MLADIĆ OD OSAMDESET GODIMA — ŽAK KONFINO
Žak Konfino voli da ponavlja ono što mu se dopada. Mora da mu je to stara navika. Ako je takav bio i kao dete — a sve mi se čini da drugačije ne može biti — biće da to voli, eto, već osamdeset godina. Voleo je da i u svom književnom opusu ponovi nanovo i uvek nanovo, pa makar i u nešto izmenjenim okolnostima, duhovite zgode, odredene likove, prijatne dosetke. Jer on piše o jednom svetu, a u tom istom svetu desi se da se stvari i ponove.
Pošto je to tako, on mi neće zameriti što ću se poslužiti tim njegovim metodom — kako mi to bu'de najpogodnije. On ne sme da se Ijuti zbog toga. A ako on — naš slavljenik — neće, neće smeti ni drugi. Želim, naime, pa zato počinjem tako izdaleka i ne smem odmah sa istinom na sredu, da se ponovim. Svojevremeno sam jednim malim tekstom čestitao Žaku Konfinu sedamdeseti roclendan. Sada je na redu osamdeseti. A pošto se on nije izmenio (neki dan, kad smo se sreli u banci da proverimo šta ko ima na žiro računu, a nije bilo bogzna šta ni na njegovom, ni na mom), i opet sam sa zadovoljstvom konstatovao da je isti kao pre dvadeset i pet godina, kad sam ga upoznao. Pa kada je on isti, a i ja sam, nadajmo se, isti, nije čudo što mu za osamdeseti rođendan1) ne mogu reći mnogo novoga, samo možda spretnijim rečima — ukoliko sam ja štogod naučio za ovu deceniju — da ispričam ono staro.
Jer tada sam rekao da iste godine kao i on slave rodendan i Ivo Andrić i Miroslav Krleža. I ta je činjenica ostala. Kao što su 1962. oni, a sa njima i njihovi čitaoci i poštovaoci, proslavili sedamdeseti, sada slave osamdeseti rodendan. Na sreću svih nas — i oni živi i zdravi. Očigledno, ta 1892. bila je dobra.
I razmišljajući o tome šta Konfina još, osim što je književnik i njihov ispisnik, povezuje sa Andrićem i Krležom, ispričao sam mu šta je jedan pisac, nsšto mladi od njih, ali po svom duhu od ona dva velikana bliži Konfinu, nemački dečji pisac Erih Kestner rekao kad st/. ga zapitali šta misli o sebi. Rekao je: »Da sam teniser, ne bih sebe poslao u Vimbldon. A ne bih sebe naimenovao ni za nemačku reprezentaciju za Devis-kup. Ali u Vimbldonu je, kako čujem, bilo već i veoma dosadnih mečeva, dok je na najmanjim klupskim turni-rima bivalo i te kako uzbudljivih borbi u pat setova… «
Ne, ni čika Žak nije nijedanput zaigrao na Vimbldonu braneći jugoslovenske boje. Čak ni ja, koji ga toliko volim i poštujem, ne bih ga kandidovao baš za Nobelovu nagradu. Ali, da se ponovim, da citiram sebe (samoga sebe čovek sme da plagira, ni Autorska agencija mu ne može ništa), »na našim klupskim turnirima se Žak Konfino već mnogo decenija bori ne razmišljajući mnogo o donkihoterijama takozvanog svetskog priznanja, za koje mnogi neće da vide da se tako često vode sa proizvoljnim vetrenjačama. Uzjahao je Žak Konfino Rosinantu svoga humora prilično davno, ali je nikada nije izdavao za nekog raketnog Pegaza…«
Svet? Svet leskovačkih sokaka, svet dorćolskih jevrejskih kuća, svet Konfinovih zemljaka — retko je napuštao u svojoj književnosti. Da, povukla ga je i tema zarobljeničkog logora, ali i tamo je u oficirima i vojnicima prepoznao svoje komšije. Pokušao je jednom dramom da skine veo sa nacističkog pogleda na svet, ali i taj njegov izlet u Hitlerovu Nemačku, po rodu književnom je komedija. Čak i suočen sa dželatima, Konfino je našao povod da ih ismeva. A ismevanje je opet neka vrsta smehs. Bez tog smeha, čika Žak ne može.
U takvom svom svetu smeha rodio se jedan, mali Žak u Leskovcu pre osamdeset godina, i na oshovu njegovih pripovedaka i romana, ja pomalo mogu da zamislim kako je izgledao sokak u kome su ga zapitali da li je razapeo Hrista. Ako je Brana Mitrović prikazivač njegovog književnog dela u leskovačkom časopisu Naša stvarnost tačno izbrojao sva štampana Konfinova dela, onda ih je bilo 6 zbirki pripovedaka i humoreski sa oko 100 dela kratke proze, 4 romana (iako su — kao, uostalom, i poneke zbirke pripovedaka — neki srodni sa nekim prethodnim) i 5 drama. Nećemo ovde navesti brojne napise rasute po časopisima, reportaže, prevode. Ali zar je važna bibliografija. Ne, ne ovom prilikom, ne što pisac Konfinovog ranga to ne bi zaslužio, ne što njegov opus nije dostojan i ambicioznije studije, ali prilika rodendana, i to okruglog, i ne baš čoveka u naj-prvom cvetu mladosti, pogotovu roćendan čoveka čika-Žakovog duha, neće moći da se ukruti u bronzu spomenika. »Na kraju krajeva«, da opet citiram Kestnera, kako sam ga i pre deset godina citirao, »svako od nas, bez obzira da ii to želi, ili ne — a ko bi bio lud da to želi — postane flašica sa lepo I čitko ispisanom etiketom preko irbuha.« »I gle«, nastavio sam da pišem pre deset godina, »ja znam etiketu i za Andrića i za Krležu. Za Konfina ne znam.« Da bih rekao nešto o Konfinu, morao bih da kažem nešto o njegovim junacima — ovaj pisac se sakrio iza njihovih leda. Njega gotovo da i nema. On ne filozofira. On ne pridikuje. On nama ne prodaje neku svoju potresnu nauku. On se ne busa u grudi da nam donosi poruku koja će potresti svet. Konfino nije čak ni Wunderrabi koji će strašnom božjom rečju udahnuti život glini i pretvoriti je u Golema. On nas neće zaprepa-stiti svojom neočekivanom dubinom — ali ne stoga što je ne bi po-znavao, nego što sit ne može da se načudi nagnut nasmejan nad svakodnevnim sitnim stvarima, od kojih i za koje svi mi živimo. Uo-stalom, Niče je rekao da se dubokima prikazuju samo one vode koje moraju da zamute svoju površinu kako se ne bi primetilo koliko su plitke, dok bistre ne kriju svoje lepo dno.
Konfino je čovek koji svojom književnošću uči sve nas da ne gubimo smisao za humor. Kao što je pisao priče, on je pisao i akte u životu, verujem i recepte kao lekar. Nisam imao prilike da čitam njegove recepte, ali listajući neka njegova dokumenta, morao sam glasno da se nasmejem jednom njegovom aktu koji je napisao u vreme kada je morao da strepi i za svoju glavu. U zarobljeničkom logoru u Italiji, Konfino je sa svojim prijateljima izveo skeč Repatrirci. Komandant logora, neki pukovnik Lazić, 5. aprila 1943. pod brojem 54. uputio je Konfinu akt u kome ga tuži da je učinio »krivično delo upereno protiv časti i ugleda naše vojske i oficirskog kora, koje podleže odredbama našeg vojno-krivičnog zakonika. Kao naročito otežavajuće okolnosti za vas su još:
a. Da ste delo učinili kao oficir u uniformi za vreme rata;
b. Da je delo učinjeno pred neprijateljem, t.j. u prisustvu neprijateljskih vojnih lica i u neprijateljskoj zemlji«.
Konfino tada rezervni sanitetski kapetan I klase, brani se najpre ozbiljno, dokazujući da navodi optužbe nisu tačni, ali na kraju se vraća svome stilu i u svom aktu kaže: »Moj pozorišni komad je jedno iznad svega patriotsko delo i ja se čvrsto nadam da ću zbog njega dobiti majorski čin i biti odlikovan.« Svakako ne samo za tu jednočinku nego za delo kompletnog čoveka, pisca, lekara i patriote, ova zemlja i jeste svoga Žaka Konfina odlikovala Ordenom rada s crvenom zastavom. Ne znam da li je taj pukovnik Lazić, da li su ostala gospoda pukovnici koji su se dodvorivali okupatoru doživeli tihi trijumf malog lekara i pisca, ili žive samo još zahvaljujući njegovoj jednočinki. Ali Konfinu je trijumf inače stran. Mane drugih Ijudi navikao je da vuče na svojoj grbači kao svoju možda jedinu manu, svoju astmu, sa kojom eto živi već preko pedeset godina, a da mu nije mogla ništa. Čika Žak se nije dao njoj, nije ni Ijudskim pakostima. Da nije kao čovek bio uvek iznad svakog zla, ne bi njegova proza uspevala da bude nešto gotovo jedinstveno: satirična, a da nema žaoka; peckava, a da ne vreda; ukusna, ali bez Ijutine paprike i bibera, ili u samo homeopatskim količinama, tako da je sve od toga bolje, ali ništa — gorče.
U jednoj svojoj priči, Konfino opisuje starca Isaka koji je ceo jedan život svake subote donosio cveće svojoj Šari. I neko je za Isaka rekao da je pesnik, pa se Sara začudila:
— Zar pesnik? Otkuda pesnik? Pa \a ništa o tome ne znam. On pesnik? Objašnjavaju joj:
— Četrdeset godina vam svake subote donosi cveće. Pa zar to rade obični Ijudi? Eto, sami kažite: zar to rade obični Ijudi?
I sad moram da plagiram svoj plagijat. Jer već u svom članku o sedamdesetom rođendanu Žaka Konfina plagirao sam svoj prikaz Konfinove zbirke Nove humoreske — i sad treći put citiram sebe o njemu:
Već mnogo decenija, Žak Konfino nam donosi, baš kao Isak u pripoveci Kao u pesmi cveće svog humora i postoji opasnost da — navikli na već umirujuće i blage boje te utešne i tihe literature — zaboravimo da zahvalimo piscu. A to što on čini, nije svakodnevna stvar. U svakoj temi o životu naći zrno dobrote, odblesak veselja — da se poslužimo njegovim pitanjem o Isaku koji je svake subote donosio cveća svojoj bakici: — Eto, sami kažite: zar to rade obični Ijudi?
Mene je to toliko dirnulo da me »uhvati« svaki put kad ponovo pročitam. I čitaću još i ponavljaću. I za one koji to treba još jedanput da čuju, i za nove koji treba da počnu da čitaju Konfina, da bi bolje upoznali svet i malo lakše poneli breme koje će im biti natovareno.
I — ko mi šta može? — bićemo stariji za po deset godina, ali još uvek ćemo se sresti na šalteru Beogradske banke i čekati te nesrećne honorare koji nikada da stignu na vreme, i za Konfinov de-vedeseti rodendan kroz deset godina mislim — čestitajući mu — da opet ispričam istu priču.
') Dr žak Konfino rodio se u Leskovcu 22. juna 1892.
Ivan IVANJI