Ivan Ninić
Minhen, Staljingrad ili Hirošima?
“Kaplja petroleja vredi kaplju krvi” Žorž Klemanso
“Jos od nezapamcenih vremena Asirci i Haldejci grabili su malim loncima od ilovace petrolej koji je tuda slobodno tekao. Tu gde se sada u nebo dizu rafinerije gorele su nekada svete vatre Ormuzdovih obozavalaca. A potomci starih Vavilonjana vuku danas teske celicne cevi za petrolejske instalacije. Njihov pogled susrece sada samo monotono kretanje svrdla. Oni grade kule za busenje i zidaju dzinovske, zuto obojene rezervoare za Šel, dok nemacki i engleski naucnici pretrazuju pepeo brega pod kojim spava Niniva, da bi na svetlost dana iskopali biblioteku njihovih predaka, najstariju na svetu. Niniva se danas zove Mosul.”
Ovaj odlomak iz knjige Rat za petrolej austrijskog pisca Antoana Ziske (Antoine Zischka: La Guerre Secrete pour le Petrole) deluje toliko zivo i aktuelno kao da ovo kultno delo politicke literature nije napisano tridesetih godina proslog veka. Predeo starih Asiraca i Vavilonaca, prastara Haldeja, pokriva prostor danasnjeg Iraka. Krv i petrolej, koje je pomenuo iskusni drzavnik Žorž Klemanso (George Clemenceau) za vreme Prvog svetskog rata, razlog su strahu i trepetu sirom nase planete i dan danas.
Kao da je vreme stalo. Scena je ista. Menjaju se samo nosioci glavnih uloga.
Bojni poklic oca sadasnjeg predsenika Sjedinjenih Drzava, Dzordza Busa, o Novom Svetskom Poretku, nakon dvanaest godina, pocinje da se artikulise. Nezavrseni prvi Zalivski rat treba da se predstojecim armagedonom potvrdi, i time zatvori najnovije poglavlje nase istorije.
Svima je poznato pobedonosno mahanje ceduljom engleskog premijera Nevila Čembrlena (Neville Chamberlain) u Minhenu 1938. godine, na koju je Herr Adolf Hitler napisao da nema daljnjih teritorijalnih pretenzija prema Evropi. Naivnost engleskog drzavnika stajala je Evropu preko cetrdeset miliona zrtava. To je rezultat pregovora jednog demokratski izabranog predsednika vlade sa jednim diktatorom.
Pre sezdeset godina, 2. februara 1943. godine porazena je Hitlerova Sesta armija kod Staljingrada, sto je bio pocetak kraja Treceg rajha. Uz obilnu vojnu pomoc Savesnika i herojsku borbu sovjetskih vojnika, Crvena armija marsala Žukova pobedila je armadu feldmarsala Fridriha Paulusa i time sprecila da Hitler stigne do naftom bogatog kavkaskog bazena, na koji se nadovezuje mesopotamski region. Dve godine nakon te bitke prekretnice, porazen je nemacki Rajh.
Iste godine kada je Hitler dosao na vlast u Nemackoj 1933. godine, Albert Ajnstajn (Albert Einstein) napusta svoju zemlju i odlazi u Pariz. College de France odbija da ga zaposli i najbrilijantiji um 20. veka bio je izgubljen za staru Evropu. On tada odlazi u Sjedinjene Drzave, gde se devet godina kasnije prikljucuje ekipi naucnika koja ce proizvesti atomsku bombu cijom ce se energijom efikasno poraziti Japan i definitivno zavrsiti Drugi svetski rat. Nobelovac i humaista Ajnstajn se kolebao da li da ucestvuje u stvaranju ovog oruzja uzasne razorne moci, ali se priklonio pozivu, jer je smartao da bi alternativa bila da njegove bivse kolege u Penemindeu stvore isto oruzje, kojim bi nemacki diktator mogao beskrajno da preti nasoj planet.
Da Ajnstajnova dilema i strah nisu bile bez osnova svi smo danas svesni. Pohlepa za naftom i atomska pretnja nasa je realnost.
Na pocetku Treceg milenija, kao i u osvitu nase civilizacije, nafta je u sredistu interesovanja svetskih sila. U Novom Svetskom Poretku odnos snaga je nesto izmenjen, ali za coveka “sa ulice” to nije uteha.
Svet se podelio u proceni danasnjeg rezima u Bagdadu. Sklon je da napravi istu gresku kao Čembrlen 1938, jer se nikome ne ratuje. Ne uvidja se da diktatori opstaju na zastrasivanju uze i sire okoline. Ljudi se tese da taj razarajuci domet nece stici do njihovog praga. Varaju se. Diktatori gutaju sve. Svet neka se ne zamajava citanjem Postanja na pocetku Starog zaveta, vec treba da predje na zavrsnicu Novog zaveta, tj. na Apokalipsu.
Iako je Hirosima bila zavrsnica rata sa zilavim Japanom, otvorila je Pandorinu kutiju punu zala, koje odonda zlokobno oblecu nase slabasne duse. Civilizacija, nikada ranije nije bila toliko u funkciji destrukcije. Svi dometi nauke dobili su svoju tamnu, razarajucu stranu.
Danas, u predvecerje moguceg apokaliptickog rata, dilema je ogromna: suprotstaviti se vec potvrdjenom diktatorskom ludilu ili zaroniti glavu u pesak i sedeti i gledati ukocenim pogledom irackih generala i ministara u svoga dzelata?
Svet je podeljen u toj dilemi: Sjedinjene Drzave, osetivsi uzasujuci dah smrtne mreze na svom tlu, ognjem i macem zele da raspore alkaidovsku neman i sve njene jatake. Prva od triju danasnjih velikih slila (pored Rusije i Kine), ocajnicki stvara alijansu onih koji su voljni da ucestvuju u slamanju osovine zla.
Juznjacki americki maniri ocigledno nisu po volji degradiranom francuskom glamuru i humanitarnoj koncepciji nove nemacke demokratije. Obe ove drzave zele da zadrze koncesije koje imaju kod bagdadskog rezima. To je, u stvari, osnovni motiv njihovog suprotstavljanja americkoj krstaskoj akciji. Putinova Rusija ima odlican odnos sa americkom republikanskom vladom, ali ne zeli da prekine posto-poto veze sa evropskim saveznicima.
Kineska menadzerska politika takodje shvata americke interese, ali kao zemlja jos uvek zeli da se predstavi kao komunisticka zastitnica treceg sveta.
Zato je Amerika ubacila u tekuce ratne igre drugu komponentu osovine zla: Severnu Koreju. Ta zemlja, poslednji recidiv Drugog svetskog rata, drzi u svojim nedrima tri moci: ogromnu vojsku, atomski potencijal i glad. Ideja slobodnog sveta, ma sta to znacilo, je da se gladju savladaju druge dve moci. Ali, ako ne ide, primenice se krstaska varijanta. S obzirom da su glavni susedi Severne Koreje upravo Kina i Rusija, to ne bi bilo razumno da se suprotstave svom prirodnom partneru u ovom slucaju, Sjedinjenim Drzavama i njenim satelitima Japanu i Juznoj Koreji.
Imajuci ovo u vidu, Kina i Rusija su u nekoj vrsti nevoljnog saglasja sa americkim namerama u Iraku. Iako mosulska nafta curi od haldejskih vremena, njene rezeve su jos neiscrpne. U njenoj poslesadamskoj eksploataciji ce ucestvovati narodi u srazmeri sa ucescem u najnovijim ratnim igrama. Ta opsta americka proklamacija je u Evropi iznenadjujuce dobro prihvacena. Osamnaest evropskih drzava se prikljucilo krstaskoj koncepciji. Uz vecinu anglosaksonskih zemalja i nekih islamskih drzava, koalicija je cvrsta.
Francusko-nemacka humanitarna osovina, svesna da ce u novom Iraku imati manje povoljan polozaj, nudi spasonosnu slamku, plave slemove.
Ljudi su podeljeni. Neki su za rat, drugi nisu. Medjutim, dilema nije u tome. Pitanje je kako oboriti danasnju ba’asisticku vladu u Bagdadu. Na tome se upravo radi.
Operativac CIA-e, Robert Bear u svojoj knjizi See no Evil opisuje svoj boravak u severnom Iraku od 3. do 15. marta 1995. godine. Posao mu je bio da izvidi mogucnost i organizuje otpor prema rezimu u Bagdadu. Po njegovom misljenju sve je islo uzasno tesko, ali kada su izgledi za uspeh bili na pomolu, on je povucen. Bez obzira da li je bilo bas tako, cinjenica je da potencijalna opozicija nije krenula u akciju. U Klintonovoj administraciji nije bilo dovoljno politicke volje da se krene u rat.
Danas je ogromna armada prebacena u bliskoistocni region. Sem Irana, sve okolne zemlje su, makar i iskrivljenih usana, prihvatile americku tezu. Medjutim, otvoreni oruzani sukob moze da bude sprecen ako se stvori savrsena sprega tajne diplomatije do usijanja i tihe, ali celicne pozadinske akcije. No smoking gun!
U izvesnom smislu obaranje Sadama Huseina je manji problem. Pravi je uspostaviti demokratski rezim zapadnog tipa u buducem Iraku. A to je imperativno za vecinu angazovanih zemalja u ovoj krizi.
Zna se da Irak ima oko 115 milijardi barela nafte, a veruje se da poseduje jos 220 milijardi. Od 70 naftnih polja danas se eksploatise samo 15. Irak i Saudijska Arabija mogu da podmire oko 40% svetske proizvodnje nafte. Zato je vrlo vazno da se u buducem Iraku uspostavi fleksibilna demokratska vlada, van uticaja fundametalista, islamskih nacionalista i alkaidovskih globalista. To je ogroman i vrlo tesko resiv zadatak. A dok se to ne ostvari, buduci Irak ce biti pod nekom vrstom protektorata bosansko-kosovskog tipa. Na neodredjeno vreme. Iracka opozicija je podeljena, nacionalno, verski ali i ekonomski. Zapadnim interesima bi najvise odgovaralo da na celo nove iracke vlade dodje covek tipa Ahmeda Chabalija, vodje Irackog Nacionalnog Kongresa (INC), doktora matematike Cikaskog univerziteta i bankara. Medjutim, kandidata za predsednika vlade ima dosta. Za Izrael bi, na primer, pravi znak da se nesto u Iraku stvarno izmenilo bilo uspostavljanje diplomatskih odnosa izmedju dveju zemalja i uzajamno otvaranje ambasada. To bi bilo pravo Postanje novog Bliskog istoka.
Apis, 10.1.2003