Kultura Kao Kamuflaza Kraj Srednje Evrope

Volf Lepenis

Kultura kao kamuflaža:
kraj Srednje Evrope

Levis, argutus, inventor, lako pokretljiv, oštrouman, stvaralac – tako je jedan veliki Evropejac, Karl fon Line, okarakterisao u 18. veku homo europaeusa u kome je video najviši oblik homo sapiensa. Idealni tip Evropejca bio je naučnik, učenjak, književnik, umetnik – pre čovek kulture nego politike. Posle pada komunizma godine 1989. izgledalo je da toj laskavoj Lineovoj karakteristici niko nije bliži od kulturnih elita Srednje i Istočne Evrope.

O ujedinjenoj Evropi se na starom kontinentu odavno sanjalo. Ali to nije bio san svih Evropljana. Posle 1989. na ulicama holandskih gradova mogao se videti plakat s natpisom: „Ujedinjene države Evrope? To je bila njegova ideja!“ Mislilo se – nije bilo sumnje – na Hitlera. Plakat je podsetio na činjenicu da je ideja Evrope, davno pre Napoleona i Hitlera, bila efikasan izgovor za imperijalne ekspanzije. Naročito manje evropske države nisu zaboravile da su u ime Evrope opravdavana mnoga hegemonijska nastojanja na kontinentu. Uprkos tome, Evropa – taj patetični san – razvila je u prošlosti duhovni uticaj koji kasnije nisu postigli ni EZ (Evropska zajednica) ni EU (Evropska unija). Da nijedna zemlja Evrope ne može za Evropljane zaista postati egzil, to je krajem 18. veka tvrdio Edmund Berk, ali ne zato što je Evropa bila politička realnost nego zato što je bila politički delotvorna ideja. Na kraju dvadesetog veka Berkova rečenica u Evropskoj uniji više nije predstavljala duhovnu maksimu nego još samo formulaciju samorazumljivog pravnog zahteva. Kad je zaista postala unija, Zapadna Evropa nije osnovala nikakav „sveti savez“ o kome je govorio Ranke. Umesto toga, nastala je sekularna „zajednica dobara“ kakvu je predvideo i čije je prednosti trezveno opisao Valter Ratenau: time se, pisao je Ratenau, još ne dolazi do svetskog mira, ali se ipak smanjuju sukobi, štede snage i jača ideja solidarne civilizacije. U odnosu na privredne impulse, razmišljanja o duhovnoj ulozi i o kulturnom samorazumevanju Evrope otišla su u pozadinu. Vizije Evrope pretvorile su se u protokole snova iz prošlosti. U svetskoj istoriji se ta ideja morala obrukati kad god u njenoj osnovi nije ležao stvarni interes, pisao je Karl Marks, ali tačno je i obratno: ta ideja bledi kad konačno postane mogućno da se interes realizuje. Na razočaranje mnogih intelektualaca, u Evropi je euforiju zamenilo otrežnjenje.

Žilijen Benda, koji će kasnije opominjati clercs da se drže podalje od politike, posle Prvog svetskog rata je jadikovao što su se samo malobrojni intelektualci angažovali u osnivanju Lige naroda. Ali, isto onako kao kasnije Ujedinjene nacije, tako je i Liga naroda bila manje upućena na intelektualce a više na lojalne službenike i sposobne administratore. Borba za ljudska prava je i stvar intelektualaca; ali, o nužnom povišenju poreza na višak vrednosti oni po pravilu mogu malo da kažu. U Evropi, da parafraziramo jednu formulaciju Jakoba Burkharta, nisu bile potrebne izuzetne ličnosti, bili su dovoljni viši službenici. Brisel, prestonica zajedničkog tržišta, neizbežno je postao simbol birokratije. Brisel danas predstavlja Evropu lobista i eksperata, a ne Evropu intelektualaca. Za tu zapostavljenost intelektualci se svete i time što promašaje u razvoju evropskog procesa ujedinjavanja tumače kao posledicu suviše male uloge koju u njemu igra kultura. Neprestano se iznova citira rečenica Žana Monea, vizionarskog arhitekte Evropske kuće, da bi počeo od kulture a ne od uglja i čelika kad bi još jednom mogao da gradi Evropu. To što Mone verovatno nikada nije izgovorio ovu rečenicu – njen izvor, u svakom slučaju, sve do danas nije bilo mogućno naći – daje mu, kao da je antičko proroštvo, monumentalnost i nesumnjivo pravo na istinitost.

U 18. veku su i Ruso i Herder govorili o tome da više ne postoje ni Nemci ni Francuzi, nego još samo Evropljani. U tim iskazima po pravilu je nalaženo radosno predosećanje ujedinjene Evrope. U stvari, i Ruso i Herder su anticipirali zabrinuto pitanje: ne rizikuje li Evropa u procesu svog ekonomskog i političkog ujedinjavanja da izgubi jednu od svojih najvećih prednosti: svoju kulturnu raznovrsnost?

Iz sveevropskog ugla, proces ujedinjavanja koji se u prvi mah ograničio na zapad kontinenta pojačavao je osećanja nejednakosti i neistovremenosti. Različiti životni položaji i životne šanse evropskih stanovništava jasnije su se ispoljili. Dok se u Zapadnoj Evropi sve više razvijao kritički stav prema državi i brzopleto proglašavao kraj nacionalne države, mnogi Srednjoevropljani, u prvom redu Poljaci, videli su u pripadnosti ujedinjenoj Evropi prvi put šansu za stvaranje stabilne nacionalne države.

U Srednjoj Evropi je uvek bilo sporno šta čini posebnosti njene istorije i njene socijalne strukture. Političke, ekonomske i kulturne granice u regionu ostale su difuzne. Različite su bile procene specifične uloge plemstva i jevrejstva; sporna je ostala tvrdnja da Srednja Evropa spada među one kulturne regione u kojima su barok i romantizam pokazali trajnije uticaje od prosvetiteljstva, dok je dominacija katolicizma važila za dodatnu kočnicu modernizacije. Jednako je kontroverzna bila i posledična tvrdnja da je u Srednjoj Evropi individualni radikalizam kao izraz kompenzacije zbog nedovoljnog ekonomskog uspeha trajna pojava.

Intelektualce Srednje Evrope povezivala je, međutim, svest o njihovom posebnom položaju. Poljaci, Mađari i Česi smatrali su sebe pripadnicima malih naroda u čijoj je istoriji najvažniju konstantu predstavljala smena hegemonih sila u čijoj su vlasti bili. Duhovni stav koji je iz toga izrastao bila je pre ironija nego patos. Verovanje u moć ideja i u delotvornost kulture ostalo je veliko. U Srednjoj Evropi je utopija manje bila bekstvo od realnosti nego pokušaj, odškolovan na realnosti, da se snagom misli dočara i snagom reči ispiše jedna bolja stvarnost. Kada je Đerđ Konrad nazvao čitavu Evropu „kontinentom reči“, bio je to njegov pokušaj da obezbedi poštovanje jednom idealu Srednje Evrope: „Mi se artikulišemo, pišemo dnevnike, opravdavamo i kritikujemo sebe, događaji ostavljaju pisane tragove. Ovde su ljubav i hrana, politika i književnost okruženi većim brojem reči, citata i analiza nego drugde.“[1] Politika opkoljena književnošću – i to je bila Srednja Evropa.

Godine 1989. čitav kontinent je zahvatilo raspoloženje novog početka. Za to su u znatnoj meri bili zaslužni i pripadnici kulturnih elita u nekadašnjim državama Varšavskog pakta. U Evropi bi se moralo ići unatrag do razmeđe devetnaestog i dvadesetog veka, do afere Drajfus, ako bi se želela naći klima u kojoj su intelektualci imali sličan javni uticaj kao Đerđ Konrad i Vaclav Havel, Bronislav Geremek i Adam Mihnjik, Milan Kundera, Česlav Miloš i drugi. Izgledalo je kao da je Tokvilova vizija postala stvarnost: literati su preuzeli vlast.

Jedan od razloga uticajnosti intelektualaca ležao je i u raspravi o Srednjoj Evropi, koju su oni isprovocirali. Etiketu „Istočna Evropa“ koja im je prikačena odbacili su. Upotrebljavajući umesto toga pojam „Srednja Evropa“, oni su postepeno od semantičko-geografske korekture stvorili političku opoziciju. Okolnost da je „Srednja Evropa“ nejasan termin pokazala se pri tom kao prednost. „Srednja Evropa“ – to pre zvuči kao magijska formula i utopija nego kao precizno razgraničljiv kulturni ili geografski region; time je označena ideja koja traži neprestano tumačenje. Tu trajnu hermeneutiku pokretali su u dobroj meri i literati; gledano unatrag, naslov romana koji je Osvald Viner napisao šezdesetih godina prošlog veka zvuči kao predosećanje budućnosti: Popravljanje Srednje Evrope (Die Verbesserung Mitteleuropas).

Pored ostalog i zato što su se neumorno zalagali za ostvarenje ljudskih prava – taj klasični intelektualni ideal koji je rođen u Evropi – intelektualci-disidenti „popravljali“ su Srednju i Istočnu Evropu i za to dobili visoko moralno priznanje. Njihova samosvest, izrasla iz spremnosti na lični rizik, razdvajala ih je pri tom od zapadnoevropske inteligencije – ako tu ostavimo po strani zemlje kakve su Portugal, Španija i Grčka, u kojima je, mada u različitoj meri, ostalo živo sećanje na prevaziđene diktature. U svojoj utopiji Zatvorena trgovačka država (Geschlossener Handelsstaat) Fihte je opisao osnovnu pretpostavku totalitarne vladavine: dokle god se niko ne žali, može se pretpostaviti da sve ide urednim tokom. Monteskje je, naprotiv, pisao da možemo biti sigurni da u jednoj zemlji nema slobode ako se u njoj ne mogu čuti nikakvi bučni sporovi. Opozicioni intelektualci u Srednjoj i Istočnoj Evropi suočavali su se s državnom moći koja je verovala u navedene Fihteove reči; zato su – odričuči se priznanja i položaja, i često uz veliko lično žrtvovanje – postali podstrekači kulture sporenja koja je, konačno, na čitavom kontinentu dramatično povećala razmere slobode.

Kultura je pobedila moć, kako je to upečatljivo opisao Amos Elon posmatrajući istočnoevropske revolucije, posebno „somotsku revoluciju“ u Pragu: „Jedinu značajnu opoziciju činila je šačica prominentnih pisaca, filozofa i džez muzičara – u Čehoslovačkoj je džez bio oblik protesta i shvatan je kao jeres – i mladih studenata kojima je jedino kultura posredovala osećanje boljeg života u boljem svetu. U Čehoslovačkoj, gde je borba između reformacije i protivreformacije onemogućila nastanak nacionalne crkve, svet kulture uvek je bio tlo koje hrani slobodarske pobune – od vremena magistra Jana Husa sve do vremena profesora (i predsednika države) Tomaša Masarika u dvadesetom veku. Mogla bi se napisati izvanredna knjiga o tome kako su u naše vreme Haveli, Sajferti, Kundere, Kohouti, Hrabali i Vaculici uspeli da pregrme epohu mraka u jednoj Čehoslovačkoj gde je Kafka tokom dugih godina bio zabranjen jer se verovalo da njegove more odslikavaju svakodnevicu. Kada su sve ostale moralne instance podbacile, jedino je kultura – romansijeri, dramski pisci, glumci, filozofi, liričari, filmadžije, umetnici i muzičari – sačuvala dovoljnu meru moralne verodostojnosti i dostojanstva kao i sposobnost da inspiriše mlade. I sve je to počelo ispod Kafkinog prozora na Staromjestkim namjestima. Praška jesen 1989. bila je pobeda kulture nad moći.“2 Bio je to, mogli bismo da dodamo, izvanredan primer kako se estetika može preobraziti u moralnost – kao da je to najprirodnija stvar na svetu.

Preobraćenje kulturne reputacije u politički uticaj postalo je dominantno obeležje procesâ promene koji su se od 1989. odigravali u Evropi. U zemljama Varšavskog pakta koji je ušao u fazu raspuštanja mnogi intelektualci dospeli su na visoke političke položaje. Razlog za to po pravilu je ležao u njihovoj umetničkoj iskrenosti i osećanju za zajednicu, a ne u njihovom političkom iskustvu ili ekonomskoj kompetentnosti. Vaclav Havel, dramski pisac i predsednik, postao je najočigledniji primer za to. Evropljani su, na svoje iznenađenje, doživeli povratak jedne persona, jednog aktera koji je, činilo se, već bio sišao s pozornice svetske istorije: povratak junaka. Da li se ostvarilo proroštvo Tomasa Karlajla, koji je govorio kako će svet ponovo postati iskren, svet vere, svet s mnogim junacima, herojski svet? U predmodernom dobu, pisao je Karlajl, junak se pojavljivao na istorijskoj sceni kao božanstvo i kao prorok, kao sveštenik, kralj i pesnik. Ali, nova vrsta junaka, koja ni u budućnosti neće izgubiti od značaja, produkt je modernosti: junak kao man of letters, kao intelektualac. On je „the most important modern person“ (najznačajnija moderna ličnost). U Poljskoj su jedan radnik, Leh Valesa, i njegov sindikat Solidarnost na kraju počistili komunistički režim – a u isto vreme je izgledalo kao da su se vratili pisci poput Adama Mickjeviča i Julijusa Slovackog, kojima su Poljaci jednom dali počasnu titulu „vidovnjaka“ i sahranili ih kao kraljeve.

Nastojeći da objasni zašto je herojski intelektualac izvršio tako veliki uticaj na tok moderne istorije, Karlajl je – kao da unapred hoće da porekne Marksa – govorio da ono duhovno uvek obeležava ono materijalno. Jedna je od velikih, konsekventnih ironija dvadesetog veka što su upravo umni radnici zadali odlučujući udarac marksizmu u njegovoj državnosocijalističkoj formi. Karlajl je u onima koje je zvao true literary men, istinski ljudi od pera, video neku vrstu svetaca; oni su bili svetlost sveta, sveštenici modernosti. To podseća na Kolridža i njegovu koncepciju intelektualne zajednice (clerisy) kao svetovne crkve – enclesia nasuprot ecclesia. Sent-Bevova ideja o modernoj biskupiji, diocèse moderne, spada u taj kontekst, a naravno i clerc Žilijena Bende, pojam koji ukazuje na ulogu intelektualaca koja je slična religiji, ali donosi spas u svetovnom svetu. Još ne poznajući reč intelektualac, Karlajl je govorio o intelektualcu kao heroju našeg stoleća.

Dvadeseti vek je u svojoj prvoj polovini video uspon i pad intelektualca. Samo nekoliko decenija posle afere Drajfus, u kojoj je Zola svojim angažmanom demonstrirao javnu delotvornost clerca, činilo se da je izdaja univerzalnih ideja koju su intelektualci počinili pod fašizmom i komunizmom zauvek razorila njihove posebne moralne i kognitivne pretenzije. Na svome kraju dvadeseti vek je s padom komunističkih režima u Srednjoj i Istočnoj Evropi doživeo rehabilitaciju intelektualca, njegov herojski povratak na političku scenu.

Pisanje i demokratija bili su za autora kakav je bio Karlajl neodvojivo povezani jedno s drugim: „Invent writing, Democracy is unavoidable“ – „Izmislite pisanje i demokratija je neizbežna“, bio je njegov moto. U devetnaestom veku je književnost važila za jednu vrstu duhovnog parlamenta. Na kraju dvadesetog veka, parlamentarnu demokratiju su u Srednju i Istočnu Evropu doneli, ne na poslednjem mestu, umetnici i pesnici, romansijeri, muzičari i naučnici.

Hoće li se u budućnosti na našem kontinentu sudariti dve političke kulture: moralisti bez velikih ekspertskih znanja na Istoku i eksperti bez prevelikog interesovanja za pitanja morala na Zapadu? Kao što je još veoma rano – a najspektakularnije u svom govoru na Harvardskom univerzitetu juna 1978. – učinio Aleksandar Solženjicin, političari kao Vaclav Havel, a pre svega papa Jovan Pavle II, „poljski papa“, opomenuli su narode Srednje i Istočne Evrope da se ne trude da prosto podražavaju Zapad. Umesto toga oni treba da očuvaju svoju specifičnu kulturu slobode u kojoj će „javni moralist“ i nadalje igrati centralnu ulogu.[3] Jovan Pavle II propratio je taj zahtev željom za hrišćanskom, to jest katoličkom rekonkistom cele Evrope. Došlo je doista do sudara moralista i eksperata, ali se iz toga nije razvio trajan sukob. To je ostalo epizoda.

Žilijen Benda, otelovljenje modernog clerc, govorio je jednom u pismu Andre Židu o tome da njegov stvarni domen ostaje „ono neaktuelno“. To je Benda napisao u trenutku kad su nemačke trupe okupirale Francusku; u isto vreme, Fransoa Morijak je sklopio ugovor sa svojim izdavačem Flamarionom o „quatre livres inactuels“ (četiri neaktuelne knjige). Ne biti na visini vremena – to se za clerca podrazumevalo. Ako je clerc shvaćen kao intelektualac, onda je to izvestan paradoks, jer je moderni intelektualac rođen u procesu protiv Alfreda Drajfusa, koji se pretvorio u aferu tek zahvaljujući angažmanu literata kakav je bio Zola. Za Bendu se izdaja clerca sastojala u pokušaju da se umeša u politiku i utiče na dnevne probleme.

Godina 1989. bila je neobičan datum: najednom je izgledalo da intelektualac može da preuzme političku odgovornost a da ipak ostane veran svom prvobitnom zadatku, podsticanju univerzalnih vrednosti. Umetnička uverenja oblikovala su političke programe. Kultura je pobedila moć. Ipak, ta pobeda ostala je epizoda. Došlo je do uobičajenog pretvaranja harizme u svakodnevicu: i na Istoku su heroji primetili da moraju postati trgovci kako ne bi ugrozili svoj ulazak u Evropsku uniju. Na drugim slobodnim izborima u gotovo svim zemljama nekadašnjeg Varšavskog pakta na vlast su se – promenivši ime partije – vratili komunisti.

Heroji koji su odbijali da postanu trgovci brzo su postali autsajderi. Javni moralisti postali su službenici u javnoj službi. U isto vreme, činilo se da u Evropi ponovo oživljava avet agresivne nacionalne države, rasli su antisemitizam i neprijateljstvo prema strancima, počela su etnička čišćenja, a onda se dogodilo ono neverovatno – na Balkanu je izbio novi evropski rat, i ponovo je Sarajevo postalo simbol smrti i razaranja. Izgledalo je da je ubrzavanje procesa evropskog proširenja najbolja strategija da se spreči pad velikog dela Evrope u ratni sukob.

Pri tom su se u Evropi koja je srastala retorika i realnost procesa ujedinjavanja već dugo opasno razmimoilazile: na jednoj strani, države članice Evropske unije zaklinjale su se na zajedništvo čitavog kontinenta – na drugoj strani, države koje su već bile članice Unije povezivale su se sa onima koje će to sutra biti protiv onih kojima to ni preksutra neće biti dozvoljeno. U Pragu, Varšavi i Budimpešti svako se morao setiti jednog teksta Franca Kafke, autora koji je kao nijedan drugi svojom ličnošću otelovljavao napetosti Srednje Evrope.

„Mi smo petorica prijatelja, jednom smo jedan za drugim izašli iz jedne kuće, najpre je izišao prvi i stao kraj kapije, onda je kroz kapiju prošao ili pre kliznuo, s onom lakoćom s kojom klizi kuglica žive, i drugi, i stao nedaleko od prvog, zatim treći, zatim četvrti, zatim peti. Najzad smo svi stajali u jednom redu. Ljudi su nas primetili, pokazivali su na nas i govorili: ‘Ta petorica su sad izašla iz ove kuće.’ Od tada živimo zajedno, bio bi to miran život da među nas neprestano ne pokušava da se umeša šesti. On nam ništa ne čini, ali nas opterećuje, a to je već dovoljno; zašto se gura tamo gde ga ne žele? Mi ga ne poznajemo i ne želimo da ga primimo među nas. Nas petorica se takođe nekad nismo poznavali i, ako hoćete, ne poznajemo se ni danas, ali ono što je mogućno i što trpimo kod nas petorice, to nije mogućno i to ne trpimo kod šestog. Osim toga, pet nas je i ne želimo da nas bude šest. I kakav je uopšte smisao tog zajednikovanja, ni u slučaju nas petorice ono nema smisla, no mi smo sad već zajedno i to ostajemo, ali novo udruživanje ne želimo, i to baš na temelju naših iskustava. Ali kako da to utuvimo ovom šestom, dugačka objašnjenja već bi gotovo značila da ga primamo u svoj krug, radije nećemo ništa objašnjavati i nećemo ga primiti. Može koliko god hoće da pući usne, mi ga laktovima guramo od sebe, ali koliko god da ga guramo, on se stalno vraća.“[4]

Disidenti u Srednjoj i Istočnoj Evropi stekli su slobodu i platili cenu za to: preko noći su postali siromašni rođaci o kojima sada mora da brine Zapad. Zapadnim posmatračima bilo je veoma zanimljivo da posmatraju revolucije koje se odigravaju na Istoku, ali su se s teškom mukom sporazumevali o birokratskim procedurama na osnovu kojih nove demokratije mogu da postanu članice Unije. Pre 1989. trebalo je čitati romane, pesme i drame da bi se razumelo šta se događa na Istoku; književna dela spadala su u evropsko acquis commun (zajedničko dobro). Krajem dvadesetog veka, osamdeset hiljada stranica acquis communautaire (zajednički pravni posed), koje je sastavio autor po imenu Brisel, postalo je obavezna lektira na Istoku i Zapadu.

Kultura je uzeta u službu kao zamena za politiku. Zemljama Srednje i Istočne Evrope u velikoj meri je branjen slobodan pristup tržištima Zapada, ali su bile dobrodošle u NATO i njihova kulturna ostvarenja hvaljena su svim srcem. Vojska i umetnost morale su da posluže kao naknada za ekonomsku diskriminaciju i kao uteha za političko distanciranje. To je neminovno narušilo ugled zapadne kulturne politike; dobila je ambivalentan, čak negativan prizvuk, shvaćena je kao alibi i jeftin izgovor, kao formula rđave savesti. U tom kontekstu, mnogo govori opstanak pojma „Srednja Evropa“. Pojam je dugo služio kao kulturna maska iza koje se krila politička namera: zemlje koje više nisu htele da prihvate etiketu „Istočna Evropa“ time su indirektno otkrivale svoju rešenost da se što je pre moguće priključe slobodnom Zapadu. Slediti tu političku nameru iza maske kulture imalo je veliki značaj – do 1989. Ali, kad je pao komunizam ta maska više nije bilo potrebna. Politika više nije morala da se kamuflira kao kultura. Kad je retorika koja se usredsređivala na pojam „Srednja Evropa“ na Zapadu ponovo oživljena, to je služilo drugom cilju: dobronamernost prema kulturi morala je nadoknaditi političko oklevanje i ekonomsko odbijanje.

Među prvim autorima koji su razvili utopiju ujedinjene „Srednje Evrope“ bio je Fridrih Nauman, čija se knjiga Mitteleuropa (Srednja Evropa) pojavila 1915, usred Prvog svetskog rata. „Ako hoćemo da Srednje Evrope postane istorijska veličina, mora nastati i nova istorijska svest“, pisao je on, „jer pukim privrednim razmatranjima, ma kako ozbiljna ona bila, ne može se probuditi volja koja je za to potrebna.“ Srednja Evropa morala bi da postane zajednica mišljenja i ne bi smela da izgleda kao „stari red vožnje sa novim železničkim vezama“. Da bi san o „Srednjoj Evropi“ postao stvarnost, bili su neophodni i napori u polju kulture. Nauman međutim nije rizikovao da politiku kompenzira ili čak zameni kulturom. „Politika estetâ“ bila je predmet njegove poruge.[4]

Širenjem Evropske unije na Istok suprotnost politike i kulture konačno je, činilo se, izgubila svoju razornu snagu. No na to se ne smemo osloniti. Istorija poslednjih decenija morala bi da pouči Evropljane koliko je teško povući razliku između epoha i epizoda, između dramatičnih, dubokih procesa preobražavanja i brzoprolaznog štucanja istorije. Šta će se u Srednjoj i Istočnoj Evropi dogoditi posle 1989, najtačnije je prorekao ne nekakav „heroj“ na sceni evropske kulture nego jedan američki političar. Jednim jezičkim lapsusom, koji će bolje odslikati realnost nego sve ekspertske skice, nekadašnji američki potpredsednik Den Kvejl rekao je: „Najnoviji razvoj u Srednjoj i Istočnoj Evropi je nepovratan.“ A onda je dodao: „Ali to se svakog trenutka može promeniti.“

[1] György Konrád, "Der lernende Kontinent", str. 32.

[2] A. Elon, "A Report at Large: Prague Autumn", str. 132.

[3] Izraz "public moralist" preuzimam od Stefana Kolinija

[4] Franz Kafka, "Fragmente aus Heften und losen Blätern"; Hochzeitsvorbereitungen auf dem Lande, str. 227-228. "Časopis za Srednju Evropu" koji je do 2005. objavljivao Geteov institut zvao se Kafka.

[5] F. Naumann, Mitteleuropa, str. 33, 39, 27.

Iz knjige:

Volf Lepenis

Kultura i politika - Priče iz Nemačke

Prevela Drinka Gojković

Geopoetika, Beograd, 2009.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License