Mama Ko Je To Hrist

MAMA, KO JE TO HRIST?
Dakle, nije se ni rodio. Šteta! Iskreno vam kažem. Jer to je tako lepo igrati se koledara!
Onda se na horizontu pojavio Mića.
Mića ti od ranog jutra zađe iz mahale u mahalu da traži kavge i megdana. Iz čista mira. To mu je kao neka duševna hrana.
Mića je već pošao u školu. Ali to mu je bilo sasvim sporedno zanimanje. Jer, on se definitivno opredelio za poziv siiedžije. Dovoljno je da ga pogledaš i odmah znaš: Mića i škola — to ne ide zajedno.
On ne smatra da svaka bitka treba da ima bezuslovno neki razlog i opravdanje. Nije on takva cepidlaka. On priđe žrtvi i naprosto kaže: ti si taj koga tražim! I — napada.
Mića je iz Sahat-mahale, a ova se ne graniči s našom. Ali kao kad ono morski pas zaplovi u dotle neokužene vode, on je odjednom postao strah i trepet u našoj mahali: on ide, ide, pa zastane; pogleda levo i desno, zagleda se u ovo i ono, ovde može da se zametne kavga, tamo ne može, i — evo ga: već se ustremio na žrtvu!
Jednoga dana — čemernoga li dana! — Mića se name-rio na nejakog Zaka.
Ali to je sada imalo jedno specijalno obeležje: taj Mića koji — kao što smo videli — nije mario za razloge i opravdanja, odjednom uzima na sebe ulogu egzekutive u vezi s jednim — po njegovom mišljenju, neokajanim, dve hiljade godina starim, istorijskim — grehom, s pitanjem glavnog krivca u aferi Isusa Hrista.
To izgleda utoliko čudnije što Mića nije bio nimalo klerikalno nastrojen. Ta on je jedva znao gde im je crkva, a bogzna je li ikada, makar i o slavi i drugim praznicima, poljubio popa u ruku.
Zato je mnogo prihvatljivija pretpostavka da je bila u pitanju obična diskriminacija zbog neslaganja naravi.
Jer Zak je bio egzemplar mirnoće, te može lako da se zamisli da su Mići danonoćno kod kuće isticali kao uzor nekoga od Zakove sorte, pa je sada naumio da se osveti. Onako, načelno. Dojadile mu pridike, pa eto!
Nije isključeno ni da su ovome susretu prethodile i neke batine. Jer, valjda je i Mići neko sudio. Bar kad bi tako nekim podvigom prekardašio.
Ali neka i nisu bile u pitanju batine. Možda toga dana Mića nije smeo da ide kući nego je bez ručka lutao ulicama. A kad si bez ručka, zna se šta misliš onima koji su siti.
U tom slučaju možda je i Zak pomalo kriv. Na primer, zato što se našao Mići na putu. A on je čak dozvolio sebi da uopšte ne primeti Miću! Sav se bio zaneo razmišljajući o tome šta li mu to znači i zašto apoteka ima dve firme, pa na jednoj lepo piše: APOTEKA, a na drugoj AROT-NEKE? '(On onda još nije znao latinicu, pa je latinsko APOTHEKE čitao kao da je ćirilica.)
I usred tih razmišljanja iskrsava pred njega Mića i bez mnogo uvijanja i objašnjavanja postavlja kobno pitanje:
— Jesi li ti, bre, razapeo našega Hrista?
Mića to pita takvim tonom kao da razgovara sa samim ubicom!
Zaku je ovo pitanje prosto oduzelo moć govora. Stao je kao ukopan, a Mića ga je gledao u oči i cerio se:
— Ti si razapeo Hrista, je li?
To on pita Zaka koji zna da se Hristos nije ni rodio! A kad se nije ni rodio, kako ćeš ga razapeti?! … To je tako jasno i očigledno, ali otkuda ti hrabrosti da to kažeš! Jednom Mići! …
I, umesto da on Mići kaže šta zna o Hristu (a imao je dva onako jaka svedoka!), on je stao da se pravda i da se brani!
— Nisam ja! Majke mi, nisam ja!
To je bilo rečeno najubedljivijim tonom. Ubedljivije se nije moglo. Jer to »majke mi« važilo je kod kuće kao vrlo ozbiljan argument koji je u najmanju ruku pružao osnovu za dalje razgovore. Ali pred Mićom to nije važilo. Jer, on je odmah zatim izbacio na tapet jedno drugo, još opasnije, pitanje:
— Pa ko ga je onda razapeo? Hajde, kaži, ko ga je razapeo?
Zak nije umeo da nađe nikakav prihvatljiv odgovor. Čak ni to da se ne može razapeti neko ko se nije ni rodio! Uostalom, Mića nije pokazivao nimalo volje da Zaku da malo vremena za razmišljanje. Zurilo mu se, eto. Ili je, možda, bio ubeđen da Zak neće moći da nađe krivca, pa je odmah pristupio izvršenju kazne.
Zak se nekako i branio. Bolje, pokušao je da se brani. Podigao je ruku da bi sačuvao glavu, ali toga dana nije se ponovila istorija Davida i Golijata. Ni traga! Zak je čak — a to mu zaista ne služi na čast! — ceo sistem odbrane sveo na plač i zapomaganje. Mića, međutim, nije osećao ni strah ni sažaljenje.
Ali odjednom se tu stvorila Dona. Dona Jeruhamova, njihova prva komšinica. Bilo joj je valjda i svih 13 godina. Mići je, međutim, bilo više i od 14. Ali to Doni nije smetalo.
— Klipane jedan! — podviknula je ona Mići. — Sram te bilo! Decu tučeš! Ih, kukavico, ti!
Izgovorila je to s takvim prezirom i strogošću da joj je onako majušnoj to dalo ne znam kakvu snagu. A u glasu joj je bilo toliko samopouzdanja kao da ima bombu u ruci!
— Zar te nije stid, mangupe nijedan! -— dodala je da ga sasvim dotuče.
I tako, eto: u ruci — bombe; iz očiju — munje sevaju Sve to daje naročitu draž njenom licu, pa i ćelom njenom biću.
— Ti si taj Mića — dokusuruje ga ona. — Znam, znam. Baš me briga! Da ne misliš da me je strah od tebe? . .. Hajde, udari ako smeš! —. veli ona i unosi mu se u lice.
A on, razbojnik, zgrabio pa stao — da ljubi!
— Ovo ti je za »klipane«, ovo ti je za »mangupe«, ovo ti je od Miće, i ovo od Miće, i ovo od Miće, a ovo za — Hrista! — I… cmok! U usta. A onda je nagao da beži. Beži i ceri se da ga cela mahala čuje!