IZ ISTORIJE POLJSKE MEĐURATNE AVANGARDE
Bruno Šulc
MITIZACIJA STVARNOSTI
Suština stvarnosti jeste smisao. Ono što nema smi- sla, za nas je nestvarno. Svaki fragment stvarnosti živi zahvaljujući tome što učestvuje u nekom univerzalnom smislu. Stare kosmogonije to su izražavale sentencom, da na početku beše reč. Neimenovano za nas ne postoji. Imenovati nešto – znači uključiti ga u neki univerzalni smisao. Izolovana, mozaička reč jeste kasna tvorevina, odnosno pre je rezultat tehnike. Prvobitna reč je bila buncanje koje kruži oko smisla svetlosti, bila je velika univerzalna celina. Reč u svakodnevnom današnjem smislu samo je fragment, rudiment neke drevne sve-obuhvatne, integralne mitologije. Zbog toga sadrži težnju ka odrastanju, regeneraciji, dopunjavanju potpunog smi-sla. Život reči se sastoji u razapinjanju, naprezanju do hiljadu povezivanja poput iskasapljenog tela zmije iz legende, čiji se komadi međusobno traže u tmini. Taj hiljaduugaoni i integralni organizam reči podeljen je na pojedinačne izraze, na glasove, na svakodnevni govor i u tom novom obliku primenjuje se u praksi, došavši do nas kao organ sporazumevanja. Život reči, njen razvoj usmeren je na nove koloseke, na koloseke životne prakse, podvrgnut novim zakonima. Međutim, kada nalozi prakse ublažavaju disciplinu, kad je reč, oslobođena prinude, prepuštena sama sebi i vraćena vlastitim zakonima, tada u njoj dolazi do regresije, naza-dovanja, reč počinje da teži pređašnjim vezama, dopuni smisla - i tu težnju reči ka matičnjaku, njegovu povratnu čežnju, čežnju za praotadžbinom, nazivamo poezijom.
Poezija – to su kratki spojevi smisla među rečima, nagla regeneracija prvobitnih mitova.
Zaboravljamo na to, operišući svakodnevnim rečima, da su to fragmenti drevnih i večnih priča, da gradimo, kao varvari, naše kuće od komada skulptura i kipova bogova. Naši najtrezveniji pojmovi i odrednice izvedeni su iz drevnih mitova i priča. Među našim idejama nema mrvice koja ne potiče iz mitologije – koje nisu preobražene, unakažene, preinačene mitologijom. Najprvobitnija funkcija duha jeste stvaranje «priča». Pokretačka snaga ljudskog znanja jeste uverenje da će na kraju svojih istraživanja pronaći krajnji smisao sveta. Traži ga na vrhu svojih veštačkih hrpa i skela. Međutim, elementi koje koristi za gradnju jednom su već bili upotrebljeni, potiču od već zaboravljenih i razbijenih «priča». Poezija prepoznaje te izgubljene smislove, vraća rečima njihovo mesto, povezuje ih na osnovu drevnih značenja. Kod pesnika reč postaje svesna i vraća svoj suštinski smisao, cveta i razvija se spontano prema vlastitim zakonima, uspostavljajući svoju integralnost. Zbog toga je svaka poezija mitologizacija, teži kreiranju mitova o svetu. Mitizacija sveta nije završena. Taj proces je samo zakočen razvojem nauke, gurnut u sporedno korito, u kome živi ne shvatajući svoj bitni smisao. Međutim ni nauka nije ništa drugo nego konstruisanje mitova o svetu, jer je mit sadržan u samim elementima i ne možemo izaći izvan mita. Poezija dolazi do smisla sveta anticipando, deduktivno, na osnovu velikih i sme-lih skraćenja i približenja. Nauka teži istom, ali induk-cijski, metodično, uzimajući u obzir celokupan materijal saznanja. U suštini i jedna i druga teže istom.
Ljudski duh je neumoran u opredeljivanju za život pomoću mitova, u «osmišljavanju» stvarnosti. Sama reč, prepuštena samoj sebi, gravitira, teži smislu.
Smisao je element koji uvodi čovečanstvo u proces stvarnosti. On je apsolutna činjenica. Ne može se izvesti iz drugih činjenica. Nemoguće je odrediti zbog čega se nešto čini smisaonim. Proces osmišljavanja sveta tesno je povezan s rečju. Govor je metafizički organ čoveka. I pored toga vremenom reč očvršćava, utvrđuje se, prestaje da bude vodič po novom smislu. Pesnik vraća rečima vođstvo kroz nove spojeve, do kojih dolazi u vreme kulminacije. Simboli matematike su proširivanje reči novim oblastima. I slika je izvedena iz prvobitne reči, reči koja još nije bila znak već mit, priča, smisao.
Govornu reč smatramo senkom stvarnosti, njenim odrazom. Ispravnija bi bila obrnuta tvrdnja: stvarnost je senka reči. Filozofija je zapravo filologija, duboko, stvaralačko istraživanje reči.
Studio, 1936, nr 34
PISMO BRUNA ŠULCA
STANISLAVU IGNACIJU VITKJEVIČU
Počeci mog crtanja gube se u mitološkoj maglini. Još nisam umeo da govorim, kada sam sve papire i margine novina prekrivao škrabotinama koje su privlačile pažnju okoline. U početku su samo bile kočije s konjima. Vožnja kočijama činila mi se ispunjena značenjem i skrivenom simbolikom. Negde oko moje šeste, sedme godine na mojim crtežima neprestano se vraćala slika fijakera s arnjevima, s upaljenim fenjerima koji izlazi iz noćne šume. Ta slika spada u zlatne rezerve moje mašte, nekakav je saobraćajni čvor mnogih redova koji ulaze u dubinu redova. Do dana današnjeg nisam iscrpeo njegov metafizički sadržaj. Prizor fijakerskog konja do dana današnjeg nije prestao da me fascinira i uzbuđuje. Njegova šizoidna anatomija, na čijim svim završecima su rogovi, kolenca, čvorovi i šiljci, kao da je za-ustavljena u razvoju, u trenutku kada je želela dalje da se razrasta i grana. A i fijaker je šizoidna tvorevina, proistekla iz istog anatomskog načela – višečlana, fantastična, napravljena od plehova savijenih poput peraja, od konjske kože i ogromnih točkova-čegrtaljki.
Ne znam kako u detinjstvu dolazimo do određenih slika koje su od odlučujućeg značaja za nas. Igraju ulogu proizvodnog lanca u rastvoru oko koga se za nas kristališe smisao sveta. U te slike za mene još spada slika deteta koje nosi otac kroz prostranstva ogromne noći, koja razgovara s tamom. Otac ga pritiska na grudi, grli, ograđuje od stihije koja govori li govori, međutim za dete taj zagrljaj je prozračan, noć dopire kroz njega i kroz milovanja oca neprestano čuje njena uveravanja. I ono, izmučeno, ispunjeno fatalizmom, odgovara na zapitkivanja noći, s tragičnom spremnošću, potpuno predato velikoj stihiji, od koje se ne može pobeći.
Postoje sadržaji predodređeni nama, pripremljeni, koji nas čekaju na samom početku života. Tako sam u svojoj osmoj godini primao Geteovu baladu, s celo-kupnom njenom metafizikom. Polurazumejući nemački shvatao sam, predosećao smisao i krajnje potresen plakao sam dok mi ju je majka čitala.
Takve slike predstavljaju program, koji utvrđuje zlatni kapital duha, koji nam je rano dat u vidu predosećanja i polusvesnih saznanja. Čini mi se da nam ostatak života prolazi u tome da interpretiramo ta saznanja, da prelomimo celokupan njihov sadržaj koji stičemo, da ga provučemo kroz celokupan intelekt, koliko možemo. Te rane slike označuju umetnicima granice njihovog stvaralaštva. Njihovo stvaralaštvo je dedukcija gotovih pretpostavki. Kasnije ne otkrivaju ništa novo, jedino uče da još bolje razumeju tajnu koja im je poverena na početku, tako da je njihovo stvaralaštvo neprestana egzegeza, komentar jednog jedinog verseta koji im je bio zadat. Uostalom, umetnost ne rešava tu tajnu do kraja. Ona ostaje nerazrešena. Čvor u koji je duša vezana nije lažni čvor koji se razvezuje kada se povuku krajevi. Naprotiv, sve čvršće se steže. Manipulišemo njima, pratimo tok niti, tražimo kraj i od tih manipulacija nastaje umetnost.
Na pitanje da li se u mojim crtežima ispoljava ista nit kao u prozi, odgovorio bih potvrdno. To je ista stvarnost, samo što su njeni isečci različiti. Materijal, tehnika tu deluju kao načelo selekcije. Crtež svojim materijalom tešnje iscrtava granice nego proza. Zbog toga smatram da sam se u prozi izrazio potpunije.
Najradije bih izbegao pitanje da li bih filozofski umeo da interpretiram stvarnost Prodavnica cimetove boje. Smatram da je racionalizacija viđenja stvari sadržane u umetničkom delu istovetna s demaskiranjem glumaca, ona je kraj zabave, osiromašenje problematike dela. Ne zbog toga što bi umetnost bila logogrif sa skrivenim ključem, a filozofija isti, ali rešen logogrif. Razlika je dublja. U umetničkom delu još uvek nije bila presečena pupčana vrpca koja je povezuje s celokupnom našom problematikom, tamo još uvek kruži krv tajne, krajevi sudova odlaze u noć koja nas okružuje i odatle se vraćaju ispunjeni tamnim fluidom. U filozofskoj interpretaciji imamo još samo anatomski preparat oparan sa celokupne problematike. I pored toga zanimalo bi me kako bi u diskurzivnom vidu zvučao filozofski credo Prodavnica cimetove boje. To će pre biti pokušaj opisa tamo date stvarnosti nego njeno utemeljenje.
Prodavnice cimetove boje nude određen recept za stvarnost, statuiraju specijalnu vrstu supstance. Sup-stanca te stvarnosti jeste u stanju neprestane fermen-tacije, klijanja, skrivenog života. Ne postoje mrtvi, tvrdi, ograničeni predmeti. Sve difundira izvan svojih granica, traje samo časak u određenom obliku, da bi ga prvom prilikom napustio. U običajima, načinima bivstvovanja te stvarnosti ispoljava se svojevrsno načelo – pan-maskarade. Stvarnost samo naizgled, šale radi, zabave radi poprima određene oblike. Ko je čovek, a ko je bubašvaba, taj oblik ne seže do suštine, samo je na časak prihvaćena uloga, samo ljuštura koja će uskoro biti zbačena. Ovde je statuiran određen krajnji monizam supstance, za koju su pojedini predmeti jedino maske. Život supstance zasniva se na korišćenju ogromnog broja maski. To putovanje formi je suština života. Zbog toga ta supstanca zrači oreol neke panironije. Tamo je nepre-stano prisutna atmosfera kulisa, zadnje strane scene, gde se glumci zacenjuju od smeha zbog patosa svojih uloga nakon skidanja kostima. U samoj činjenici pojedinačnog postojanja sadržana je ironija, nasamarivanje, isplažen jezik lude. (Tu, čini mi se, postoji dodirna tačka između Prodavnica cimetove boje i sveta Tvojih slikarskih i scenskih kompozicija).
Ne umem da kažem kakav je smisao te univerzalne deziluzije stvarnosti. Jedino mogu da tvrdim da bi bila nesnosna, ako ne bi dobila oštetu u nekoj drugoj dimenziji. Na izvestan način osećamo duboko zadovolj-stvo zbog tog popuštanja tkiva stvarnosti, zainteresovani smo za taj bankrot realnosti.
Govorilo se o destruktivnoj tendenciji knjige. Možda je tako s tačke gledišta određenih utvrđenih vrednosti. Međutim, umetnost operiše u predmoralnim dubinama, u tački u kojoj je vrednost tek in statu nascendi (lat. u nastajanju, u zametku, prim. prev.).
Umetnost kao spontano izjašnjenje života postavlja zadatak etici – ne suprotno. Ako bi umetnost trebalo samo da potvrdi šta je utvrđeno – bila bi nepotrebna. Njena uloga se sastoji u tome da bude sonda spuštena u bezimeno. Umetnik je aparat koji registruje procese u dubini, gde se stvara vrednost.
Destrukcija? Međutim činjenica je da je taj sadržaj postao umetničko delo znači da je afirmišemo, da su se naše spontane dubine izjasnile za nju.
U koji žanr spadaju Prodavnice cimetove boje? Kako ih klasifikovati? Prodavnice smatramo auto-biografskim romanom. Ne samo zbog toga što su pisane u prvom licu i što u njima možemo otkriti određene događaje i doživljaje iz autorovog detinjstva. One su autobiografija ili pre duhovna genealogija, genealogija kat' exochen, jer pokazuju duhovni rodoslov sve do dubina, u kojima prelazi u mitologiju i gubi u mitološkom buncanju. Uvek sam osećao da se koreni individualnog duha koji se pružaju dovoljno daleko u dubinu, gube u nekom mitskom matičnjaku. To je krajnje dno, izvan koga se dalje ne može.
Impozantnu umetničku realizaciju te misli kasnije sam našao i u Legendi o Josifu Tomasa Mana, gde je izvedena u monumentalnom vidu. Man pokazuje kako se na dnu svih ljudskih zbivanja, kada se odstrani pleva vremena i mnogobrojnosti, pokazuju određene pra-sheme, «legende», na kojima se ti događaji formiraju u vidu velikih ponavljanja. Kod Mana to su biblijske priče, drevni mitovi Vavilona i Egipta. Ja sam se trudio da na svojoj skromnijoj lestvici pronađem vlastitu, privatnu mitologiju, vlastitu «priču», vlastiti mitski rodoslov. Kao što su antički narodi izvodili svoje pretke iz mitoloških brakova s bogovima, tako sam pokušao da za sebe statuiram neku mitsku generaciju predaka, fiktivne poro-dice, iz koje se izvodi moj istinski rod.
Na neki način te «priče» su istinite, predstavljaju moj manir života, moju pojedinačnu sudbinu. Dominanta te sudbine je duboka usamljenost, odsečenost od stvari svakodnevnog života.
Usamljenost je onaj reaktiv koji vodi stvarnost ka fermentaciji, uklanjanju taloga figura i boja.
Tygodnik Ilustrowany, 1935, nr 17
S poljskog prevela Biserka Rajčić