Misterija Katedrala

Fulkaneli

MISTERIJA KATEDRALA

Ezoteričko tumačenje hermetičkih simbola Veledela

Preveo Jovica Aćin

1

Najjači utisak iz naše prve mladosti – imali smo sedam godina – kojeg se još živo sećamo, bila je emocija izazvana, u našoj detinjoj duši, izgledom gotske katedrale. Bili smo smesta ushićeni, zaneseni, obuzeti divljenjem, nesposobni da se otrgnemo od privlačnosti čudesnog, od magije veličanstvenog, ogromnog, vrtoglavog, koja je izbijala iz tog više božanskog nego ljudskog dela.

Otada, vizija se preobrazila, ali je utisak ostao. Pa ako su okolnosti i preinačile spontani i patetični karakter prvog susreta, nikada se nismo mogli odbraniti od svojevrsnog zanosa pred tim nad portalima podignutim slikovnicama čiji listovi od oblikovanog kamena sežu do neba.

Na kojem jeziku, kojim sredstvima bismo mogli da im izrazimo naše divljenje, da im posvedočimo našu zahvalnost, sva iskrena osećanja koja ispunjavaju naše srce? Kako da – za sve što su nas naučili da uživamo, spoznajemo, otkrivamo – zahvalimo tim nemim remek-delima, tim majstorima bez reči i bez glasa?

Bez reči i bez glasa? – Ma šta pričamo? Ako su te kamene knjige već sa skulpturisanim slovima, sa bareljefnim rečenicama, s lučnim mislima, one ne govore manje duhom, neprolaznim, koji zrači s njihovih stranica. Jasnije od njihove mlađe braće, rukopisa i štampanih tabaka, one nad njima imaju prednost da prevode samo jedan, jedinstveni, apsolutni smisao, po izrazu jednostavan, po interpretaciji čedan i živopisan, smisao pročišćen od finesa, aluzija, književnih dvosmislenosti.

„Jezik kamenja kojim govori ta nova umetnost“ – veli nam s mnogo istinitosti Kolfs (2) – „u isti mah je jasan i uzvišen. Ona podjednako govori duši najsmernijih i duši najobrazovanijih. Kakav je samo uzbudljiv jezik ta gotika kamenja! Tako uzbudljiv, u stvari, da pesme Orlanda iz Lasusa ili Palestrinine, Hendlove ili Freskobaldijeve kompozicije za orgulje, orkestarska dela Betovena ili Kerubinija, kao i, veće od svega toga, jednostavno i vedro grgurovsko pojanje, možda jedina istinska pesma, mogu jedino da pridodaju emocijama koje sama katedrala već izaziva. Nesrećni su oni koji ne vole gotsku arhitekturu, ili ih makar oplakujmo kao one koji su lišeni srca.“

Svetilište Tradicije, Nauke i Umetnosti, gotska katedrala ne sme biti posmatrana jedino kao rad posvećen slavi hrišćanstva nego pre kao utelovljenje ideja, stremljenja, elemenata vere rasprostrtih među ljudima, kao savršena celina kojoj se možemo obraćati a da ipak nikada ne prodremo u religijsku, laičku, filozofsku ili socijalnu misao naših predaka.

Odvažni svodovi, otmenost lađa, raspon srazmera i lepota izvedbe čine od katedrale originalno delo neuporedive harmonije, ali koje, izgleda, upražnjavanje kulta nije kadro da u potpunosti ispuni.

Ako, s jedne strane, sabranost, pod spektralnim i polihromnim svetlom iz visokih prozora s obojenim oknima, i tišina pozivaju na molitvu, pripremaju nas za meditaciju, s druge strane, u svojoj izvanrednoj snazi, sklop, struktura i ornamentacija izlučuju i reflektuju manje utešne senzacije, duh više laički i, recimo, bezmalo paganski. U tome je mogućno raspoznati, osim plamenog nadahnuća iznedrenog iz jedne jake vere, hiljadu preokupacija velike narodne duše, afirmaciju njene svesti, njene volje, sliku njene misli kad joj sagledamo složenu, apstraktnu, suštinsku, suverenu stranu.

Ako u zdanje dolazimo da bismo prisustvovali bogosluženju, ako ulazimo u nekoj posmrtnoj povorci ili u veseloj procesiji o velikim praznicima, komešamo se tamo i drugim povodima. Tamo se održavaju i politički skupovi kojima predsedava biskup, raspravlja se o cenama žita i stoke, suknari utvrđuju kurs tekstila, ljudi tamo hitaju da bi našli podršku, zatražili savet, zamolili oproštaj. Jedva da ima nekog zanatskog udruženja koje tamo ne proslavlja majstorski rad svog novog člana i da se tamo ne skupljaju, jednom godišnje, pod okriljem svog sveca zaštitnika.

Mnoge ceremonije, veoma privlačne za gomilu, održavane su tamo tokom divnog srednjovekovnog razdoblja. Bio je Praznik luda, ili mudraca, procesijski hermetički kermes koji je kretao od crkve sa svojim papom, svojim dostojanstvenicima, svojim zane-senjacima, svojim narodom – narodom Srednjeg veka, bučnim, vragolastim, lakrdijaškim, prepunim životne snage, zanosa i žara – i razmileo se gradom… Kakva je to tek bila razveseljavajuća satira na račun neznalačkog sveštenstva, potčinjenog autoritetu prerušene Nauke, satrvenog pod bremenom neke nedodirljive superiornosti. Ah, Praznik luda, s njegovim dvokolicama Trijumfa Baha, u koje su upregnuti kentaur i kentaurka, goli kao i sam bog, u pratnji velikog Pana; opsceni karneval koji zaposeda sveto zdanje! Zamislite samo, nimfe i najade izlaze s kupanja; olimpska božanstva bez oblaka i bez plašteva: Junona, Dijana i Latona zakazuju sastanak u katedrali da bi slušale misu! A tek kakvu misu! Komponovao ju je inicijat Petar od Korbeja, nadbiskup Sansa, po paganskom ritualu, i tokom koje se pastva, 1220. godine, odaziva bahanalijskim kricima radosti: Evoe, Evoe! – A učenjaci delirično uzvraćaju:

Haec est clara dies clararum clara dierum!
Haec est festa dies festarum festa dierum! (3)

Bila je i Magareća slava, gotovo jednako raskošna kao i Praznik luda, s trijumfalnim ulaskom, ispod svetih lukova, Majstora Aliborona, čija su kopita nekada odzvanjala pločnikom jevrejskog Jerusalima. Naš slavni Hristonosac bio je tu veličan tokom naročitog služenja u kojem mu je pripisivana, po rečima poslanice, ona magaračka snaga koja je Crkvu nagradila zlatom Arabije, tamjanom i smirnom zemlje Sabe. Tu je grotesknu parodiju sveštenik, nesposoban da je shvati, prihvatao ćutke i glave pognute pod gromoglasnim smehom tih mistifikatora iz zemlje Sabe ili Kabe, to jest kabalista lično! I baš nam dleto majstora živopisaca toga doba potvrđuje ove neobične šaljive proslave. U stvari, u lađi Bogorodičine crkve u Strazburu, piše Vitkovski, (4) „bareljef na jednom od kapitela velikih stubova reprodukuje satiričnu procesiju u kojoj se izdvaja svinja sa škropionicom i praćena magarcima odevenim u svešteničke mantije i majmunima ukrašenim raznim religijskim atributima, kao i lisica zatvorena u ćivotu. To je Lisičja procesija ili Magareća slava“. Dodajmo da istovetni prizor, iluminisan, figurira u rukopisu br. 5055, folio 40, u Nacionalnoj biblioteci.

Bilo je, konačno, bizarnih običaja u kojima se jasno nazirao, često u čistom obliku, izvesni hermetički smisao, i koji su se svake godine obnavljali i za pozornicu imali gotsku crkvu. Tako, na primer, Bičevanje Aleluje, pri čemu deca horisti energičnim udarcima biča isteruju svoje zujeće čigre [sabots] (5) iz lađa katedrala u Langru. Potom, Karnevalska povorka Velikog posta. Onda, Šomonska đavolijada. Procesije i gozbe Dižonske pešadije, poslednji odjek Praznika luda, s njegovom Ludom majkom, s rableovskim diplomama, s njegovim stegom na kojem se dva brata, glavom među kolenima, zabavljaju otkrivajući svoje guzove. Zatim, posebna Igra pelota, koja se izvodila unutar Svetog Etjena, katedrale u Okseru, i iščezla oko 1538. godine, itd.

2

Katedrala je gostoljubivo pribežište svim nevoljnicima. Bolesnici koji dolaze u Bogorodičinu crkvu u Parizu mole Boga da im olakša patnje, i tamo ostaju sve do svog potpunog isceljenja. Njima je dodeljena kapela, smeštena kod drugih vrata, i obasjana sa šest svetiljki. Tu oni provode noći. Tu im lekari daju savete, na samom ulazu u baziliku, oko škropionice. I tu Fakultet medicine, napustivši u 13. veku univerzitet da bi delovao nezavisno, drži predavanja, sve do 1454. godine, u vreme svog poslednjeg zasedanja koje je sazvao Žak Depar.
To je nepovredivo utočište proganjanih ljudi i grobnica uglednih pokojnika. To je grad u gradu, intelektualno i moralno središte, srce javne delatnosti, apoteoza misli, znanja i umetnosti.
Sa silnim procvatom njene ornamentacije, po raznolikosti tema i prizora koji je ukrašavaju, katedrala se javlja kao izuzetno kompletna i raznovrsna, čas bezazlena, čas otmena, svakad živa enciklopedija svih srednjovekovnih saznanja. Te sfinge od kamena su, tako, vaspitači, prvorazredni poučnici.

Mnoštvo narogušenih himera, groteski, smešnih i strašnih figura, obrazina, pretećih oluka – zmajevi, vukodlaci, taraske, (6) psoglavi – sekularni je čuvar predačke baštine. Umetnost i nauka, nekada koncentrisane u velikim manastirima, izmakle su iz njihove izdvojenosti i slile se u katedralsko zdanje, okačile se o zvona, vrškove, podupirače lukova. Vise sa svoda, naseljavaju niše, pretvaraju okna u drago kamenje, a tuč u zvonku vibraciju. Rasprostiru se portalima u veselom uzletu slobode i izraza. Ništa svetovnije od egzoterizma ove nastave, ništa ljudskije od tog obilja originalnih slika, živih, slobodnih, nemirnih, živopisnih, pokatkad haotičnih, uvek zanimljivih! Ništa uzbudljivije od tih mnogostrukih svedočanstava iz svakodnevnog života, o ukusu, idealima, instinktima naših očeva, ništa čarnije, naročito, od simbolizma drevnih alhemičara, obično prevođenim skromnim srednjovekovnim statuama! U tom pogledu, Bogorodičina crkva u Parizu, crkva filosofâ, neosporno je jedan od najsavršenijih uzoraka i, kako je to rekao Viktor Igo, „najbesprekorniji pregled hermetičkog znanja, za koje je crkva Svetog Jakova Klaničkog bila tako kompletan hijeroglif“.

Alhemičari 14. veka sretali su se tamo, jednom nedeljno, na Saturnov dan, bilo u velikom tremu, bilo kraj Portala svetog Marsela, ili pak kod malih Crvenih vrata, dekorisanih salamandrima. Dionisije Zaharije nam kaže da se taj običaj upražnjavao čak i 1539. godine, „nedeljom i prazničnim danima“, a Noel Difel veli da je „Bogorodičina crkva u Parizu bila veliko sastajalište tih akademičara“. (7)

Tamo je, usred zasenjenosti oslikanim i pozlaćenim gotskim lukovima, (8) nanizanim svodovima, timpanonima s višebojnim figurama, svaki izlagao rezultat svojih radova i razvijao konsekvence svojih istraživanja. Iznošene su verovatnoće, raspravljalo se o mogućnostima, na licu mesta je izučavana alegorija o veleknjizi, a najmanje živ deo tih sastanaka nikako nije bilo zamršeno tumačenje misterioznih simbola koji su ih okruživali.

Posle Gobinoa od Monluizana, Kambrijela i tutti quanti, poduhvatićemo se pobožnog hodočašća, govorićemo o kamenju i ispitivati ga. Eto, već kasnimo! Vandalizam Sufloa uništio je veliki deo onoga čemu se u 16. veku sufler (9) mogao diviti. I ako umetnost duguje neku zahvalnost arhitektima Tusenu, Žefrou Dešonu, Besvilvaldu, Viole-le-Diku i Lasusu koji su restaurisali baziliku, koju je Škola tako mrsko isprofanisala, Nauka nikada neće ponovo naći ono što je izgubila.

Kako god bilo, i uprkos tim žalosnim sakaćenjima, motivi koji su još ostali prilično su brojni da ne bismo žalili vreme i trud za posetu. Smatraćemo se, dakle, zadovoljni i dobro nagrađeni za naš napor, ako bismo mogli da probudimo čitaočevu radoznalost, da zadržimo pažnju pronicljivog posmatrača i ljubiteljima okultnog pokažemo da nije nemogućno iznova naći smisao arkane skriven pod okamenjenom koricom čudesne knjige magije.

3

Pre svega, neophodno je da kažemo reč o terminu gotski, primenjenom na francusku umetnost koja nameće svoje propise svim tvorevinama Srednjega veka, i čiji uticaj zahvata period od 12. do 15. veka.

Neki su bili skloni, pogrešno, da njegovo poreklo vide u Gotima, starom narodu Germanije. Drugi su verovali da se tako, sugerišući nešto varvarsko, radi poruge, naziva forma umetnosti čija su originalnost i krajnja posebnost izazivali skandal u 17. i 18. veku; takvo je mišljenje klasične škole, prožete dekadentnim načelima Renesanse.

Istina, međutim, koja izlazi iz usta naroda, očuvala je izraz gotska umetnost, uprkos naporima Akademije da ga zameni izrazom šiljata umetnost. Postoji u tome izvesni tamni element koji bi morao da naše lingviste, neprestano u vrebanju etimologija, podstakne na razmišljanje. Otkuda, naime, da je tek nekoliko leksikologa naišlo na pravu etimologiju? – Naprosto zato što je objašnjenje moralo biti traženo u kabalističkom poreklu reči pre nego u njenom doslovnom korenu.

Neki pronicljivi autori, a manje površni, bili su zatečeni sličnošću koja postoji između reči gotsko [gothique] i goetsko [goétique], i pomislili su da mora postojati tesan odnos između gotska umetnost i goetska ili magijska umetnost.

Za nas, gotska umetnost [art gothique] tek je ortografska deformacija reči argotsko [argotique], čija homofonija je savršena, saglasna fonetskom zakonu koji, u svim jezicima i bez obzira na pravopis, vlada tradicionalnom kabalom. Katedrala je delo art goth ili argot. No, rečnici definišu argot kao „poseban jezik kojim govore pojedinci zainteresovani da međusobno saopštavaju svoje misli, a da ih pri tome ne razumeju oni koji ih okružuju“. To je, dakle, govorna kabala. Argoti, oni koji koriste taj jezik, jesu hermetički potomci argo-nauta, onih koji su porinuli brod Argo, govorili argotskim jezikom – našim zelenim jezikom [langue verte, u srpskom je to šatrovački, šatro, šatrovac] – i otplovili na srećne obale Kolhide da bi tamo osvojili Zlatno runo. I danas se još kaže za veoma inteligentnog, ali i veoma lukavog čoveka: on zna sve, razume argo. Svi inicijati izražavali su se u argou, baš kao i skitnice s Dvora čudesa, s pesnikom Vijonom na čelu, te frimasoni, ili framasoni iz Srednjeg veka, „članovi Božje lože“, koji gradiše argotska remek-dela da im se danas divimo. Upravo oni, ti nauti [mornari] graditelji poznaju put do Hesperidskog vrta…

I danas još, poniženi, bedni, prezreni, pobunjenici koji žude za slobodom i nezavisnošću, proskribovani, lutalice i nomadi govore argo, to prokleto narečje, prognano iz visokog društva, iz plemstva, koje je tako malo plemenito, iz sitog i samozadovoljnog građanstva, uvaljanog u hermelinsko krzno njihove ignorancije i taštine. Argo ostaje jezik pojedinaca, manjine koja živi izvan prihvaćenih zakona, konvencija, običaja, protokola, i koje nazivaju mangupi [voyous], to jest oni koji vide [voyants], kao i, još izražajnije, sinovi ili deca sunca. Gotska umetnost je, u stvari, art got ili cot (Co), umetnost svetlosti ili duha. (10)

Ovo su, pomislićete, puke igre reči. Prihvatamo. Suština je da one vode našu veru ka izvesnosti, ka pozitivnoj i naučnoj istini, koja je ključ religijske misterije, i ne dopuštaju joj da luta po hirovitom lavirintu mašte. Nema ovde ni slučajnosti ni podudarnosti, niti nepredvidive veze. Sve je predviđeno, uređeno, regulisano, i nije na nama da po našoj želji preinačavamo nedokučivu volju Sudbine. Ako nam uobičajeni smisao reči ne omogućava nikakvo otkriće kadro da nas uzdigne, pouči, približi Tvorcu, reči su nekorisne. Takva reč, izgovorena, koja čoveku obezbeđuje neospornu nadmoć, suverenost koju poseduje nad svim što je živo, gubi svoju plemenitost, veličinu, lepotu, i samo je žalosna taština. Ali, jezik, instrument duha, iako je tek odraz univerzalne Ideje, ima sopstveni život. Ništa ne izmišljamo, ništa ne stvaramo. Sve je u svemu. Naš mikrokosmos samo je beskrajno mala, živa, misleća, više ili manje nesavršena čestica makrokozma. Ono što verujemo da nalazimo jedino naporom svoje inteligencije, već negde postoji. Vera nam daje predosećanje onoga što jeste; otkrovenje nam za to nudi apsolutni dokaz. Često prolazimo pored fenomena, ili čak čuda, a da ga ne zapažamo, slepi i gluvi. Kakva bismo čudesa, kakve netaknute stvari tek otkrili ako bismo umeli da rastavljamo reči, lomimo njihovu ljusku i oslobađamo duh, božansko svetlo koje one sadrže! Isus se izražavao jedino u parabolama; možemo li da poreknemo istinu koju nam one prenose? I u običnom razgovoru, nisu li dvosmislenosti, približnosti, kalamburi ili asonance karakteristične za ljude od duha, srećne da izmaknu tiraniji doslovnog, i tako se pokazuju kao kabalisti a da to i ne znaju?

Dodajmo, najzad, da je argo jedan od izvedenih oblika jezika ptica, majke i čelnice svih drugih, jezika filosofa i diplomata. To je jezik koji Isus otkriva svojim apostolima, predajući im svoj duh, Sveti duh. To je onaj koji poučava o misteriji stvari i razotkriva najskrovitije istine. Drevne Inke su ga nazivali Dvorski jezik, zato što je bio blizak diplomatama. Njima je on davao ključ za dvostruku nauku: nauku svetu i nauku profanu. U Srednjem veku je za njega govoreno Vesela nauka ili Veselo znanje, Jezik bogova, Bogo-Boca. (11) Život Gargantue i Pantagruela Fransoa Rablea jeste ezoteričko delo, roman u argou. Dobri paroh iz Medona otkriva se u tom delu kao veliki inicijat, i uz to prvorazredni kabalista. Tradicija nam potvrđuje da su jezik ptica ljudi govorili pre izgradnje Vavilonske kule, uzroka njegovog iščašenja i, u većini čovečanstva, totalnog zaborava tog svetog idioma. Danas, osim u argou, njegov karakter nalazimo u nekim lokalnim jezicima, kao što su pikardski, provansalski itd., i u ciganskom jeziku.

Prema mitologiji, čuveni vidovnjak Tiresija (12) savršeno je poznavao jezik ptica, kojem ga je podučila Minerva, boginja Mudrosti. On ga je, veli se, podelio s Taletom iz Mileta, Melampom i Apolonijem iz Tijane, (13) fiktivnim likovima čija nam imena govore rečito, u nauci koja nas zanima, i prilično jasno da bi bilo potrebe da ih analiziramo na ovim stranicama.

4

Uz retke izuzetke, plan gotskih crkvi – katedrale, opatije ili kolegijumske crkve – sledi oblik latinskog krsta položenog na tlo. Ali, krst je alhemijski hijeroglif topioničkog lonca [creuset], koji se nekada nazivao cruzol, crucible i croiset (prema Dikanžu, u vulgarnom latinskom, crucibulum, lonac za topljenje, ima za koren crux, crucis, krst).

U loncu, u stvari, prvobitna materija, poput samog Hrista, trpi Muku; u loncu ona umire da bi zatim uskrsla, pročišćena, spiritualizovana, već preobražena. Uostalom, ne izražava li narod, verni čuvar usmenih predanja, ljudsko iskušavanje na zemlji religijskim parabolama i hermetičkim poredbama? – Nositi svoj krst, izdržati svoju kalvariju, proći kroz lonac egzistencije; u ovim svakodnevnim izrekama opet nalazimo isti smisao izražen istim simbolizmom.

Ne zaboravimo da će se oko svetlosnog krsta, što ga je Konstantin video u snu, pojaviti sledeće reči, koje je on dao da se ispišu u njegovom geslu: In hoc signo vinces – Pobedićeš pod ovim znakom. Setite se, braćo alhemičari, i da krst nosi otisak tri klina koja su poslužila za žrtvovanje Hrista-telesne materije: slika triju pročišćenja železom i vatrom. Promislite takođe ovo jasno mesto kod svetog Avgustina, u njegovoj Raspri s Trifonom (Dialogus cum Tryphone, 40): „Misterija jagnjeta čije žrtvovanje je Bog naložio za Uskrs“, kaže on, „bila je figura Hrista, u kome oni koji veruju nalaze svoje boravište, to jest u sebi samima, svojom verom u njega. Ali, to jagnje, za koje zakon propisuje da se ispeče u celosti, bilo je simbol krsta koji je Hristos morao da pretrpi. Jer, jagnje, da bi bilo pečeno, namešteno je tako da prikazuje krst: jedna od grana krsta probija ga skroz, od donjih ekstremiteta do glave, druga grana mu prolazi kroz gornji deo grudi i drži jagnjetove prednje noge (na grčkom je to rečeno: ruke, Ce…rej).“

Krst je pradrevni simbol, korišćen u svim vremenima, u svim religijama, kod svih naroda, i pogrešili bismo da ga smatramo nekim posebnim amblemom hrišćanstva, kako to više nego opširno pokazuje opat Anso. (14) Kazaćemo čak da plan velikih religijskih zdanja u Srednjem veku, uključivanjem polukružne ili eliptične apside spojene s horom, pretpostavlja oblik egipatskog hijeratskog znaka krsta s petljom, zvanog ank, koji označava Univerzalni život skriven u stvarima. Primer za to je mogućno videti u muzeju Svetog Germana Livadskog, na hrišćanskom sarkofagu koji potiče iz kripti Svetog Onorata kod Arla. S druge strane, hermetički ekvivalent znaka ank jeste amblem Venere ili Kipride (na grčkom, KÚprij, nečista), tj. onečišćeni bakar koji su izvesni, da bi još više ogoleli smisao, prevodili sa tuč i mesing. „Izbeli mesing i spali svoje knjige“, ponavljaju nam svi dobri autori. KÚproj je ista reč kao Soufroj, sumpor, koja ima značenje otpada, balege, đubrišta, smeća. „Ko je mudar, naći će naš kamen ma i na đubrištu“, piše u Kosmopoliti, „dok neznalica neće moći poverovati ni da je u zlatu.“

I tako nam plan hrišćanskog hrama otkriva svojstva prvobitne materije, i njene pripreme, putem znaka Krsta. A to, za alhemičare, okončava s dobijanjem Prvog kamena, ugaonog kamena Veledela filosofa. (15) Na tom kamenu je Isus podigao svoju Crkvu, a srednjovekovni framasoni simbolički su sledili božanski primer. Ali, pre nego što je otesan da bi poslužio za osnovu u radu gotske umetnosti, kao delu filosofske umetnosti, sirovom kamenu, nečistom, materijalnom i grubom, pripisivana je slika đavola.

Bogorodičina crkva u Parizu posedovala je sličan hijeroglif, koji se nalazio ispod ikonostasa, na uglu ograde hora. Bila je to figura đavola dok otvara ogromna usta i u kojima su vernici gasili svoje sveće, pa je, tako, izvajani kameni blok izgledao prljav od pokapalog voska i crn od dima. Narod je tu priliku zvao Meštar Petar od Roglja, što je neprestano zbunjivalo arheologe. Ali, ta figura, namenjena prikazivanju početne materije Dela, personifikovana u aspektu Lucifera (koji donosi svetlost – jutarnja zvezda), bila je simbol našeg ugaonog kamena, kamena od ćoška, kamena temeljca od roglja. „Kamen koji zidari odbaciše“, piše Amiro, (16) „postao je kamen temeljac od ćoška, na kojem počiva cela struktura zdanja; ali koji je kamen spoticanja i kamen srama o koji se oni satiru u svojoj ruševini.“ Što se tiče tesanja ovog ugaonog kamena – pod tim mislimo na njegovu pripremu, mogućno ju je videti na istinski divnom bareljefu iz toga doba, skulpturisanom na spoljašnjoj strani zdanja, na apsidalnoj kapeli koja gleda na Ulicu Bogorodičine opatije.

5

Dok je dekorisanje izbočenih delova bilo rezervisano za slikoklesara [tailler d’imaiges, skulptor], na keramičara je čekalo ornamentisanje tla u katedralama. Ono je obično bilo popločano, ili kaldrmisano pločicama od pečene gline, oslikanih i prevučenih olovnim emajlom. Ta je umetnost u Srednjem veku dostigla takvo savršenstvo da je istorijskim temama moglo biti obezbeđeno prilično raznolikosti u crtežu i boji. Korišćene su i višebojne mermerne kockice, onako kako su to radili vizantijski mozaičari. Među najčešće korišćenim motivima, vredi navesti lavirinte koji su se pružali po podu do mesta preseka glavne lađe i pobočnih lađa. Crkve u Sansu, Remsu, Okseru, Sen-Kventinu, Poatjeu, Bajeu, sačuvale su svoje lavirinte. U crkvi u Amijenu, u središtu lavirinta, mogla se videti široka ploča sa inkrustiranom crtom od zlata i polukrugom od istog metala, prizor podizanja sunca iznad horizonta. Kasnije je zlatno sunce zamenjeno bakarnim suncem, da bi i potonje onda nestalo i nikada ničim nije bilo zamenjeno. Što se tiče lavirinta u Šartru, pučki zvanog la lieue [milja] (umesto le lieu [mesto]), i ocrtanog na pločicama lađe, on je sastavljen od čitavog niza koncentričnih krugova koji se prepliću jedni u drugima u beskonačnoj raznolikosti. U njegovom središtu se nekada videla borba Teseja i Minotaura. To je još jedan dokaz infiltracije paganskih tema u hrišćansku ikonografiju i, sledstveno, dokaz za očigledni mito-hermetički smisao. Zbog toga se, međutim, ne bi trebalo upuštati u ustanovljavanje ma kakve veze između tih slika i čuvenih tvorevina iz antike, lavirinata u Grčkoj i Egiptu.

Po rečima Marslena Bertloa, (17) lavirint u katedralama, Solomonov lavirint, jeste „kabalistička figura koja se nalazi na početku nekih alhemijskih rukopisa, i koja je deo magijskih tradicija pripisanih Solomonovom imenu. To je niz koncentričnih krugova, prekinutih u izvesnim tačkama, tako da formiraju neobičnu i nerazmrsivu putanju“.

Slika lavirinta javlja nam se, dakle, kao amblematična za ukupan rad na Delu, s obe njegove prepreke: put koji valja slediti da bismo doprli do središta, gde se vodi opasna borba dveju priroda, i druga – staza koje umetnik mora da se drži da bi izišao. Tu mu je potrebna Arijadnina nit, ukoliko ne želi da zaluta u meandrima rada, ne uspevajući da otkrije izlaz iz njega.

Naša namera nije da napišemo, kao što je to učinio Batsdorf, neku specijalnu raspravu koja bi poučila šta je Arijadnina nit koja je Teseju omogućila da izvrši svoj naum. Nego, oslanjajući se o kabalu, nadamo se da inteligentnije istraživače snabdemo s nekoliko potankosti o simboličkoj vrednosti čuvenog mita.

Arijadna [Ariane] jeste forma od airagne (araignée [pauk]), dobijena metatezom glasa i. U španskom jeziku, ñ se izgovara kao nj [gn]; gr. ¢r£cnh može se, dakle, čitati kao arahné, arahni, arahgne. Nije li naša duša pauk koji plete naše sopstveno telo? Ali, ta reč priziva još i druga oblikovanja. Glagol gr. a…rw znači uzeti, uhvatiti, zgrabiti, privući; otuda gr. aˆrhn jeste ono što uzima, hvata, privlači. Dakle, gr. aˆrhn je magnet, svojstvo zatočeno u telu i koje Mudraci nazivaju svojom magnezijom. Nastavimo. Na provansalskom jeziku, železo se zove aran i iran, zavisno od narečja. To je neimar Hiram, božanski Malj, arhitekta Solomonovog hrama. (18) Pauk se, među felibrima, (19) naziva aragno i iragno, airagno; na pikardskom jeziku, arègni. Uporedimo sve to sa grčkim Sˆdhroj, železo i magnet. Ta reč ima dva značenja. I to nije sve. Glagol gr. ¢rÚw izražava uzdizanje jedne zvezde koja izlazi iz mora: otuda gr. aruan (aryan), zvezda koja izlazi iz mora, diže se; gr. aruan, ili ariane, jeste, dakle, Orijent, permutacijom vokala. Nadalje, gr. ¢rÚw znači i privlačiti; pa je gr. aruan i magnet. Ako sada to uporedimo sa gr. ¢rÚw, od kojeg je poteklo latinsko sidus, sideris, zvezda, prepoznaćemo naš aran, iran, airan u provansalskom, aruan u grčkom, izlazeće sunce.

Arijadna, mistički pauk, nestavši iz Amijena, ostavila je na podnim pločama hora samo trag svoje mreže…
Podsetimo se, uzgred, da je najčuveniji od antičkih lavirinta, lavirint u Knosu na Kritu, koji je 1902. godine otkrio dr Evans sa Oksforda, bio nazivan Absolum. Zapazićemo, pak, da je ovaj izraz blizak Apsolutu, kako su drevni alhemičari označavali kamen mudrosti, filosofski kamen.

6

Apside svih crkvi okrenute su prema jugoistoku. Njihova fasada je okrenuta prema severozapadu, dok su bočne lađe, formirajući ruke krsta, usmerene od severoistoka ka jugozapadu. To je nepromenljiva orijentacija kojom se htelo da vernici i profani, ulazeći u hram sa zapada, ušetaju pravo do svetilišta koje gleda na stranu sunčevog izlaska, prema Orijentu, Palestini, kolevci hrišćanstva. Oni napuštaju mrak i idu prema svetlosti.

Zbog toga rasporeda, od tri prozorske ruže koje ukrašavaju pobočne lađe i veliki trem jedna nikada nije obasjana suncem. To je severna ruža koja zrači s fasade leve pobočne lađe. Druga se kupa u podnevnom suncu; to je južna ruža, otvorena na krajnjem krilu desne pobočne lađe. Poslednja je osvetljena obojenim zracima sunca na zalasku; to je velika ruža, s portala, koja površinom i sjajem nadmašuje svoje pobočne sestre. Tako se, na čelnoj fasadi gotskih katedrala, razvijaju sve boje Dela, po kružnom procesu koji ide od tame, oličene u odsutnosti svetla i crnom bojom, do savršenosti jarkocrvene svetlosti, prelazeći preko bele boje, smatrane „srednjim pojasom između crnog i crvenog“.

U Srednjem veku, središnja ruža [rozeta, prozor] na tremovima nazivala se Rota, točak. Međutim, točak je alhemijski hijeroglif za vreme neophodno za pečenje filosofske materije i, stoga, za ukupno pečenje. Podjarena, konstantna i jednaka vatra, koju umetnik održava danju i noću tokom ove operacije, iz spomenutog razloga nazvana je vatra točka. Ipak, osim toplote neophodne za rastapanje kamena filosofâ, nužan je još i drugi element zvani tajna ili filosofska vatra. To je poslednja vatra, izazvana običnom toplotom, koja pokreće točak i stvara razne fenomene što ih umetnik posmatra u svojoj posudi:

Preporučujem ti da ideš ovim putem a ne drugim;
Prati samo tragove moga točka.
A da bi toplota bila svuda jednaka,
Ne silazi suviše zemlji i ne penji se odveć nebu.
Jer, penjući se odveć nebu, zapalićeš se,
Silazeći suviše zemlji, razbićeš se.
Ali, ako se održavaš na sredini svoga toka,
Staza će biti ravnija i put pouzdaniji. (20)

Ruža predstavlja, dakle, po sebi, delovanje vatre i njeno trajanje. Otuda su srednjovekovni dekorateri pokušavali da na svoje rozete prenesu pokrete materije uzburkane elementarnom vatrom, kao što se može primetiti na severnom portalu katedrale u Šartru, na ružama u Tulu, u Svetom Antoniju u Kompijenju itd. Učestanost vatrenog simbola u arhitekturi 14. i 15. veka, nesumnjivo karakterističnog za poslednji period srednjovekovne umetnosti, podstakla je da stil toga doba bude nazvan Rasplamsala gotika.

Neke ruže, amblematične za izvesne kompozicije, imaju posebni smisao koji još više naglašava svojstva te supstance kojoj je Tvorac udario pečat sopstvenom rukom. Taj magijski pečat ukazuje umetniku da je sledio pravi put i da je filosofska mikstura bila pripremljena saglasno kanonu. To je zrakasta figura, sa šest vrškova (digamma), zvana Zvezda magâ, koja zracima obasjava površinu štalskog đubreta, to jest sija iznad jasli u kojima počiva Isus, Dete-Kralj.

Među građevinama na kojima su ozvezdane ruže sa šest krakova – kako se tradicionalno reprodukuje Solomonov pečat 21 – navedimo katedralu Svetog Jovana i crkvu Svetog Bonaventure u Lionu (portalske ruže), crkvu Svetog Žengua u Tulu, te dve ruže na Svetom Vulfranu u Abevilu, pa portal Kalenda katedrale u Ruanu, onda veličanstvenu plavetnu ružu Svete kapele itd.

Budući od najveće važnosti za alhemičara – nije li taj znak zvezda koja ga vodi i najavljuje mu rođenje Spasitelja? – bilo bi na mestu da ovde okupimo izvesne tekstove koji prizivaju, opisuju i objašnjavaju njegovu pojavu. Čitaocu ćemo prepustiti brigu da ustanovi sve korisne srodnosti, da koordinira verzije i izdvoji pozitivnu istinu kombinovanu sa legendarnom alegorijom u tim enigmatičnim fragmentima.

7

U svojim Antiquitates rerum humanorum, Varon podseća na legendu o Eneji, koji spasava svoga oca i svoje kućne bogove iz Troje u plamenu i završava, posle dugih lutanja, na poljima Laurente, (22) kraju svoga putovanja. Za to on iznosi sledeći razlog:

Ex quo de Troja est egressus Æneas, Veneris eum per diem quotidie stellam vidisse, donec ad agrum Laurentum veniret, in quo eam non vidit ulterius; qua recognovit terras esse fatales. (23) (Od odlaska iz Troje, svakog dana i tokom dana, video je Venerinu zvezdu, sve dok nije stigao na Lorentska polja, gde je više nije video, i to ga uveri da su to zemlje označene prstom Sudbine.)

Evo sada predanja izvučenog iz rada s naslovom Setova knjiga i o kojoj jedan autor iz 6. veka izveštava sledećim rečima: (24)

„Čuo sam neke osobe kako govore o Pismu koje, ma koliko malo izvesno, nije protivno veri i prijatno ga je čuti. Tamo se može pročitati da je postojao narod na Dalekom istoku, na obalama Okeana, kod koga je bila Knjiga pripisana Setu, a koja je govorila o budućoj pojavi one zvezde i darovima namenjenim Detetu, a to predskazanje prenošeno je iz generacije u generaciju Mudraca, (25) sa oca na sina.

Oni među sobom izabraše dvanaest od najučenijih i najprivrženijim nebeskim misterijama, i pripremiše se na čekanje te zvezde. Ako bi neki od njih umro, njegov sin ili bliski rođak bio bi izabran na njegovo mesto.

Nazivali su ih, na njihovom jeziku, Magi, zato što su slavili Boga u tišini i šapatom.

Tokom svih godina, posle žetve, ti ljudi bi se penjali na brdo, na njihovom jeziku zvano Brdo pobede, na kojem je bila pećina izdubljena u steni, i prijatna za boravak zbog potoka i drveća koji su je okruživali. Došavši na to brdo, oni su se prali, molili se i hvalili Boga u tišini tokom tri dana. To su činili u svakom naraštaju, u iščekivanju neće li se, slučajno, ta zvezda sreće pojaviti za vreme njihove generacije. Tako, na koncu, ona se pojavi, na tom Brdu pobede, u vidu malog deteta i, pruživši im figuru jednog krsta, govoraše im, poučavaše ih i naloži im da pođu u Judeju.

Zvezda je išla ispred njih, i tako tokom dve godine, a ni hleba ni vode im nikada ne nedostajaše na njihovom putovanju.

O onome što su potom činili, izveštava se ukratko u Jevanđelju.“
Figura zvezde će biti različita, prema drugome predanju iz nepoznatog doba: (26)

„Tokom putovanja, koje će potrajati trinaest dana, Magi niti predahnuše niti se založiše; nisu za tim ni osećali potrebu, a taj period im izgledaše dug tek jedan dan. Što su bliže bili Vitlejemu, zvezda je bivala sve sjajnija; bila je u vidu orla, koji je leteo kroz vazduh i mahao krilima; iznad je bio krst.“

Sledeće predanje, s naslovom O stvarima koje će se zbiti u Persiji, od rođenja Hristovog, pripisano je Juliju Afrikancu, hronografu iz 3. veka, mada se ne zna kojem vremenu ona istinski pripada: (27)

„Prizor se odigrava u Persiji, u hramu Junoninom (gr. Hr¾j), koji je Kir podigao. Sveštenik objavljuje da je Junona začela. – Svi kipovi bogova, na tu vest, plešu i pevaju. – Silazi jedna zvezda i najavljuje rođenje Deteta koje je Počelo i Kraj. – Svi kipovi padaju licem na zemlju. – Magi obznanjuju da je to Dete rođeno u Vitlejemu i preporučuju kralju da uputi poslanike. – Tada se pojavljuje Bah (gr. D…onusoj), koji proriče da će to Dete isterati sve lažne bogove. – Magi odlaze, vođeni zvezdom. Dolaze u Jerusalim, sveštenicima obznanjuju rođenje Mesije. – U Vitlejemu, pozdravljaju Mariju, od jednog veštog roba naručuju njen portret s Detetom i smeštaju ga u svoj glavni hram, s natpisom: Jupiteru Mitri (gr. D…… Hl…w – bogu suncu), velikome Bogu, Kralju Isusu, persijsko carstvo čini ovu posvetu.“

„Svetlost ove zvezde“, piše sveti Ignjatije, (28) „nadmašivala je sve druge svetlosti; njen sjaj je bio neiskaziv, a njena novost takva da su oni koji su je gledali bili zaprepašćeni. Sunce, mesec i ostale zvezde formirale su hor oko te zvezde.“

Hugino iz Barme, u Praktikumu uz svoj rad, (29)koristi iste izraze u opisu materije Veledela, na kojoj se pojavljuje zvezda: „Uzmite istinsku zemlju“, kaže on, „dobro impregniranu zracima sunca, meseca i ostalih zvezda.“

U 4. veku je filozof Halkidije – koji je, po rečima Mulakije, poslednjeg od njegovih izdavača, zagovarao klanjanje bogovima Grčke, bogovima Rima i stranim bogovima – sačuvao spomen na zvezdu Magâ i objašnjenje učenjaka o njoj. Pošto je govorio zvezdi koju su Egipćani zvali Ahc i koja najavljuje nesreće, on dodaje:

„Postoji i druga, svetija i štovanija povest koja potvrđuje da je dizanjem izvesne zvezde bilo najavljeno, ne nevolja i smrt, već silazak jednog štovanog Boga, radi milosti razgovora sa čovekom i dobiti u smrtnim stvarima. Najučeniji od Haldejaca, videvši ovu zvezdu dok su noću putovali, kao ljudi savršeno uvežbani u osmatranju nebeskih tela, iznašli su, kako se pripoveda, da je u pitanju skorašnje rođenje nekog Boga, te utvrdivši veličanstvo tog Deteta, uputiše mu najbolje želje koje dolikuju tako velikom Bogu. To je vama znatno poznatije nego drugima.“ (30)– Halkidije se očigledno obraća nekom inicijatu.

Diodor iz Tarsa je čak eksplicitniji kada tvrdi da „ta zvezda nije bila od onih koje naseljavaju nebo, nego izvesno svojstvo ili urano-diurnalna (gr. qe…otšran) sila (gr. dunam…j), koja je poprimila formu zvezde da bi najavila rođenje Gospoda nad svima“. (31)

Jevanđelje prema svetom Luki, 2:8-14:

„A u istom tom kraju pastiri su noćivali pod vedrim nebom, stražareći kod svoga stada. I anđeo Gospodnji im pristupi i slava Gospodnja ih obasja, te se veoma uplašiše. Anđeo im pak reče:

Ne bojte se; jer gle, javljam vam dobru vest koja će na radost biti svem narodu. Danas vam se u gradu Davidovom rodio Spasitelj koji je Hristos Gospod. I ovo vam je znak: naći ćete dete povijeno u pelene gde leži u jaslama.

I odjednom se sa anđelom stvori mnoštvo nebeske vojske hvaleći Boga i govoreći: Slava Bogu na nebesima i na zemlji mir među ljudima koji su po Božjoj volji.“

Jevanđelje po svetom Mateju, 2:1-2, 7-11:

„A kada se Isus rodio u Vitlejemu judejskom za vreme kralja Iroda, gle, dođoše Mudraci sa istoka u Jerusalim, i rekoše: Gde je kralj Jevreja koji se rodio? – jer smo videli njegovu zvezdu na istoku i dođosmo da mu se poklonimo.“

„Tada Irod tajno dozva Mudrace i ispita ih tačno za vreme kada im se pojavila zvezda i, poslavši ih u Vitlejem, reče:

Idite i ispitajte tačno o Detetu, i kada ga nađete – javite mi da i ja dođem da mu se poklonim.

A oni, poslušavši kralja, odoše; i, gle, zvezda koju videše na istoku, iđaše pred njima dok ne dođe i ne stade nad mestom gde beše Dete.

A kad videše zvezdu, veoma se obradovaše. I ušavši u kuću, videše Dete s Marijom, majkom njegovom; padoše ničice i pokloniše mu se, otvoriše svoja blaga i prinesoše mu darove, zlato, tamjan i smirnu.“

Povodom stvari tako neobičnih i suočen s nemogućnošću da im uzrok nađe u nekom nebeskom fenomenu, zatečen misterijom koja nosi ove pripovesti, A. Boneti (32) se pita:

„Ko su ti Magi, mudraci, i šta valja misliti o toj zvezdi? Nad tim se, u ovome trenu, čude racionalni kritičari i drugi. Teško je odgovoriti na ta pitanja, budući da su i stari i moderni Racionalizam i Ontologizam, nalazeći sva svoja saznanja u sebi, zaboravili sva sredstva pomoću kojih su drevni narodi Orijenta čuvali svoja iskonska predanja.“

Prvi spomen te zvezde nalazimo u ustima Valamovim. Ovaj, rođen u Petoru na Eufratu, živeo je, po kazivanju, oko 1477. godine pre Hrista, usred asirskog carstva na njegovim počecima. Prorok ili mag u Mezopotamiji, Valam uzvikuje:

„Kako bih kleo onoga koga ne kune Bog? I kako bih pretio onome kome Jehova ne preti? Počujte!… Vidim je, ali ne sad; gledam je, ali ne izbliza… Zvezda će se dići iz Jakova i izići će Žezlo iz Izrailja…“ (Brojevi, 23:8, 24:17).

U simboličkoj ikonografiji, zvezda služi za označavanje podjednako začeća i rađanja. Majka Devica je često predstavljena sa zvezdanim oreolom. Devica kod Larmora (Morbihan), deo prekrasnog triptiha koji prikazuje Hristovu smrt i Marijinu patnju, Mater dolorosa, i gde se na nebu središnje kompozicije vide Sunce, Mesec, zvezde i Izidin plašt, u desnoj ruci ona drži veliku zvezdu, maris stella, epitet koji joj je, inače, pridan u jednoj od katoličkih himni.

Vitkovski (33) nam opisuje veoma zanimljivi vitraž koji je blizu sakristije, u staroj crkvi Svetog Jovana u Ruanu, danas srušenoj. Vitraž prikazuje Začeće svetog Romana. „Njegov otac Benoa, savetnik Klotara Drugog, i njegova majka Felicija legli su u postelju potpuno nagi, prema običaju koji će trajati do sredine 16. veka. Začeće je predstavljeno zvezdom koja blešti na pokrivaču u dodiru sa ženinim stomakom… Obod ovog prozora, već izuzetnog po glavnom motivu, bio je ukrašen medaljonima na kojima su se isticali, ne bez iznenađenja, Mars, Jupiter, Venera itd., i da ne bi bilo sumnje o njihovom identitetu, figura svakog božanstva popraćena je njegovim imenom.“

8

Kao što je ljudska duša s tajnim prevojima, tako i katedrala ima svoje skrovite hodnike. Rasprostirući se ispod crkvenog poda, oni formiraju kriptu (od grčkog KruptÒj, skriveno).

U tom podrumskom prostoru, vlažnom i hladnom, posmatrača obuzima posebno čuvstvo koje ga utišava: to je osećanje snage sjedinjene s tamom. Tu smo u skloništu mrtvih, kao u bazilici Sen-Deni, nekropoli uglednika, kao u rimskim katakombama, groblju hrišćana. Kamene ploče, mermerni mauzoleji, kovčezi, krhotine istorije, odlomci prošlosti. Sumorna i teška tišina ispunjava nadsvođene prostorije. Hiljade spoljašnjih šumova, ta zaludna jeka sveta, više ne dopiru do nas. Jesmo li to u pećinskim staništima kiklopa? Jesmo li na pragu danteovskog pakla, ili u podzemnim galerijama, tako širokogrudim, tako gostoljubivim prema prvim mučenicima? – Sve je misterija, trepet i strah u tom mračnom utočištu…

Oko nas su mnogobrojni, ogromni stubovi, debeli, ponekad u parovima, podignuti na svojim širokim osnovicama. Njihovi kapiteli su kratki, pomalo prljavi, pocrneli, zdepasti.
Oblici sirovi i neuglađeni, u kojima elegancija i bogatstvo zaostaju za solidnošću. Mišići nabrekli, zgrčeni pod naporom, i koji, ne klonuvši, dele divni teret celokupnog zdanja. Noćna volja, nema, čvrsta, napregnuta u večnom opiranju rušenju. Materijalna sila koju je neimar umeo da uredi i rasporedi, dajući svim tim udovima iskonski izgled jednog stada fosilizovanih slonova, međusobno stopljenih, uvećavajući kosti njihovih leđa, prazneći njihove kamene trbuhe pod pritiskom nekog preteranog tereta. Stvarna, ali okultna sila koja se tajno izvršava, razvija se u seni, deluje bez počinka u podrumskim dubinama sveukupnog dela. Takav utisak preovlađuje u posetiocu dok hodi galerijama gotskih kripti.

Nekada su podzemne odaje u hramovima služile kao boravište Izidinim kipovima koji, od uvođenja hrišćanstva u Galiju, postadoše one Crne device koje narod, u naše dane, okružuje naročitim štovanjem. Uostalom, njihova simbolika je istovetna; i jedne i druge na svojim postoljima pokazuju slavni ispis: Virgini pariturae, Devici koja će roditi. Bigarn (34) nam govori o mnogim Izidinim kipovima obeleženim istom izrekom. „’U svojoj knjizi De Dictis Germanicis, učeni Elija Šadije ukazao je’, kaže erudita Pjer Dižol u Opštoj bibliografiji Okultnog, ’već na analogni ispis: Isidi, seu Virgini ex qua filius proditurus est.’ (35) Te ikone, znači, nikako ne bi imale hrišćanski smisao koji im se pripisuje, barem egzoterički. Izida uoči začeća“, kaže Bigarn, „u astrološkoj teogoniji je atribut Device koju mnogi spomenici, znatno pre hrišćanstva, označavaju imenom Virgo paritura, to jest zemlja uoči oplođenja, i koju će sunčevi zraci ubrzo oživeti. Ona je i majka bogova, kako potvrđuje kamen iz Dija: Matri Deum Magnae ideae.“ (36)Nemogućno je bolje definisati ezoterički smisao naših Crnih devica. U hermetičkoj simbolici, one predstavljaju prvorodnu zemlju, zemlju koju umetnik mora da izabere za sadržinu svog velikog rada. To je prvobitna materija u mineralnom stanju, takva kakva iskrsava iz metalonosnih naslaga, duboko zakopanih ispod stenovite mase. To je, kažu nam tekstovi, „crna supstanca, teška, lomljiva, trošna, sa izgledom kamena i može se drobiti u sitne komade kao kamen“. Pa je, izgleda, celishodno da personifikovani hijeroglif od ovog minerala ima njegovu specifičnu boju i da su mu za stanište određena podzemna mesta u hramovima.

U naše vreme Crne device su donekle ređe. Navešćemo nekoliko koje, sve, uživaju veliku slavu. U tom pogledu katedrala u Šartru najbolje stoji: ima ih dve; prva, u kripti, i sa izražajnim nazivom, Bogorodica Podzemna, sedi na tronu na čijem postolju je već spominjani ispis: Virgini pariturae. Druga, napolju, zvana Bogorodica od Stuba, zauzima središte jedne niše ispunjene eksvotoima [ex voto ] (37) u obliku rasplamsalih srca. Potonja, kaže nam Vitkovski, predmet je obožavanja velikog broja hodočasnika. „U davnim vremenima“, dodaje rečeni autor, „kameni stub koji joj služi kao oslonac bio je sav ’izlizan’ jezikom i zubima njenih vatrenih obožavalaca, poput stopala svetog Petra u Rimu, ili kolena Herkula koga su pagani obožavali na Siciliji; ali, da bi je zaštitili od suviše plamenih poljubaca, 1831. godine okružena je drvenom ogradom.“ Sa svojom podzemnom Devicom, Šartr važi za najstarije od svih mesta hodočašćenja. Ona je najpre bila samo antička Izidina statueta, „izvajana pre Isusa Hrista“, kako pripovedaju stare lokalne hronike. Međutim, naša sadašnja figura datira tek od kraja 18. veka; ranija figura boginje Izide uništena je u neko neznano vreme i zamenjena drvenom statuom, s Detetom na kolenima, koja je, pak, izgorela 1793. godine.

Što se tiče Crne device iz Bogorodičine crkve u Piju, čiji udovi nisu vidljivi: svojom haljinom koja joj bez ijednog nabora pada do samih stopala i s visokom kragnom ona dočarava površ trougla. Haljina je oslikana vinovim lišćem i žitnim klasjem – simbolizujući tako hleb i vino euharistije – i omogućava da se Detetova glava, s podjednako velelepnom krunom kao što je majčina, pojavi u visini pupka.

Bogorodica od Ispovesti, čuvena Crna devica iz kripti Svetog Viktora u Marseju, divan je uzorak drevnog kiparstva, meka, široka i plodna. Ta figura, prožeta otmenošću, desnom rukom drži žezlo, a na glavi joj je trostruko cvetna kruna.

Bogorodica u Rokamaduru, već od 1166. godine čuvena kao mesto hodočašćenja, čudotvorna je madona, čiji nastanak tradicija pripisuje Jevrejinu Zaheju, poglavaru carinika u Jerihonu, dominira oltarom Bogorodičine kapele sagrađene 1479. godine. To je drvena statueta, potavnela od vremena, obučena u haljinu od srebrnih listića koja je štiti od crvotočenja. „Glasovitost Rokamadura seže do legendarnog pustinjaka svetog Amatera ili Amadura, koji je u drvetu izvajao statuetu Device i kojoj su pripisivana mnoga čuda. Pripoveda se da je Amater bio pseudonim carinika Zaheja koga je preobratio Isus Hristos; došavši u Galiju, on je širio kult Device. Njen kult je veoma star u Rokamaduru, ali veliki talas hodočašća datira tek od 12. veka.“ (38)

U Višiju, Crna devica iz crkve Svetog Vlasa štovana je tamo još „u davnini“, kako je govorio već u 17. veku parohijski sveštenik Antoan Gravije. Arheolozi datiraju ovu skulpturu u 14. vek, a kako je crkva Svetog Vlasa, gde se rečena Devica nalazi, sagrađena – u svojim najstarijim delovima – tek u 15. veku, opat Alo, koji nas je upozorio na statuu, smatra da je ona nekada bila u kapeli Sveti Nikola, koju je 1372. godine podigao Gijom od Hama.

Crkva Geode u Kimpeu, zvana i Bogorodica Starogradska, takođe poseduje jednu Crnu devicu.

Kamij Flamarion (39) govori nam o sličnoj statui koju je video u podrumima Opservatorije, 24. septembra 1871, dva veka posle prvog termometarskog osmatranja izvedenog 1671. „Balustrada terase ovog kolosalnog zdanja Luja XIV dopiru do visine 28 metara iznad tla, dok njegovi temelji sežu isto toliko u dubinu zemlje: 28 metara. U uglu jedne od podzemnih galerija mogućno je videti statuetu Device, smeštene tu iste godine, 1671. Stihovi urezani na njenim nogama nazivaju je imenom Bogorodica Podzemna.“ Ta malopoznata pariska Devica, koja u prestonici personifikuje misteriozni subjekt Hermov, izgleda da je bila replika one u Šartru, blagoslovene Podzemne gospe.

I još jedan detalj koristan za hermetistu. U obredu propisanom za procesije Crnih devica paljene su samo sveće zelene boje.

Što se tiče Izidinih statueta – govorimo o onima koje su izmakle pohrišćavanju – one su još ređe od Crnih devica. Možda bi razlog tome valjalo tražiti u poznoj antici tih ikona. Vitkovski (40) opisuje jednu koja je bila udomljena u katedrali Svetog Etjena u Mecu. „Ta kamena Izidina figura“, piše autor, „visoka 43 cm i široka 29 cm, poticala je iz starog samostana. Ispupčenost tog reljefa bila je 18 cm. Prikazivao je golo poprsje žene, ali bilo je tako tanušno da, poslužimo li se slikovitim izrazom opata Brantoma, „ona nije mogla ništa da pokaže osim obrisa“. Njena je glava bila prekrivena velom. Dve suve dojke visile su s njenih grudi poput dojki kod Dijana iz Efesa. Koža je bila obojena crveno, a plašt koji ju je omotavao – crno… Slične statue postojale su u Svetom Germanu Livadskom i u Svetom Etjenu u Lionu.“

Ipak, ono što ostaje za nas jeste da je kult Izide, egipatske Cerere, bio veoma misteriozan. Znamo samo da se boginja slavila svečano svake godine u Buzirisu, i da joj je bio žrtvovan bik. „Posle žrtvovanja“, kaže Herodot, „desetine hiljada muškaraca i žena lupalo se u grudi. U čast kojeg boga su se busali, smatram da bi s moje strane bilo bezbožnički da kažem.“ Grci, kao i Egipćani, zavetovani su na apsolutno ćutanje o misterijama Cererinog kulta, i istoričari nisu mogli ništa da saznaju što bi zadovoljilo našu radoznalost. Ako bi neko otkrio tajnu tih misterijskih delatnosti nekom profanom bio bi kažnjavan smrću. Zločinom je smatrano i samo slušanje vesti o tome. Ulazak u hram Cererin, po primeru na egipatska svetilišta Izidina, bio je strogo zabranjen svima koji nisu prošli inicijaciju. Međutim, obaveštenja koja su do nas doprla o hijerarhiji velikih sveštenika omogućavaju nam da pretpostavimo da su misterije Cerere morale biti iste vrste kao u slučaju misterija hermetičke Nauke. U stvari, znamo da su ministranti kulta bili podeljeni u četiri stepena: hijerofant, zadužen za poučavanje neofita; lučonoša, koji je predstavljao Sunce; glasnik, koji je predstavljao Merkura; ministrant oltara, koji je predstavljao Mesec. U Rimu, praznik Cerealije proslavljan je 12. aprila i trajao je osam dana. Tada je, u procesijama, nošeno jaje, simbol sveta, i žrtvovane su svinje.

Ranije smo rekli da je kamen iz Dija, predstavnik Izide, ukazivao na nju kao na majku bogova. Isti epitet korišćen je za Reju ili Kibelu. Obe boginje se tako, po srodstvu, pokazuju kao veoma bliske, i mi smo skloni da ih smatramo samo kao različite izraze jednog i istog načela. G. Šarl Vensans potvrđuje to mišljenje u svom opisu bareljefa koji prikazuje Kibelu, gledanu tokom niza vekova, na spoljnjem zidu parohijske crkve u Penu (Buš na Roni), s natpisom: Matri Deum. „Ovaj neobični komad“, kaže nam on, „iščezao je tek oko 1610. godine, ali je graviran u Grosonovoj Zbirci (str. 20).“ U tome postoji posebna hermetička analogija: Kibela je bila štovana u Pesinontu, u Frigiji, u vidu crnog kamena za koji se govorilo da je pao s neba. Fidija prikazuje boginju koja sedi na prestolu između dva lava, a na glavi joj je muralna kruna s koje pada veo. Ponekad je predstavljena s ključem u rukama i kao da uklanja svoj veo. Izida, Cerera, Kibela, tri su glave pod istim velom.

9

Okončavajući ova preliminarna izlaganja, moramo sada da se poduhvatimo hermetičkog izučavanja katedrale i, da bismo završili naša istraživanja, za uzorak ćemo uzeti hrišćanski hram glavnog grada, Bogorodičinu crkvu u Parizu.

Naš je zadatak svakako težak. Više ne živimo u vreme gospara Bernara, grofa od Treviza, Zahara ili Flamela. Stoleća su ostavila svoj trag na licu zdanja, nepogode su ga duboko i široko izbrazdale, ali pustošenje vremena nije ništa u poređenju s pustoši izazvanoj ljudskim mahnitanjem. Revolucije su na njemu udarile svoj pečat, žalosno svedočanstvo plebejskog besa; vandalizam, neprijatelj lepote, iskazivao je svoju mržnju putem strašnih sakaćenja, a i restauratori sami, koliko god da su bili vođeni najboljim namerama, nisu uvek umeli da poštuju ono što su ikonoklasti poštedeli.

Nekada je veličanstvena Bogorodičina crkva u Parizu bila na platformi na koju se uspinjalo preko jedanaest stepenika. Jedva izdvojena tesnom portom od drvenih kuća, od šiljastih zabata složenih u krestu, dobijala je na stamenosti i eleganciji ono što je gubila u masi. Danas, zahvaljujući uzmicanju, izgleda utoliko masivnija što je izdvojenija, i što se njeni portali, stubovi i potporni zidovi oslanjaju neposredno o tlo. Postepeno nasipanje, uzdizanje okolnog tla, učinilo je da stepenici do katedrale nestaju, sve dok nije apsorbovan i poslednji.

Prostor oko katedrale bio je, s jedne strane, ograničen impozantnom bazilikom i, s druge, živopisnom skupinom malih zgrada ukrašenih strelama, šiljcima, vetrokazima, a među koje su se udenule šarolike prodavnice sa izrezbarenim gredama i burlesknim znamenjima, dok su u nišama na njihovim ćoškovima bile figure madona i svetaca; na krilima niša stajali su bedemčići i tornjići nalik bibernjačama. Usred tog prostora, dakle, dizao se kameni kip, visok i vitak, s knjigom u jednoj i zmijom u drugoj ruci. Taj kip je bio deo monumentalne fontane na kojoj se mogao pročitati sledeći dvostih:

Qui sitis, huc tendas: desunt si forte liquores,
Pergredere, aeternas diva paravit aquas. (41)

Ti koji si žedan, dođi ovamo: ako je izvor slučajno presušio, / Boginja ti je postupno spremila večnu vodu.

Narod ga je katkad zvao Gospodin Sivi [Monsieur Legris], katkad Prodavac u sivom, Veliki gladnik ili Bogorodičin gladnik.

Svakojaka tumačenja su pratila te neobične izraze kojima se svetina služila za priliku koju arheolozi nisu bili kadri da identifikuju. Najbolje objašnjenje dala nam je Amede iz Pontjea, (42) i ono nam izleda utoliko interesantnije što autor, koja nije bila hermetista, nepristrasno sudi i iznosi bez predrasuda:

„Pred tim hramom“, kaže nam, govoreći o Bogorodičinoj crkvi, „dizao se sveti monolit kojeg je vreme obezobličilo. Stari su ga nazivali Febigen, (43) Apolonov sin. Narod ga je docnije zvao Meštar Petar, hoteći da kaže gospodar kamen, kamen moći; (44) nazivali su ga i gospar Sivi, pri čemu je sivo značilo vatru, i posebno močvarnu vatru, lutajući plamičak…

Prema jednima, te bezoblične crte podsećaju na crte Eskulapa, ili Merkura, ili boga Termâ; (45) po drugima, one su bile crte Aršamboa, načelnika dvora pod Klovisom II, koji je ustupio zemljište na kojem je sagrađena Ubožnica; treći su u njima videli crte Gijoma od Pariza koji ga je, u to vreme, gradio kao portal Bogorodičine crkve. Opat Lebef u njemu vidi figuru Isusa Hrista, a neki pak figuru svete Ženevjeve, zaštitnice Pariza.

Taj je kamen uklonjen 1748. godine kada je proširen trg Porte Bogorodičine crkve.“

Otprilike u isto vreme, poglavarstvo Bogorodičine crkve primilo je nalog da skloni kip svetog Hristofora. Taj kolos, obojen u sivo, leđima je bio oslonjen o prvi stub zdesna, na ulasku u glavnu lađu. Njega je 1413. godine podigao Antoan Dezesar, kapelan kralja Šarla VI. Hteli su da ga uklone 1772. godine, ali tome se formalno suprotstavio Hristofor de Bomon, tada nadbiskup Pariza. To je moglo biti učinjeno tek posle nadbiskupove smrti, 1781. godine, kada je kip iznesen izvan grada i slupan. Bogorodičina crkva u Amijenu poseduje još tog dobrog hrišćanskog gorostasa, nosioca deteta Isusa, ali je on izmakao uništenju tek pošto je ugrađen u zid: sada je to bareljefna skulptura. I katedrala u Sevilu čuva jednog kolosalnog svetog Hristofora, naslikanog u formi freske. Onaj u crkvi Svetog Jakova Klaničkog, nestao je s građevinom, a lepa statua u katedrali u Okseru, koja datira iz 1539. godine, bila je po naredbi uništena 1768. godine, samo nekoliko godina pre one u Parizu.

Očito su za motivisanje tih činova bili potrebni jaki razlozi. Koliko god izgedali neopravdani, njihovo poreklo otkrivamo, međutim, u simboličkom izrazu izvučenom iz predanja i kondenzovanom – nesumnjivo odveć jasno – u slici. Sveti Hristofor, čije nam prvobitno ime otkriva Žak de Voražin: Offerus, za većinu znači onaj koji nosi Hrista (od grčkog Cr…stofÒroj); ali, fonetska kabala ukazuje na drugo značenje, adekvatno i saglasno hermetičkoj doktrini. Hristofor je zamena za Hrisof: onaj koji nosi zlato (gr. CrusofÒroj). Otuda je shvatljivija izuzetna važnost simbola, da tako kažemo, svetog Hristofora. To je hijeroglif solarnog sumpora (Isus), ili nascentnog zlata, uzdignutog na merkurske valove i zatim dovedenog, sopstvenom energijom tog Merkura, do stepena moći koju poseduje Eliksir. Po Aristotelu, Merkurova amblematska boja je sivo ili ljubičasto, što je dovoljno da objasni zašto su statue svetog Hristofora bile obojene u tom istom tonu. Izvestan broj starih gravira, sačuvanih u Grafičkom kabinetu Nacionalne biblioteke i na kojima je predstavljen kolos, izvedene su jednostavnim ucrtom čađi. Najstarija datira iz 1418. godine.

U Rokamaduru (oblast Lot) još je mogućno videti gigantski kip svetog Hristofora, smešten na platou Svetog Mihajla, u pročelju crkve. Pored njega zapažamo stari okovani kovčeg, iznad kojeg je u kameni blok zariven, i vezan lancem, oveći komad mača. Predanje veli da je taj fragment pripadao čuvenom Dirandalu, maču koji je slomio palatin Roland, otvarajući brešu u Ronsevou. Kako god bilo, istina koja se ističe u tim atributima veoma je razgovetna. Mač koji otvara stenu, Mojsijev štap koji iz kamena na gori Horiv izaziva šikljanje vode, žezlo boginje Reje, kojim ona udara brdo Dindimu, Atalantino koplje, jedan i isti su hijeroglif one skrovite materije Filosofa, na čiju prirodu ukazuje sveti Hristofor, a na ishod – okovani kovčeg.

Žalimo što nismo u mogućnosti da više kažemo o veličanstvenom amblemu kojem je prvo mesto bilo rezervisano u bazilikama sa zašiljenim lukovima. (46) Do nas nije dospeo precizan i detaljan opis tih velikih figura, grupa zadivljujućih po svom sadržaju, ali koje je jedno površno i dekadentno doba uklanjalo bez izvinjenja njihovoj neospornoj nužnosti.

Osamnaesti vek, kojim vladaju aristokratija i lepi duh, dvorski opati, napuderisane markize, plemići s perikama, vreme blagosloveno za učitelje plesa, madrigala i vatoovskih pastirskih igara, doba sjajno i izopačeno, lakoumno i nacifrano, koje je moralo da potone u krv, bilo je posebno neprijateljsko prema gotskim delima.

Obuzeti bujicom dekadencije, koja je pod Fransoaom I dobilo paradoksno ime Renesansa, nesposobni za napor ekvivalentan naporu njihovih predaka, potpune neznalice u srednjovekovnoj simbolici, umetnici se radije baciše na reprodukovanje iskvarenih dela, bez ukusa, bez karaktera, bez ezoteričke misli, pre nego da nastave i razviju zadivljujuće i zdravo francusko stvaralaštvo.

Arhitekti, slikari, vajari, voleše više sopstvenu slavu od slave same Umetnosti, i obraćaše se lažnim antičkim modelima u Italiji.

Srednjovekovni neimari imali su za platu veru i skromnost. Anonimni tvorci čistih remek-dela, oni su gradili radi Istine, radi afirmacije njihovog ideala, radi širenja i uznošenja njihove nauke. A oni renesansni, naročito preokupirani svojom ličnošću, ljubomorni na svoju vrednost, gradili su radi slave svoga imena u potomstvu. Srednji vek duguje svoju veličanstvenost originalnosti svojih tvorevina; Renesansa duguje svoj uzlet servilnoj vernosti svojih kopija. S jedne strane, misao; s druge strane, moda. S jedne strane, genijalnost; s druge strane, talent. U gotskom delu, faktura je podvrgnuta Ideji; u renesansnom delu, faktura dominira Idejom i briše je. Prvo govori srcu, mozgu, duši: to je trijumf duha. Drugo se obraća čulima: to je glorifikovanje materije. Od 12. do 15. veka, oskudica je u sredstvima, ali je bogatstvo u izrazu. Počevši od 16. veka, lepota je samo plastička, invencija – čista osrednjost. Srednjovekovni majstori umeli su da ožive obični krečnjak; umetnici Renesanse ostaviše i mermer inertan i hladan.

U tome je antagonizam ta dva razdoblja, iznedrenih iz protivstavljenih koncepta, antagonizam koji objašnjava prezir i duboku odbojnost Renesanse prema svemu što je bilo gotsko.

Takvo stanje duha je moralo biti sudbonosno za delo Srednjeg veka; i upravo tom stanju duha moramo, u stvari, pripisati mnogobrojna sakaćenja na čije tragove danas nailazimo.

18lam4.jpg

Sfinga, zaštitnica i vladarica Nauke

Izvornik

Fulcanelli
Le Mystère des Cathédrales
et l’interprétation ésotérique des symboles hermétiques
du grand œuvre

Ovo svojevrsno remek-delo napisano je tokom 1922. godine, a objavljeno, u 300 primeraka, 1926; knjižarsko izdanje: Jean Schemit, 52 Rue Laffitte, Paris
Srpski prevod Jovice Aćina objavljen je u IPRad, 2007.

2 J. F. Colfs, La Filiation génealogique de toutes les Ecoles gothiques, Paris, Baudry, 1884.
3 [Lat.] Nek je ovaj dan slavljen nad ostalim slavama! Nek je ovaj dan praznik nad ostalim praznicima!
4 G. J. Witkowski, L’Art profane à l’Eglise. Etranger, Paris, Schemit, 1908, str. 35.
5 Čigra koja je nalik grčkom slovu Tau, ili Krstu. U kabali, sabot je ekvivalentan sa cabot ili chabot, chat botté [mačak u čizmama] iz Priča moje majke Guske. Bogojavljenski kolač sadrži ponekad sabot umesto boba.
6Taraska je zmajica čije se poreklo i boravište vezuje za grad Taraskon u francuskoj Provansi. O njoj postoje mnoga predanja, a neka od njih se još pričaju po tamošnjim krajevima. Ona je pola zver, a pola riba. Liči na šestonogog aligatora, ali može biti nalik i vučici. Osim u Svetom Trifunu u Arlu, njene prikaze možemo naći i u Avinjonu, Taraskonu, u crkvi Marije Magdalene u Eks-an-Provansu… – Prev.
7 Noël du Fail, Propos rustiques, baliverneries, contes et discours d’Eutrapel (gl. 10), Paris, Gosselin, 1842.
8 U katedralama je sve bilo pozlaćeno i oslikano živim bojama. U to nas uverava tekst Martirija, jermenskog biskupa i putnika iz 15. veka. Taj autor kaže da je predvorje Bogorodičine crkve u Parizu bilo veličanstveno kao ulaz u raj. U njemu su bili viđeni purpur, rumen, azur, srebro i zlato. Još se mogu opaziti tragovi pozlate na vršku timpanona velikog portala. Predvorje crkve Svetog Germana Okseroa sačuvalo je svoje slike i azurni svod zlatom ozvezdan.
9 [Fr.] souffleur, duvadžija, uobičajeni naziv za „alhemičara“, s obzirom da je uvek morao, paleći ih, da duva u svoje peći pretapače; Fulkaneli se, inače, takvima podsmehuje. – Prev.
10 Hesperide su u grčkoj mitologiji bile ćerke Noći koje su čuvale vrt zasađen zlatnim jabukama. Taj voćnjak se nalazi na dalekom zapadu, tamo gde Sunce zalazi. Jabuke iz tog vrta onome ko ih jede obezbeđuju večitu mladost. – Prev.
11 [Fr.] Dive-Bouteille, božanska Boca, prema prevodu Stanislava Vinavera, Boca koja proriče sudbinu i s kojom završava Rableovo delo. – Prev.
12Tiresija je, po predanju, izgubio vid zato što je smrtnicima otkrio tajne Olimpa. Živeo je, ipak, „sedam, osam ili devet čovečjih vekova“ i za to vreme je, naizmenično, bio muškarac i žena!
13 Filosof čiji je život, ispunjen legendama, čudima, čudesnim delima, izgleda tek hipotetičan. Ime ovog lika, maltene bajkovitog, čini nam se da je samo mito-hermetička slika smešanih ostataka, ili filosofski rebis, realizovan sjedinjavanjem brata i sestre, Gabricija i Beje, Apolona i Dijane. Otuda čuda koja nam priča Filostrat, budući hemijskog reda, ne bi smela da nas iznenađuju.
14 M. l’abbé Ansault, La Croix avant Jésus-Christ, Paris, V. Rétaux, 1894.
15 Le Grand Œuvre (fr.) – središnji pojam u alhemiji, Opus Magnum (lat.), Veledelo, Velika mena… Cela alhemija teži tom ključnom poduhvatu u transmutaciji materije, koja je obavezno praćena i radikalnim preokretom u samome duhu alhemičara (odnosno adepta alhemije, privrženika, inicijata, filosofa, učitelja, mudraca, umetnika, kako ih već sve naziva Fulkaneli u ovoj knjizi). Materijalna transmutacija je tu samo etapa u duhovnoj transmutaciji, postignuću Filosofskog kamena, Kamena mudrosti, suštinskom vidokrugu prosvetljenja kojem streme sva ezoterička znanja s alhemijom na čelu. – Prev.
16 M. Amyraut, Paraphrase de la Première Epître de saint Pierre (II, V. 7), Saumur, Jean Lesnier, 1646, str. 27.
17 La Grande Encyclopédie, Art. Labyrinthe (Marcellin Berthelot), t. XXI, str. 703.
18 Prema legendi, Hiram je bio graditelj Solomonovog hrama u Jerusalimu, a taj hram, kasnije srušen, bio je po svim svojim odlikama – alhemijsko Delo. – Prev.
19Felibri su bili članovi društva pisaca osnovanog 1854. godine radi očuvanja provansalskog jezika. – Prev.
20De Nuysement, Poème philosophic de la Vérité de la Phisique Mineralle, in Traittez de l’Harmonie et Constitution generalle du Vray Sel, Paris, Périer et Buisard, 1620 & 1621, str. 254.
21 Convallaria polygonata, obično zvana Solomonov pečat, naziv duguje svom stablu čiji je presek ozvezdan kao magijski znak pripisan kralju Izrailjaca, sinu Davidovom.
22 [Fr.] Laurente [Laurentium], kabalistički – l’or enté [kalemljeno zlato].
23 Varro, in Servius, Æneid, t. III, str. 386.
24 Opus imperfectum in Mattheum. Hom II, pridruženo u Œuvres de saint Jean Chrysostome, Patr. grecque, t. LVI, str. 637.
25 [Gr.] μάγοι, mudraci – tako su nazvana tri kralja, prema Jevanđelju po Mateju, koji su, vođeni zvezdom, došli da odaju poštu novorođenom Isusu kao „kralju Jevreja“. Oni su proglašeni kraljevima tek kod Tertulijana, početkom 3. veka. – Prev.
26 Apocryphes, t. II, str. 469.
27Julius Africanus, in Patr. grecques, t. X, str. 97, 107.
28 Poslanica Efešanima, gl. 19.
29Huginus à Barma, Le Règne de Saturne changé en Siècle d’or, Paris, Derieu, 1780.
30 Chalcidius, Comm. in Timaeum Platonis, gl. 125, in Frag. philosophorum graecorum de Didot, t. II, str. 210.
31 Diodore de Tarse, Du Destin, in Photius, cod. 233; Patr. grecque, t. CIII, str. 878.
32A. Bonnetty, Documents historiques sur la Religion des Romaines, t. II, str. 564.
33G. J. Witkowski, L’Art profane à l’Eglise, France, Paris, Schemit, 1908, str. 382.
34 Ch. Bigarne, Considérations sur le Culte d’Isis chez les Eduens, Beaune, 1862.
35 Izidi, ili Devici iz koje će se roditi Sin.
36[Lat.] Majka Boga, Velike ideje. – Prev.
37 Ex-voto je predmet koji se s verskom namenom odlaže na nekom svetom mestu u svojevrsnom smislu žrtvenog entiteta, pa se zato više ne dira, ne popravlja ili koristi. – Prev.
38 La Grande Encyclopédie, t. XXVIII, str. 761.
39 Camille Flammarion, L’Atmosphère, Paris, Hachette, 1888, str. 362.
40 Up. L’Art profane à l’Eglise. Etranger, ranije navedeno delo, str. 26.
41Za ovaj latinski natpis predložen je sledeći prevod: Priđite ovamo vi koji ste pometeni i, ako vam moja voda nije dovoljna, uđite u hram i tamo vam Devica koju prizivate priprema večitu vodu. – Prev.
42 Amédée de Ponthieu, Lègendes du Vieux Paris, Paris, Bachelin-Deflorenne, 1867, str. 91.
43Rođen iz sunca ili zlata.
44To je ugaoni kamen o kojem smo govorili.
45Termi su bili poprsja Herma (Merkura).
46 Gotski lukovi, o kojima je reč, ovde prevedeni kao zašiljeni ili šiljasti lukovi, među istoričarima umetnosti se nazivaju i slomljeni lukovi zbog njihovog izgleda „slomljene“ ili „prelomljene“ polukružnice. – Prev.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License