Moc I Slabost

Robert Kagan
MOĆ I SLABOST
Vreme je da se prestane sa pretpostavkom da Evropljani i Amerikanci dele zajednički pogled na svet, pa čak i da nastanjuju isti svet. O presudno važnom pitanju moći - efikasnosti moći, moralnosti moći, poželjnosti moć - američka i evropska gledišta se razilaze. Evropa se okreće od moći, ili - na drugi način rečeno - prevazilazi moć i stupa u samo-dovoljni svet zakona, pravila, međunarodnih pregovora i saradnje. Ona je na pragu postistorijskog raja mira i relativnog prosperiteta, na pragu realizacije Kantovog "večnog mira". Sa druge strane, Sjedinjene Države ostaju zaglibljene u istoriji, uvežbavajući moć u anarhičnom hobsovskom svetu u kome su međunarodni zakoni i pravila nepouzdani, i u kome istinska sigurnost, odbrana i promocija liberalnog poretka još uvek zavise od posedovanja i upotrebe vojne moći. Upravo to je razlog što su, kad je reč o glavnim strateškim i međunarodnim pitanjima današnjice, Amerikanci sa Marsa, a Evropljani sa Venere. Oni se sve manje razumeju i malo je pitanja oko kojih mogu da se usaglase. A to stanje stvari nije prolazni rezultat američkih izbora ili jednog katastrofičnog dogadaja. Razlozi transatlantske podele su duboki, imaju dugu predistoriju i vrlo je verovatno da će podela nastaviti da se produbljuje.
Evropljani su u većoj meri svesni rastućih razlika, možda zbog toga što od njih više strahuju. Po njima, Amerikanci mnogo brže posežu za silom, mnogo su manje strpljivi u diplomatiji, sve više teže unilateralizmu u medunarodnim odnosima, skeptičniji su prema medunarodnim zakonima i sve spremniji da rade mimo njih kada smatraju da je to neophodno, ili makar samo poželjno.
Uprkos onome što misle mnogi Evropljani i pojedini Amerikanci, ove razlike u strateškoj kulturi ne proizlaze prirodno iz nacionalnih karakteristika. Najzad, ono što Evropljani smatraju svojom miro¬ljubivijom strateškom kulturom, sa istorijske tacke gledišta predstavlja priličnu novinu. Ona je posledica evolucije od prilično drugačije strateške kulture koja je dominirala Evropom stotinama godina, sve do Prvog svetskog rata.
Evropske vlade (i narodi), koje su se sa entuzijazmom otisnule u taj konttnentalni rat, verovale su u polittku sile. I dok se koreni sadašnjeg evropskog pogleda na svet, kao i koreni same Evropske Zajednice, mogu pratiti sve do prosvetiteljstva, politika evropskih velikih sila tokom poslednjih tri stottne godina nije sledila vizionarske ideje filozofa i fiziokrata.
Kad je reč o Sjedinjenim Državama, trenutno posvemašnje oslanjanje na silu u medunarodnim odnosima nije bez presedana. Amerikanci su isto tako deca prosvetiteljstva, i u ranim danima republike bili su mnogo privrženiji apostoli njegovog kreda. Američki državnici 18. i 19. veka, koji su se pozivali na međunarodne zakone i kooperaciju pretpostavljali brutalnoj sili, u mnogome su ličili na današnje evropske državnike. U ranim danima, Sjedinjene Države koristile su silu protiv slabijih naroda severnoamerickog konttnenta, no u odnosima sa evropskim džinovima izbegavale su silu i kao atavističku osuđivale polittku moći evropskih sila.
Dva veka kasnije, Amerikanci i Evropljani zamenili su mesta - i perspektive. To se dogodilo delimično zbog toga što se tokom prethodna dva veka, a naročito tokom poslednjih decenija, ravnoteža snaga dramatično izmenila. Kada su Sjedinjene Države bile slabe, oslanjale su se na strategiju nesukobljavanja, na strategiju slabosti; sada kada su Sjedinjene Države moćne, ponašaju se onako kako priliči moćnim državama. Kada su evropske velike sile bile moćne, verovale su u silu i ratničku slavu. One sada vide svet kroz oči slabih sila. Ove različite tačke gledišta prirodno su uzrokovale i različite strateške procene.
Evropa je već dugo slaba u vojnom pogledu, ali sve do nedavno ta slabost je bila relativno prikrivena. Drugi svetski rat je potpuno uništio evropske nacije kao globalne sile; njihova posleratna nesposobnost da zadrže kolonijalne posede u Aziji, Affici i Bliskom istoku prisilila ih je da se masovno povuku posle više od pet vekova imperijalne dominacije, što je verovatno najupadljiviji gubitak globalnog uticaja u ljudskoj istoriji. Tokom pola veka nakon Drugog svetskog rata, ova slabost je bila maskirana specifičnim geopolitičkim okolnosttma Hladnog rata.
Posle Mastrihtskog ugovora, mnogi su se ponadali da će stara slava Evrope biti obnovljena u novoj formi. Ali umesto rađanja "nove supersile", deve¬desete godine označile su zapadanje Evrope u relativnu slabost, sa balkanskim konffiktom koji je razotkrio evropsku vojnu nesposobnost i političke nesuglasice. Nakon Hladnog rata, Evropljani nisu pokazali spremnost da finansiraju čak ni manje vojne akcije unutar konttnenta bez američke pomoći, a prosečna izdvajanja za odbranu pala su na ispod dva odsto bruto nacionalnog dohotka. Sa druge strane, iako je američcki budžet za odbranu neznatno opao tokom devedesetih, izdaci za ovu namenu i dalje iznose više od tri odsto bruto nacionalnog dohotka.
Ukratko, današnji transatlantski problem nije problem zvani Džordž Buš. To je problem moći. Američka vojna moć proizvela je težnju da se ta moć upotrebi. Evropska vojna slabost proizvela je savršeno razumljivu averziju prema upotrebi vojne moći.
Psihologiju slabosti nije teško razumeti. Čovek naoružan nožem verovatno će prosuditi da medved koji tumara šumom predstavlja opasnost koja se može tolerisati - loviti medveda naoružan nožem svakako je rizičnije nego pritajiti se sa nadom da medved neće napasti. Ali isti čovek naoružan puš-kom verovatno će napraviti drugačiju kalkulaciju o tome šta predstavlja rizik koji se može tolerisati.
Slabost je objašnjenje i za evropsku veću toleranciju prema pretnjama. Tolerancija umnogome predstavlja realni odgovor, budući da se Evropa, upravo zbog toga što je slaba, suočava sa manje pretnji nego moćnije SSedinjene Države.
Kako primećuje Stiven Everts, ključne razlike više su posledica sposobnosti nego kulture ili filozofije. Evropljane više zabrinjavaju pitanja koja se lakše mogu rešiti političkim angažmanom i velikim sumama novca. Dok Amerikanci govore o stranim "pretnjama" kao što su terorizam ili proizvodnja oružja za masovno uništavanje, Evropljani pažnju posvećuju "izazovima" kao što su etnički sukobi, migracije, organizovani kriminal, siromaštvo i unazađivanje prirodne okoline. Sa druge strane, priznali to ili ne, Evropljani uglavnom veruju da bi, ukoliko bi Irak postao stvarna i neposredna opasnost, a ne samo potencijalna pretnja, Amerikanci već nešto uradili na tom planu, kao što se desilo 1991.
Amerikanci su "kauboji", vole da kažu Evropljani. U tome ima istine. SSedinjene Države deluju kao medunarodni šerif, možda samo-proglašeni, ali umnogome dobrodošao, šerif koji pokušava da osigura kakav takav mir i pravdu u onome što Amerikanci vide kao svet bez zakona u kome odmetnici moraju da budu onesposobljeni ili uništeni, često i kroz nišan pištolja. Prema ovoj analogiji sa starog Zapada, Evropljani bi više nalikovali vlasniku saluna. Odmetnici ubijaju šerife, a ne vlasnike saluna. Zapravo, iz perspektive vlasnika saluna, šerif koji pokušava da uspostavi red uz pomoć sile ponekad može da predstavlja veću pretnju nego odmetnici koji, barem u tom trenutku, žele samo piće.

Evropska evolucija do sadašnjeg stanja odvijala se pod okriljem bezbednosnih garancija Sjedinjenih Država. SAD su tokom pola veka osiguravale štit protiv takvih spoljnih pretnji kao što je bio Sovjetski Savez i unutrašnjih pretnji kakvi su mogli biti etnički konflikti na Balkanu. Štaviše, SAD su bile ključ za rešavanje nemačkog problema, i verovatno su to još uvek. Ukratko, Sjedinjene Države rešile su Evropljanima Kantov paradoks. Kant je tvrdio da jedino rešenje za nemoralne strahote hobsovskog sveta jeste stvaranje svetske vlade. No on se u isto vreme pribojavao da bi "stanje univerzalnog mira", ostvareno zaslugom svetske vlade, predstavljalo još veću pretnju ljudskoj slobodi nego hobsovski medjunarodni poredak, budući da bi takva vlada, sa svojim monopolom moći, prerasla u "najstrašniji despotizam". Kako narodi mogu da dostignu perpetualni mir a da ne unište ljudsku slobodu bio je problem koji Kant nije mogao da reši. Ali, za Evropljane, problem su rešile SSedinjene Države. Obezbeđujući bezbednost spolja, SAD su učinile da evropskoj nadnacionalnoj vladi nije potrebno da je sama obezbeduje. Evropljanima nije bila potrebna sila da bi postigli mir i nije im potrebna sila da bi ga očuvali. Evropljani većinom ne uviđaju veliki paradoks - da je njihov ulazak u postistoriju zavisan od toga što Sjdinjenim Državama taj ulazak nije moguć.
Je li ova situacija podnošljiva za SAD? Protivno onome što mnogi misle, SAD mogu da podnesu teret održavanja globalne bezbednosti bez mnogo pomoći iz Evrope. Kada bi Amerikanci povećali izdvajanja za odbranu na 4 odsto bruto nacionalnog dohotka (što bi stvorilo godišnji odbrambeni budžet od 500 milijardi dolara), to bi opet predstavljalo manji procenat od onog koji su SAD trošile za odbranu tokom najvećeg dela proteklih pet decenija. Stoga, Amerikanci ovaj teret mogu da podnesu, barem u materijalnom smislu. Ne može se reći ni to da Amerikanci nisu voljni da podnesu ovo globalno breme - jer oni to čine već gotovo deceniju. Nakon 11. septembra, čini se da su spremni da nastave to da čine još dugo vremena. Amerikanci očito ne osećaju preveliko razočarenje zbog nemogućnosti da stupe u "postmodernu" utopiju. Delimično zbog toga što su kao država toliko moćni, oni se ponose svojom vojnom snagom i naročitom ulogom svoje zemlje u svetu. Amerikanci su dovoljno snažni da ne moraju da zaziru od Evropljana, čak i kad darove donose. Radije nego da posmatraju Ameriku kao Gulivera sapetog liliputanskim konopcima, američki lideri bi trebalo da uvide kako su uistinu malo čime blokirani, kao i to da Evropa nije u stanju da blokira SSedinjene Države. Ako SAD uzmognu da prevaziđu nelagodnost zbog ovog lažnog osećaja sapetosti, mogle bi početi da iskazuju i nešto više razumevanja za senzibilnost drugih, malo više velikodušnosti. Mogle bi pokazati respekt prema multilateralizmu i vladavini zakona i izgraditi nekakav međunarodni politički kapital za one trenutke kada multila-teralizam bude nemoguć, a unilateralno delovanje neizbežno.
(Deo teksta objavljenog u američkom časopisu "Policy Review")
Robert Kagan je član Karnegijeve zadužbine za medunarodni mir, kolumnista "Vašington posta" i saradnik vodećih američkih političkih periodičnih publikacija. Osamdesetih godina bio je zaposlen kao savetnik u Stejt departmentu. Danas živi u Briselu.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License