Lesek Kolakovski Grcka Misao

Lešek Kolakovski - Grčka misao
Koja pitanja nam postavljaju veliki filozofi?
EPIKTET IZ HIEROPOLISA oko 50-130 pre n. e.

Epiktet iz Hieropolisa, filozof-stoičar, moralista, učio nas je kako treba da živimo da bismo se radovali potpunoj slobodi, dostojanstvu i nepomućenoj sreći. Opaske na logičke teme u njegovim spisima se javljaju samo u onoj meri u kojoj su potrebne za donošenje zaključaka moralne prirode. Kod njega je takođe malo opaski na metafizičke teme, mada su te opaske važne, jer svedoče o povezanosti Epikteta s tradicijom starijih stoika, osobito sa Zenonom iz Kitiona i Hrizipom. Ti stariji su dosta pisali - poznato nam je preko 700 naslova Hrizipovih dela, uglavnom iz oblasti logike i jezika, mada nijedno nije došlo do nas, tj. sačuvani su samo malobrojni ostaci ili sažeci iz druge ruke. Stoičari su takođe bili prvi u izgradnji nesilogističke logike i svi logičari se dive njihovom talentu. Epiktet nije ništa pisao, kao ni Sokrat, koga je ogromno poštovao. Njegovo učenje znamo na osnovu zapisa njegovih predavanja od strane učenika - po svojoj prilici vernih, jer je u njima dosta ponavljanja, što znači da tekst nije bio redigovan. Kratko delce naslovljeno sa Priručnik daje nam osnovni pregled Epiktetovih moralnih učenja, dok su Dijatribi (Pamfleti) veća zbirka rasprava u dijaloškom obliku, u kojima detaljnije razmatra stvari. Metafizičke pretpostavke stoičara (izostavljam njihove spekulacije na temu fizike i astronomije) koje Epiktet očigledno deli, su sledeće: Svet je jedna supstanca, dok njegovom sudbinom u svim detaljima rukovodi Proviđenje ili Bog, ili Um, ili Sudbina, ili Sklad. U životu sveta nema nerazboritih i neobjašnjivih slučajeva, sve je preko viših vlasti mudro i dobro usmeravano. Bitkom jednostavno ne vlada slepa uzročnost već sklad proviđenja, gde sve ima svoj smisao i cilj. Otkud onda zlo u svetu i zbog čega ga je toliko? Da li zbog toga što savršenstvo celine zahteva nesavršenstvo delova, detalja ili zbog toga što Bog koji jedino i uvek želi dobro, za postizanje tog cilja mora koristiti sredstva koja nam nanose patnje, ili zbog toga što mi, ljudi, posedujemo sposobnost biranja. Dakle, naša sloboda se ne suprotstavlja Sudbini. Kosmos se menja ciklično: Kada se rešava njegova sudbina, kada nestaje u velikom požaru, a posle toga se iznova rađa i uvek ispočetka ponavlja svoju istoriju u svim njenim detaljima; pojaviće se novi Sokrat (zacelo isti) i po svoj prilici iste sudije će ga osuditi na smrt. Na toj metafizičkoj veri Epiktet gradi svoju moralnu doktrinu koja nas parališe svojom nesalomivom doslednošću. Neumorno ponavlja da se sve stvari dele na one koje zavise od nas i na one koje ne zavise. Od nas zavisi ono što mislimo, o čemu rasuđujemo, šta želimo, činovi naše volje, našeg duha; a nezavisni su naše telo i zdravlje, naš imetak, naša slava i počasti, naš telesni život, jer nam sudbina sve to može oduzeti, pošto je sve u rukama Sudbine, nad kojom nemamo vlast. Ako tim stvarima budemo poklanjali pažnju, ako budemo brinuli o njima, život će nam proticati u neprestanim brigama, proklinjaćemo bogove, ljude i svet, bićemo robovi tih tobožnjih, nestvarnih dobara. Kada shvatimo tu ključnu razliku, jednostavno ćemo steći nenarušivu ravnodušnost prema svemu nad čim nemamo vlast. Tada nas nikakva nepravda i zlo neće tangirati, bićemo srećni, ma šta se događalo. Ako izgubimo celokupan imetak, ako nam umru bliski ljudi, npr. dete ili žena, ako sam i sam bolestan i brzo ću umreti, ako me stavljaju na muke ili osuđuju na smrt, ako gladujem, ako od drugih ljudi doživljujem podlosti, ako me klevetaju ili lažu - i na to ne postoje nikakve reakcije. To jest, to me neće rastužiti ili odvesti u očajanje, niti će uspeti da naruši moj srećni mir. Jer, svi ti događaji ne izazivaju u meni žalost i nemir već moj vlastiti sud o tim događajima, moje pogrešne predstave. Kada se tih uverenja oslobodim, postaću slobodan, siguran i zadovoljan i pored svih mogućih udaraca sudbine.
S obzirom da znam da Sudbina vlada svim, ne želim da se bilo šta događa prema mojim željama ili prohtevima već naprotiv, hoću da se sve događa upravo onako kako se događa i zahvalan sam Proviđenju za njegove darove, čak ako su ti darovi patnja, beda i smrt. Biću poput glumca u pozorištu: Neko drugi piše komad i dodeljuje mi ulogu, a ja treba da je dobro odigram; to može biti uloga prosjaka ili kralja, može biti duga ili kratka, svejedno je, zadovoljan sam ako je moja gluma dobra. Drugim rečima, treba da slušam sudbinu, treba da hvalim sudbinu, ma kakva ona bila, jer unapred znam da je rešavaju bogovi u svoj svojoj mudrosti i dobroti. Uvek sam dobro raspoložen, ali se ne hvališem svojom superiornošću nad drugima. To se naziva životom u skladu s prirodom.
Takav stav prema svetu čini da stupamo u vezu sa Bogom, da shvatamo da smo delić sudbine svemira koju je On rešio. Zahvaljujući tom znanju nisam više građanin Atine ili Korinta već građanin sveta, shvatam da su svi ljudi božiji sinovi. Moja ravnodušnost prema svim spoljašnjim stvarima, prema svemu nad čim nemam vlast, međutim, ne znači da me to udaljuje od drugih ljudi, sudionika iste sudbine, istog svemira. Naprotiv, shvatajući tu zajedničku sudbinu drugim ljudima sam od koristi i prema njima prijateljski raspoložen, premda znam da većina njih nije u stanju da prihvati to filozofovo umeće: afirmaciju sudbine.
To je sažetak, koren stoičkog odnosa prema svetu celokupne Epiktetove filozofije: afirmacija Sudbine, ljubav prema sudbini, amor fati. Ako je ta afirmacija istinska, trebalo bi da bude totalna, a, naravno, može biti istinska uz pretpostavku da sudbina nije nerazumna igra atoma već božanski plan otelotvoren u život. Taj plan je po svojoj prirodi dobar, jer se zlo ne rađa u svetu već u mojim sudovima o svetu. Sasvim je u skladu s tim planom to što mi se događaju razne dogodovštine - bolesti, brige, smrt - koje na svoj način služe dobru svemira. Kada bismo znali budućnost, radili bismo nad tim da sami sve te svoje nesreće izazivamo, umesto da brinemo o onome što zaslužuje brigu - o vlastitoj duši, o vrlinama; ne bismo se glupo bunili protiv onoga što se događa, nego bismo želeli da se sve upravo tako događa.
Postoji još nekoliko pitanja koja moralna doktrina stoičara i Epikteta posebno podvlači. Jedno je veoma tradicionalno, mada nije bilo posebno vezano za tu doktrinu, ali su ga filozofi i teolozi u okviru različitih doktrina vekovima razmatrali: Uz pretpostavku da svetom u svakoj njegovoj pojedinačnosti upravlja Proviđenje, može li se braniti vera u ljudsku, u moju i tvoju slobodu izbora i u odgovornost? S obzirom da ništa osim mojih sudova i stavova ne zavisi od mene, u kom sam onda smislu obdaren slobodnom voljom? Ponavljam da je ovo veoma tradicionalno pitanje, međutim vera stoika ga nepobitno ističe. Uostalom ista stvar se može, izuzimajući stoike, razmatrati i u okvirima hrišćanske teologije ili bar u nekim njenim varijantama. Drugo pitanje, ovoga puta upućeno Epiktetu, glasi: Da li ima smisla i da li je razborita izreka: Ako je prošlost prošla, a budućnost još nije došla, smrt nam oduzima samo sadašnjost. Nevažno je kada i u kojim okolnostima nestaje i ta sadašnjost. I treće pitanje koje seže do samog korena Epiktetove moralistike: Pretpostavimo da je ostvariva tako nadljudska ravnodušnost prema svemu, što se događa s nama, s drugim ljudima, sa svetom, s onim što nisam u stanju da promenim, da li je onda ta ravnodušnost, ta ledena emocionalna neosetljivost poželjna i da li sme da se naziva srećom? Da li bi Jov u svojim mukama bio srećan, da ju je preuzeo iz Epiktetovih spisa - napisanim nekoliko vekova kasnije – kada je ovde bez značaja. Da li bi čovek stavljen na najstrašnije muke, živ klan nedoklan, živ spaljivan spoznao sreću, znajući da je njegov bol deo plana proviđenja? Mnogi ljudi su podnosili neopisive patnje uvereni da pate zbog dobre stvari, ali da li se istovremeno mogu radovati zbog toga što ih je Proviđenje odabralo za takve patnje? Zar u vezi s tim ne postoji razlika između bezličnog kosmičkog Uma, čijim se projektima klanjamo, iako ih ne poznajemo i Božijeg Proviđenja, kakvo postoji u hrišćanskoj veri, čije zamisli takođe ne možemo znati, ali kojima možemo unapred verovati, znajući da su dobre i da će nas povesti ka spasenju (a kod Epikteta nema ničeg što bi svedočilo o tome da je smrt ulaz u drugi svet ili u nešto u čemu se čuva naše pojedinačno biće). I da li se u obličju smrti nama bliskih ljudi možemo zadovoljiti znanjem o tome da svako ipak mora umreti i da zbog toga ne postoji razlog za zabrinutost ili žaljenje? Možemo li se bez suprotstavljanja ne samo slagati sa svim što nam sudbina donosi već biti i srećni zbog tog slaganja? Svakako, jer je stoička neosetljivost na sudbinu u izvesnoj meri preporučljiva i, čini se, moguća. Stoički se ne uzbuđivati zbog iznenađenja koje nam sudbina priređuje, neočekivanih gubitaka imetka i gledati na život kao na film – to je dobra životna strategija, neuporedivo bolja od grozničave potere za takozvanim uspehom, slavom i bogatstvom, potere koja je u većini slučajeva uzaludna i ostavlja za sobom samo gorčinu, osećanje nezaslužene nepravde i na kraju osećanje protraćenosti života. Ali, da li je takva ravnodušnost poželjna i bezgranično dobra? Da li smo stvarno dužni da se staramo da nas smrt i najgore patnje drugih ljudi, između ostalih i nama bliskih osoba, uopšte ne tangiraju i žaloste, samo zato što su nužno uneti u program kosmosa? Da li u toj ravnodušnosti možemo stvarno naći vlastitu sreću i da li svoj život obogaćujemo, a ne osiromašujemo, lišavajući se moguće punoće? Zar obične ljudske emocije, uključujući samilost, nežnost, tugu i radost, ne predstavljaju svedočanstvo o našem življenju u raznorodnosti realnog sveta već su samo dokaz naše nezrelosti i ignorancije? I zbog čega taj stoički život treba da bude u skladu sa prirodom, ako nam se čini da se priroda formirala u suprotnosti sa nama, da je savršeni stoičar neobična retkost, tako reći nakaza? Eto, to je pitanje koje nam Epiktet postavlja.

SEKST EMPIRIK 2. polovina II veka

Reči «skeptik» i «skepticizam» danas koristimo svakodnevno i slobodno: kada kažemo da je neko prema nekoj stvari ili mišljenju nastrojen skeptički, jednostavno kažemo da sumnja da je to mišljenje istinito ili verodostojno ili da neka stvar zaslužuje podršku. U antičko doba i kasnije, međutim, reč skeptik je označavala pripadnika jasno određene doktrine koja se odnosi na našu spoznaju, znanje, a takođe i na način života. Odnosno, skeptik je onaj koji se pažljivo udubljuje u stvar.
Što se tiče toga da li je Sekst Empirik bio veliki filozof, možemo izraziti sumnju; u njegovo vreme škola skeptika je za sobom imala već nekoliko vekova, mada se filozofi koji su mu prethodili uopšte nisu bavili pisanjem (kao npr. Piron, najznačajniji i najslavniji od njih, toliko značajan da je za reč «skepticizam» korišćen izraz «pironizam») ili je posle njih ostalo veoma malo. Sekst Empirik nam je, međutim, ostavio pozamašan korpus spisa, u kojima je njegova skeptička misao valjano i detaljno izložena. On je jedini antički kodifikator te doktrine i nemoguće je tako značajnu i veliku misao izostaviti i njenog najsjajnijeg predstavnika ne svrstati među velikane.
U Sekstovim spisima nalazimo hiljade argumenata koji bi trebalo da nas dovedu do uverenja da je ono što smatramo znanjem krajnje nepouzdano, da su argumenti u korist različitih suprotstavljenih mišljenja takođe jaki - odnosno da nijedno od njih nije dovoljno jako - tako da filozofske škole iznose najrazličitija suprotstavljena mišljenja. Neki od tih argumenata nisu uopšte specifični za skeptike, iako se sreću kod različitih filozofa. Takvi su, na primer, argumenti vezani za nepouzdanost čulnih opažaja. I životinje opažaju čulima, ali drugačije od ljudi; zbog čega bi onda naša percepcija trebalo da bude «autentičnija»? I ljudi se međusobno razlikuju u načinima opažanja: različite spoljašnje okolnosti, situacije u kojima stvari vidimo, a takođe bolesti, uzrast i slično imaju u tome udela. Nemamo prava da tvrdimo da naša čula dopiru do samih stvari, da poznajemo stvari: znamo samo pojave i nadražaje naših čula. Skeptik ne ukida pojave već ih beleži onakvima kakve jesu: med se pojavljuje kao nešto slatko, međutim sud, na osnovu koga je med sam po sebi sladak, ne zaslužuje da mu verujemo. Zdrav vidi neku površinu kao belu, a bolestan od žutice - kao žutu. Dogmatičari - a u njih između ostalih spadaju stoičari, epikurejci, aristotelovci - iznose sudove o stvarima, kojih u pojavama uopšte nema. Ako, na primer, kažemo da je kula viđena s izvesne razdaljine okrugla, a izbliza mnogougaona, u tom slučaju jednoj pojavi suprotstavljamo druge, tako da nijedna nije verodostojnija. Iste pojave su drage jednima, a odurne drugima. Međutim, argumenti koji se odnose na metafizička ili teološka pitanja u istoj situaciji su nejasni. Jedni, na primer, tvrde da bogovi postoje, a drugi da ne postoje; jedni veruju u proviđenje, drugi ukazuju na postojanje zla i nesreće u svetu koji ne bi trebalo da se događaju, ako proviđenje postoji. Ne govorimo da opšta saglasnost svedoči o istinitosti nekog mišljenja, jer niko ne zna mišljenja svih ljudi u vezi s nekom stvari, a ako bi takva saglasnost i postojala, uopšte ne bi bila pouzdan znak istine. Razlikovanje opažaja u snu i na javi takođe pokazuje relativnost naših mišljenja o tome šta jeste a šta nije stvarno.
Što se tiče verodostojnosti našeg znanja postoje ipak fundamentalnije primedbe. Da bismo bili uvereni u istinitost nekog mišljenja ili vere, na raspolaganju moramo imati znake, na osnovu kojih ćemo prepoznavati istinu i neistinu, odnosno moramo imati kriterijum istine. Otkud možemo znati da neki kriterijum doista zaslužuje poverenje? Da bismo ga ocenili, moramo imati druge kriterijume, a ti drugi kriterijumi zahtevaće nekakav treći kriterijum i tako u nedogled. Prema tome, ne postoji kriterijum istine, niti postoje naznake koje nas uveravaju da je ovo, a ne nešto drugo istinito. Isto tako, da bismo verovali u neki dokaz, moramo imati dokaz za to, da taj dokaz zaslužuje poverenje i tako u nedogled.
Sva mišljenja filozofa o elementima, duši, bogovima su, dakle, bezvredna, tj. predstavljaju neosnovane dogmatske sudove. Isto važi i za sve naše sudove o dobru i zlu. Sekst navodi veliki broj različitih sudova i običaja raznih plemena i zemalja u vezi s tim šta je dozvoljeno, a šta je zabranjeno u seksualnom životu, u oblačenju ili u kulinarskim receptima, odnosno - da se njihovi zakoni, religijska i ritualna verovanja razlikuju.
Prema tome, da li je skeptik bio primoran da izjavi da nema istine i da je znanje neostvarivo? Sačuvaj Bože! Kada je Karnead, jedan od velikih Sikstovih prethodnika, upravo tvrdio da je znanje neostvarivo, time je dokazivao da nije skeptik. Iskaz, da je znanje neostvarivo, podjednako je dogmatski kao i Platonovo ili Aristotelovo mišljenje o skrivenim kvalitetima sveta, o idejama i božanskim bićima. Šta više, takav iskaz nas vodi u unutrašnju protivrečnost, jer ako se kaže da je znanje neostvarivo, time izjavljujemo da imamo znanje o tome da je znanje neostvarivo. Sličan je iskaz «ništa se ne može saznati». Kirenska škola tvrdi da su stvari u svetu od nekakve skrivene materije koja se ne može spoznati. Skeptik ne iznosi takve dogme već jednostavno odgađa sud. Odgađanje suda je osnovni intelektualni čin skeptika. Njegov slogan «više ne» znači da u slučaju nekog suda istu moć imaju argumenti koji su za taj sud i argumenti koji su protiv tog suda. Nema nikakve potrebe da skeptik iznosi neke opšte sudove o vrednostima ili ništavnosti spoznaje, odnosno o moći sumnje. Jer, skepticizam nije teorija već način oslobađanja od svih teorija. Sekst Empirik je lepo rekao: Kada koristimo lek koji iz organizma izbacuje štetno raspoloženje, sa njim izbacujemo i sebe. Skepticizam je stanje duhovnog zdravlja, u kome lekovi, zaključno sa skepticizmom kao lekom, više nisu potrebni.
Ali, da li se može živeti dobro posle takve terapije, u stanju neizlečive odgođenosti? Ne samo da se može nego je to i najbolji način življenja - kaže skeptik. Jer skeptik, za razliku od nekih drugih filozofa, ne kaže da je cilj našeg života zadovoljstvo. Cilj je spokojstvo duha koje se postiže primenom skepticizma kao leka. A šta je za duh bolje od spokojstva? Međutim, kojih bi pravila u praksi svakodnevnog života skeptik trebalo da se pridržava, s obzirom da već zna da nikakvih pouzdanih istina nema (pod uslovom da sam ne koristi takve izraze, već da ih samo podvlači), ne samo po pitanjima verodostojnosti stvari, čulnih svedočanstva i logike, već i po pitanjima moralnih stvari. Skeptik uzima u obzir zakone, običaje i tradiciju zemlje ili grada, u kojima živi. Isto tako je podložan prirodnim afektima. Međutim, da bismo vodili običan život, uopšte nam nisu potrebni sudovi o postojanju i nepostojanju stvari među kojima se krećemo, mi te stvari koristimo ili ne koristimo, kao i svi ostali, ali bez ikakvih dogmatskih pretpostavki statusa bića. Gorgija je tvrdio da ništa ne postoji, a Heraklit da sve postoji, međutim skeptika se takve stvari ne tiču, kao što ga se ne tiče ni nerešivo pitanje, da li postoji Bog, koja su njegova svojstva i da li su mu poznati budući događaji.
Ono čemu nas uče logičari takođe treba ostaviti po strani. Ne možemo verodostojno utvrđivati definicije, podele, rodove i vrste. Sekst je prvi opazio da je već u prvom najjednostavnijem silogizmu: svi ljudi su smrtni - Sokrat čovek, odnosno da je Sokrat smrtan - sadržan začarani krug, jer da bismo znali da su svi ljudi smrtni, moramo znati da je Sokrat mrtav (tu opasku su u novom veku ponavljali mnogi, između ostalih Dž. St. Mil).
Skeptička kritika ne štedi čak ni matematiku, kao što ne štedi ni sudove koji se odnose na vreme, prostor, uzročnost (npr. pitanje da li je vreme realno ili je beskonačno, neograničeno deljivo, da li su nam poznati bilo koji uzročno-posledični odnosi u vezi s tim).
Svi Sekstovi argumenti - a ima ih bezbroj - sačuvani su do našeg vremena, mada ne u obliku u kome ih je on izneo. Mnogi su, međutim, sačuvali životnost tokom mnogo vekova, hraneći tako filozofsko mišljenje. Pa ipak, koja nam pitanja Sekst postavlja?
Prvo, pita nas, da li je dobar i jak argument: da ne postoji kriterijum istine, jer da bi se ustanovio, moramo imati druge kriterijume i tako u nedogled. Ako je to dobar argument, šta iz njega proizilazi? Prema Sekstu, naravno, ne proizilazi da je verodostojno znanje nedostižno, jer je takva tvrdnja dogmatska i samu sebe opovrgava (pretpostavlja da imamo znanje o tome, da znanja nema i da ga ne može biti). Da li je taj poslednji argument neoboriv? Kada razmatramo te stvari, uvek moramo imati u vidu da skeptik ne iznosi nikakve opšte tvrdnje, da je njegov cilj lečenje duha, oslobađanje od nepotrebnih tereta i nerešivih briga, a ne da mu se pripiše nekakva doktrina.
Ovo nam nameće i sledeće pitanje. Sekst nam kaže, iako ne razvija to pitanje, da je čovek životinja koja po prirodi stvari voli istinu. Sigurno je u pravu, sigurno je tako, da želimo da znamo šta jeste, a šta nije istinito i to ne samo zbog toga što nam je to znanje potrebno u našem praktičnom poslu već zbog uspešnosti naših postupaka, kao i zbog same istine. Može li ljubitelj istine, kako to hoće Sekst, da istovremeno bude ravnodušan prema istini? Možemo li sebe dovesti u takvo duhovno stanje, da nas se ne tiče kako doista stoji stvar s Bogom, a ponekad i sa dušom, uzrokom i hiljadu drugih stvari? Naravno, da bismo pojeli jabuku nije potrebno bilo kakvo pouzdano znanje o prirodi jabuke same po sebi - za razliku od svojstava jabuke koja putem čula vida i ukusa dopiru do mene. Da bih izgradio kuću od kamena moram znati nešto o prirodi kamena kao takvog, dovoljno mi je iskustvo koje pruža obrada kamena. Pa ipak, da li bi takvo nepomućeno spokojstvo duha, ako bi se postiglo, bilo najsavršenija forma života? S obzirom da ništa ne znamo, čemu onda konstruisati neosnovane doktrine? Tu nas međutim ponovo vreba zagonetka: skeptik ne može da kaže da ništa ne znamo, iako svom slušaocu to sugeriše. I, ako bi pravi filozofi i naučnici bili zadovoljni takvim spokojstvom duha u sebi, da li bi bili sposobni da stvore našu civilizaciju?
Da li bi mogla nastati moderna fizika sa svim svojim primenama, da joj nije prethodila spekulativna fizika koju je Sekst neosnovano optuživao zbog jalovosti i zahteva? Eto, to je drugo Sekstovo pitanje.
Treće je: Da li skeptik izneverava sebe, iznoseći doktrinu skepticizma, ako hoće da bude dosledan, nije li bolje da ćuti?

HERAKLIT IZ EFESA oko 540-480 pre n.e.

Heraklita iz Efesa su nazivali plačljivim filozofom, po svoj prilici zbog toga što je patio zbog ljudske gluposti. Nazivali su ga i mračnim, jer je njegov stil bio nalik na stil sibilskog proročišta - dvoznačan i nejasan. Kasnije citirani fragmenti iz njegovog dela često su aforizmi, sažete apoftegme, dok su neki od njih opšte poznati i pamte se, kao, recimo, maksima «Sve teče» (ili «Sve je u toku») ili «Ne možeš dvaput da kročiš u istu reku».
Ovakve sentence koje su prerasle u poslovice, doprinele su stvaranju slike o filozofu-propovedniku večne promene, večne prolaznosti stvari. I tačno je da je propovedao večnu promenu, ali s važnim ograničenjima. Nije govorio kao njegov kasniji poklonik Kratil, da nijednom ne možemo ući u istu reku, jer ona neprestano protiče, a s obzirom da skoro ništa nije postojano, ne možemo se koristiti ni običnim jezikom već samo gestovima i stoga je nauka nemoguća. Iz očigledne činjenice da se sve menja, iako različitim tempom, prema Heraklitu, uopšte ne proističe da su stvari koje opažamo varka; ali su, kako je govorio: «Oči i uši rđavi svedoci» (mada su oči bolje od ušiju) i samo Bog ima potpunu mudrost i nama je - iako samo nekima, izabranima, a ne svetini - dostupno nekakvo učešće u mudrosti. Jer se mudrost sastoji u razumevanju Logosa. Ovu višeznačnu reč u Heraklitovom slučaju stručnjaci tumače sa mera ili slaganje stvari, zahvaljujući čemu je, uprkos opštoj promenljivosti, svet Jedno i harmonija tri elementa - vatre, zemlje i mora - prelaze jedan u drugi; vatra je najiskonskija i najaktivnija aktivnost, premda nije univerzalna materija svih stvari.
Stalna promena, prelaženje jednih kvaliteta u druge ipak nije haos, jer se tokom te promene održavaju razmere i ravnoteža. U svemu opažamo igru suprotnosti, bez čega bi se svet pretvorio u ruševine. Među njima ima i veoma jednostavnih, kao što su na primer početak i kraj kruga, tako da svaka tačka kruga može biti čas jedno čas drugo. Ima i takvih koje se zasnivaju na postepenom prelaženju nečega u svoju suprotnost, kao, recimo, hladnog u toplo. Ima i takvih koje stvaraju napetost, koja nastaje kao rezultat gađanja iz luka. Delovanje suprotnosti vidi se i u tome što iste stvari u različitim tvorevinama deluju drugačije: Morska voda je dobra za ribe, a loša za čoveka itd. I slavni aforizam »Isti put vodi i naviše i naniže» govori o tome da jedna suprotnost prelazi u drugu.
O tome najpouzdanije saznajemo iz izreke: «Rat je otac i kralj svega». Rat ovde, čini nam se, znači borbu suprotnih sila u prirodi.

Mnoge od Heraklitovih maksima čine se banalne, neke zbog toga što su zbog svoje sažetosti veoma poznate i prepoznatljive, druge zbog toga, ako nam je dopušteno tako da mislimo, što govore o nečem krajnje očiglednom. Mada se Heraklitova moć ne zasniva samo na retoričkoj spretnosti i uspelim skraćenjima. On je budućim generacijama preneo veru u harmoniju sveta koja može biti sakrivena ili delimično sakrivena (jer priroda ima naviku da se skriva, a nevidljiva harmonija je, kao što znamo, moćnija od vidljive), mada svim dominira. Još uvek nije postojala reč «zakoni prirode», ali je postojao kosmos, odnosno uređeni svemir koji se neprestano kreće i živi kroz borbu suprotnosti. Tu harmoniju nije stvorio ni Bog ni čovek, ona je večno postojala i večno će postojati. Uočavamo način mišljenja o svetu koji je u potpunoj suprotnosti s Parmenidovom misli: Mnoštvo je realno i sukob je realan, realni su napetost i kretanje, a realno je i naše znanje o njima; ne tražimo nepokretno, strano životu i nerazumljivo Jedno, niti kretanje i promene smatrajmo iluzornim paravanom. Postoji mišljenje da je Platonova teorija formi, nepromenljivih bitaka koji su u suprotnosti sa mnoštvom prolaznih pojedinačnih stvari, upravo stvorena kao odgovor Heraklitovom svetu; odgovor je, naravno, drugačiji od Parmenidovog, premda ga je stvorio tragalac za nepromenljivim.
Da li je Bog ili da li su bogovi nepromenljivi? Heraklit ponekad koristi reč «bog» u jednini, međutim bilo bi nerazumno pripisivati mu veru u jednog Boga koji bi bio prepoznatljiv kao što je prepoznatljivo božansko biće, o kome govore monoteističke religije. Bog je dan i noć, zima i leto, rat i mir, glad i sitost. Prema tome, da li je Bog jednostavno Sve što postoji i kroz sve te razlike? Međutim, sama reč «bog» bila bi pogrešna i nepotrebna, jer njegovo moguće prisustvo ne bi dodavalo ništa svemiru koji nam je poznat. Nedostaje nam ključ pomoću koga bismo mogli otkriti u kom je odnosu taj bog prema Kosmosu i Logosu. Znamo da je Heraklit prezirao pučku pobožnost i predrasude svetine, kao što je, na primer, moljenje figurama. Takođe nije verovao u istinu koju ljudi za svoje mišljenje crpe iz orfičkih ili dionizijskih misterija. Takođe nam je dopušteno da mislimo da reč «bog» nije samo književni ukras.
Iz sačuvanih Heraklitovih rečenica takođe je teško uloviti neku čvrstu teoriju ljudske duše. Znamo da je duša nešto nedokučivo i nema načina da se njene granice spoznaju. Takođe znamo da je najbolja i najmudrija suva duša. Međutim, ne znamo šta je suva duša, osim što se pijancu čini da je njegova duša mokra. Mada, suva duša ne znači - dušu treznog i dopušteno nam je da pretpostavljamo da je to duša čoveka koji vlada sobom i svojim emocijama, racionalno misli i ne prepušta se strastima. Duša je sastavljena od vatre, ali kada se vatra pretvori u vodu, duša nestaje; međutim, uz određenu ekstrapolaciju, možemo pretpostaviti da će duša tokom sledeće promene biti ponovo pronađena. Bolje duše ne nestaju zajedno sa smrću tela; duše koje nestaju u ratu čistije su od onih koje propadaju zbog bolesti.
Aristotela je Heraklitova filozofija sablažnjavala, jer je, po njegovom mišljenju, odbacivao načelo suprotnosti, odnosno temelje naše misli, govoreći da isto može i da postoji i da ne postoji. Međutim, čini nam se, da Heraklitu do toga nije bilo stalo. Po njemu, logički protivurečni sudovi se smeju iznositi, ali samo u večnom i nužnom preobražavanju stvari, čime rukovodi Logos, različiti kvaliteti postepeno mogu prelaziti u suprotne kvalitete i tokom tog prelaženja činiti se čas jedno čas drugo.
Zbog toga na kraju, uprkos nejasnoćama i dvoznačnostima tog mračnog filozofa, postavimo pitanje na koje kada bismo znali odgovor, celokupna njegova metafizika i kosmologija dobile bi smisao: Da li se iza tih večnih promena i sveobuhvatne borbe stvari krije nekakva božanska promisao koja ne obuhvata samo Kosmos, već mu određuje i nekakvo učešće u dobru i u zlu? Da li se takvi kvaliteti uopšte mogu primenjivati na Heraklitov svet?
Hipotetičan odgovor bi trebalo potražiti u jednoj rečenici koja se možda više od drugih prostire na ceo taj neprozirni svet. Ta rečenica koju je zabeležio Porfirije neoplatoničar, glasi: «Bogu je sve lepo, dobro i pravedno». Zbog toga bi trebalo pretpostaviti, ako je takav svet sav za boga, onda znači da je upravo takav svet stvarno i nesumnjivo lep, dobar i pravedan.
Prema tome, evo pitanja koje sebi moramo postaviti kada razmatramo Heraklitov Kosmos: Da li tu rečenicu možemo ponoviti i o Bogu hrišćanstva? Da li onaj koji veruje u Boga u hrišćanskom smislu može na isti način opisati božansku predstavu sveta? Ako Bog zna za celokupno zlo svojih ljudskih podanika, zna za nepravednost i nedoličnost njihovih postupaka, šta onda znači: U njegovim očima je sve lepo, dobro i pravedno? Sada ne moramo da lupamo glavu teološkim zagonetkama: Ako je Bog sve, ako sve shvata, ako sve zna, ne izlazeći iz svoga bitka, kako onda može znati za zlo i nepravdu i sam ne biti zao i nepravedan? Izostavimo, recimo, tu zagonetku i ostanimo pri običnom razumevanju božanske svemoći. Šta bi u njegovim očima stvarno značilo da je sve dobro, pravedno i lepo? I šta bi to moglo značiti kod Heraklita (iako u njegovim tekstovima ne nalazimo objašnjenja)?
A ako to nije mračan apsurd da li onda smemo da hrišćanskom Bogu pripisujemo takvu predstavu sveta? Postoji li smisao u kome će se, uprkos našim zdravo-razumskim uverenjima, takva misao ovaplotiti u hrišćansku veru? Eto, to je to pitanje.
Sve tekstove Lešeka Kolakovskog (1927-2009) u ovom broju Lameda prevela je sa poljskog Biserka Rajčić
Briljantni Lešek Kolakovski

U izdanju „Službenog glasnika” upravo je objavljen drugi tom knjige „Zanimljiva vremena, nemirna vremena” Lešeka Kolakovskog (razgovarao Zbignjev Mencel) u Vašem prevodu. Poznavali ste Kolakovskog?
– Lešeka Kolakovskog upoznala sam u Krakovu 1997. godine i to je jedan od mojih najvećih doživljaja. Odnosno, u izdavačkoj kući „Znak” organizovan je razgovor na temu zla. U njemu su učestvovali vrhunski poljski intelektualci i predstavnici Crkve. Među njima je bio i Česlav Miloš, ali Kolakovski je dominirao. U sali su vladali samo muk i aplauzi, iako je fizički bio u veoma lošem stanju, sa štakama, jedva je mogao da sedi, jer ga je na prelazu u Oksfordu, gde živi, udario auto, posle čega je prošao više operacija. Doslovno je ležao na stolu. Ali, kakav je to briljantan um bio, to je nezaboravno. Ta bujica misli, način na koji se izražava. Pa ona njegova enciklopedičnost, kakvu nikada nigde nisam srela! To je pomalo imao pokojni Đinđić. Kakva šteta što mu je uskraćeno da se dalje razvija.
Iz razgovora Anđelke Cvijić sa Biserkom Rajčić, Politika

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License