Lebl Albala Paulina

Evokacija srpskog feminizma s početka 20. veka
PAULINA LEBL ALBALA, Tako je nekad bilo, Izdavač Aleksandar Lebl, Beograd, 2005
http://www.danas.co.yu/20060304/knjiga1.html

O sudaru srpske patrijarhalne zajednice sa modernim društvom

Paulina Lebl-Albala (1891-1967)
Profesor srpskohrvatskog jezika i književnosti, Paulina Lebl-Albala bila je na Beogradskom univerzitetu je-dan od najboljih đaka čuvenog Jovana Skerlića90 koji je zapazio i odlično ocenio njene studentske radove. Jedna od najobrazovanijih žena u Jugoslaviji, ona je svojim nastavničkim radom, perom i rečju, zadužila jugoslovensku, a posebno srpsku prosvetu kao vaspitač mnogih generacija đaka Pored odlične Teorije književnosti (koju je napisala s Katarinom Bogdanović), namenjene u prvom redu učenicima srednjih škola, Paulina Lebl-Albala je prevela više dela iz strane, pre svega nemačke književnosti i objavila više književnih rasprava Posebno je značajna njena društvena delatnost na pro-svećivanju jugoslovenske žene i unapređenju njenih prava u opštem narodnom interesu. Zbog zasluga na tome polju, stekla je priznanje i bila izabrana za predsednicu Udruženja univerzitetski obrazovanih žena Jugoslavije. U tom svojstvu je dostojno predstavljala jugoslovenske žene na raznim kongresima u zemlji i u inostranstvu. Govoreći o „razvoju univerzitetskog obrazovanja naših žena", na konferenciji održanoj na osnivačkoj skupštini njihovog udruženja, 11. decembra 1927. godine,91 ona je istakla da su „Srbi sa izvanrednim instinktom umeli da ocene vrednost nauke" trudeći se da je razviju i da rade na njenom usavršavanju i propagiranju čim bi se za to ukazala prilika Svega četiri godine posle izbijanja Karađorđevog ustanka 1808, Dositej Obradović (1742-1811) kao prvi ministar prosvete obnovljene Srbije, naš veliki narodni prosvetitelj, filozof-racionalist, uzima inicijativu za osnivanje Velike škole u Beogradu iz koje će se kasnije razviti Beogradski univerzitet. Dositej je - navodi Paulina Lebl-Albala - insistirao na prosvećivanju srpskih žena, ističući da se nijedan narod ne može uzdići do kulture ako mu žene ostaju „u prostoti i varvarstvu", jer samo prosvećene majke umeće vaspitati i oplemeniti dušu svoje dece.92
Ona s ljubavlju govori o Kapetan-Mišinom zdanju (Beogradskom univerzitetu), „dragom svima nama što smo kroz njega prošli i ostavili u njemu najlepše uspomene svoje mladosti, jer su u njega mogli slobodno, po svojoj volji i želji, stupiti svi sinovi i kćeri naroda srpskog, i tu prosvećivati svoj razum kao što je to želeo duhovni otac ove škole, Dositej Obradović".
Opisujući kako je borba protiv predrasuda u toku HGH i prvih godina XX veka uspešno krčila put srpskim žena-ma za upis, u zemlji i inostranstvu, na univerzitet sa koga su u sve većem broju izlazile kao profesori, lekari, advo-kati, inženjeri, Paulina Lebl-Albala je na osnovu tih uspeha s puno opravdanog optimizma gledala u budućnost. Ona je bila čvrsto ubeđena da je blizu vreme kada će srpska, odnosno jugoslovenska žena ravnopravno s muškarcem zauzeti najviše položaje u svim granama državnog i društvenog života U ovom predavanju, održanom pre skoro četrdeset godina, ona dalekovido zaključuje:
„… Pozdravljamo s radošću ovoliko brojno posvećivanje žena najvišim studijama za dobro njihovo i za dobro njihovog naroda… Mi u duši osećamo da je naša pobeda sjajno izvojevana, i sad mirno očekujemo samo čas kad će drugi pregoreti da nam to javno priznaju… A priznanje će doći, mora da dođe. Doći će i titule, i položaji, i časti, sve će doći što je još zamalo samo svojina muškaraca: otvoriće se pred univerzitetski obrazovanom ženom i vrhovi činovničkih položaja i diplomatije, i akademije nauka, kao što će se pred ženom politički borbenom otvoriti i opština i parlament. Mi ćemo se truditi, stalnim i napornim radom, neprekidnim intelekualnim i moralnim podizanjem, da na ta mesta dođemo što spremnije i što savesnije."93
Razvoj događaja u svetu i kod nas, u potpunosti je potvrdio predviđanja Pauline Lebl-Albale. Duboko osetljiva, idealistička i puna poletnog oduševljenja, priroda Pauline Lebl-Albale ogleda se u redovima koje je posveti-la svome profesoru, čuvenom Jovanu Skerliću, povodom de-setogodišnjice njegove smrti:94
„On je bio velika radost moga života Prošao je kroz život plahovitošću munje i snagom nesalomljivog diva Bio je prvenstveno stvaralac, i tom svojom odlikom zanosio je sve oko sebe, povukao ih moćno u carstvo svetlosti, oduševljenja, rada i požrtvovanja Svojim umom poučavao je, svojim rečima očaravao, svojim poletom zanosio, svojom delatnošću podsticao, svojom ljubavlju osvajao, svojom vedrinom osvežavao i podizao.
Njegova smrt je veliki bol moga života"
Istaknuta književnica Desanka Maksimović iznela nam je nekoliko svojih sećanja na Paulinu Lebl-Albalu. Iz tih sećanja donosimo i dve-tri crtice koje pokazuju širinu Paulininih religioznih shvatanja, veliku ljubav koju je uživala kod svojih beogradskih učenika kao i njen patriotizam. Desanka Maksimović nam je rekla: „Preko svoje sestre, pokojne Zagorke, koja je bila njen đak, znala sam da je Paulina Albala bila obožavana od svojih učenica u Drugoj ženskoj gimnaziji u Beogradu kao nastavnica našeg jezika.. Bila sam njen prijatelj. I prilikom svakog razgovora sa njom osetila sam koliko je vezana za našu zajedničku rod-nu zemlju, njene ljude i njenu kulturu. Kao da je bila hrišćanka, često je u razgovoru, želeći da istakne nečiju plemenitost, govorila Dobar je kao Hristos!"…
U času sloma i okupacije Jugoslavije 1941, Paulina Lebl-Albala i njen suprug dr David Albala zatekli su se u Sjedinjenim Američkim Državama Sa strašnim bo-lom u srcu, oni su nemoćno doživljavali tragediju jugoslovenske države i njenih naroda, a posebno neizrecive patnje svojih sunarodnika u Beogradu, u Srbiji i u drugim jugoslovenskim krajevima U toj velikoj tragediji, jedina im je uteha mogla biti to što su se ono duboko bratstvo i solidarnost između pravoslavnih Srba i Srba Mojsijeve vere potvrđeni već u ratovima 1912-1918. godine, još jednom posvedočili u novim, daleko strašnijim zajedničkim iskušenjima Drugog svetskog rata.
Njeni prijatelji iz Beograda, sa kojima je uvek održavala prepisku, kažu da su njena pisma odisala velikom čežnjom za Srbijom i da su bila puna podsećanja na drage uspomene koje su je vezivale za našu zemlju.
Iz knjige JEVREJI ZA SLOBODU SRBIJE 1912-1918
BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License