Zofja Nalkovska
MATERINSTVO PO IZBORU
Priča
Klementina je mlada, premda ima petnaestogodišnjeg sina jedinca. Smeje se belim i svim zubima, gleda očima, čiji pogled je dubok, topao i tamniji od safira.
Klementina ima dobrog, voljenog muža koji je zaljubljen i u posao koji je izabrao kao zanimanje. Njihov sin je zdrav i sposoban, osim toga žarko vezan za majku. Klementinin porodični život, dakle, odvija se uspešno, njene tople ruke imaju šta da obuhvate zagrljajem.
Iz toga proizilazi da bi Klementina trebalo da bude srećna žena. Međutim ona je neutešna.
Za vreme rata, imajući samo jedinca sina, odlučila je s mužem da usvoje devojčicu. U manastirskom domu za siročad, posle dužeg razmišljanja, izabrali su trogodišnje, veoma ljupko dete. Devojčica je bila vesela, imala kovrdžavu kosu, svetlu poput žita i krupne oči, do ivica kapaka ispunjene plavetnilom – tako reći iste kao oči pomajke. Pored svetle kose njenu neobičnu lepotu isticale su i crne obrve i trepavice.
Najneobičnije od svega bilo je to što je usvojeno dete, mala Ala, bila nežna i mila. Bez ikakvog suprotstavljanja uspostavila je vezu s novim roditeljima, s poverenjem je stupila u njihov dom i odmah se u njemu osetila kao kod kuće.
Od svojih svakidašnjih igri s lutkama, s dečjim stočićima i kredenčićima, iznenada bi se iskreno prepuštala osećanjima, po svoj prilici bez prethodne odluke, i trčala Klementini zauzetoj šivenjem, samo zato da bi je snažno zagrlila, poljubila i rekla: «Mama, mnogo te volim», nakon čega se smesta vraćala igri. S vremena na vreme bacala je poglede odande, okrećući okruglu i svetlu glavicu na tanušnom vratu prema Klementini, smejala se lepim dečijim osmehom, kakav nalazimo na engleskim gravirama.
Klementina do danas nije u stanju da zaboravi njenu lepotu. Toliko se radovala što je baš nju odabrala.
Međutim, do preokreta stvari došlo je jednom nakon pranja Aline kose. Klementini se koža na njegovoj glavi učinila nekako prljavom. Opazila je to, pažljivo osmotrila i ne umevši da reši stvar, na neko vreme je zaboravila na nju.
Desetak dana kasnije dovela je muža u dečiju sobu, pozvala malu i razgrnuvši njene lepe, svetle lokne, podelila je s mužem svoje potresno otkriće: «Vidi, vidi: n j o j r a s t e c r n a k o s a».
Časak su ćutali, da bi tu stvar u potpunosti obuhvatili i prihvatili. Oboje su shvatili da su otkrili ozbiljnu stvar. Njihova ljubav prema devojčici se time, međutim, samo pojačavala, zbog smrtne brige za njenu sudbinu.
Deca suseda, sa kojima se igrala u bašti, upitala su Alu: «Da li je i tvoja mama Jevrejka?» Došao je Nemac i rekao da zna šta se tu događa. Dugo je posmatrao devojčicu koja je ležala u krevetiću i širom otvarala svoje plave oči. Klementina je ponavljala da je to dete njene odsutne sestre. Muž ga je pozvao u drugu sobu i neko vreme sa njim tiho razgovarao. U vezi s istom stvari kasnije je došao i drugi Nemac koji je takođe prešao preko činjenice i uzeo novac.
Ala je rasla zdrava i srećna, štićena od opasnosti, voljena i mažena. Imala je šest godina kada su Nemci otišli. Činilo se da su muke prošle i da otad ništa neće pomutiti porodični mir i sreću.
Ali tada je kod Klementine došla žena u crnini. Žena je izgubila muža koji je ubijen u logoru, izgubila je dve sestre i brata, voljenu majku, i oca. Njeno srce je kiptelo od umrlih.
Čekajući Klementinu u trem je ušla znatiželjna Ala, vukući za sobom dugačku lutku po zemlji.
Tada je nepoznata žena pala na kolena pred devojčicom i zagrlila je iz sve snage. Nazvala ju je nepoznatim imenom, govorila ćerci nepoznate reči. Dodirivala je haljinicu užasnute devojčice, mokrog lica, gušeći se od jecanja.
Klementina do dana današnjeg ne može da zaboravi kako mala ni za šta na svetu nije htela da ode od nje koju je – obmanuta – smatrala majkom. Držeći se čvrsto za njene ruke i haljinu, nikako se ne odvajajući. Vičući: «Mama, ti si užasno zla, užasno zla. Bracu ne bi dala, a mene daješ!»
«Ali, kako smo mogli da je ne damo – rekla je Klementina mužu. Jer, postojali su svedoci, monahinje su pamtile. A ona osim te male nije imala nikog živog na svetu».
S poljskog prevela Biserka Rajčić
Zofja Nalkovska (18851954), poljska prozna i dramska književnica stvarala je na razmeđi između Mlade Poljske i intelektualističkog istančanog realizma. Pisala je priče, romane i drame na različite teme, često o ženama i ženskosti, što bi se danas nazvalo feminizmom, a u prvoj polovini XX veka pokretom za emancipaciju žena. Bila je veoma društveno angažovana. Posle Drugog svetskog rata u otkrivanju nemačkih zločina nad Poljacima i Jevrejima. Pomagala je i mladim piscima da objavljuju prve knjige. Bila je član Akademije književnosti i poljskog PENcluba. Veoma prevođena na brojne jezike.
Glavna dela: romani: Ljubav Terese Henert, Granica, Čvorovi života, Zla ljubav, Kuća kraj livada; novele: Medaljoni; drame: Dom žena, Dan njegovog povratka.
