovim sinom, Titom Flavijem. Protivnici rimske okupacije očekivali su od svog mesije da učini što će jedno stoleće kasnije – godina 132. do 135. – pokušati vođa jevrejskog ustanka Simon bar Kohba.
U tom kontekstu Isus iz Nazareta je u očima svojih savremenika mogao biti pre svega mislilac, reformator, za konzervativce opasan zbog insistiranja na čistoti vere, za one koji bi da oružjem isteraju Rimljane iz svoje zemlje neugodan, jer nije bio za ustanak, nego, naprotiv, kočnica oružanom ustanku parolom da se caru da carevo, a Bogu Božje. Saduceji su uspeli da nateraju nezainteresovanog i mrzovoljnog guvernera, Pontija Pilata, da izrekne smrtnu presudu. Smrtna presuda razapinjanjem na krst bila je rimska egzekucija, Jevreji su takve presude izvršavali kamenovanjem. Izumitelji Isusuvog izručenja rimskim dželatima morali su sebe da smatraju veoma lukavim, prebacili su problem “u dvorište” okupacionih vlasti i skrenule njihovu pažnju sa stvarnih neprijatelja režima.
Sve upravo rečeno se kreće u onom graničnom području između legende i istorije na terenu gde se mešaju mit i dokumentovani podatak. Najvažnije društvene pojave, imena rimskih careva, guvernera, kao i jevrejskih kraljeva, pokreti vojske, politička i društvena zbivanja, cene životnih namirnica i vina, precizno su poznati zahvaljujući urednim beleškama pedantnih rimskih činovnika i savesnih istoričara, među kojima se ističe Jevrejin Josif Flavije – Josif ben Matijahu. Nama je ovde stalo do analogije između pojava Isusa Hrista i, mnogo ranije, proroka Mojsija: obojica žive istorijski u preciziranom vremenu, a geografski na tačno omeđenom terenu, ali svoje sopstveno pravo lice i svoju biografiju nama otkrivaju samo u legendama ili u veri, ako smo vernici.
Jedan od značajnih jevrejskih pisaca XX veka, koji su pisali na nemačkom jeziku, Maks Brod, najpoznatiji kao posthumni priređivač dela svog prijatelja, Franca Kafke, dobar deo svog života posvetio je traganju za onim, što je poetski nazvao “svojim bogom”, baš kao i Ehnaton – ako nije preterano egipatskog vladara i “sina sunca” uporediti sa malim, židovskim spisateljem iz Praga. Da bismo bolje upoznali Broda, koji nam je potreban kao svedok, evo citata iz njegovog ranog romana, verovatno njegovog najboljeg književnog dela, Put Tihoa Brahea do Boga:
“I nebeski i zemaljski nered i dolaze iz istog izvora. A on je po svoj prilici Bog…”
Na drugom mestu:
"Moja lažna nauka, oh, zar nije ona krst koji mi je dat da ga ponesem na svojim teškim putovanjima, ta pogrešna nauka, zar mi nije dodeljena zbog toga da bih sebe u njoj izgrađivao bez stanka i da bih naučio da se odreknem i poslednjeg ostatka lažne sreće, da je prevaziđem i odbacim, pa zar nije baš moja lažna nauka moj put Bogu?”
Pola veka kasnije isti Maks Brod pod naslovom Majstor piše roman o Isusu i Judi i iznosi zanimljivu hipotezu: Juda je helenizirani tip Jevrejina, koji želi da bude asimilovan, međutim, kad čuje za mesiju i kako on počinje da pridobija mase u Judeji, stiže iz Aleksandrije, gde je bio službenik u egipatsko-rimskoj biblioteci, i kao intelektualac se pridružuje pokretu u kome je naslutio mogućnost da se ideološki podrije Rimsko carstvo. Rimska tajna policija je spretnija od Jude. Pre nego što će uhapsiti Isusa, prvo hapse Judu, ali ga smesta opet puštaju na slobodu i proturaju vest da je on izdao Isusa. Pri tom im naročito pogoduje što Juda već i svojim imenom predstavlja jevrejstvo uopšte. Maks Brod je, dakle, zastupao ne samo mišljenje da Juda nije izdao Hrista, nego, baš na-protiv, da ga je od svih apostola, koji su ga upoznali živog, jedini zaista razumeo. Razumeo onako, kao što će ga posle razumeti i veru u njega kao mesiju širiti Sveti Pavle.
Prihvatajući Brodovu uslugu da nas svojim vizijama prevede iz istorijske stvarnosti u sferu mita, pa natrag, možemo pomisliti da je mogao da shvati da nova vera nije samo sredstvo za razaranje one stare religije na osnovu grčke mitologije, nego sa stanovišta održavanja Carstva kao novog tipa univerzalnog monoteizma vezanog ne za jedan mali narod takođe i pogodan pogled na svet radi održavanja celovitosti države.
Brod nipošto nije jedini autor koji u Judi ne vidi simbol izdaje, nego čak i nekakve romantične pobune protiv učmalog judaizma. U srpskoj književnosti je Radomir Konstantinović u svom romanu Izlazak odnos između Isusa i Jude predstavio kao dve moguć-nosti stavova jednog te istog čoveka
Ni Brod, ni Konstantinović u vremenu kada je pisao Izlazak, nisu poznavali takozvano Jevanđelje po Judi, tekst iz II. veka nove ere, koji je tek nedavno otkriven i delimično proučen, a u kome se tvrdi da Juda nije bio izdajnik, nego u dogovoru sa Isusom radio na izvršavanju Božje volje.
Radi opisivanja atmosfere u kojoj se razvija radnja romana Brod se verovatno oslanjao na dela Josifa Flavija. Upravo je Josif prvi koji insistira na izvesnoj sličnosti grčke filozofije i stare vere Jevreja, nauke o Mojsijevom zakonu. Josif je na početku svoje karijere jevrejski prvosveštenik, diplomata i vojni komandant, a posle istoričar pod rimskim carevima Vespazijanom, Titom i Domicijanom. Kao rabinski učenik on vrlo dobro zna šta znači jevrejski zakon, kao rimski građanin poznaje civilne potrebe modernog sveta. O Josifu znamo sve što nam je potrebno, jer je pored nekoliko istorijskih radova – Jevrejske starine (Antiquitates judaica) i O ratu u Judeji (De Bello judaico) u mnogo tomova - ostavio i svoju auto-biografiju pod jednostavnim naslovom Život (Vita).
Na ovom mestu nas, međutim, još više od istorijskog Josifa Flavija zanima trilogija romana o njemu, koju je napisao Lion Fojhtvanger - Jevrejski rat, Sinovi i Obećana zemlja. Čini nam da se u međuprostoru između legende i istorijskog spisa maštovitost beletriste snalazi bolje od studioznosti profesionalnog istoričara. Objektivnost Josifovog opisivanja rata u Judeji sumnjiva je utoliko pre, što je on njegov učesnik koji menja stranu, a završava ga kao hroničar rimske vojske, sa stanovišta jevrejskih patriota kao izdajnik. Kako da nađemo istinu ili bar relativnu istinu o istini o ljudima u tom vremenu?
Fojhtvanger pored ostalog dokazuje da je rat Rima protiv Judeje, koji se završio razaranjem Hrama, manje bio prouzrokovan ideološkim sukobima ili apstraktnim slobodarskim težnjama, a više visokim carinama, porezima, cenama vina, maslina i ulja, koje nisu odgovarale judejskim zemljoradnicima.
Zanimljivo je da on dolazi do zaključka koji potvrđuje ideju o potrebi promene stare monoteističke religije, odnosno, njenog prilagođavanja novim uslovima u svetu. Fojhtvanger citira proroka Isaiju, koji je naredio:
“"Malo je da samo hrabriš sinove Jakova; već sam te izabrao i za svetlost bezbožnicima.” Pisac kaže da su se u vreme Tita Flavija Jevreji u rimskoj provinciji Judeji odrekli “svog vekovima verno ispunjavanog kosmopolitskog poslanstva”. Po tom romanu nemač-kog Jevrejina iz XX veka tadašnji jevrejski verski poglavari napustili su širenje svoje vere iz taktičko-političkih razloga samo da ne bi došli u sukob sa imperatorom. Na taj način prepustili su teren rimskom građaninu Savlu – Svetom Pavlu – sledbeniku Isusa iz Nazareta.
Sigurno je da se u prvom veku nove ere Jevreji kao potlačeni narod u jednoj maloj zemlji povlače u sebe. Za njih njihov Jahve ponovo postaje Bog, koji je nekada bio. San o jevrejskom imperijalizmu je zauvek pokopan. Jahve je, međutim, u međuvremenu izmenio karakter. On se s jedne strane smanjio kao negdašnji vulkanski demon, ali je zadržao sva stroga, apstraktna obeležja Atona, kao takav nije pristupačan masama, pa je time, s druge stane, ogromno porastao. Poruka o njemu kreće iz Judeje u pravcu Grčke i preko nje ka srcu Imperije, Italiji, samome Rimu. Novi Bog, helenizovani Jahve, otac Hrista razapetog na krstu da bi iskupio tvoje i moje, svačije grehove, dekadentan i moderan istovremeno, svakako najpogodniji da povede robove silnog rimskog carstva i koje stoleće potom posluži Konstantinu Velikom kao lepilo za učvršćivanje rasklimatane imperije, kreće na svoj nezadrživi, pobedonosni pohod iz legende u stvarnost. Sad je opipljiv. Skeptični apostol Toma je prihvatio vaskrslog Sina Božjeg. To odgovara svetskoj poli-tičkoj situaciji.
Fojhtvanger preko Josifovog oponenta, Justusa, kaže u svojoj trilogiji:
“ "Istine koje političar danas pretvara u delo, u stvari su istine koje je pisac juče ili prekjuče već objavljivao… A istina koju pisac danas objavljuje, političar će sutra, prekosutra pretvoriti u stvarnost. Piščeva istina je u svakom slučaju čistija od istine političara. Čovek od dela, političar, nikada nema izgleda da svoju koncepciju, svoju istinu ostvari kao čistu.”
Ili na drugom mestu još bliže mojoj uvodnoj tezi:
“Ako jedna istina treba da se održi, mora biti pomešana sa laži.”
To je međusobni odnos dokumentarne istinitosti i onog mitskog predanja, koje nije manje životno i istinito.
Čini mi se da je istorijski Josif Flavije manje patio zbog toga što je bio razapet između dve krajnosti, jevrejstva i statusa rimskog građanina, carevog oslobođenika, nego što mu to pisac pripisuje u romanu. Pitanja za nas je, međutim, u kakvom je on odnosu prema Mojsiju i Isusu?
Elijas Kaneti se takođe iscrpno bavi Josifovom ličnošću i opisuje njegovu ulogu prilikom odbrane jevrejske tvrđave Jotapata za vreme opsade rimskih legija pod Vespazijanom. Zanimljivo je na koji način Josif ostaje živ, verovatno služeći se prevarom, a još i više kako se ulaguje rimskom vojskovođi proričući mu da će postati car. Kaneti smatra da je Josif verovao u poruku koju je preneo:
“Proricanje sudbine ležalo mu je u krvi. Sebe je smatrao dobrim prorokom. Donosio je Rimljanima nešto, što oni nisu posedovali…”
Da li je to tačno? Kaneti ne kaže na osnovu čega je uveren da Josif nije postupao tako samo da bi ostao živ ili da bi živeo bolje, nego baš da je verovao u to što je govorio? Ali ja verujem Kanetiju. Zašto? On nema argumenata, on ne nudi nikakve dokumente, ali on je vidoviti pisac. Vera ne zahteva dokaze.
Josif je, rekosmo, istorijska ličnost o kojoj znamo sve što se može znati. Svakako nije prorok, on je samo posmatrač, svedok. Kod njega nam nedostaje veličina onih koje ovde pominjemo, ali čije stvarne biografije nisu poznate. Za Mojsija možemo samo da poverujemo da je, pošto nije uspeo da održi veru u Atona među Egićanima, izabrao sebi jedan porobljeni narod da bi ga podučio, ali nije doživeo ispunjenje svojih nada, nije lično stupio na tle “obećane zemlje”. Isus Hristos se pojavio sa željom da prvenstveno Jevrejima ponovo podari veru u jedinoga Boga, ali umesto da se privole carstvu nebeskom njegovi sledbenici organizovaće ovozemaljska carstva. U odnosu na takve monumentalne likove jedan Josif Flavije nas svojim životom na rubu legendi podseća na to kako smrtni čovek od krvi i mesa zaista izgleda ako poželi jedno, za života postigne drugo, a posle svoje smrti posledicama svog delovanja ostvari treće.
Upoređenje Fojhtvangerovog romana sa Josifovom autobiografijom pokazuje ne samo da je priča “lepša” od faktografske istine, nego čak i verodostojnija, jer Josif u delu o sebi koristi i male laži ne bi li sebe prikazao u povoljnijem svetlu. Takve laži, odnosno, “ispravke” u odnosu na stvarnost, imanentne su go-tovo svim dokumentima na koje se oslanja istorijska nauka. Tek beletristika može da “odvagne” koliko kome pripada, šta Bogu, šta caru, koliko mašte treba dosoliti stvarnosti da bi mogla da poživi kao svačija istina.
Istoričari uvek zavise od svojih poslodavaca, izdavača, mentora, gospodara. Pisci beletristi, naravno, donekle takođe, ali oni imaju slobodu i dar da se posluže i Ezopovim jezikom.
Jasne su razlike između Fojhtvangera kao romanopisca i Josifa Flavija kao autobiografa. Mojsije nam ne daje prilike da ispitamo njegovo mišljenje o samome sebi, ali imali smo pred sobom dve interpretacije njegove ličnosti. Tomas Man, književnik, oprezno i genijalno je dozirao svoju laž posvećujući je Bogu, (univerzalnosti), a istinu caru, (verodostojnosti). Frojd je upornošću naučnika poku-šao da istraži dokumente, pa je na kraju pokleknuo i pozvao u pomoć svoj dar pisca ne bi li nekako uspeo da ispuni praznine i razdvojena, usamljena fakta poveže bar hipotezama. Razlika između pristupa Frojda i Mana istoj temi je prvenstveno u tome što za Mana Mojsije nije samo čovek. Iako ga ne smatra prorokom Božjim, ipak mu pristupa kao perso-nifikaciji mita, kao simbolu. Frojd se zanima samo za ljudske karakteristike, pa i nastranosti. Zbog toga je siromašniji. Možda je razlika između umetnosti i nauke uvek baš u tome.
Svaki čovek je za sebe pomalo i Mojsije. Živi svojim stvarnim životom, koji je obeležen i omeđen dokumentima, rodnim listom, uverenjem o pelcovanju, školskim svedočanstvima, pasošom sa vizama, rešenjem o postavljenju, venčanicom, odlukama poreskih vlasti, karakteristikama tajnih policija ili personalnih uprava, ličnom korespondencijom. Smrtovnicom, čituljom u novinama. Životom koji se svojim tragovima na papiru može dokazati. Ali istovremeno svako sebi, naročito noću, pre nego što stigne san ili u samim snovima priča legendu o sebi. Prava istina o čoveku zbog toga biće istovremeno i nabrajanje činjenica, tih znakova na jednom putu, ali i samoga mita koji jeste taj put za svaki ljudski život.
(Iz knjige NORMA I NORMALNO - DESET ESEJA O MITU, ZLOČINU I NEMAČKIM TEMAMA)