Magija Putopisa

Olga Daković

Magija putopisa

Mediteranska ceremonija Milke Lučić

Službeni glasnik, Beograd, 2010.

Nakon dve knjige putopisa (Senke iz Knososa i Moj skarabej), Milka Lučić potpisala je i treću - Mediteranska ceremonija, posvećenu Mediteranu i njegovim obalama. Ova knjiga predstavlja filozofsko sentimentalni dnevnik s putovanja po Sredozemlju i „njegovim imaginarnim rukavcima“.

Mediteran, u kome se nalaze ostaci brojnih različitih civilizacija, mitova i stvarnosti, igre kopna i vode, ljudi i bogova, jeste jedno povlašćeno mesto. Pa ipak, pravi, istinski svet jeste ono što harmonično pulsira u ljudskoj unutrašnjosti. To se nalazi samo u filozofiji i literaturi, u kojoj su duhovno i fizičko na najbolji način spojeni u jedinstvo.

Milka Lučić inspiraciju nalazi u najstarijoj evropsko-mikenskoj civilizaciji, Heraklitu, nemačkim i engleskim romantičarima. U Maloj Aziji ona nalazi klice svega onoga što će kasnije završiti na atinskoj agori - od Sokratovih dijaloga, Platonove Akademije do Aristotelove peripatetičke škole. Dve ličnosti posebno privlače njenu pažnju - Bijant iz Prijene, jedan od sedmorice grčkih mudraca i rimski car Hadrijan. Egipat je za nju, civilizacijska vododelnica, iz koje je nicala klica budućeg evropskog duha. Jungova psihologija, njegovo učenje o arhetipu, „animusu“ i „animi“ služe ovde za suptilnu analizu odnosa Ehnatona i njegove supruge Nefretiti, ali i slavne Lu Salome, Ničea, Pola Rea, Rilkea i Frojda.

Kad se razotkrije koprena istorija, zaključak je da se sve vrti oko večnosti, jer čovek ne može, pored svih nada i iluzija, da pojmi svoju konačnost. I dva hrišćanska milenijuma govore najviše o nadi čoveka u eshaton koji ga čeka na kraju konačnog puta, na razmeđu ovog životnog i onog drugog, bezvremenog i večnog.

Putovanje različitim krajevima sveta, razgledanje arheoloških lokaliteta, obilazak slavnih muzeja, sve to kao jungovski arhetip rađa u autorki bogati niz snoviđenja, najrazličitijih ideja, privida i zastora. To je putovanje ka samoj sebi i ka drugima, pokušaj da se lična bol utopi u sećanju, u iskušavanju i fizičkog i metafizičkog sveta. Fizičko je ovde samo povod za promišljanje umetnosti, filozofije i mita. Kroz traganje za prošlošću ona nastoji da pronađe odgovor za sadašnjost i budućnost.

U svim tim sećanjima i refleksijama nesvesno se traži jedinstvo i mera, koja je od antičkih Grka stvorila najmudriji narod na svetu. Za autorku, međutim, nema zagonetnije metafizike od samog života. „Ceo život protiče iza fizike, ali se čovek fizikom brani da ne bi izgubio razum“. Ona je u dilemi: da li je sreća u prolaznosti, ili u stremljenju ka neizvesnoj večnosti? Vidne su njene sumnje, pitanja o smislu i besmislu, ne samo čovekovog života i njegove istorije, već i ona mnogo teža i zauvek nerešiva pitanja.
Putovanje autorke kroz ljudsku misao i dušu očajnički je pokušaj da se kroz sećanje vrati svet koji je zauvek nestao. Pisanje je njena odbrana, ponekad uspešna, ponekad bezuspešna. Ona preispituje svoje lično, njegov svesni i nesvesni deo, dodiruje dno života da bi od očajnika postala pobednik. Melanholična, ponekad cinična, pobunjenički raspoložena protiv ustrojstva sveta, ona ipak sluti neku višu ideju reda nad kojom samo Svevišnji bdi.

Na ovim stranicama trag su tako ostavili Avgustin, Margaret Jursenar, Aleksandar Veliki i Hanibal, Lorens Darel, Mario Vargas Ljosa, Tomas Man, Kami, Sioran, Don Kihot i Sančo Pansa, mašta i snoviđenja, Tereza Avilska, flamanski klasici, španski slikari, Mikelanđelo i Leonardo, Dekart, Sartr, ali i Dučić, Laza Kostić, Crnjanski i Danilo Kiš. Jer, i oni su deo tog širokog, osunčanog i uvek otvorenog mediteranskog kruga. Čitava evropska stvaralačka elita, na putu za antičku Hiperboreju.

Milka Lučić Mediteran pronalazi i tamo gde ga ne bismo očekivali, kod Rubensa, Van Ajka i Vermera. Mediteran nije samo priroda, to je pre svega posebno stanje duha, njen unutrašnji put pročišćenja. Ona duboko veruje u kosmičku pravdu i svoju imaginaciju. Istinska ceremonija za Milku Lučić je duhovna i spiritualna, filozofska svečanost. Mediteran je povod da se o njoj progovori.

Naziv knjige bi mogao da bude aluzija na knjigu Simon de Bovoar Ceremonija oproštaja u kojoj se Bovoar opraštala od Sartra, jer Milka Lučić je egzistencijalista po filozofskom uverenju. Njena osnovna osećanja su sumnja, prolaznost, praznina, apsurd i pobuna. Kao da je književni apsurd iz Kamijevih dela ušao pravo u njen život. Rat i ratno bezumlje koji su obeležili istoriju Mediterana kao rušenje svih vrednosti dostojnih čoveka i za nju su primer vrhunaca apsurda. Putopis je za nju zato forma u kojoj svoje filozofsko viđenje sveta i čoveka u njemu izlaže na jedan nadahnut i literarno lep način.

Danas

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License