Kultura Spanskih Jevreja Na Jugoslovenskom Tlu

Култура шпанских Јевреја на југословенском тлу

Аутор: Кринка Видаковић; издавач: „Свјетлост", Сарајево, 1986.

Кринка Видаковић није непознат истраживач сефардског кудтурног блага и сефардске књижевг не баштине код нас. Бави се овим проучавањима дуго и до сада је објавила низ запажених студија из ове мало познате и мало испитиване области које су се појавиле у познатим часописима било код нас, било у иностранству. Неки од ових радова представљали су праве мале програме и наговјештавали су долазак једне велике цјелине која ће обухватити све оне проблеме и сва она питања о којима је К. Видаковић до сада писала или говорила. У Библиотеци „Савременици" сарајевске „Свјетлости" изашла је таква књига.

Први пут код нас, неко се прихватио задатка да напише историју културе шпанских Јевреја — Сефарда на цјелокупном југословенском тлу. К. Видаковић се тако подузела како тешког тако и захвалног подухвата да обједини много од онога што је до сада речено о овим питањима, да истражи до сада мало познате видове сефардске културе, да анализира извјесне појаве у сефардској књижевности и јавној ријечи уопште и да о свему овоме даде свој вриједоносни и скоро увијек исправни и сигурни суд.

Књига К. Видаковић подијељена је на два дијела. Први, „Организација културног живота", у којем се говори о судбини Јевреја у Шпанији и њиховом изгону из пиринејских земаља и доласку на Балкан. Сефардски су се Јевреји наиме — само име Сефарад на хебрејском значи Шпанија — населили током XVI вијека, захваљујући благонаклоном ставу султана Бајазита II, својим највећим дијелом, на територијама бившег Отоманскрг Царства гдје су ускоро почели да губе скоро сваку везу са својом ранијом домовином. Иако више нису постојале нити које су их повезивале са Шпанијом први нараштаји изгнаника су још увијек говорили, и писали на чистом кастиљанском језику који није нимало заостајао иза онога идиома на којем се стварала велика шпанска књижевност Сервантесовог доба. Тек касније, под утицајем разних балканских језика овај сефардски говор је попримио, особито што се тиче лексике, доста турских и наших елемената те га данас због његове посебне физиономије називамо јеврејско-шпанским.

У овам дијелу књиге добро је потцртана улога Београда као важног сефардског центра из којега се почов од 1837. па све до 1904. године ширила штампана јеврајска књига писана јеврејским раши писмом. Чини нам се, међутим, да је улога Сарајева, као значајног сефардског средишта у којем су између два свјетска рата излазила два сефардска листа са занимљивим књижевним прилози¬ма на јеврејско-шпанском без којих се не може ни замислити нова сефардака књижевност, донекле остала неистакнута.

К. Видаковић у овом поглављу даје и преглед јеврејске периодике, почев од првог штампаног листа „Ел амиго дел пуевло" (Народни пријатељ) покренутог још 1887. године у Београду све до „Јеврејског гласа" који је излазио у Сарајеву од 1928. па све до оног кобног априла године 1941.

Овај први део завршава се панорамом „Нове сефардске књижевности" то јест књижевности писане на јеврејско-шпанском почев од задњх деценија с прошлога вијека па све до другог свјетског рата. Сви значајнији писци који стварају на овом идиому споменути су у овом прегледу. Једино, можемо зажалити што мало више мјеста није посвећено писцу, рабину Авраму Романо - Букију чије приче спадају у сам врх ове литературе. Исто тако требало је нешто простора успупити и Хаиму Алтарцу, даровитом али понекад и маниристичком пјеснику који је живио у Сарајеву на размећи прошлога и нашега стољећа.

Други дио књиге К. Видаковић посвећен је народној поезији југословенских Сефарда у којем се прво говори о сефардском романцеру у европском контексту а затим о сефардској поезији у јеврејском контексту. Овај дио побуђује посебну пажњу читаоца збот ауторичних успоредби мотива сефардоког романцера са сличним или истим мотивима неких европских народа. Право је задовољство читати низ малих расправа о овим паралелизмима. Уживајући у овим редовима одмах нам се наметала мисао колико је труда и часова морало бити уложено да би се пронашле и повезале све оне нити које повезују баладе о „Девојци-делији", „Рикофранку", „Ландарику", „Заточеном принцу" или „Чаробној свирали" са европским или нашим темама и изворима. А уз то, све ово напжано течно и занимљиво, повод за уживање и прекрасан извор за сазнавање.

На крају не можемо а да не укажемо на још једну вриједност ове књиге, на њену „Селективну, библиографију" из периодике у којој је донесено и забиљежено скоро све што је објављано у јеврејским и другим гласилима од 1918. до наших дана а односи се на сефардску тематику.

Мухамед НЕЗИРОВИЋ

КРИНКА ВИДАКОВИЋ (1949), докторску тезу о култури шпанских Јевреја на југословенском тлу одбранила је на Филозофском факултету у Загребу' (1982). Научни сарадник је у Институту за књижевност и уметност у Београду. Научне радове објављивала на српскохрватском, енглеском и шпанском. Приредила је (студија и избор) и превела књиге Борхеса, Маркеса, Кардинала и Албертија.

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License