Mesto Holokausta U Jugoslovenskim Narativima

Protosinđel Jovan (Ćulibrk) Kontekst istoriografije: mesto Holokausta u jugoslovenskim narativima

Budući da je uništenje bivše Jugoslavije uzdignuto na nivo glavne svetske krize 90-ih godina prošlog veka, složenost te zemlje postala je glavni predmet akademskih i publicističkih razmatranja koja su se razvila do zapanjujućih razmera. Ispostavilo se, međutim, daje izučavanje „političkih pitanja'' (u slučaju bivše Jugoslavije je to neminovno zapleteno u etničke i religijske teme) u toj meri je zasenilo „kulturna pitanja" da su se akademski krugovi skoro isključivo dali u ponovno „izmišljanje Ruritanije,"1 a veoma malo ozbiljnih radova je objavljeno na temu složenosti jugoslovenske kulture.

S druge strane, čak i Sabrina (Pedro) Ramet - jedna od onih koji su ozbiljno nameravali da pišu o jugoslovenskoj kulturi - nije uspela da ispiše više od jednog pamlfeta kada se nedavno okušala na polju istoriografije.2 Kultura i istoriografija se čine kao dve odvojene realnosti, što samo uvećava složenost i snaži argument Alekseja Monroa daje Jugoslavija „doživela krah ne zato stoje bila suviše primitivna, već upravo zato stoje bila previše sofistikovana".3

Pitanje Holokausta predstavlja skoro savršen primer te binarne suprotnosti unutar jugoslovenskih narativa, a svaki narativ sam po sebi sledi put kojim je Dan Stroun pokušao da uredi odnose istoriografije i narativne teorije:

„Kao što nam narativna teorija pomaže da shvatimo impuls ka logičnoj doslednosti u istoriji
Holokausta, tako su pitanja Holokausta, koja se umnogome oslanjaju na logičnu povezanost,

po tradiciji obavezna u narativu".4 Konkretno u okviru jugoslovenskog narativa susrećemo se sa temom o Holokaustu u obliku dve raznolike rasprave. Jedna se tiče kulture, druga istoriografije. Da bismo razumeli kako to funkcioniše, potrebno je da ukratko analiziramo suštinu te dve rasprave i njihov uzajamni uticaj kako bismo na kraju uvideli posledicu takve situacije po istoriografiju Holokausta.

Februara 1985. slovenačka umetnička grupa Irwin predstavila je svoje - godinu dana staro -remek delo Vaskrsnuće Teatra Sestara Scipion Našica (acryl, Wachs, ulje na platnu, staklo. Holz, 320x400x50cm) u Galeriji ljubljanskog Studentskog kulturnog centra (ŠKUC). Oslanjajući se, po svoj prilici, na Dišanovo Veliko staklo (The Great Glass (1913-1923)), Invinova postavka je zapravo produbila „studiju o perspektivi, koja ne samo da dozvoljava posmatraču da je gleda, već da posmatra i sebe posmatrajući i samu perspektivu".5 No, prvobitna perspektiva je došla iz druge ruke - od Dišana - pa je stoga ukazivala na svoj proto-tekst- Tajnu večeru- na kraju veoma dugog semiotičkog lanca; stvarno poreklo Invinovog dela bila je slika navodno stara tek godinu dana, a to je delo Nepoznatom slikaru autora Anselma Kifera iz 1983.6

Ono što izranja iz Kiferovih „duboko elegičnih priziva sećanja na nacističke arhitektonske građevine" (Kiferova slika prikazuje mozaik-kancelariju Hitlerovog Novog Rajha) je - po mišljenju Lise Salcman (Lisa Saltzman) - „manje potisnuto istorijsko sećanje, katastrofična istorija koju su nacisti naneli milionima svojih žrtava - nego što je prikaz njenog potiskivanja"'.7 Ta prekretnica izazvala je raspravu o načinu predstavljanja Holokausta koja je zavladala intelektualnim krugovima krajem 80-ih i početkom 90-ih godina prošlog veka; Kifer je krenuo u istraživanje poroznosti istorijskih granica i kako „doslovnost činjenica o samom Holokaustu", po recima Saula Fridlandera (Saul Friedlander), dovodi do toga da se „istoriografija posmatra kao nešto što se sastoji od kvaziumišljenih naracija".8

Slovenački umentici prepoznaće ..narativizaciju" stvarnosti i predstaviti je već 1985. kao stalni poriv Zapadne civilizacije: U postavci grupe Irwin posmatrač vidi istoriju lišenu njenog hrišćanskog značenja (Hristos je izbirsan iz perspektive zato što je gore pomenuta katastrofa posledica hrišćanske Evrope), ali se ispostavlja daje on sam, svojstvom posmatranja, istovremeno de fakto taj koji nanovo stvara svet na način slovenskih bogova, koji nisu stvarali rečju već gledanjem. Taj preokret je paradoksalan: grupa Invin smatra da je novostvoreni svet totalitaran, poput onog Hitlerovog, a nova Kancelarija Rajha u Invinovoj varijanti očišćena je od paljevine i izgleda još elegičnije od Kiferove verzije. Posledica „narativizacije" sveta nije samo povratak Spirove (Speer) ideje „estetizacije" stvarnosti, već može da dovede do potpunog trijumfa njegovog isplaniranog preobražaja kosmosa u Gesamtkunstwerk.9

Takav preobražaj „mrtve slike" u njeno zabavno ogledalo - Holokausta u glamur - bio je u savršenom saglasju sa sve jače izraženim lakonizmom početkom 80-ih stoje izbacilo Jugoslaviju u visoke ešalone intelektualne i umetničke scene i „za nekoliko godina će Ljubljana postati kontrakulturološki centar cele Evrope, ne samo Jugoslavije".10

Pomenuta (kontra)kulturna neumerenost iziskivala je da jugoslovenski umetnici, kritičari i publika dobro poznaju Spirovu estetiku" i koncept Suzan Zontag (Sušan Sontag) o „fascinantnom fašizmu"12 - a imali su takvo znanje. U suprotnosti sa Sovjetskim savezom, gde je Dnevnik Ane Frank štampan 1960. i uprkos važnosti tog dnevnika za generacije koje ga tada čitaju, „može biti da ime Ana Frank ne znači mnogo (ruskoj) savremenoj omladini"1 - već 1959. Jugoslovenska televizija snimila je film Dnevnik Ane Frank na osnovu adaptacije prikazane na Brodveju u režiji Gudriča Haketa (Goodrich-Hackett), a to je uvelo glumicu Radu Đuričin u lokalni hol slavnih, a Holokaust se „ođomaćio" u jugoslovenskoj kulturi.

U književnosti, koja je suženije alternativno polje nacionalne kulture, jevrejske teme bile su duboko ukorenjene u srpsko-hrvatskom spisateljstvu, a nakon Drugog svetskog rata postojeća tema je proširena temama iz Holokausta. Tri najvažnija međunarodno priznata jugoslovenska pisca posleratnog doba: nobelovac Ivo Andrić, Novosađanin Aleksandar Tišma i Danilo Kiš (i sam jevrejskog porekla) napisali su poznate knjige o sudbini Jevreja u ratu. Po pripoveci Ive Andrića Bife Titanik snimljen je 1979.film. Bio je to jedan od prvih filmova budućeg višestrukog dobitnika nagrade Festivala u Kanu, Emira Kusturice.14

Zajedno sa nekoliko izdanja Ka-Tzetnikove knjige Kuća lutaka i, u Jugoslaviji naširoko čitanim, Remarkovim delom Iskra života {Der Funke Leben), tema Holokausta postala je toliko opipljiva da je knjiga Vorda Ruterforda (Ward Rutherford) Genocid: Evropski Jevreji 1939-45 {Genocide: The Jews in Europe 1939-45) u sprskohrvatskom prevodu iz 1975. preimenovana u Genocid nad Jevrejima sa ciljem da privuče čitoaoce. Čim je 1978.objavljena knjiga Džeralda Grina (Gerald Green) Holocaust odmah je usledio srpskohrvatski prevod, 1979. Osim toga, najzvaničnije glasilo u zemlji (list Borba) izveštavalo je o procesu protiv Ajhmana. Dopisnik je bio Dr Nikola Nikolić, koji je preživeo Jasenovac, a izveštaji su bili proženi stradanjem Jevreja.1" Čak je i Milan Bulajić predstavljao Jugoslaviju u sudnici, u svojstvu amicus curiae (prijatelj suda).

Samo sa takvom kulturnom pozadinom mogao je saborac grupe Invin, Slavoj Žižek, („paradoksalan koliko i njegovo svetski poznato delo, ozbiljan intelektualac koliko i komičar" - opis Dijane Dilvort (Dianna Dihvorth)16 da shvati kako:

„ova Evropa, upravo svojim zagovaranjem neograničene otvorenosti i multikulturalne snošljivosti, ponovo ima potrebu za ličnošću „Jevrejina" kao strukturalne prepreke tom porivu za neograničeno ujedinjavanje; (…) Na taj način današnji antisemitizam može se predstaviti kao antiantisemitizam koji je pun solidarnosti sa žrtvama Holokausta. Jedini prigovor je što u naše doba postepenog rastakanja svih ograničenja, u vreme fluidnih kolebanja svih tradicija, Jevreji žele da izgrade svoju potpuno neograničenu nacionalnu Državu"."

Teoretski doprinos NSK i Žižekov leži u metodi „prevelike identifikacije'*. Taj metod je bilo moguće upotrebiti unutar tada aktuelnog titoističkog režima u kojem pojedinac „drži sistem za reč i igra toliko blizu da sistem ne može da podnese tvoje učestvovanje".18 Žižek će upotrebiti istu metodu u slučaju jugoslovenskog nemezisa - EU - i priznati je kao i njenu „solidarnost oko Holokausta":

„ujedinjena Evropa se zasniva na napretku brisanja svih istorijskih tradicija i legitmizacija koje dele ljude: posledično se ujedinjena Evropa zasniva na brisanju istorije i istorijskog pamćenja".19

Konkretno, „novija" Evropa je za Žižeka takođe estetski projekat i on misli da način na koji Evropa sada hoće da izbriše istoriju iz svoje sadašnjosti podseća na to kako je grupa Invin uklonila tragove istorije iz Kiferove slike. U oba slučaja - nacističke Evrope i Evropske unije - Jevrejin (u evropskom slučaju Izraelac) je antiestetski entitet, virus „sa ciljem da uništi kulturu jedne nacije" u Hitlerovom slučaju20 i nacionalnu državu koja se zasniva na istorijskom pamćenju čija zastarelost sprečava željeno opšte multikulturalno ujedinjenje o kojem su sanjali utopisti 90-ih godina.

Sa te tačke gledišta, jugoslovenska istoriografija maltene izgleda kao da živi na nekoj drugoj planeti. Godinu dana nakon Invinovog predstavljanja svog „maistervverk", 1986. se pojavila zbirka dokumenata koja je uredio Antun Miletić pod naslovom Koncentracioni logor Jasenovac tom l-III.

To delo postaće prekretnica ne samo u proučavanju sistema koncentracionih logora Jasenovac, već uopšte u proučavanju genocida koji se odigrao u Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata:

,.Pre pojavljivanja Miletićeve knjige nije postojala sistematska publikacija dokumenata o logorima u Jasenovca, a opšte uvreženo mišljenje koje je vladalo o logorima u sistemu Jasenovac bilo je da o Jasenovcu ne postoje nikakvi dokumenti".21

Ipak, morala je da ostane ista pesma u istoriografiji - partizanska pesma. Predgovor Miletićevom delu napisao je Jefto šašić, politički komesar slavonskih partizanskih odreda. Šašić će čak i 1989. izjaviti da bi nikada preduzeta operacija za oslobođenje logora Jasenovca bila „krajnje rizična i nemoguća akcija koja je mogla da se izvede samo u nekom zapadnjačkom filmu"." Tek nekoliko pasusa u Predgovoru i Pogovoru Antuna Miletića je posvećeno različitim stradanjima Srba, Roma i Jevreja, dok je lavovski deo knjige ostavljen za ispiranje mozga o Titu i njegovim partizanskim komandantima koji, kada već nisu uspeli da oslobode, nisu makar ni pokušali da napadnu logor.

Čini se da zavađeni jugoslovenski istoričari nisu imali potrebu da se uključe u nepresušnu savremenu raspravu o bombardovanju koncentracionih logora i nečinjenju Saveznika da spasu veći broj Jevreja - ta rasprava dobila zamah 1984. objavljivanjem Vajmanove (VVvman) knjige „Napuštanje Jevreja" {The Abandonment of the Jews) i traje do današnjeg dana.231 Šašić i Miletić u dva navrata lakonski spominju da je „logor Jasenovac oslobođen istovremeno kada i drugi veliki logori u Evropi""4 ali, daleko od svake naučne diskusije, obojica koncentrišu odgovor na nešto što leži iza terminološke zavese koju je danas skoro nemogućno dešifrovati. Zapravo, „tvrdoglavi reakcionari koji zahtevaju da se zaboravi užasna istorija" nisu prihvatili Titov plemeniti stav i ruku koju je pružio u Helsinkiju, pa je „šovinizam pokušao da zloupotrebi pravedni odgovor (na to odbacivanje) u ime reakcionara i kontrarevolucionara", piše Šašić i zaključuje:

„To je zapravo loše kamufliran savremeni antikomunizam, sa dobro poznatim centrima u zemlji i inostranstvu. To je pokušaj da se uništi snaga (i sve snage) koje čine zajedništvo Jugoslavije".25

Da bismo dešifrovali uvijen jezik iz gornjeg citata jednostavno ćemo reći: Hrvatski nacionalisti zatražili su da se genocid zaboravi, a pravedan gnev protiv tog zahteva zloupotrebili su srpski nacionalisti. Ni jedni ni drugi nisu prihvatili Titovu ruku pomirenja, koju je u evropskom maniru ponudio i jednima i drugima, a i jednoj i drugoj grupi nacionalista glavna meta bila je komunistička partija i sistem koji je napravila, a koji je jedini bio kadar da održi Jugoslaviju u ćelom; neprijatelj koji menja ponašanje partije bio je isti onaj protiv koga se partija borila u vreme postojanja logora Jasenovac.

Dok se Šašićevo mišljenje razlikuje od brojnih specijalista za Balkan, kojima ćemo se samo terminološki pozabaviti u narednom poglavlju, bilo je očigledno da, od situaciji koja je dovela revoluciju u pitanje, istraživanja Holokausta neće imati koristi. Ali te 1986. istoriografija Holokausta već je razvijena u svojoj punoj raznovrsnosti, što podrazumeva i odgovarajuće jevrejsko stanovište o Holokaustu kao vrhuncu više mileniuma starog evropskog antisemitizma. Iste godine je Andreas Hilgruber (Andreas Hillgruber) morao da rezimira istraživanje o antisemitizmu u istorijskom kontekstu događaja u Holokaustu, koji je sa te tačke gledišta jednostavno defmisao kao „poslednju etapu narastajuće radikalne manifestacije antisemitizma".26

Zanimljivo je to da su se te godine stvari brzo menjale: na okruglom stolu u Zagrebu 18. aprila, tokom diskusije o Miletićevoj knjizi, iako ukratko upoređen sa Tomasom Manom, Tito je izostavljen iz rasprave, a Šašić se potpuno usredsredio na analizu prilika u kojima su istraživanja genocida/7 Ipak, istraživanje o Holokaustu nije bilo ni u čijim rukama - niti je stavljeno na hladno, sa Titom i čisto ideološki obojenom istoriografijom, niti je spomenuto daje zakoračeno u novo, na planu istraživanja genocida. Uz nekoliko izuzetaka, diskusija se zadržala u parohijskom dvorištu jevrejeske zajednice gde:

„višenacionalni kompleks međuratne Jugoslavije, koji je kočio integraciju, u znatnoj meri je olakšao razvoj jevrejskog nacionalnog identiteta"28 kao što je napisala Florin Lobont (Florin Lobont). Pošto je jedan od najbližih Titovih saradnika, Moša Pijade, prešao prag beogradske sinagoge predvodeći „novu generacije" decembra 1944, to je „označilo jevrejsku zajednicu kao poseban slučaj"29. „Dokaz za tu posebnu naklonost bio je očigledan u izdavačkoj delatnosti zajednice,"30 konkretno u razvoju istoriografije o Holokaustu, koja je omogućena utoliko, ukoliko se zadržavala u okviru jevrejske zajednice, ili u okviru slike o antifašističkoj borbi kada je izlazila iz okvira jevrejske zajednice. Iako su jevrejski spisatelji i umetnici bili potpuno prihvaćeni u kontekstu narativa o Holokaustu jugoslovenske kulture, istoriografija Holokausta, nastala unutar same jevrejske zajednice, čini samo zasebnu potkulturu jugoslovenske istoriografije.

Analiza dva vodeća časopisa pokazuje do koje mere je bilo bolno napuštanje staza komunističke istoriografije: hrvatski istoričar, označen kao revizionista, Jure Krišto, analizira zagrebački Časopis suvremene povijesti i nakon oštre kritike o uticaju Brodla i la Gofa (Braudel, La Goff) na stariju generaciju hrvatskih istoričara izvlači zaključak o drugoj polovini 80-ih godina:

„Kao što se vidi na grafičkom prikazu, hrvatski povjesničari su i dalje bili skloni ,socijalističkim temama", ali tijekom 1988. dolazi do stanovitog porasta tema iz nacionalne povijesti".31

Ostavljajući po strani pitanje analitičke škole u srpskom slučaju, Tamara Spasojević 2004. donosi sličan zaključak za dati period u analizi beogradskog časopisa Istorija 20. veka: „ispravno gledište" na Drugi svetski rat bila je tema u 31,65% radova objavljenih u tom časopisu i:

„pristup narodnooslobodilačkoj borbi i revoluciji uglavnom je afirmativan. Sve što se ticalo te tematike prikazano je pozitivno i bez ikakvog kritičkog osvrta, posebno do početka devedesetih".32

Preokret se jedino dogodio 1988. godine, kada je opao broj radova na temu Drugog svetskog rata.

Zanimljivo je to što je oslobađanje od komunističke istoriografije započelo u oba slučaja nestankom tema o Drugom svetskom ratu, budući da je decenijama ustaljen pristup toj stvari bio toliko određen i uvrežen da je istraživačima bilo lakše da jednostavno izbegnu temu nego da promene pristup istoj. Koliko je uvrežen bio taj pristup očigledno je iz cele serije nedavno objavljenih važnih knjiga o genocidu, među kojima i one koju su 2004. objavili Odić i Komarica pod naslovom Lebensraum, a koja skoro isključivo spada u okvire jugoslovenske partizanske istoriografije.

Njihova knjiga Zašto Jasenovac nije oslobođen? se uopšte ne osvrće na sličan problem po pitanju evropskih logora; Holokaust kao termin ne postoji u tom delu; ne koriste se nijednim radom objavljenim u inostranstvu, čak jedva da spominju jugoslovensku vladu u izbeglištvu i rojalistički četnički pokret. Stiče se utisak da je ceo Jasenovac (to će reći i Holokaust i genocid) unutrašnja stvar partizanskog oslobodilačkog pokreta i borbe među frakcijama u jugoslovenskoj komunističkoj partiji.

Koliko god to izgledalo užasno, krajnja vrednost takve literature je upravo u njenoj partizanštini: sa vidnim razvojem samo na liniji Sašićevih analiza genocida, takvi istoričari su i dalje svedoci snaga koje su upravljale istorijom tokom i nakon Drugog svetskog rata. Zahvaljujući njihovom (samo)otkrivanju, možemo da shvatimo ne samo dragocene činjenice koje oni nisu spremni ili kadri da predoče o svom vremenu, već i mentalitet koji je uobličio istoriografiju o Holokaustu (odnosno njeno nepostojanje) tokom decenija u kojima su takvi istoričari dominirali.

Za Alekseja Monroa je postojanje potpuno suprotnih i - u višeslojnim nivoima uzajamno isključivih - rasprava u Jugoslaviji upravo sama suština jugoslovenskog narativa:

„Jugoslavija nikada nije mogla da definitivno bude uključena u bilo koju kategoriju, nego je bila priča za sebe" (,bez savezništva sa drugima, samoupravna') uprkos (ili usled) činejnice da se u nekim aspektima blisko identifikovala sa drugim sistemima"/"1 Jugoslavija kao jedinstveni sistem - povlačeći se čas tamo čas ovamo između dva višeslojna sveta - uhvatila je u svom usponu Holokaust na različite načine. Ali, iz toga sledi ozbiljno pitanje: na stalno prisustvo Holokausta u njenoj kulturi istoričar Drugog svetskog rata je morao da obrati pažnju - pošto nije bilo mogućno ne biti svestan specifičnosti „jevrejskog slučaja" u istoriografiji. Stoga je u jugoslovenskom slučaju čak i izbegavanje teme o Holokaustu bilo svestan i nameran čin istoričara, što ima za ishod da je jugoslovenska istoriografija stvorila više pristupa kojima tretira oblast Holokausta. Svi ti pristupi se moraju istražiti.

Pre nego što pristupimo istoriografiji, moramo da obratimo pažnju na naduvanu retoriku o Holokaustu koja se pojavila krajem 80-ih i početkom 90-ih, i time izazvala još više paradoksalnih stvari u jugoslovenskom slučaju, te - sledstveno logici paradoksa - kvantitet retorike o Holokaustu samo je doprinela složenosti u radu istoričara Holokausta. Sve je započelo u drugoj polovini 80-ih, kada je, prema hrvatskom istoričaru Ljubi Bobanu, reč „genocid", koja nije postojala u istoriografiji 70-ih, iznebuha postala sveprisutna. Taj proces uzeće maha 1991. godine i nadalje34

„Kada su pojedine republike donele konačne i nekompatibilne odluke po pitanju svojih geopolitičkih saveza i kada je oscilator (oličen u Titovom liku) prestao da radi, došao je kraj Jugoslavije".33

(Tekst je prevod sa engleskog, dela magistarskog rada protosinđela Jovana (Ćulibrka))

1 Knjiga Vesne Goldvorti (Vesna Goldsvvorth) fnventing Ruritania sa podnaslovom The Imperialism of the Imagination (Vale Universitv Press, 1998) slikovito istražuje kako je došlo do nastanka stereotipa u britanskoj književnosti na kraju 19. veka, stoje uslovilo pristup pitanju Balkana tokom celog 20. veka. Ta knjiga je mnogo više od izdanka čuvenog dela Imaginarni Balkan (Imagining Balkans) Marie Todorove. Studija Vesne Goldsvorti je skoro definitivna presuda protiv površnosti kojom je zapadnjačka publika i - da stvar bude gora - politika pokušala da shvati Balkan 90-ih godina. Milica Bakić-Havden u knjizi Nesting Orientalisms: ihe Case ofFormer Vugoslavia {Slavic Review 54(4) 1995) tačno opisuje tadašnji proces primene te teorije u politici.

2 Dok je njeno istraživanje kulturologije neobično pedantno, Rametova uzorno upotrebljava dela Filipa Koena (Philip Cohen) Serhia 's Secret War kao ozbiljne izvore o Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji, što se teško može opisati drugim recima nego daje to čin namernog amaterizma (Sabrina P. Ramet, The Dental Syndrome and ii 's Consequences: Serhian Poliiical Culture since 2000. Ifs a paper from the conference The Role of First Actors in Civil War, Oslo, August 2006, http://www.prio.no/files/file48071 ramet serbia12-5.pdf#search=o/o22rameto/o20denialo/o20svndrome%20serbiano/o22).

3 Alexei Monroe, Laibach: Made in Vugoslavia, op. cit.

4 Dan Stone, Construciing the Holocausi - A Siudy in Hisloriographv, Vallentine Mitchell, London-Portland, 2003. str. 212.

5 Marina Gržinič, Was ist Kunst in Republika 10-11-12/1985, str. 274.

6 Oil, Aquatec, latex, emulsion, shellac and stravv on canvas; 208x38 lem. Inke Arns (Neue Slowenische Kunst - Eine analyse ihrer kiinsllerischen strategien in kontext der 1980erjahre in Jugoslawien, Museum Ostdeutsche Galerie, Regensburg, 2002, pp. 50-55) smatra da uzor za remodelirano delo/manipulaciju je Innenraum (ulje na platnu) iz 1981, ali i Kiefer ima nekoliko sličnih slika koje sve potiču s početka 80-ih godina.

7 Lisa Saltzman, Anselm Kiefer and Ari Afler Auscfnvitz, Cambridge University Press, New York, 2000, str. 69.

8 Berel Lang, Introduction. in Berel Lang (ed.), IVriling and the Holocaust, Holmes & Meier. New York-London, 1988, str. 4. Usled toga Lvotard se koristi primerom Aušvica u polemici sa Habermasom, koja je započela čitavu raspravu o postmodernizmu osamdesetih: „Aušvic je ambis u koji izgleda da propada filozofski žanr hegelovske špekulativnne diskusije" (Jean-Francois Lyotard, The Sign of НШогу in Derek Attridge, Geoff Bennington and Robert Young (eds.), Post-stntcturalism and the Queslion ofHistory, Cambridge Universitv Press, 1997 (5 edition), str. 162).

9 Tek 2002. će Frederic Spotts elaborirati ideju daje Hitler posredstvom rata upotrebio politiku kao kontinuitet umetnosti. Taj elaborat objaviće u delu Hitler and the Power of Aesthetics (Hutchinson, London, 2002), u kojem prikazuje Hitlera kao Kunstlerpolitiker, jasno ističući ulogu umetnosti u Hitlerovoj ličnosti.

10 AIexei Monroe. Laibach: Made in Yagoslavia, op. cit.

11 Obe knjige autora Alberta Speera prevedene su i objavljene u Jugoslaviji kao: Sjećanja i: Trećeg Reicha [Erinnerungen], Otokar Keršovani, Rijeka, 1972; Dnevnici i: Spandava [Spandauer Tagebucher], Globus, Zagreb, 1985.

12 Susan Sonntag je kao mislilac umnogome uticala na jugoslovensku kontra-kuiturnu scenu. Njen esej o delu Leni Riefenstahl, Fascinating Facism preveden je na srpskohrvatski nedugo pošto se pojavio u The New York Review of Books in 1975 (prvo je kao časopis, zatim kao knjiga Bolest kao metafora, Rad, Beograd, 1983), a često su je poredili sa filmom Night Porter Liliane
Kavani (Liliana Cavani).

13 Сергеи Лезов, Анна Франк в Москве in Попштка пониманш [Sergev Lvazov, Anne Frank in Mosco\v in An Attempi to Understand], Университетскал книга, Москва-Санкт-Петербург, 1999, str. 290.

14 Ilustrativan esej napisao je Zoran Đerić, U vozovima evropske klase [In European-Class Trains] u časopisu Polja, 424/2003. Dina Katan Ben-Zion posvetila je skoro celu svoju knjigu Presence and Disapprearance -Jews and Judaism informerVugoslavia in rhe Mirror of Literature posvetio sudbini jugoslovenskih Jevreja tokom Šoe, koja je opisana u jugoslovenskoj literaturi.

15 Никола Николић, Ајхманови nunifuу ЈугослсиШји [NikolaNikolić, Eichmann's Fingers in Vugoslavia]. in Borba, Februar)' 10-26 1961

16 Dianna Dilworth, Slavoj Žižek [Cultural CriticJ, in The Believer, July 2004. http://vww.believermag.com/issues/200407/7read4nterview zizek

17 Slavoj Žižek, Christians, Jews and Other Criminals: A Critique oj'Jean-Claude Milner, www.lacan.com
http://vvww.lacan.com/milner.htm. Zanimljivo je da Žižek ozbiljno podržava svoju izjavu daje "ključni fenomen na koji treba računati u 20. veku nije nacizam nego staljinizam (Dianna Dilworth, Slavoj Žižek (Cultural CriticJ, op. cit).

18 lan Parker, Zizek: Ambivalence and Oscillation, http://vvww.nskstate.com/appendix/articles/zizek ianparker.php

19 Slavoj Žižek, Christians, Jews and Other Criminals: A Critique of Jean-Claude Milner, op. cit.

20 Frederic Spotts. Hitler and the Power of Aesthetics, op. cit. 17.
21 Jovan Mirković, Objavljeni izvori i literatura o jasenovačkim logorima, ibid. 33

22 Milomir Marić, Javila se ptičica kos [The Blackbird Reported In], Duga, 390, Februar)' 4-18 1989. Ime ptice „kos" je akronim za vojnoobaveštajnu službu KOS. Citat iz knjige Slavka Odića i Slavka Komarice Зашто Јасеновац ниje ослобођен, Institut za savremenu istoriju, Beograd, 2005, str. 18] predstavlja izveštaj o partizanskim pokušajima da napadnu Jasenovac. Autori - obojica istaknuti obaveštajni oficiri - zaključuju daje od kraja 1942. do kraja rata u blizini logora bilo dovoljno partizanskih snaga za tu operaciju; tokom rata, čak i u samom logoru, sačinjeni su veoma realistični operativni planovi, za oslobođenje Jasenovca.

23 Rezime dela na tu temu tokom 90-ih objavljenje kao dvodelni članak u Holocaust and Genocide Studies: prvi autora Richard H. Levy, The Bombing of Auschvitz Revisited:A Critical Analvsis, Holocaust & Genocide Studies 3/1996, str. 267-298; drugi autora Stuart G. Erdheim, Could the Allies Have Bombed Auschwitz-Birkenau?', u Holocaust & Genocide Studies 1/1997, str. 129-170. Najozbiljniji rad na tu temu mogao bi da bude napis autora Michael J. Neufeld i Michael Berenbaum (ed.), The Bombing of Auschwitz: Should the Allies Have AttemptedIt?, St. Martin's Press, Nevv York, 2000. To poređenje nesumnjivo predstavlja važnu temu za komparativnu studiju u kojoj će studija Odićeva i Komaricina samo dobiti na značaju kao dobro pripremljen materijal.

24 Antun Miletić, Pogovor u Koncentracioni logor Jasenovac III, Narodna knjiga-Spomen područje Jasenovac, Beograd, 1987, str. 709.

25 Jefto Šašić, Predgovor u Antun Miletić, Koncentracioni logor Jasenovac 1, Narodna knjiga-Spomen područje Jasenovac, Beograd, 1986, str. 12.
42
26 Andreas Hillgruber, The Extermination of the European Jews in Its Historical Contexi - a Recapitulation, Tad Vashem
Studies, XVII/1986, str. 2.

27 Jefto Šašić, Pregled istraživanja genocida u Jasenovcu u Naše teme, 9/1986, str. 1288-1296. Ta promena u Sašićevom stavu se takođe savršeno uklapa u tezu Borisa Uspenskog u delu Poetics of Composition da naracija na margini priče ima veću slobodu od glavne priče: Miletićeva knjiga bila je odraz glavnog toka (mainstream) tadašnje istoriografije, a Naše teme marginalni teoretičarski časopis gde je lagodno mogao da se upušta u "politički nekorektne" teme. Media, prema McLuhanu, nosi Poruku - daje ugnjetavanje, to će reći genocid, ako ne zabranjena, ono zasigurno potisnuta tema.

28 Florin Lobont, Antisemitism and Holocaust Denial in Post-Communist Eastern Europe, u Dan Stone (ed.) The Historiography of the Holocaust, Palgrave, Basingstoke-New York, 2004, str. 461. Ona se zapravo oslanja na rad Radmile Milentijević, Anti-Semitism and the Treatmenl of the Holocaust in Postcommunist Yugoslavia u Randolph L. Braham (ed.) Anti-Semitism and the Treaiment ofthe Holocaust in Postcommunist Europe, The Rosenthal Institute for Holocaust Studies, Nevv York, 1994, str. 225-249. Robont, kao i Vladimir Tismeanu, takođe se koristi Žižekovim pogledom na značenje Holokausta u savremenoj Evropi.

29 Paul Benjamin Gordiejew. Voice ofTugoslav Jewry, State Universirv of New York Press, Albanv, 1999, str. 104.

30 Ibid.

31 Jure Krišto, Ideologija/politika i historiografija: Primjer 'Časopisa za suvremenu povijest' (1969-1999.) u Srećko Lipovčan, Ljiljana Dobrovšak (ed.). Hrvatska istoriografija XX. stoljeća: Između znanstvenih paradigmi i ideoloških zahtjeva, Institut društvenih nauka Ivo Pilar, Zagreb, 2005, str. 89.

32 Тамара Спасојевић, СликаДругог сввтскогparnaу часопису 'Историја 20. века' u Историја 20. века 1 /2004, str. 109

33 Alexei Monroe, Laibach: Made in Vugoslavia, op. cit.

34 Коста Николић, Југославика - прошлост u садашњост 1918-1989] u Историја 20. века 2/2003, str. 201. On delimično citira i delimično parafrazira iz knjige Ljube Bobana Kontroverze iz povijesti Jugoslavije 3, Zagreb, 1990. str. 277

35 Alexei Monroe. Laibach: Made in Vugoslavia, op. cit.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License