Masi Je Jedino Vazno Da Ima Vodu

Srđan Tešin
David Albahari
MASI JE JEDINO VAŽNO DA IMA VOĐU
Pisac bi trebalo da bude „čisto" biće, iznad bilo kakvog prijanjanja, neka vrsta idealnog humaniste, biće koje na jednaki način pristupa svemu u svetu koji ga okružuje. Svi znamo da nije tako, da ima pisaca koji su otvoreno u svojim delima slavili nacizam, podržavali antisemitizam, veličali ovog ili onog vla¬dara, zastupali rasizam… Da li su oni manje vredni kao pisci? Sigurno da nisu, ali su zato manje vredni kao ljudi, što može - mada ne bi trebalo - da utiče na moj odnos prema njima kao piscima.
U odličnom kompendijumu Šta čini dobru knjigu?, objavljenom u izdanju Narodne biblioteke Srbije, a koji su osmislili urednici Svetlana Gavrilović i Saša Ilić, pisac David Albahari je predložio dvanaest malih tvrdnji u prilog dobroj knjizi. U jednoj od njih se kaže da „dobra knjiga govori o dobroti čak i kada govori o zlu". „I kad govori o zlu", piše Albahari, „dobra knjiga pokazuje kako se od tog zla može stići do dobra, ili pak skreće pažnju na načine na koje dobrota može, nažalost, da popusti pred zlom i pretvori se u nešto drugo." Njegov aktuelni roman „Mrak" je takva knjiga, objavljen je premijerno pre deset godina, ali je ovih dana doživeo svoj pravi izlazak iz mraka.
- Vaš roman „Mrak" napisan je, da kažem tako, u maniru špijunskih i krimi-romana, sa dosta erotike i još više krvi. U njemu se, u osnovi, govori o saradnji ovdašnje intelektualne, pre svega književne, elite sa tajnim policijskim službama. Jednom prilikom ste rekli da se ta priča zasniva na izneveravanju čitaočevih očekivanja i to najčešće na više raznih nivoa u isto vreme.
DA: Mislio sam, ponajviše, na izneveravanja žanrovskih odrednica, jer ne samo da nisam pisac kriminalističkih romana nego ih čak i ne čitam. S druge strane, u „Mraku" sam u dobroj meri nastavio da izneveravam moju dotadašnju postmodernističku poetiku. (Doduše, izneveravanje te poetike je takođe deo te poetike.) Pa i sama priča, kao i sva njena račvanja, uglavnom ostaje nedovršena, što je takođe oblik izneveravanja čitaočevih očekivanja. Sa pričom je to moralo da se desi jer, bar u vreme pisanja „Mraka", ona stvarna priča o stvarnim dosijeima o piscima-doušnicima nije bila ispričana. Ako ne grešim, ona ni do dana današnjeg nije ispričana, što je omogućilo „Mraku" da ponovo ugleda svetlost dana. Stvarnost koja nas izneverava proizvodi književnost koja nas izneverava.
- Pisci su, to je fakat, na ovim prostorima oduvek bili interesantni državnom represivnom aparatu, pa su neretko zbog svojih dela sudski gonjeni i zatvarani; vlast je fascinirana književnicima isto onoliko koliko i književnici vlašću, tako je bilo i za vreme knjaževstva, monarhije, komunističke vladavine, pa i tokom perioda raspada i odumiranja SFRJ/SRJ/SCG. U romanima „Mrak", „Ludvig" i „Pijavice" ukazujete na najrazličitije anomalije u ovdašnjem političkom, društvenom i književnom životu. Da li je stvarnost - fantastičnija od bilo kakve izmišljene umetničke proze - inicirala pomeranje fokusa sa vaših tipično postmodernističkih tema na društveno angažovanije teme? DA: Sigurno je da su zbivanja u našoj bivšoj zemlji - tačnije rečeno: u našim bivšim zemljama - uticala na izvesne aspekte moje poetike, ali za mene je pisanje o pisanju i dalje glavna tema, samo što je malo sakrivena iza stvarnosti koja je upala u moju prozu. Otuda svi ti junaci koji ispisuju, ili bar pokušavaju da ispišu, rukopise koje niko ne čita ili, čak, knjige koje ne postoje. („Mamac" je, na primer, nepostojeća knjiga jer ono što čitalac čita nije knjiga koju pripovedač pokušava da napiše, sve bežeći od oštrice Donaldovog pogleda i saveta.) Sada pomišljam da je pisanje za mene zapravo traganje za odgovorom kako uopšte opažamo stvarnost, šta je sama stvarnost i da li doista postoji neka stvarnost koja je zajednička za sve nas. Ako stvarnost doista postoji, ko je njen pravi gospodar? I da li jedan gospodar kontroliše sve njene nivoe ili se na nekim ravnima pojavljuju novi, lokalni gospodari? Tu se sad već nameću neke teme - poput priča o raznim zaverama, konspiracijama i tajnim društvima - koje same po sebi nastoje da umaknu kontroli „vrhovnog" gospodara stvarnosti. Povezanost pisaca i vlasti je, takođe, takva tema, koja je, s jedne strane, dovoljno javna i prozirna, dok je, s druge strane, potpuno neprozirna i tajnovita. Ne znam otkuda njihova među¬sobna fascinacija - moguće je da pisci, koji su skloni da sebe vide kao vrhovnog tvorca svoga književnog kosmosa, veruju da bi bili podjednako uspešni i kao vrhovni lideri jednog stvarnog sveta, kao što je moguće da vlastodršci upravo zbog toga strepe od pisaca, dakle, da strahuju da su pisci, jednostavno rečeno, bolji od njih.
- Na jednom mestu u romanu „Mrak" se kaže: „[…] sasvim je svejedno šta pisci misle o bilo čemu, jer onaj ko veruje u pisce može da veruje u bilo šta. [… ] Još kad pisci počnu da se igraju institucija i podražavaju političare, onda stvarno treba da se zamislimo." Da li ste promenili svoj stav o tome da pisci - kao pisci - ne bi trebalo da nastupaju u javnosti, odnosno da ne bi trebalo da zloupotrebljavaju status pisca u političke svrhe?
DA: I dalje verujem da je pravi pisac nevidljiv, odnosno, da u javnosti može da se pokaže samo osoba koja se predstavlja kao pisac. Naravno, teško je povući preciznu liniju podele između njih, ali je stoga bolje da se pisac odmah skloni, tj. da dotična osoba odmah naglasi da samo predstavlja tog pisca. Upravo zbog nepreciznosti te granice imamo situacije u kojima pisci postaju, da tako kažem, žrtve osoba koje nastanjuju. Imam na umu književne tekstove u kojima se javno ili prikriveno zastupaju neprihvatljivi politički, ideološki i drugi stavovi. Pisac bi, naime, trebalo da bude „čisto" biće, iznad bilo kakvog prijanjanja, neka vrsta idealnog humaniste, biće koje na jednaki način pristupa svemu u svetu koji ga okružuje. Svi znamo da nije tako, da ima pisaca koji su otvoreno u svojim delima slavili nacizam, podržavali antisemitizam, veličali ovog ili onog vladara, zastupali rasizam… Da li su oni manje vredni kao pisci? Sigurno da nisu, ali su zato manje vredni kao ljudi, što može - mada ne bi trebalo - da utiče na moj odnos prema njima kao piscima."
- Većina bi se složila sa vašim zaključkom da su pisci obični ljudi kao i svi ostali, koji ne moraju da znaju baš ništa o životu. Ipak, ima onih, možda i previše, na ovdašnjoj javnoj, medijskoj i političkoj sceni koji pisce (pesnike najpre) vide kao političke proroke, tribune sposobne da u stresnim situacijama artikulišu stavove bučne većine. Postoji čitav repertoar političkih krilatica koje su osmislili ovdašnji književnici a koji se zloupotrebljavaju na sve strane. Da li ste na takve pisce-propagandiste mislili kada ste u romanu „Mrak" napisali: „Pisci će vam doći glave"?
DA: Da, imao sam upravo njih na umu kada sam pisao o piscima koji trpaju nos - tj. pero - tamo gde mu nije mesto. No, mora se reći da su pisci samo iskoristili sliku o sebi koju je proizvodila državna mašinerija u komunističkom uređenju. „Inteligencija" je u tom sistemu uvek bila sumnjiva - radnici i seljaci su bili dobri sami po sebi, ali samo je „poštena inteligencija" bila uvažavana. Misliti drugačije bilo je „nepošteno" i kažnjavalo se zatvorom, proterivanjem, neobjavljivanjem ili potpunom izopštenošću. Kada je komunistički sistem počeo da se raspada, oni koji su ranije bili viđeni kao „nepoštena" inteligencija, sasvim prirodno su viđeni kao novi lideri. Tako su oni videli sebe, a tako su ih videli i drugi. Problem je bio u tome što oni nisu predstavljali jedinstvenu grupu, te što je među njima bilo onih koji su samo zbog ličnih ambicija došli u skob sa vlašću kojoj su do tada pripadali i čije ideologije se nikada nisu odrekli. Masi je, naravno, bilo svejedno; masi je ionako jedino važno da ima vođu. A vođe su uvek bile poznate kao tvorci i korisnici krilatica. Svugde na svetu, ne samo kod nas. - Jedan od vaših glavnih junaka iz romana „Mrak" odlazi dobrovoljno na ratište u Hrvatsku i vraća se potpuno izmenjen, postaje ekstremista, paranoik i ubica. I neki ovdašnji „pisci" su pisali kalašnjikovim i kamom, dok su neki, nažalost, stradali od granata i snajperskih metaka… Početkom rata u BiH i sami ste radili na evakuaciji jevrejskog stanovništva iz Sarajeva, učestvovali ste na antiratnim tribinama, u mnogim prilikama dizali ste glas protiv nasilja i bezumlja… Koliko su ratovi vođeni na prostoru SFRJ ostavili traga na vas kao čoveka, a koliko na vaše književno delo?
DA: Ratovi su nesumnjivo promenili moje književno delo, a verovatno su promenili i mene, premda se još uvek odupirem i ne prihvatam to kao činjenicu. Lakše je to prihvatiti kada je u pitanju moje književno delo jer su promene u sadržajnom smislu, pa i u formalnom, uočljive već na prvi pogled. Na neki način ti ratovi su, u stvari, odgovor na žalopojku mog pripovedača u romanu „Cink" koji zavidi ocu na burnom životnom iskustvu (koje uključuje ratove, boravak u logoru, gubitak porodice) i jadikuje što živi u mirnim vremenima, u kojima se ništa ne događa. „Cink" je objavljen 1988; tri godine kasnije počeo je rat. Da li to znači da sam kao pisac, ali i kao čovek, bio slep, da nisam video šta se događa? Ne, to samo pokazuje da nisam hteo da vidim, kao što ni sada neću sebi da odreknem pravo da se u svim delovima bivše Jugoslavije i dalje osećam kao „kod kuće". Naravno, ključna reč u prethodnoj rečenici je „kao", reč koja ukazuje na to da sam svestan pravog stanja stvari ali da pomalo popuštam pred zahtevima nostalgije. Teško je, uostalom, ne biti nostalgičan, pogotovo onda kada čovek uveća broj dijaspora u kojima se nalazi. Ukratko, ipak mi se čini da me ti ratovi nisu promenili, već da su doprineli da očvrsnu neka moja uverenja, formirana još tokom hipi ere i šezdesetih godina. Ima onih koji će reći da su ta uverenja naivna spram okrutne realnosti našeg sveta, ali to mi ne smeta. Naivnost, bar u jednom aspektu bića, uopšte nije loša za pisca."
- Vaš junak u romanu „Mrak" kaže: „[…] kad bi pisanje bilo lišeno tajni, verovatno bi bilo besmisleno; kada bi pisac doista znao ono što želi da napiše, nikada ne bi sedao za sto." Borislav Pekić je, svedoči Vida Ognjenović, spremajući se za pisanje jedne pripovesti, prevrnuo na stotine knjiga, rečnika i enciklopedija, istražujući poredak, rodove, činove i zakone u turskoj vojsci tokom četiri veka njihovih veza sa Evropom. Da li ste u književnom radu bliži rečima vašeg junaka ili pekićevskom literarnom pregalaštvu? Kako nastaju vaše knjige?
DA: Bliži sam onome što kaže moj junak, iako to ne znači da ne proveravam činjenice koje navodim u mojim pričama i romanima. Naravno, Pekićev postupak je fascinantan ali to je zahtevala proza koju je pisao. Za mene, pisanje je otkrivanje. Počinjem od prve rečenice koja je, u suštini, samo prolaz u magličasti prostor u kojem prebiva još nenapisano delo. U većini slučajeva moje pisanje je zapravo lutanje, opipavanje dela, dnevnik traganja i, u to nema sumnje, neuspeha da se doista pronađe ono za čime se tragalo. Kada sam pisao segmente koji su nepobitno istorijski, kao u slučaju romana „Gec i Majer" i „Pijavice", onda sam morao, kao i svi ostali pisci, da proveravam činjenice i da pazim da ih upotrebim na pravom mestu. No, to je postupak koji ređe primenjujem - pre ću dozvoliti nekom od mojih junaka da kaže da ne zna neku činjenicu nego da tragam za njom. Tako, na primer, pripovedač u „Gecu i Majeru" kaže da su oni bili izuzetni vojnici jer su, veli pripovedač, propisi za prijem u SS jedinice verovatno bili strogi. Morao sam tako da napišem jer mi ti propisi uopšte nisu poznati, a na kraju krajeva, nisu ni bitni za samu priču. Pisac kao Pekić, međutim, sigurno bi potražio te propise i proverio šta u njima piše."
- Godinama se pričalo o latentnom sukobu između postmodernista i pisaca stvarnosne proze. Iz današnje perspektive taj se sukob čini samo kao nategnuta medijska priča… Vas - kao izrazitog post-modernistu - vredi pitati: da li je bilo takvog sukoba, u čemu se ogledao ako ga je bilo i kako se završio, tačnije, ima li kakve koristi ili štete po našu književnost od svega toga?
DA: Sećanja varaju, ali danas sam sklon pomisli da je navodni sukob između postmodernista i pisaca stvarnosne proze više legenda nego stvaran događaj. Naravno, mnogi se pozivaju na ono što se desilo Danilu Kišu, ali to nikako nije bio sukob te vrste, odnosno bio je jednim delom, mada se suština tog sukoba odnosila na sasvim druge stvari. Možda su ponekad sevnule neke varnice, bilo je katkad polemičkog koškanja, međutim, ne pamtim nikakav sukob širih i značajnijih razmera. Jedan razlog za to verovatno leži u činjenici da su pisci stvarnosne proze veoma brzo zauzeli značajne pozicije kao urednici časopisa i izdavačkih kuća, dok su tzv. postmodernisti sporo i mukotrpno osvajali prostor za sebe, tako da je prvima zapravo odgovaralo da nema nikakvog sukoba dok drugi nisu imali snage za to. Osim toga, tzv. postmodernisti su zapravo pripadali raznim strujama i nisu imali nikakvu zajedničku platformu sa koje bi nastupali. Vi ste u pravu kada taj navodni sukob definišete kao nategnutu medijsku priču, a najveći gubitnici u svemu tome su pojedini pisci kojima je prilepljena jedna ili druga etiketa, iako oni, u suštini, stvaraju izvan okvira čisto stvarnosne ili postmodernističke proze."
- Činilo se da će pisci, koji su godinama delili istu sudbinu sa armijom tranzicionih i (post)ratnih gubitnika i po kojim dobitnikom, nakon prestanka ratova, kakvog-takvog privrednog rasta i uspos¬tavljanja tržišne politike, steći brojniju čitalačku publiku iz redova oporavljene srednje klase, a samim tim i dostići veće tiraže svojih knjiga. Kada je reč o domaćim piscima, to se nije dogodilo. Tiraži su im, u odnosu na prevedenu književnost, i dalje skromni. Da li je to problem koji treba država sistematski da rešava ili je problem u piscima koji ne umeju da pišu bestselere, tačnije, u većini slučajeva - ne žele da podilaze čitalačkom ukusu formiranom u bulevarskoj štampi i TV šou programima?
DA: Ne, država ne može i ne sme da se meša u izdavačku delatnost, ali može i mora da brine o tome da kvalitetna književnost stiže do čitalaca (dakle, da pomaže male izdavačke kuće, časopisnu delatnost, objavljivanje pesničkih zbirki i pozorišnih tekstova, itd). Mimo toga, izdavaštvo je osuđeno da trpi uticaje tržišta, kao i svugde u svetu. Kod nas, kao i u nekadašnjim istočnoevropskim zemljama, književnost je jednostavno izgubila ulogu koju je nekada imala -odnosno, kada se verovalo da se u književnim delima može naći pravo tumačenje, ili bar ključ za tumačenje, onoga što je sistem prikrivao u stvarnosti. Sada za to nisu više potrebni pisci, kao što za to nisu potrebni već dugi niz godina u zemljama sa demokratskim uređenjem. U zemljama gde su mediji slobodni, tajne i zavere otkrivaju novinari a ne pisci. Stoga piscima ne preostaje ništa drugo osim da se prepuste zakonima tržišta, ali i da se pomire sa činjenicom da živimo u vremenu koje je sve više vizuelno i u kojem se, nažalost, štampa sve manje."
- Većina ovdašnjih pisaca veruje u to da razvijeni svet mnogo više brine o svojim piscima, da im omogućuje bolji društveni status, bolja primanja, da na njih mediji više obraćaju pažnju… Imate veliko međunarodno književno iskustvo pa je zgodna prilika da vas pitam koliko su ove tvrdnje tačne? Može li se igde na ovom konzumerističkom svetu pristojno živeti isključivo od pisanja a da se ne radi neki dodatni posao?
DA: U Kanadi, na primer, veoma retko možete da naiđete na pisca koji, kako kažete, živi isključivo od pisanja. Od pisanja se nigde ne može živeti osim ako ne postanete pisac bestselera ili, pak, pisac ozbiljnih knjiga koje imaju dobre tiraže i prevode se na mnoge jezike. Pisci u Kanadi uglavnom predaju na univerzitetima (na katedrama za engleski jezik i kreativno pisanje) ili rade u izdavačkoj delatnosti, jer im je potrebna određena socijalna sigurnost i, naravno, redovna primanja. Verujem da je isto tako u većini evropskih zemalja, mada mi se čini da su, uopšteno gledano, honorari za književne večeri i tekstove objavljene u novinama ili časopisima nekoliko puta veći u, recimo, Nemačkoj nego u Kanadi. Doduše, u mnogim zemljama postoje brojni programi za pisce (rezidencije, stipendije za pisanje, spisateljske kolonije) koji im nesumnjivo pomažu i olakšavaju egzis¬tenciju, što kod nas postoji u znatno manjem obimu. Međutim, kod nas se piscima i dalje posvećuje znatno više pažnje nego piscima u drugim zemljama, pogotovo u Severnoj Americi."
- Svojevremno su se, prenele su trač rubrike, na jednom književnom skupu sporečkali Markes i Gras oko toga koga ima više na Guglu. Na stranu njihove književne sujete, ovde je ipak reč o odnosu između Interneta i književnosti. Da li je, po vama, Internet pošast koja neće poštedeti književnost ili veštačko pomagalo koje će usmeriti umetnost pisane reči ka neslućenim oblicima?
DA: Nezahvalno je biti prorok, a pogotovo kada je reč o Internetu, budući da je on već dobio dimenzije kakve niko nije mogao da predvidi. Ono što je, za sada, u svemu tome dobro jeste to što je za Internet potrebna pismenost, ali i tu postoji opasnost od uvećavanja tzv. user friendly opcija u kojima se tekst sve više zamenjuje ikonama, odnosno slikama. Internet nije pošast, ali očigledno postaje problematičan u nekim svojim aspektima, ne samo po tome što izmiče kontroli već i po sve većim mogućnostima da pređe svaku granicu privatnosti. Književnost u svemu tome igra sasvim malu ulogu i, bar za sada, nije nešto posebno dobila od Interneta. Verovatno će doći do povećane vizualizacije, možda i do spajanja sa kompjuterskim igricama, a ne sumnjam da će vremenom doći i do uspostavljanja nekih sasvim novih formi. S druge strane, verujem da knjiga u štampanom obliku nikada neće biti napuštena, pogotovo zbog toga što je Internet lako ranjiv - gubitak struje i istrošenost baterija lako ga izbacuju iz stroja, dok knjiga, kada se jednom odštampa, postaje daleko trajnija." e-novine.com

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License