Davno je to bilo, tačno početkom stoleća, godine 1901. Tadašnji predsednik opštine Ichak-Kučo Adanja, završio je zidanje nove Jevrejske škole, pa je odlučio da je pošalje na letovanje u Beograd. Putovanje kao i boravak u Beogradu bilo je tako dobro organizovano da bi moglo da posluži i danas za primer.
Iz Niša pođosmo u nedelju izjutra vozom, smešteni u dva vagona treće klase, međusobno povezana da bi se moglo usput prelaziti iz jednog u drugi. U svakom vagonu bio je redar s pomoćnikom. U prvom je vodja puta bio haham Presijado s famulusom Avramom Hasonom (El Arap). U istom vagonu je vršio dužnost redara i moj brat od tetke. Samuilo Levi, docnije poslovođa neke firme u Beogradu; otac mladog partizana Joleta, streljanog 1941. godine u okolini Beograda. Pomoćnik redara bio je Sami Kapon, koji je preminuo u Tel Avivu pre nekoliko godina, kod sina Geršona, advokata.
U drugom vagonu bio je redar Moša Ruso, sin bankara Solomona Ruso, koji je preminuo za vreme Prvog sveetskog rata u vojničkom logoru u Bizerti. Pomoćnik mu je bio Moni - Solomon Adanja, sin prerdsednika opštine, docnije švajcarski trgovački konzul i jedan od glavnih osnivača Švajcarsko-Srpske banke u Beogradu.
Za vreme putovanja pevali smo na većim stanicama na kojima se voz zaustavljao, poznate pesme: „Bože, bratimstva, ljubavi i sloge”; „Nek pesma jekne silna ko grom i srce tekne narodu mom;” Osvani, osvani, osvani dane beli.” Ova poslednja pesma je mogla da se odnosi na jevrejski narod, ali tada još nismo bili stigli dotle. Pesma se odnosila na Srbe pod Austro-Ugarskom.
Oko podne stigosmo u Lapovo. Famulus je sišao da nabavi pogačlce s kiselom vodom, pa je svako od nas dobio po jednu pogačicu, komad sira i jabuku za ručak.
Oko pet časova popodne stigosmo u Beograd. Dočekali su nas Šalom Ruso i učitelj Jakov Katalan, pa smo se odvezli tramvajem /prvo iznenađenje/ do Dušanove ulice, a odatle pešice do jevrejske škole u Solunskoj ulici, pred kojom su nas očekivali naši ugostitelji. Svaki je od njih' unapred znao koga će da ugosti, tako da je sve išlo kao namazano. Mene je sa uzvikom „Ven kerido de la tetka" oberučke prigrlila tetka Rahel Ruso,” koju sam tada prvi put video i upoznao, udatu za Kuču Saso, koji je imao stan s bakalsko-piljarskom radnjom na uglu Princa Evgenija i Solunske ulice. Pred radnjom je ključao kazan u kome se kuvao mlad kukuruz, te sam je kao prvu ponudu za dobrodošlicu dobio kuvan mladi kukuruz.
Naš boravak u Beogradu le mnogo zavisio od toga da li su naši domaćini imali decu naše vršnjake s ko¬jima smo mogli da igrama i šetamo, što kod mene nije bio slučaj jer moja tetka nije imala dece. Ali sam ja bio druželjubiv i u ulici Princ Evgenija našao sam puno vršnjaka koji su bili voljni da se igraju s malim Nišlijom.
U blizini kuće u kojoj je stanovala moja tetka bilo je veliko dvorište u kome su stanavale tri porodice s mnogo dece. Mola šetnja tom ulicom bila je senzacija, tako da su me skoro iz svake kuće pozivali da udjem kao gost. Naročito sam često bio pozivan kod gospođe Estire Šaloma Ruso, koja nije mogia da se načudi kako sam ja tako lepo govorio srpski, po njenim rečima bolje nego njeni učenici.
Dvaput nedeljno pravili smo grupne izlete, a vodili su nas Šalom Ruso i učitelj Katalan. Vodili su nas u Topčider, Košutnjak i u druga zanimljiva mesta. Na mene i na većinu Nišlija je najsnažnijl utisak učinila poseta pristaništu na Savi gde smo prvi put videli lađu. A što je bilo najinteresantnlje bila je poseta jednom praznom brodu u koji smo ušli i brodari su nam pokazali i objasnili sastav i plovidbu istog.
Eto, to su utisci dečaka od 11 godina prilikom prve posete Beogradu. Dr Avram Nisim
Letovanje Niske Jevrejske Skole U Beogradu 1901 Godine