MEKMAFIJA Kriminal bez granica
Miša Gleni MEKMAFIJA
Sredinom šezdesetih godina prošlog veka ceo svet je čitao sa velikim zanimanjem knjigu poznatog novinara Zan-Zak Servan-Srajbera Američki izazov (Jean-Jacques Servan-Schreiber American Challenge). To je knjiga koja je laičkom čitaocu vrlo plastično umela da dočara momentumu kome živi.
Takva asocijacija mi se nameće dok čitam knjigu Miše Glenija Mekmafija. Covek ima utisak da autor piše ono što nevidljivim mastilom stoji izmedju redova novinskih tekstova. U najboljoj tradiciji britanskog istraživačkog žurnalizma, ovaj novinar BBC-a objašnjava funkcionisanje razornog tkiva u kome smo se našli svi mi, slaba bića ove planete. U stvari, nismo se našli, mi smo nesvesni podstrekači takve situacije. Zdušno radimo u korist svoje štete. Da podsetim na jednog drugog novinara, Ernesta Hemin-gveja i biblijski naziv njegove knjige: "Ne pitaj kome zvone zvona jer tebi zvone."
Miša Gleni je poznat srpskim čitaocima. Kao rezultat višegodišnjeg pokrivanja balkanskog područja u ulozi dopisnika BBC-a, nastale su knjige u kojima se bavi Balkanom, Kosovom, Srbijom. U Mekmafiji, medjutim, njegovo interesovanje se proširuje na gorući globalni problem današnjice: kako siva ekonomija razara finansijski sistem sveta u kome živimo. Podnaslov knjige je Kriminal bez granica.
Gleni daje genezu tog fenomena, njegovu strukturu i razmere - od pada komunizma u Istočnoj Evropi, preko bliskoistočnih, srednjeazijskih, indijskih bespuća i južnoameričkih narko-kartela - do pratećih parazita velikog ekonomskog buma državnog kapitalizma komunističke Kine. Gleni nam daje inside story simbioze vlasti mnogih država i organizovanog kriminala. Vrlo slikovito prikazuje kako se siva ekonomija uvlači u sve pore društva, pa nije više reč samo o nesavesnim čuvarima poretka već i o učešću prosečnih ljudi u toj pošasti današnjice.
"Padom komunizma i deregulacijom medjunarod-nog finansijskog tržišta krajem osamdesetih, globalna ekonomija primila je obilnu infuziju gotovog novca…Obrtane su enormne sume. Sredinom devedesetih samo na konvertibilnom tržištu valuta promet je dostizao i hiljadu milijardi dolara dnevno, što je četiri puta više od vrednosti globalnih dnevnih trgovinskih transakcija. Na legalnom finansijskom tržištu, nepravilnosti izlaze na videlo kada dodje do gubitka koji ugrozi neku instituciju." Gledajući vesti na televiziji motaju vam se po glavi Glenijeve reči:
Kad je u ime slobodnog protoka kapitala medju-narodno tržište liberalizovano, krajem osamdesetih, stvari su se komplikovale. Američki državni organi mogli su da podignu tužbu ukoliko je prestup počinjen u SAD, ali ako se radi o drugoj zemlji, Vašington je mogao da goni kriminalce samo ako napadne tu zemlju. Borba protiv organizovanog kriminala dovela je SAD u nezgodnu poziciju kojom zadiru u srž pitanja globalbne liberalizacije tržišta kapitala i njegovog regulisanja.
Amerika se suočila sa tim istim problemom na globalnom nivou. "Ako naše banke moraju da se pridržavaju odredjenih standarda, a druge ne moraju i tako oduzimaju depozite bankama u SAD" izjavio je senator Džon Keri 1988. "onda mi opet radimo protiv interesa sopstvene ekonomije koja mora da se takmiči s ostalima na svetskom tržištu."
Jednostavno rečeno, padom komunizma i slabljenjem centralne vlasti u Sovjetskom Savezu, nastao je fisioni proces slobodnog kapitala koji je destabilizovao pravila igre ekonomskog poretka sveta. Novac koji je stečen radom došao je u neravnopravan položaj u odnosu na easy money. U svetu je nastala besomučna trka da se taj novac prigrabi i legalizuje.
Danas smo svi žrtve otimačine bogatsva sveta. Miša Gleni u ovom uzbudljivom štivu priča o nastanku i opisuje posledice tog procesa.
Prenosimo iz knjige Mekmafija glavu pod nazivom Alija koja govori o kriminalnim aspektima useljavanja u današnji Izrael.
Mekmafiju je objavio, kao i druga dela Miše Glenija, SAMIZDAT B92 iz Beograda 2008. godine, u prevodu Gorana Dimitrijevića.
Ivan Ninić
ALIJA
Granica između Izraela i Egipta jedva je vidljiva. Dok posmatram nejaku žičanu ogradu koja deli pustinju Negev od severnog Sinaja, iznenađuje me što država koja mnogo drži do sopstvene bez-bednosti, kao Izrael, dopušta tako otvoren prilaz s jedne arapske teritorije. Policajci me uveravaju da redovno patroliraju granicom, ali ja sve do južnog špica pojasa Gaze nisam video nikog živog.
Tu sam u jednom trenutku, na nekih dvesta metara ispred, ugledao dve kamile. Išle su iz Egipta ka Izraelu, pod vodstvom četiri tinejdžera: dva jahača i dva vodiča. Kamile su bile natovarene robom za šverc, verovatno cigaretama ili drogom. Momci od toga žive. Zatečeni brujanjem mog automobila, oni brže-bolje šibnuše životinje koje se žurnim kasom uputiše ka jednom kamionetu bez tablica. Ubrzo su i vozilo, i kamile, i dečaci nestali u valovitoj, nepreglednoj pustinji.
Izrael te ljude smatra kriminalcima, međutim, oni su autentični izdanci nomadske tradicije, vekovima prisutne kod Beduina u Negevu. Do osnivanja države Izrael 1948. godine, većina ovdašnjih Beduina bavila se nomadskom ili polunomadskom privredom -uglavnom ruralnim stočarstvom. Međutim, Izrael je od tada pokušavao da oko 100 hiljada Beduina sabije u nekoliko urbanizovanih naselja na severozapadu pustinje. Zato se s vremenom i statistika izmenila: danas oko 90 odsto Beduina radi slabo plaćene poslove, uglavnom na građevinama u široko zastupljenom ali osiromašenom državnom sektoru. Ostalih desetak odsto su šverceri. Za regionalne standarde, Izrael raspolaže ogromnim snagama bezbednosti, ali ni one nisu svemoćne. Zahvaljujući svom neprevaziđenom poznavanju pustinje i njenih ćudi, Beduini su se pretvorili u bitnu kariku švercerskih kanala kojima ilegalna roba stiže do potrošača u Izraelu.
Većina plemenskih zajednica je tokom poslednjih pedesetak godina u dodiru s mehanizmima moderne države doživela sunovrat svog dotadašnjeg načina života. Beduini su dobar primer. Kao Bušmani u Africi ili Eskimi na Arktiku, Beduini iz Negeva zadržali su kulturno nasleđe koje više nema mnogo veze s njihovim socijalnim i ekonomskim bitisanjem. Kako da budete nomad u pustinji u kojoj ima ogromnih privatnih farmi, poput one koja je pripadala Arielu Saronu? Svuda u svetu ishod je isti -domorodačka zajednica ima relativno visok prirodni priraštaj, smrtnost kod dece i procenat nepismenih.
Tako su i ovi mladi beduinski šverceri čuvari vatre kolektivnog sećanja svog naroda. Njima je posao svakako zanimljiviji i sadržajniji nego radnicima u naseljima, a imaju i stalan kontakt sa suna-rodnicima preko granice, na Sinaju. Među pripadnicima zajednica iz kojih dolaze kopneni šverceri narkotika - albanske, beduinske ili tadžiki-stanske - obično ima i hronično veliki broj zavis-nika. Međutim, razlog bujanja crne berze u Negevu nisu Beduini, već doseljenici koji su pre petnaestak godina počeli da stižu u Izrael - Rusi.
Raspadom SSSR-a, ekonomija u novonastalim državama se urušila i većina stanovništva se uplašila ne videvši nikakvu perspektivu. Kad je usred Moskve gangsterski kapitalizam bio onako frapantan, možete misliti kako je bilo u provinciji, recimo na Kavkazu. U uslovima rata, teške otimačine i nemaš-tine, čak je i običan odlazak u bakalnicu bio rizičan.
Aleksandar Genteljev, dokumentarista, jedne ledene zimske večeri 1991. godine u Mahačkali, glavnom gradu Dagestana, žurio je kući. Još je bio potresen smrću svog prijatelja, lokalnog političara na kog je 24 sata ranije izveden atentat. „Dok je ulazio u kola pucali su na njega sa obe strane. Pogođen je sa 60 metaka", priseća se Genteljev. „Ali zaista nisam očekivao da će nasrnuti na mene."
Došli su posle dva dana, ali Genteljev je imao sreće. „Imao sam sreće zbog dve stvari", priča mi dok sedimo u jednom kafiću u Tel Avivu. „Prvo, bio sam prehlađen, pa sam se dobro obukao. Drugo, upravo sam bio dobio honorar. Inflacija je divljala i plaćen sam debelim svežnjem para." Iz mraka su iskoračili neki ljudi i zapucali na njega. „Pao sam i onesvestio se. Ali metak koji je išao pravo u srce zabio se u svežanj novčanica i tamo ostao. Ipak, bio je ozbiljno ranjen. „Dok sam ležao u bolnici, upozoren sam da će se oni vratiti. Nisam znao ko su to oni, ali sam za svaki slučaj rekao bratu da moju porodicu i mene skloni u Moskvu", kaže mi. Srećom, Aleksandar je Jevrejin.
Osim pred sam kraj Staljinove ere, kada je vladar naprasno osetio antisemitske porive, biti Jevrejin u posleratnom SSSR-u nije bilo ništa drugačije nego biti bilo koje druge nacionalnosti. Sem određenog ključa za visoke profesionalne i političke pozicije, sve nacionalnosti su tretirane manje-više jednako.
Od 1989. godine, Jevreji iz bivšeg SSSR-a uživali su ekskluzivnu privilegiju - imali su pravo na izraelsko državljanstvo i mogli su lako da pobegnu iz Belorusije, Kavkaza, Sibira i sličnih krajeva. Mnogi nisu oklevali, uzimali su pasoše i odlazili. Prvo stotine, pa hiljade, pa desetine hiljada, i na kraju stotine hiljada. Oko milion ruskih Jevreja se u periodu od desetak godina preselilo u Izrael, što je oko 15 odsto stanovništva jevrejske države. .
„Većina je došla jer je znala da slobodan ulazak neće večno trajati", kaže mi Marina Solodkin koja je došla 1991. godine i postala zamenik Ministra za imigraciju u Saronovoj vladi. „Za Jevreje koji su kao ja, poluilegalno praktikovali veru, dolazak je predstavljao Povratak kući, što mi zovemo allja. Međutim, šansu su imale i sekularne i mešovite porodice. Niko nije znao šta će se dešavati u bivšem SSSR-u, da li će biti novih pogroma. Kako bih rekla, nikome se nije igralo ruskog ruleta", kaže uz osmeh.
Ali nije samo strah od latentnog antisemitizma doveo do egzodusa ruskih Jevreja. Bilo je i pozitivnih motiva. Sa izraelskim pasošem vam ne treba viza za većinu zapadnih zemalja, a mediteranska klima deluje kao bajka u odnosu na mraz i mećave u Rusiji.
U stvari, Izrael je kao država izgrađen isključivo doseljavanjem stanovništva, još od svog osnivanja 1948. godine. Još pre dolaska sovjetskih Jevreja apsorbovane su velike grupe iz drugih zemalja - Maroka i Iraka pedesetih godina, a kasnije iz Etiopije.
Ali nikada nije bilo ovako jasno definisane i kulturološki profilisane grupe doseljenika. Da bi opstali, marokanski, irački i etiopski Jevreji nisu imali druge nego da nauče hebrejski i prihvate izraelsku kulturu. Ali Jevreji iz Rusije i Ukrajine bili su sasvim drugačiji - došli su u velikom broju za kratko vreme, sa jakim ruskim kulturnim identitetom, često snažnijim od njihovog jevrejstva. U izrazito sekularnom SSSR-u, judaizam i cionizam zanimali su samo mali deo sovjetskih Jevreja. „Imigranti iz bivšeg SSSR-a sebe doživljavaju kao nosioce evropske kulture u Izraelu, a 87 odsto njih želi da kulturni život Izraela bude sličan onom u Evropi", kaže se u jednoj sociološkoj studiji. „Samo devet odsto smatra da Izrael liči na Evropu."
Izrael je za ove ruske doseljenike bio strana zemlja. „Većina ih smatra da je ruska kultura superiorna nad hebrejskom. Njih 88 odsto misli da doseljavanje pozitivno utiče na Izrael, dok samo 28 odsto misli da je uticaj izraelske kulture na imigrante pozitivan", kaže se u studiji. Izraelska kultura je često zelotska - što ne impresionira one koji su morali da podnose sovjetsku zelotsku ideologiju. Često je profilisana konfliktom države s neprijateljima Palestincima - što ne uzbuđuje ruski senzibilitet. Osim toga, mediteranski duh je u očima ruskih Jevreja delovao indolentno, samim tim i inferiorno. Zatim slede ekonomska pitanja. „Ruski imigranti su brojni i mnogi od njih su visokoobrazovani", pišu ekonomisti Sarit Koen i Cang Taj Sije. „Oko 60 odsto ruskih imigranata imalo je završen fakultet. Kod domicilnog izraelskog stanovništva visoko obrazovani čine 30 do 40 odsto." To je dovelo do socijalnih tenzija između došljaka i domaćeg stanovništva, jer su obrazovani Rusi postali ozbiljna konkurencija na tržištu rada, ne za prljave fizičke poslove tradicionalno „rezervisane" za imigrante, već za stručna, dobro plaćena radna mesta.
Ruski imigranti ubrzo su uspostavili složenu, sopstvenu zajednicu u Izraelu, koja se razvijala paralelno sa postojećom društvenom zajednicom. Država niti je želela, niti je mogla da se meša. Dok su Rusi u talasima pristizali - u prvoj fazi integracije njihova zajednica je slabo komunicirala sa ostatkom društva - jezičke i kulturne barijere bile su međusobno isključive. 1
Prvo je policija primetila da se dešava nešto čudno. „Kolege iz Haife počele su da šalju izveštaje o dramatičnom porastu maloletničkog kriminala. Uglavnom kod klinaca od 14 do 15 godina, koji ne idu u redovnu školu i gotovo svi su Rusi", priča Hezi Leder, bivši komandir policije, sada u penziji.
Sredinom devedesetih u Izraelu je bilo oko 700 hiljada doseljenika iz Rusije. Većinom su to bili čestiti ljudi, kao Aleksandar Genteljev iz Mahačkale, u potrazi za boljim životom. „Ali ako od milion Rusa samo jedan odsto čine kriminalci, to je i dalje mnogo opasnih likova", kaže mi Zil Klajman, bivši policajac. Talas kriminala najviše je zahvatio Tel Aviv - ili Grad greha, kako su ga zvali tabloidi - ali je uglavnom bio ograničen na rusku zajednicu.
Nakon anonimne dojave 1996. godine, Klajma-nova jedinica otkrila je leš makroa Olega Karpačova, zvanog Karpic. Telo je ležalo u lokvi krvi, u stanu u jednom soliteru. Obdukcijom je utvrđeno da je čovek bio izboden nožem i udaran tupim predmetom. „Sijalice na celom spratu bile su odvijene, svuda je bio mrak", priča Klajman. „Ubistvo je bilo ozbiljno isplanirano. Kasnije smo saznali da ubice nisu koristile mobilne telefone duže od jednog minuta, da ih ne bismo otkrili u slučaju da pratimo bazne stanice."
Istraga je razotkrila neke šokantne činjenice iz sveta kome je pripadao ubijeni. Razmotavalo se klupko podvodača, bordela, reketiranja, kidnapovanja i falsifikovanja dokumenata. Klajmanove ljude najviše je iznenadila dotadašnja nevidljivost tog kriminalnog miljea. U pitanju su interne ruske stvari koje nisu isplivale u izraelsko okruženje, osim jedne aktivnosti - prostitucije. Ruski klanovi su od ranije identifikovani kao gazde, ali klijentelu prostitutki svakako nisu sačinjavali samo Rusi.
Globalizacija je donela promene i u Izrael, naročito u neke delove. U Jerusalim su počeli da se doseljavaju religiozni Jevreji i da potiskuju sekularne, ali u Tel Avivu se dešavalo obrnuto. Taj grad se devedesetih pretvorio u centar stranih investicija. Napredak i međunarodni plasman izraelske industrije visoke tehnologije doveo je do stvaranja klase japija okrenutih potrošačkim vrednostima - i porocima, pre svega drogama kao što su kokain i ekstazi. Kontrast između vreve i potmulog ritma noćnih klubova u Tel Avivu, i serioznog, krutog mrmljanja Hasida u Jerusalimu je oštar i očigledan, gotovo kao život u Izraelu u poređenju sa musavim i zapuštenim pojasom Gaze. Staviše, privremeno smanjenje tenzija s Palestincima devedesetih dovelo je do obnavljanja masovnijeg turizma u Izraelu, što je još više pospešilo prostituciju. Tel Aviv je postao drugi regionalni centar za prodaju seksualnih usluga, odmah posle Dubaija, a široku ponudu imali su i Natanija i Ejlat. Kao sve zemlje u zamahu privrednog razvoja, Izrael se našao pod pritiskom SAD-a da liberalizuje i otvori svoje tržište. Pojačana cirkulacija kapitala i investicije doprineli su razvoju lične potrošačke kulture u svim pravcima. Za mnoge, novcem se može sve kupiti. Potrošački stav prema životu kod tih ljudi podrazumeva i da seks više nije odraz intimnih međuljudskih odnosa, već roba na tr žištu za koju važe ista pravila kao za hamburgere ili patike. U jednoj akademskoj studiji kaže se da je prostitucija kao potrošačka aktivnost najočiglednije vidljiva na internetu. Jedan izraelski veb sajt na hebrejskom nudi „naručivanje devojaka on-lajn. Dolaze vam na naznačenu adresu". Nudi se i mogućnost reklamacije u određenom roku, kao za svaku robu.
Tražnja je rasla, a ruska zajednica u Izraelu znala je kako da je zadovolji.
Početkom leta 2002. godine, pridnjestrovski fud-balski tim Serif iz Tiraspolja po četvrti put je postao šampion Moldavije. Na drugom kraju grada, Ljud-mila Balbinova pakovala je stvari u kofer. Prvi put je putovala u inostranstvo i bila je uzbuđena. Znala je da je Izrael sunčana zemlja na obali mora, ali ne mnogo više od toga. Srešće staru prijateljicu Viktoriju koja je u Izraelu radila kao konobarica. Videćeš, dopašće ti se. Posao je dobar, plata je dobra, zabavno je", rekla joj je Viktorija u telefonskom razgovoru. Ljudmila nije imala pojma da je njenoj prijateljici u tim trenucima u čelo bio uperen pištolj.
Ljudmili nije bilo loše u Tiraspolju, ali je kao svaka mlada osoba čeznula za avanturom i zabavom. Smatrala je da je prava sreća što u inostranstvu ima prijateljicu koja se potrudila da joj pomogne oko papira i vize - što je velika stvar u Pridnjestrovlju koje nije međunarodno priznata država.
A zapravo, njena prijateljica je „regrutni agent". Većinu žrtava trgovine ženama u priču uvuku druge žene. Regrutni agenti najčešće rade za novac, ali neretko se i one time bave pod prisilom. Neke su i same bivše prostitutke koje su sebe „otplatile" tako što su regrutovale druge devojke. „Ima slučajeva gde su majke žrtava postale regrutni agenti", objašnjava mi Alina Budeči iz La strade, moldavske NVO koja pomaže žrtvama. „Recimo, znamo majku koja je bila ucenjena da regrutuje najmanje tri nove devojke, da bi oslobodila svoju ćerku."
Zene su ubedljivije i sugestivnije u regrutaciji potencijalnih žrtava. Poverenje je osnov funkcio-nisanja svake organizovane kriminalne aktivnosti. Osim kada je roba ljudsko biće. Tada prevara mora da se zamaskira kao poverenje. Radi uverljivosti, regrutni agent često putuje sa žrtvom u početnom delu puta. Ljudmila je prvo otišla u Odesu, a zatim u Moskvu u društvu još desetak žena. Odveli su ih u jedan stan. „Tada sam prvi put zaista posumnjala šta se dešava, jer su nam uzeli pasoše i zaključali nas", pričala je kasnije.
Od tada će Ljudmilu na svež vazduh izvoditi najmanje po dvojica muškaraca. Nedelju dana kasnije, nju i još tri žene odveli su na aerodrom Domo-dedovo. Na pasoškoj kontroli, imala je poslednju šansu, jer je policajac, u neočekivanom izlivu sao-sećanja, upitao: „Znaš li kuda ideš? Jesi li sigurna da to želiš?" Sa grmaljem koji joj diše za vrat, Ljudmi-la nije imala izbora, ignorisala je ljubaznog policajca.
Odletela je u Kairo, gde su je Egipćani odveli u hotel. Sa još desetak devojaka čekala je tri dana. Onda su ih rano ujutro potrpali u džip i vozili nekoliko sati. Predali su ih Beduinima koji su ih zatvorili u jednu pećinu. Iako se često dešava da Beduini siluju žene koje transportuju, Ljudmilina grupa imala je izbor. „Ko im pruži seksualne usluge, moći će da izađe napolje, normalno jede i odmori se. Tri devojke su pristale, ali ja nisam", priča Ljudmila.
Jedna devojka je napolju pokušala da pobegne, ali Beduini su je uhvatili. „Pred nama su joj pucali u koleno." Pucanj u koleno jedna je od najbolnijih rana, pri čemu čovek ostaje invalid. Međutim, ova mlada Moldavka prošla je još gore. „Ostavili su je u pustinji da umre", kaže Ljudmila.
Usred noći devojke su ubačene u kamionete, i odvezene do ograde. „Terali su nas da propuzimo ispod ograde. Sa druge strane su nas čekali drugi Beduini. Ali tada je naišla izraelska granična patrola. Htela sam da vičem, ali Beduini su ispalili nekoliko hitaca pored naših nogu i naredili nam da utrčimo u njihov kamionet. Preko nas su prebacili ceradu i dali gas."
U hotelu u Beerševi, glavnom centru Negeva, Ljudmila je prikazana potencijalnim kupcima. „Međusobno su pričali na hebrejskom, ništa nismo razumele, ali nama su se obraćali na čistom ruskom jeziku." Ljudmila je prvo odbila da se svuče. Jedan od Rusa joj je prišao i tiho procedio: „Ovde ne postoji reč ne. Jasno?"
Stigavši u Tel Aviv, već je prošla kroz ruke Moldavaca, Ukrajinaca, Rusa, Egipćana, Beduina, ruskih Jevreja i domaćih Izraelaca. Bar polovina njih pretila joj je nasiljem. A zapravo, njen košmar je tek počinjao.
Jednog oktobarskog petka uveče, pred Sabat, s dvojicom prijatelja krenuo sam u posetu bordelima po Tel Avivu. Ispred jednog ulaza, vratar je Rus kao od brega odvaljen. Za razliku od ostalih lokala po Izraelu gde vas na ulazu obavezno pretresaju, ovaj vratar je samo tražio da pokažemo pasoše, ali se na kraju zadovoljio letimičnim pogledom na naše vozačke dozvole. Penjemo se stepenicama na treći sprat, prolazeći pored nekoliko stanova. Stižemo u prijemni salon, u kom tri-četiri mlađa čoveka sede u izlizanim crvenim foteljama, puše i tapkaju prstima po rukohvatu. Preko puta sede dve žene, koje povremeno razmenjuju po nekoliko šaputavih reči na ruskom. Jedna nosi pripijenu bluzu i donji deo bikinija, a na nogama ima sandale sa visokim potpeticama. Za stolom na recepciji sedi vrlo privlačna devojka od 20 i kusur godina, deluje kao da se neizmerno dosađuje, što je inače utisak koji sam stekao kod recepcionarki u gotovo svim bordelima. Iz salona dva hodnika vode ka drugim, manjim sobama, prigušeno osvetljenim i obično tek dovoljno velikim da se u njih smeste krevet i stočić. Uvideo sam da je normalno da muškarci ćutke sede u salonima i čekaju da ih uhvati (ili napusti) odgovarajuće raspoloženje. Ako žele, jednostavno ustanu, priđu nekoj od žena i bez reči sa njom nestanu niz hodnik. Zena nehajno usput ponese jedan od peškira sa police, bezizražajnog lica, bez ikakve emocije.
Ulaze trojica američkih tinejdžera, čiji glasni razgovor para dotadašnju tišinu. Jedan od njih na hebrejskom pita devojku na recepciji kolike su cene. „Za pola sata 230 šekela; 250 za 40 minuta", rutinski odgovara ona. „Čekaj", dobacuje na engleskom njegov drug, „da vidimo imaju li boljih riba nego što su ove", odmahujući glavom prema ženama koje sede u salonu.
Iako možda nema ni 18 godina, dečko očigledno nije prvi put u bordelu. Nisam mogao da se otmem utisku da taj dežmekasti momak spljoštenog, rošavog lica teško može da dođe do seksa na neki uobičajeniji način. Međutim, nije mi bilo jasno kako neko toliko mlad može tako neljudski da se odnosi prema prisutnim ženama. Moj prijatelj Gideon nagnuo se ka meni i šapatom mi objasnio: „Ima ih koliko hoćeš. Roditelji ih iz Amerike pošalju u Izrael sa spiskom sinagoga, muzeja i spomenika koje treba da vide i nafiluju im novčanike parama. A oni, čim stignu, odmah trče u javne kuće."
Nešto ranije, iste te večeri, videli smo i mnogo gora mesta. Turneju smo otpočeli u blizini stare Glavne autobuske stanice, u kraju u kom obitava na desetine hiljada „gastarbajtera". Od poslednje inti-fade, Palestinci su napustili prljava i opasna radna mesta u Izraelu, a na njihovo mesto došli su Rumuni, Uzbekistanci, Filipinci, Turci i razni drugi. Uvoz radne snage u Izrael je koruptivna rabota u koju je takođe upleten organizovani kriminal. U pitanju je delatnost koja beleži ubrzan rast.
Ljudi koji se motaju oko stare Stanice nisu žrtve trgovine - iako su ubogi, oni su čak elita za pojmove ovdašnjeg lumpenproletarijata. Ali po svim kriterijumima, ovaj deo grada je jad i beda. Oronule zgrade, neispravna rasveta, ulice prljave i razlokane, mestimično obasjane samo titravom svetlošću neonskih srca ili figura golih žena koje ukazuju šta se nudi iza izloga. Bordeli su najgori. Teško je opisati mučninu prizora sredovečnih žena koje sede u prostorijama dva sa dva, besomučno pušeći cigaretu za cigaretom, spremnih da usluže svakog prolaznika koji im pruži 10 dolara (da, DESET dolara).
Nemoguće je utvrditi koja od ovih žena je žrtva trgovaca, a koja je prisiljena ličnim ekonomskim razlozima, jer sve listom odbijaju da pričaju o tome. Možda kolgerle visoke klase sebi mogu da priušte ekonomsku slobodu. Međutim, posle mini-turneje po telavivskim javnim kućama, brzo sam zaključio da je pojam „srećne kurve" najobičniji mit. Osim toga, spoznao sam razmere neutaživog muškog seksualnog nagona. U bordelima sam zaticao buljuke muškaraca svih boja i životnih dobi: Jevreje, Palestince, Amerikance, Evropljane i Japance. Na njihovim licima nisam primetio nelagodu što kupuju seksualne usluge. Pitao sam se da li bi promenili mišljenje kad bi znali pozadinu sudbine žena s kojima stupaju u kontakt - kao što je Ljudmila.
Ljudmilu su držali zaključanu u stanu od 6:30 ujutro. Oko 17:30 odvezli su je u bordel iznad picerije u ulici Bugašov. Morala je da radi 12 sati, do jutra. „Radila sam sedam dana nedeljno. Odrađivala sam po dvadesetak mušterija za noć", objašnjava ona.To je eufemizam. Ljudmila je bila silovana dvadeset puta za noć. U Izraelu, kao u većini zapadnih zemalja, prostitutka dolazi pod udar zakona, a ne njen klijent. Kad je Ljudmila prvi put uspela da pobegne, javila se policiji, ali policijski narednik je bio klijent bordela i vratio ju je makrou. Za kaznu, „gazda" je Ljudmilu pretukao na mrtvo ime. Opet je pobegla i javila se u policijsku stanicu u drugom delu grada. Optužena je za nelegalni boravak u zemlji i poslata u kolektivni centar da čeka rešenje o deportaciji. Nekoliko meseci kasnije vratila se u Kišinjev, očajna i doživotno istraumirana. Nije smela da ode kući, delimično zbog sramote, delimično iz straha da je makroi opet ne pronađu. Ljudmilina sudbina deo je svakodnevnog života u Moldaviji, Ukrajini, Rusiji, Egiptu i Izraelu.
Dan nakon što sam razgovarao s Ljudmilom, od NVO koja se brine za žrtve trgovine ljudima saznao sam da je Ljudmila HIV pozitivna. Naravno, u zemlji poput Moldavije ne postoji ozbiljnija medicinska terapija. Mesec-dva nakon što je policijski general Hezi Leder identifikovao porast uličnog kriminala u Haifi, stigla mu je dojava da jedan ruski oligarh namerava da proslavi rođendan u Ejlatu. „Nismo znali ko su ti ljudi. Krenuli smo od nule", priča mi jedan iskusni izraelski obaveštajac. „Bilo je sitnih kriminalaca, prvo smo saznali sve o njima. Saznali smo šta su vori-v-zakonje; šta znače tetovaže; učili smo njihov sleng. Otkrili smo i krupnije ribe, pa smo istražili i njih."
Gosti na proslavi u Ejlatu kao da su bili preslikani iz nepisane knjige Ko je ko u ruskom biznisu. Problem je bio što izraelski obaveštajci nisu imali pojma ko je zapravo ko.
U svedočenju pred Bankarskom komisijom američkog Kongresa, bivši direktor CIA-e Džejms Vulzi, ilustrovao je situaciju jednom pitalicom. Zamolio je kongresmene da razmotre sledeću hipotetičnu situaciju: "…recimo, u nekom od restorana na obali Zenevskog jezera spontano zapodenete razgovor sa izvesnim Rusom koji tečno govori engleski. On nosi odelo od tri hiljade dolara, Gučijeve mokasine i izražava se artikulisanim jezikom obrazovane osobe. Kaže vam da je menadžer u ruskoj trgovinskoj firmi i rado bi popričao o eventualnim zajedničkim ulaganjima. Postoje četiri mogućnosti: 1. možda on jeste ono za šta se izdaje, 2. možda je ruski obaveštajac kome je biznis samo pokriće, 3. možda je pripadnik organizovanog kriminalnog klana. Međutim, najzanimljivija je četvrta opcija - možda je on sve to zajedno - a da pri tome nijedna od tri organizacije nema problem s tim."
Neverovatan broj Rusa uzeo je izraelsko državljanstvo u prvoj polovini devedesetih, među njima i istaknuti krug ljudi bliskih Jeljcinu, poznati kao Sedam zvezda, kao što su Boris Berezovski i Vladimir Gusinski. Onda, novi ukrajinski i ruski industrijalci, kao što su Vladimir Rabinovič i Mihail Čorni, koji su bili pod paskom zapadnih obaveštajnih službi. Zatim, drugi kojima je bio zabranjen ulazak u Britaniju i SAD, kao što je Semjon Mogiljevič.
Bilo je tu i ne-jevreja, kao što je Sergej Mihailov, šef Solncevskog bratstva, koji je nekako iskamčio državljanstvo. „Mihailov ima veze s jevrejstvom koliko ja sa baletom, ali bez problema je dobio pasoš", gunđa filmski dokumentarista Aleksandar Genteljev. Doduše, Mihailovu je državljanstvo kasnije poništeno, a podmićeni izraelski zvaničnici koji su mu „odradili" pasoš krivično su odgovarali.
Nijedan od tih Rusa nije imao kriminalni dosije, ne računajući sitne prestupe iz sovjetskog doba. Svi su delovali kao uspešni biznismenis biografijama vrednim hvale. Zašto bi ih Izrael odbio?
S druge strane, oligarsi i šefovi klanova imali su više razloga da kolonizuju Izrael. Zemlja je bila idealna za pranje novca. Bankarski sistem je uređen tako da podstiče aliju, dolazak Jevreja iz celog sveta, samim tim i dolazak njihovog novca. Staviše, Izrael se priključio globalnoj liberalizaciji finansijskih tokova i olabavio kontrolu uvoza i izvoza kapitala. Kao i većina zemalja početkom devedesetih, ni Izrael nije imao zakone za sprečavanje pranja novca. Pranje novca zarađenog kriminalnim aktivnostima u inostranstvu predstavljalo je legalan biznis.
Policija procenjuje da su Rusi u prvih 15 godina posle pada komunizma oprali između 5 i 10 milijardi dolara kroz izraelske banke. Velika suma za malu zemlju kao što je Izrael. Ali to je svega pet procenata kapitala iznetog iz Rusije tokom devedesetih i nije ništa u poređenju sa Svajcarskom (40 milijardi), a kamoli sa neprevaziđenim Kiprom, u kome se samo 1994. godine obrtalo milijardu dolara iz Rusije mesečno!
Glavni razlog popularnosti Izraela je jednostavan - mnogi od tih čudnih biznismena bili su Jevreji i u Izraelu nisu tretirani kao šljam već kao dobrodošli članovi porodice.
Pre masovnog iseljavanja, Jevreji su sačinjavali oko 2,5 odsto stanovništva Rusije i Ukrajine. Ali, bili su izuzetno uticajni u početnom gangsterskom kapitalizmu devedesetih. Na internetu je lako naći brojne rasističke sajtove koji raspiruju teoriju da je pljačka ruskog nacionalnog bogatstva plod svetske jevrejske zavere a tu teoriju su zastupali nacisti i Staljin (kad mu je to odgovaralo). S druge strane, mnogi liberalni analitičari zanemaruju ulogu Jevreja u haosu tranzicije Rusije i Ukrajine, verovatno da bi izbegli optužbe za antisemitizam. Odbijanjem da priznaju postojanje slona u dnevnoj sobi, oni ustupaju prostor antisemitama koji tog slona opisuju kao krvoločnog grabljivca.
Mada je SSSR bio poznat po antipatijama prema bilo kakvom nacionalnom identitetu koji ugrožava lik idealizovanog homo sovjetikusa, ipak je postavio jednu prepreku za Jevreje: tzv. Stakleni plafon. Praktično u svim centralnim partijskim strukturama, industrijskim granama i visokoškolskim ustanovama, Jevreji su sistematski sprečavani da zauzmu najviše položaje. Bilo je izuzetaka - Lazar Kaganovič kao član Staljinovog Politbiroa, kasnije u nemilosti. Ili Evgenij Primakov, vrlo uticajni političar, koji je na vreme preventivno odbacio svoje pravo ime, Jona Finkelštajn. Ali generalno, ako ste bili Jevrejin, niste imali šansu za ključne pozicije.
Zato su mnogi vispreni Jevreji bili frustrirani zbog nedostatka intelektualnih izazova i prilika za preduzetništvo. A gde bolje da primene svoj talenat nego na najzahtevnijem tržištu na svetu (koje zvanično ne postoji!): u sovjetskoj planskoj privredi. Duže od 70 godina, oni su brusili poslovne veštine u sumornom totalitarnom svetu u kome industrijski giganti proizvode određenu robu bez obzira na njenu potražnju ili ponudu. Preduzeća rade na normu koju država propisuje Petogodišnjim planom, bez obzira na dostupnost sirovina. Svaka fabrika vodila je bespoštednu, iscrpljujuću borbu protiv nestašica. Cesto su se oslanjale na dobavljače udaljene hiljadama kilometara ili nekoliko vremenskih zona, s kojima nije bilo stalne komunikacije. Jedini način da se postigne norma bio je da se angažuju mešetari raznih fela koji će nabavljati sirovine gde god da ih ima. Ti ljudi zvali su se tolkači ili fikseri, bez čije snalažljivosti bi SSSR propao znatno ranije. Kao što je među oligarsima mnogo Jevreja, tako ih je svojevremeno bilo među tolkačima.
„Kao Jevrejin, po definiciji nisam mogao da studiram medicinu", objašnjavao je Vladimir Rabinovič, jedan od najpoznatijih ukrajinskih oligarha. Rabinovič je bio žrtva svojevrsnog antisemitizma i izbačen je sa Tehničkog fakulteta. Bio je primoran da služi trogodišnji vojni rok. „Posle samo dvadeset dana u vojsci, komandir nam se obratio: 'Ko može da nabavi pet tona čeličnih cevi prečnika tri cola?' Nisam imao pojma o čemu priča, ali sam odmah rekao: 'Ja'. Pitao je: 'Koliko vremena ti treba?' 'Bar nedelju dana', odgovorio sam, i dobio posao." Snalaženjem, muljanjem, kraduckanjem i podilaženjem Rabinovič je nabavio cevi i otpočeo svoju karijeru tolkača. Većina preduzetnika i mafijaških bosova jevrejske nacionalnosti ima sličnu istoriju. Ne samo da su kalili preduzetničku veštinu u naj-zahtevnijim okolnostima, već ih nije mogla sputati ni tradicionalno apatična sovjetska birokratija koja je gušila svaku naznaku privatne inicijative.
Naravno, nisu samo Jevreji bili talentovani. Nije slučajno što su druge dve najzastupljenije nacionalnosti među mafijaškim šefovima čečenska i gruzijska. Snalažljivost Cečena i Gruzijaca u preva-zilaženju svakodnevnih nestašica u SSSR-u postala je legendarna. obično nisu imali pristup centralnim institucijama, ali su zato pronalazili pukotine u širem državnom sistemu i u njima razvijali svoju ekonomsku aktivnost.
Za jevrejske oligarhe i mafijaše, Izrael je predstavljao utočište i, zbog cenjenog pasoša, kapiju ka ostatku sveta. Nisu hteli da skreću pažnju na sebe niti da smetaju izraelskoj državi. Ne samo da nisu hteli - već su taj stav ozvaničili na sastanku u hotelu „Dan panorama", u Tel Avivu, 1995. godine. Prisustvovali su svi krupni igrači, uključujući „čistog" Rusa, Sergeja Mihailova. „Doneli su odluku da u slučaju međusobnih sporova ne sme biti nikakvih obračuna ni atentata na tlu Izraela", objašnjava Genteljev. Nisu hteli ovde da razvijaju posao. Ovo je zemlja u koju se novac šalje na pranje, ide na odmor, nalazi utočište i sa čijim pasošem se putuje po celom svetu."
Doseljenici iz Rusije već su se smestili u Izraelu kada su u oktobru 1995. godine savetnici ubedili Bila Klintona da upozori na „tamnu stranu globalizacije". U govoru na sednici povodom 50. godišnjice UN-a, predsednik Klinton je pozvao svet na „borbu protiv terorizma, organizovanog kriminala, trgovine drogom i krijumčarenja nuklearnog materijala". Klinton je rekao da „niko nije imun" i naveo zločin sekte Aun Sinrikio koja je pustila otrovni gas u metro u Japanu, bombe u koferima u Izraelu i Francuskoj, mafijaške bande u Rusiji i bombaški napad u Oklahoma Sitiju koji je u aprilu te godine uzdrmao Ameriku.
Zbog koncentrisanog prisustva Rusa, Vašington je pažnju usmerio na Izrael. Sredinom devedesetih, duga, mada prilično rahitična ruka američkog zakona dosegla je vrata Jerusalima. Tražene su informacije o likovima kao što su Mogiljevič i Mihailov. Pod pritiskom Stejt departmenta u mandatu Džona Vajnera, izraelska policija je mnoge istaknute Ruse stavila pod prismotru. „Naglo se povećalo inte-resovanje za oligarhe. Otvorena je nova stranica u svetu kriminala",rekla je Irit Buton, šef službe za specijalne operacije u izraelskoj policiji. Međutim, veliko interesovanje policije otvorilo je i velike probleme. U novom svetskom poretku bilo je teško proceniti realno stanje stvari. Pre svega, šta u aktivnostima oligarha potpada pod kriminalnu delatnost, a šta ne? Osim toga, oligarsi i gangsteri raspolagali su neizmernim finansijskim sredstvima za odbranu svog integriteta i imidža - što su i radili. „Ne brini, neće te oni ubiti", rekao mi je jedan izraelski obaveštajac kad je čuo ko sam i o čemu pišem. „Nisu oni sirovine. Povlačiće te po sudovima dok sam ne umreš."
Izraelska policija našla se pod jakim političkim pritiskom svoje i stranih vlada. Josif Kobzon je neviđeno popularan pevač u Rusiji, zovu ga „ruski Frenk Sinatra". Izvodi mahom srceparajuće šlagere, ali vodi i bogat politički život: deputat je u ruskoj Dumi, druži se sa biznismenima i Putinovim saradnicima. Početkom devedesetih, zabranjen mu je ulazak u SAD, ali je dobio izraelski pasoš, uprkos protivljenju nekih krugova u samom Tel Avivu. Advokat Moše Salal, osnivač obaveštajnog odreda za borbu protiv ruskog organizovanog kriminala, priseća se tog vremena: „U Knesetu i Vladi imali smo problem u primeni novih bezbednosnih principa." Po njegovom uputstvu, na aerodromu Ben Gurion u januaru 1996. godine Kobzonu nije dozvoljeno da uđe u zemlju. Međutim, Salalovu odluku poništio je Simon Peres, tadašnji ministar inostranih poslova. Salal kaže da je ruski ambasador zvao Peresa i zapretio ozbiljnim posledicama po rusko-izraelske odnose ukoliko se Kobzonu ne dozvoli da uđe u zemlju. Iako na izraelske vlasti osim Vašingtona niko drugi obično ne može da utiče, dopustile su Kobzonu da uđe.
Dolazak milion Rusa neminovno je direktno uticao na sastav biračkog tela u Izraelu: za njihove glasove počeli su da se bore svi ozbiljniji političari. Centralna politička figura u ruskoj zajednici bio je Natan Saranski, bivši sovjetski disident, koji je posle izlaska iz zatvora sredinom osamdesetih otišao u egzil. Početkom devedesetih on je postao glavni kanal komunikacije između oligarha i političkog establišmenta u Izraelu. Uz nemalu pomoć izdašnih donacija ruskih bogataša, 1995. godine oformio je Jisrael Baliju, političku stranku cionističke orijentacije.
Šaranski je izrastao u moćnog lobistu, jer je kontrolisao nekoliko stotina hiljada glasača u zemlji u kojoj male političke partije često imaju presudnu ulogu pri formiranju vlade. Ne treba gubiti iz vida činjenicu da je ruska zajednica bila ogorčena zbog satanizacije nekih njenih pripadnika u javnosti, što je posebno naglašavao bivši ruski medijski magnat, a sada vlasnik lista Mariv, Vladimir Gusinski. „Kada nas, ruske biznismene, bilo da smo Jevreji ili ne, u američkim novinama nazivaju mafijašima, to je uvredljivo. Ali kada nas tako nazivaju u Izraelu, onda je to ne samo uvredljivo, nego i veoma bolno, jer nije tačno", izjavio je on. Policija je morala da pliva kroz sve te zamršene dileme, razluči kakve su veze ruskih doseljenika sa organizovanim kriminalom i formuliše koherentnu strategiju za borbu protiv njega. Međutim, sve se to dešavalo u senci jedne sasvim drugačije, krupnije teme koja je upijala najveći deo izraelske političke energije i bezbednosnog budžeta. „Palestinsko pitanje nam je oduzimalo mnoge resurse za borbu protiv kriminala", priča komandir Buton. „Stalno nam je nešto falilo." Kriminalcima je pružena sjajna prilika.
Palestinsko pitanje je u Izraelu tema broj jedan. Povremeno se čini da su Izraelci svesno usmerili sve svoje intelektualne sposobnosti u rešavanje tog problema. Arapsko-izraelski konflikt utiče na sva dešavanja i u zasenak baca fascinantnu unutrašnju dinamiku izraelskog društva, naročito posle raspada SSSR-a i zahuktavanja procesa globalizacije.
Spoljni, arapski neprijatelji, a posle Sestodnevnog rata 1967. godine i palestinski neprijatelj na okupiranim teritorijama davali su izraelskoj državi moćan legitimitet u domaćoj javnosti. Od građana je traženo da se dosta žrtvuju zarad sopstvene bez-bednosti, što je samo jedna strana medalje. Do pre 15 godina, cionizam je podupiran snažnim duhom kolektivizma, najslikovitije izraženom kroz pokret kibucim i kroz uticaj sindikata, histadrut. Kao ogorčeni protivnik Sovjetskog Saveza, Natan Saranski je kritikujuć i svoju novu domovinu zastupao stav mnogih jevrejskih desničara: „Dominantan uticaj države na privredu u Izraelu našu zemlju čini gotovo socijalističkom… Sudbina Izraela je da trpi najgore elemente istočnjačke centralističke vlasti i zapadnjačkih demokratskih sloboda".
Ali za većinu građana, snažan državni sektor simbolizovao je jevrejsku solidarnost i socijalno-filantropsku suštinu zajedničkog nacionalnog projekta. Pojavom globalizacije, taj sistem je počeo da se kruni, tako da su u nekim sferama otvoreni duboki jazovi među izdiferenciranim slojevima društva. „Premijeri Menahem Begin i Ben Gurion bili su u službi naroda, živeli su u običnim dvosobnim stanovima", objašnjava Uri Koen-Aha-ronov, izraelski politički analitičar. „Ustajali su u 6 ujutro i do ponoći radili za interese Izraela. Danas, kada izgovorite reč kibuc, ljudi prasnu u smeh. Arijel Saron poseduje veliki ranč, nedaleko od Sderota gde žive najsiromašniji ljudi. Razlike između bogataša i običnog sveta liče na one u Južnoj Americi."
Posle godina stagnacije, direktne strane investicije naglo su povećane u političkoj stabilnosti koja je usledila posle sklapanja Sporazuma u Oslu. Kontrola robne razmene je smekšala. Najednom, milijarde dolara cirkulisale su kroz Izrael. Za samo osam godina, strane investicije su sa 200 miliona dostigle vrednost od osam milijardi dolara! U tom kontekstu, novac ruskih bogataša je u Izraelu smatran pokazateljem uspeha, a ne kriminala. Još spektakularnije je porastao nacionalni dohodak: sa 11 hiljada po glavi stanovnika 1990. godine, na 18.620 dolara u 2006. godini. Vidljivo bogaćenje Izraela u oštrom je kontrastu sa stagnacijom okolnih arapskih zemalja. Međutim, manje je vidljiva činjenica da nezaposlenost u Izraelu stalno raste, jer investitori kapital usmeravaju u delatnosti koje ne iziskuju brojnu radnu snagu.
Propast dotkom biznisa rezultirala je dramatičnim samoubistvima na Vol Stritu, ali posledice su bile još dublje na periferiji globalizovanog sveta. Naročito u Izraelu, ne samo zbog koncentracije kapitala u industriji visoke tehnologije, već i zbog koincidencije s drugom palestinskom intifadom 2000. godine. Umesto izdašnog državnog budžeta iz druge polovine devedesetih, uvedene su restriktivne mere i racionalizacija troškova. Zbog palestinske pretnje, povećan je budžet za vojsku, ali za policiju nije, čak je kasnije smanjen. Skresani su socijalni programi i za kratko vreme razlike između bogatih i siromašnih, koje su ionako rasle još devedesetih, postale su očigledne. Izraelsko društvo se nepovratno menjalo. Nezaposlenost je porasla, kao i budžetski deficit, ogromna sredstva izdvajana su za odbranu, direktne strane investicije su zamrle. Nova klasa stranih radnika (od kojih su mnogi ubačeni nelegalno) zamenila je Palestince koji su sada omeđeni na teritorije Zapadne obale i pojasa Gaze; razvila se potrošačka kultura u kojoj su individualne potrebe bile daleko važnije od kolektivistič ke kibuc filozofije. Ponovo je narasla netrpeljivost prema Rusima, naročito u vezi s kriminalom. Jedna anketa o kriminalu iz februara 1999. godine pokazala je da 24 odsto Izraelaca ima „vrlo negativno" mišljenje o ruskoj zajednici. Četiri godine kasnije, isti stav imalo je 38 odsto anketiranih. Međutim, te 2003. godine desilo se nešto zbog čega su mnogi vinovnike kriminala počeli da traže negde drugde. Još 1995. godine, na ranije pominjanom hotelskom „simpo-zijumu" u Tel Avivu, ruski mafijaški bosovi odlučili su da se u Izraelu ne bave klasičnim kriminalom i da ne privlače pažnju javnosti. Izraelci će ubrzo otkriti da su dobrostojeće devedesete u njihovoj zemlji iznedrile sasvim novi fenomen - autentični, domaći organizovani kriminal. Za razliku od Rusa, ti ljudi nisu mnogo marili za imidž u javnosti.
Mercedes Zeva Rozenštajna zaustavio se ispred male menjačnice u ulici Jehuda Halevija. Iako je decembar već uveliko odmakao, vreme je bilo prijatno, pravo mediteransko. „Dva policajca su se nešto prepirala s čovekom koji je sedeo u crvenim kolima", Jerusalem post je posle citirao reči jednog od očevidaca. „Tada je nešto eksplodiralo i više ih nije bilo.
„Strašno jako je puklo", priča mi Alon, koji je i tada radio u istoj pekari preko puta. „Video sam kako je neki čovek bukvalno odleteo uvis. Stvorila se gužva, došla je policija, kao posle terorističkog napada. Prvo smo svi mislili da su Palestinci aktivirali bombu. Nismo znali da to ima veze s Rozenštajnom. Zapravo, to je bio deveti pokušaj ubistva Zeva Rozenštajna koji je godinama bio u žestokoj svađi s klanom Abergilovih. Za razliku od ranijih pokušaja, ovaj je izveden u prometnoj ulici Tel Aviva, ali opet bez uspeha. Rozenštajn, često nazivan „vukom sa sedam života", izvukao se s nekoliko modrica i ogrebotina. Stradala su tri slučajna prolaznika.
Mediji i građanstvo bili su zaprepašćeni. „Kao da ionako nemamo dovoljno bombi", kaže Bilha, radnica u obližnjoj samoposluzi. „Poludeli su. Na šta smo spali? Da Jevreji ubijaju Jevreje."
Policija je krivila ministra unutrašnjih poslova što ih je lišio adekvatnih resursa. „Nemamo sredstava da ratujemo na dva fronta", tada je izjavio Zil Klajman, ne skrivajući frustraciju. Godinama se bavio razotkrivanjem kriminalnih elemenata u ruskoj zajednici, a sada je bio zvanični portparol policije. „Bezbednost je kao veliki krevet na kome mi raspolažemo samo jednim malim čebetom. Moramo to čebe da pomeramo zavisno od situacije. Ako čebe pokriva teroriste, ne obuhvata kriminalce. Naši ljudi ne stižu da pregledaju vozila i ljude u njima kao što bi trebalo. Ne možemo da radimo obe stvari istovremeno."
Arijel Saron je hitno sazvao sednicu vlade. Odobreno je dodatnih 500 miliona šekela (oko 100 miliona dolara) za borbu protiv kriminala. Novinski kolumnisti počeli su Rozenštajna, Abergilove i još četiri porodice da porede s Palestincima po veličini pretnje za izraelsku državu. Jedna od pominjanih porodica bio je i klan Beduina. „Domaći, izraelski klanovi razlikuju se od ruskih", objašnjava Menahem Amir, poznati kriminolog iz Tel Aviva. „Rusi su obazrivi. Kod njih je čvršća disciplina, jer su organizovani kao poslovna kompanija. Izraelske bande su porodičnog tipa." To znači da izraelski klanovi više liče na sicilijanske nego na ruske. „Kod klanova porodičnog tipa izraženi su principi lične časti i krvne osvete", ističe profesor Amir. Svađe među porodicama mogu da izazovu kolateralne nevine žrtve, kao u slučaju Rozenštajna, ali često su od velike pomoći policiji. Obračuni usmeravaju pažnju inspektora na određene ljude. „Zato su Rusi i njima slični mnogo delotvorniji i opasniji", zaključuje Amir.
Kockanje je tradicionalna delatnost u kojoj su Izraelski kriminalni klanovi sticali kapital. Posle mirovnog sporazuma iz Osla, Palestincima je dopušteno da u Jerihonu otvore kazino, kao konkurenciju poznatim plovećim kockarnicama u Crvenom moru, ukotvljenim tik izvan teritorijalnih voda Izraela. Spekulisalo se da Rozenštajnovi i Abergilovi kontrolišu tokove novca u tim kockarnicama, kao i da stoje iza organizovanih „turističkih tura" građana Izraela do kockarnica u Turskoj.
Međutim, tokom devedesetih, izraelski klanovi su proširili aktivnost i zašli u još unosnije poslove. U jednom izveštaju američke DEA-e navodi se da „te porodice, zahvaljujući svojim dugogodišnjim kontaktima u Antverpenu i dalje krijumčare značajnu količinu ekstazija iz Belgije u SAD". Pomenuti kontakti zasnovani su na jednom od tri glavne vrste robe na kojima organizovani kriminalni klanovi u celom svetu ubiraju najveće profite: dijamantima. Ostale tri vrste su oružje, narkotici i energenti.
Ekstazi je jedna od retkih droga kojom američko tržište nije bilo prezasićeno. Evropa je najveći proizvođač ove sintetičke droge koja stimuliše osećaj zadovoljstva. Glavni centar za distribuciju je Amsterdam, mada su poslednjih godina razotkriveni industrijski pogoni za proizvodnju ekstazija i u Srbiji i Bugarskoj. Godine 2003, američki Stejt department objavio je izveštaj u kome se Izrael navodi kao centrala globalne trgovine ekstazijem. „Izraelski narko-klanovi glavni su snabdevači SAD-a ekstazijem. Droga se prenosi poštanskim pošiljkama, redovnim avionskim letovima, a u poslednje vreme i iznajmljenim teretnim avionima", kaže se u izveštaju. Izrael u velikoj meri zavisi od finansijske, političke i vojne podrške Vašingtona, tako da je izveštaj bio krajnje neugodan po vlasti u Tel Avivu.
DEA u svom izveštaju ukazuje da rat oko teritorije za rasturanje ekstazija u Njujorku, Los Anđelesu i Las Vegasu možda ima direktne veze s obračunom porodičnih klanova u Izraelu. Ima logike da su izraelski gangsteri i sada dobro umreženi u Las Vegasu, nekadašnjem uporištu najvećeg jevrej-skog kriminalca, pokojnog Mejera Lenskog i njegovog štićenika Bagzija Sigela. Lenski je bio jedan od retkih optuženika koje je Izrael izručio Sjedinjenim Državama. Početkom sedamdesetih, zatražio je izraelsko državljanstvo ne bi li umakao američkom pravosuđu. Premijerka Golda Meir pristala je na ekstradiciju tek kad su joj savetnici objasnili da je Lenski okoreli mafijaš.
Zev Rozenštajn je za Izrael bio mnogo veća pretnja nego Lenski. On i njegova supruga bili su članovi Likuda, partije premijera Arijela Sarona. I Abergilovi su bili članovi Likuda, pa su neki opozicioni poslanici u Knesetu prozivali ministre „zbog veza s organizovanim kriminalom". Džon Vajner je predsedniku Bilu Klintonu predočio čvrste dokaze da su kriminalci ušli u Likud, kao deo stava da kriminal još od 1989. godine narušava tkivo izraelskog društva.
Pod pritiskom Vašingtona, Rozenštajn je 2004. godine uhapšen i izručen SAD-u, gde je bio optužen za rasturanje 700 hiljada tableta ekstazija (mada je dogovoreno da, ukoliko bude proglašen krivim, zatvorsku kaznu može da izdržava u Izraelu).
Zbog specifičnih političkih okolnosti, Izrael spada u nekoliko država u svetu u koje je organizovani kriminal mogao brzometno da se ugnezdi na talasu dve tektonske istorijske promene. Prva je propast komunizma u Istočnoj Evropi i raspad SSSR-a. Kao što smo videli, to je naročito imalo uticaja na izraelsko društvo. Međutim, kasnije razmere međunarodnog organizovanog kriminala i uloge Izraelaca u njemu ne bi bili mogući bez drugog faktora -globalizacije, pre svega u smislu deregulacije međunarodnog finansijskog tržišta. Novostečena sloboda cirkulacije kapitala posvetu nije pogodovala samo velikim korporacijama koje su do tada muku mučile sa propisima pojedinačnih zemalja, već i raznim delatnicima nelegalnih poslova. Pranje novca od kriminalnih aktivnosti doživelo je svoje Zlatno doba. Da slučajno ne bismo pomislili da su isključivo Izraelci ili Jevreji posebno skloni orga-nizovanom kriminalu, treba odmah istaći da se glavni centar globalne industrije pranja novca nalazio nekoliko stotina kilometara dalje, u sasvim drugoj zemlji - Ujedinjenim Arapskim Emiratima.
1 * Iako su dve zajednice sada znatno bliskije i otvorenije jedna prema drugoj, jaz je vidljiv. Proveo sam veče u kafiću po imenu „Putin" u centru Jerusalima. Mladi ruski Jevreji druge generacije razgovaraju samo na ruskom, sve je na ćirilici i sluša se ruska pop muzika. Nesumnjivo najbizarniji izraz kulturološke tvrdoglavosti jeste pojava političke organizacije Ruski nacionalni centar, 2005. godine čiji su članovi uglavnom mladi Jevreji ruskog porekla koji se zalažu za „čišćenje Majke Rusije od svih manjina, naročito Cečena".(Prim. aut.)
