Krnji Entiteti U Medunarodnim Odnosima

KA HLADNOM MIRU

Dragan Stavljanin

„Svakoj generaciji potrebna je nova revolucija ", Tomas Džeferson.

Krnji entiteti u međunarodnim odnosima

Ovaj „postmoderni rat" (neki ga tako nazivaju, jer se u njemu ne koristi samo oružje) se nastavlja. Taj „rat" je pokazao ograničenost moći Rusije, uključujući vojnu, limitiranost „meke moći" Evrope, ranjivost SAD, ali i Kine, uprkos snažnom rastu, ispraznost globalnog legalizma koji nije ukorenjen u stvarnim nacionalnim interesima i demokratskoj odgovornosti, slabosti modela liberalne demokratije.

Kad je reč o ruskom priznanju Južne Osetije i Ab-hazije u avgustu 2008, to neće promeniti mnogo na terenu. Moskva je i pre toga već imala potpunu kontrolu nad tim oblastima. Samo nekoliko zemalja možda će još priznati dve separatističke gruzijske oblasti. Mnogo su važnije međunarodne posledice. To nije nagoveštaj novog Hladnog rata, kako se neki pribojavaju, jer Rusija nema kapacitet za to, ali jeste demonstracija njene želje da se dogovara sa SAD - kao ravnopravna velika sila - o rešavanju ključnih svetskih problema. Istovremeno, rat u Gruziji učvrstio je pobedu izolacionističke ideologije u Moskvi, koja će oblikovati domaću političku scenu i odnose s drugim zemljama u godinama koje dolaze.

Ruskim priznavanjem Južne Osetije i Abhazije problem njihovog statusa nije rešen već je još više zaoštren. S pravnog stanovišta, one ne mogu računati na integraciju u međunarodne institucije. Istovremeno, zbog napetosti na terenu, strani investitori tek sada neće biti zainteresovani za ulaganja. Okružena s tri strane Gruzijom, Južna Osetija je u nekoj vrsti blokade i komu-nikaciono, finansijski i u svakom drugom pogledu jedino može da se oslanja na Rusiju - kao što je do sada bio slučaj. Slično je i sa Abhazijom.

Gruzija, kako ističe njen predsednik Sakašvili, nikad neće prihvatiti nezavisnost Južne Osetije. Istovremeno, Tbilisi teško može da računa na eventualnu reintegraciju te oblasti, barem ne u dogledno vreme, tako da je zamrznuti sukob koji je prošle godine dramatično odmrznut, sada zamrznut još dublje, bez perspektive za rešenje. U začaranom krugu, zbog izostanka bilo kakvog kompromisa, jedino je i bilo moguće ponovno zamrzavanje konflikta, samo na drugom nivou. Nažalost, nije isključeno ni novo odmrzavanje, odnosno rat - niko pouzdano ne može da zna kada. Dakle, problem se „rešava" - odlaganjem, posle čega je prilično izvesno izazivanje novih kriza. To stanovnike Južne Osetije i Abhazije svakako ne čini slobodnim građanima, koji uživaju blagodeti suverenosti, već „militarizovanim izbeglicama" koje žive u stalnoj strepnji i neizvesnosti za svoju budućnost. Takođe, Južna Osetija i Abhazija, uprkos priznanju Rusije, u suštini neće biti nezavisne, jer će o svemu odlučivati Moskva.

Lakmus papir budućih zbivanja na Kavkazu biće rešavanje pitanja Nagorno Karabaha, što je najsloženije etničko pitanje u kavkaskom regionu.

Klasičan model u kome jedna strana, Azerbejdžan, insistira na očuvanju teritorijalnog integriteta po svaku cenu, a druga, Nagorno Karabah uz pomoć Jermenije, na nezavisnosti - ne samo da neće omogućiti rešenje već će produbljivati jaz i jačati napetost s rizikom novog rata. S obzirom da je reč o „nultoj igri" (zero sum game), pobeda jedne strane je privremena, jer samo podcrtava dugotrajnu mržnju i zavist druge strane i izvor je novih sukoba.

U takvom pristupu rešavanju etničkih sukoba, jedna strana ostaje ozlojeđena čak i ako rešenje nametne međunarodna zajednica. Naravno, skoro da ne postoje u istoriji situacije da se jedna država dobrovoljno odrekne dela svoje teritorije. Da bi umanjila secesionističke težnje pojedinih etničkih grupa, svaka država zbog toga mora da razmišlja strateški dugoročno, odnosno preventivno, stvarajući društvenu klimu u kojoj će je svaki njen građanin, bez obzira na nacionalnu pripadnost, osećati kao istinsku domovinu, a ne kao otuđenu, maltene okupatorsku silu. Kad se to desi, prekasno je za pronalaženje dugoročno stabilnog rešenja, na obostrano zadovoljstvo. To pokazuje primer Srbije s Kosovom. Svako pozivanje na međunarodno pravo je onda nedelotvorno. Jer, i kada bi uz pomoć međunarodne zajednice, država, u ovom slučaju Srbija, uspela da očuva teritorijalni integritet, imala bi u svom sastavu nestabilnu oblast s nezadovoljnim i nelojalnim građanima koji bi umesto da se integrišu, činili sve da u budućnosti stvore novu priliku za otcepljenje. To zvuči idealistički u svetu u kome interesi i odnosi snaga odnose prevagu nad principima, ali je očito jedini put.

To ne znači da je demokratija čarobni štap, ali otvara najviše mogućnosti da se problem secesije rešava u drugačijem, širem kontekstu. To između ostalog podra-zumeva „transformaciju" sukoba a ne insistiranje na konačnom rešenju. Kad nema saglasnosti dveju strana, nužno je preobraziti sukob i ekonomskim podsticajima i drugim projektima - jačati mere poverenja i time pospe-šivati komunikaciju i razumevanje strana u sporu. Nagorno Karabah je u tom smislu pravi test i ostaje nada da su sve strane izvukle dovoljno pouka iz primera Južne Osetije, Abhazije i Kosova.

Naravno, svet bi završio u anarhiji ako bi svako ko želi dobio nezavisnost, jer bi u tom slučaju postojalo oko 1.300 država. Jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova, koga su do ulaska ove knjige u štampu priznalo 62 države, zatim jednostrano priznanje Južne Osetije i Abhazije, samo od Rusije, Nikaragve i Venecuele - jeste novi fenomen u međunarodnim odnosima. Pojavili su se politički entiteti čiji status nije do kraja definisan, tačnije zbog izostanka konsenzusa ključnih svetskih aktera - ti entiteti nisu do kraja integrisani u međunarodne institucije, pre svega u Ujedinjene nacije. To može izazvati ne samo dodatnu napetost između novostvorenih entiteta i država od kojih su se otcepili, već postaje i izvor novih sukoba velikih sila koje mogu korisiti etničke sporove za pozicioniranje na međunarodnoj sceni i ostvarivanje sopstvenih interesa. Zasad nije na vidiku, ali nije nezamislivo da, u nastavku nadmetanja velikih sila, neka od njih odluči da prizna jednu ili više separatističkih oblasti, kao instrument tog „velesilja" (great powerism).

Ipak, bez obzira koliko je često isprazno pozivanje samo na međunarodno pravo, odnosno legalizam, u očuvanju teritorijalnog integriteta, ako to nije poduprto i principom legitimiteta, odnosno merama poverenja koje će pridobiti građane separatističkih područja da državu od koje žele da se otcepe tretiraju kao svoju domovinu -nužno je definisati precizna pravila za stvaranje novih država.

Ti principi sada nisu jasni i pravo na nezavisnost - šta god da kažu eksperti za međunarodno pravo - jeste u suštini pitanje stvarnih odnosa snaga u svetu.

Jedno od rešenja jeste i stvaranje šireg konteksta, odnosno postnacionalnih i nadnacionalnih regionalnih integracija poput Evropske unije. No, bez obzira na taj postmodernistički pristup politici, na globalizaciju -vestfalski princip nacionalnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta ostaje bitna odrednica međunarodnih odnosa. Tako, na primer, zemlje bivše Jugoslavije - iako ističu ulazak u EU kao glavni cilj - najpre naglašavaju nacionalnu nezavisnost, odnosno stvaranje države odvajanjem od nekadašnje zajedničke države. Uostalom, koliko god jačale integracije unutar Evropske unije, ona je još labava zajednica u kojoj ključne odluke donose članice kao suverene države.

Ka multipolarnosti

Mir je, kako bi cinici rekli, samo predah između dva rata. Stoga bi se moglo i reći da je nered uglavnom prirodno stanje međunarodnog sistema. Međunarodni poredak, koji bi se takođe mogao nazvati mir, bio je uvek krhko dostignuće.

Umesto težnje ka Kantovom „večnom miru", „eroziji suvereniteta" u „postvestfalskom svetu", sve je očiglednije da države slede i brane svoje interese na prepoznatljiv način s kraja 17. i početkom 18. veka, što znači da je princip moći i dalje jedan od ključnih u međunarodnim odnosima, a ne vrednosti. Takođe, bez obzira koliko procesi globalizacije relativizuju tradicionalni državni suverenitet, ti procesi istovremeno jačaju nacionalizam. Manji narodi koji globalizaciju doživljavaju kao uniformizaciju, odnosno vesternizaciju - nastoje da zaštite svoj identitet tako što globalizaciju prilagođavaju lokalnom ambijentu, pa se može govoriti o novom fenomenu -„glokalizaciji".

Kad je reč o Rusiji, ono što se definiše kao njena nacionalna bezbednost, iskazana kao „privilegovani interesi" u njenom susedstvu, pre svega neširenjem NATO-a -automatski znači nebezbednost za druge, mnogo manje zemlje u tom regionu.

Zapad je oduvek imao dilemu kako da se odnosi prema Rusiji koja ima evropsku kulturu, a, istovremeno, azijatski autoritarni sistem, odnosno orijentalnu despotiju - pa više liči na zemlju Trećeg sveta koja poseduje nuklearno oružje i sirovine nego na zrelu postindu-strijsku državu. Dakle, pitanje je kako zadržati Rusiju bez „zadržavanja"? Dominik Mojsi (Dominique Moisi) se zalaže za strategiju: „Uključimo Rusiju ako možemo, ali je zadržimo ako moramo".

U svakom slučaju, ukoliko Moskva nastavi da upotrebljava rastuću moć za nastavak intervencije i mešanje u Gruziju, ili koristi energente za zastrašivanje suseda, primoraće svakog od njih da zatraži zaštitu, kao i Evropljane da pronađu alternativne izvore energije. Tada će odbrana Rusije biti razvučenija i time postati još izolovanija, nebezbednija i manje bogata. Dakle, Hans Morgentau bio je u pravu kad je upozorio idealiste da ne veruju da se „igra politike moći nikada više neće igrati".

U istoriografiji preovladava stav da su ratovi u 20. veku uglavnom bili posledica etničkih sukoba za određenu teritoriju, ekonomskih kriza i nestanka imperija. Nacionalni konflikti na Balkanu i Kavkazu tokom devedesetih rezultirali su ratom. Velika ekonomska kriza krajem dvadesetih godina 20. veka, između ostalog je omogućila dolazak Hitlera na vlast u Nemačkoj, koji je na kraju izazvao Drugi svetski rat. Sadašnja svetska ekonomska kriza verovatno ne može izazvati oružani sukob, ali može svakako dodatno ojačati napetosti u nestabilnim regionima. Raspad sovjetske imperije stvorio je vakuum u kome su izbili ratovi na Kavkazu. Ako Kina jednog dana nadmaši SAD, pitanje je da li će u tom trenutku nastati veliki debalans moći, što bi moglo da izazove rat. Na primer, da se Peking odluči da na silu povrati Tajvan ili se sukobi sa Indijom.

Naravno, još može da se izbegne razvoj događaja ka novom „Krimskom ratu". Vreme je da se izvuče lekcija iz rusko-gruzijskog sukoba tako što bi bio preobražen postojeći sistem bezbednosti u Evropi i Evroaziji. To podrazumeva sveobuhvatni energetski sporazum velikih sila koji bi omogućio njihovu saradnju, a ne nadmetanje u korišćenju postojećih transportnih ruta. Elementi novog sistema trebalo bi da uključe uzajamno odricanje od upotrebe sile kao metod rešavanja sporova u separatističkim oblastima, a sve su učestalija mišljenja da je nužan i privremeni moratorijum na širenje NATO-a. To možda zvuči kao popuštanje Moskvi, ali izostanak sporazuma Zapada i Rusije vodio bi samo daljem zaoštravanju.

Čak i bivši američki državni sekretari Henri Kisindžer i Džordž Šulc smatraju da bi bezbednost Ukrajine i Gruzije trebalo smestiti u širi kontekst nego što je mehaničko približavanje integrisane komande NATO-a na nekoliko stotina kilometara od Moskve. To, naravno, ne znači popuštanje Rusiji već traganje za kreativnim rešenjima koja će ublažiti njenu radikalnu poziciju. Bez obzira koliko zemlje poput Ukrajine i Gruzije svojevoljno težile evroatlantskim integracijama, a Zapad tvrdio da je njegov cilj širenje demokratije i stvaranje nove arhitekture bezbednosti u kome ima mesta i za Rusiju - Moskva ima osnova za podozrenje da floskula o demokratiji krije nameru njenog geostrateškog zaokruživanja. To je pogodno tle za jačanje antidemokratskih snaga u Rusiji, što može podstaći militarizaciju njene spoljne politike i ohrabrivati je na rizične poduhvate.
Zapad, naročito SAD, povremeno primenjuju dvostruke standarde. Tako u nekim situacijama neguje strateško partnerstvo sa autokratskim državama kao što je Saudijska Arabija, a, istovremeno, kažnjava Belo-rusiju, uslovljavajući reformama u toj zemlji njene međunarodne integracije. To izaziva podozrenje i daje alibi autoritarnim režimima za tvrdnju da je demokratija u funkciji geostrateških interesa.

Sudbina modernosti odlučuje se na Istoku

Multipolarizam postaje sve bitnija odrednica sveta umesto unipolarnog koncepta s dominantnom ulogom Zapada, posebno SAD. Sile van Zapada, pre svih Rusija i Kina, upućuju izazov Vašingtonu i Briselu ne samo sa stanovišta moći - vojne i ekonomske - već i drugačijeg viđenja međunarodnih odnosa i organizacije društva, uključujući model demokratije.

Do skora se govorilo o Vašingtonu kao „novom Rimu", ali u perspektivi neće „svi putevi voditi u Vašington" već će se sve više preusmeravati ka Istoku, pre svega Kini.

Pokušavajući da predstave liberalnu demokratiju kao pokušaj dominacije Zapada, autoritarne zemlje nastoje da ponude alternativnu paradigmu - autoritarna demokratija, odnosno autoritarni kapitalizam. To zvuči poneg-de zavodljivo, pogotovo što zbog krize (neo)liberalnog modela kapitalizma i države na Zapadu sve više posežu za intervencijom na tržištu.

To na primeru Kine znači kombinaciju tržišne ekonomije i jednopartijskog sistema, koja za sada uspešno funkcioniše. Taj raskorak između ekonomskog pluralizma (svojinski pluralizam) i političkog monizma nije u ovom trenutku izvor napetosti. Stanovnici Kine, posle komunizma Mao Cedungovog tipa u kome su u svakom smislu bili podanici bez mogućnosti da iskažu potrebe, čak ni potrošačke - sada su uglavnom konzumenti (consumers are citizens in waiting), čiji standard raste i spremni su da podrže vlast sve dok ona zadovoljava njihove ekonomske potrebe. Navikavanje stanovnika Kine na ekonomsku slobodu, međutim, može dugoročno da ih preobrazi u građane u političkom smislu koji će tražiti pravo da biraju i budu birani, što može izazvati pukotine u kineskom modelu autoritarnog kapitalizma.

U Rusiji, pak, višepartijski sistem sveden je u praksi na jednopartijski. To svakako nije prvi i jedinstven pri-mer vladavine uz pomoć manipulacija koja stvara privid demokratičnosti i uživa podršku građana obezbeđi-vanjem ekonomskog prosperiteta. Drastičan pad cena nafte i globalna ekonomska kriza može, međutim, dramatično da podrije tu legitimacijsku osnovu poretka u Rusiji.

Dugoročno gledano, povećanje prosperiteta može da rezultira političkom liberalizacijom autoritarnih zemalja. Ali, koliko je to zapravo daleko? To može, kako kaže Robert Kagan, biti predugo da bi imalo bilo kakvu stratešku ili geopolitičku važnost. U međuvremenu, nova ekonomska moć autokratija pretvorena je u stvarnu, upotrebljivu geopolitičku snagu na svetskoj sceni. To pod-seća na vic o Nemačkoj koja je započela ekonomsku modernizaciju u vreme ujedinjenja u drugoj polovini 19. veka, i tek posle sedamdesetak godina postala demokratska država. Jedini problem je što je u međuvremenu izazvala dva svetska rata, uključujući Hitlerov nacizam.

Modernost već skoro 500 godina stiže sa Zapada. U 20. veku liberalna demokratija suočila se s dve varijante modernosti, koje jesu bile zapadne, ali neliberalne -fašizam i komunizam. Ona je trijumfovala nad njima, ali te pobede nisu trajne. Ugrožavaju ih autokratija i radikalni islam. Dakle, iako su istorijski modernizam i liberalizam došli sa Zapada, kako ističe Timoti Garton Eš, budućnost slobode zavisi od evolucije modernosti van Zapada. Globalizacija, kao zapadni projekat, u budućnosti će sve više poprimati nezapadnu karakteristiku.
Ako Kina iskoristi sve potencijale i cela „postane Hongkong", onda će nadmašiti i SAD. Ako, međutim, Vašington nije više u situaciji da dominira, može i dalje da vodi, odnosno da ima ključnu ulogu u međunarodnim odnosima, čak i kad ga Kina ekonomski nadmaši. Postojeća međunarodna arhitetkura, koju su upravo stvorile SAD posle Drugog svetskog rata, i dalje će biti presudna za razvoj Kine i demonstriranje njene moći na svetskoj sceni. Na kraju, bez obzira na tvrdnje kritičara američkog imperijalizma i hegemonije - činjenica je da je zapadni model demokratije, u tom kontekstu i američki, ideal kome su težili mnogi narodi u svetu, a verovatno će tako ostati bez obzira na sadašnju krizu. Dakle, višedecenijsko liderstvo SAD nije samo plod ekonomske i vojne nadmoći već i snage ideja i vrednosti na kojima one funkcionišu. Istovremeno, pitanje je da li će Kina iznedriti alternativni društveni model koji će biti atraktivan širom sveta, bez čega ne može da računa na lidersku poziciju, čak i ako jednoga dana ekonomski nadmaši SAD.

Dosadašnji i budući razvoj Kine zavisi od zapadne tehnologije i plasmana njenih jeftinih proizvoda na tržišta SAD i Evropske unije - u odsustvu relativno nerazvijenog domaćeg. Snaga SAD je, između ostalog, u velikoj domaćoj tražnji, ali zavise od pozajmica iz inostranstva, uglavnom prodajom vrednosnih papira, najviše Kini, za pokrivanje budžetskog i ostalih deficita. Evropska unija zavisi od uvoza ruskih energenata, dok je Rusija upućena na evropsko tržište upravo zbog izvoza energenata, kao i zbog evropskih investicija i tehnologije.

Krizna žarišta u svetu, kao što je Avganistan, Severna Koreja, Iran, Bliski istok, ne mogu se ugasiti bez saradnje Zapada, Rusije i Kine. To pokazuje da je svet itekako međuzavisan i da je zato umesto geostrateškog nadmetanja velikih sila nužna njihova saradnja. U protivnom, ukoliko multipolarnost podrazumeva samo novi raspored moći kao pandan doskorašnjem uni-polarizmu, a ne i saglasnost o ključnim principima i vrednostima, onda svet klizi ka nepredvidivom razvoju događaja, u kome su pobede kratkoročne i Pirove.

Da bi bila osigurana bolja budućnost - ma koliko interesi bili važni za funkcionisanje složenog sveta u kome živimo - ne sme se dozvoliti da interesi budu iznad vrednosti, a pragmatizam iznad ideala.

Naravno, budućnost nije predodređena, odnosno vera u prosvetiteljsku ideju zdravog razuma i pravolinijskog
progresa je u praksi na stalnim iskušenjima. Najdrastičniji slučajevi su nacistički i staljinistički zločini. Dakle, miroljubivi i napredni međunarodni poredak ne može biti uspostavljen trijumfom samih ideja ili prirodnim tokom ljudskog progresa. Kako kaže Robert Kagan, mnogi su verovali da je Hladni rat okončan jednostavno zato što je pobedio bolji pogled na svet i da je međunarodni poredak koji danas postoji samo faza u napredovanju čovečanstva ka mirnoj i prosperitetnoj koegzistenciji. Te ideje su morale da pokažu ne samo delotvornost u praksi već su vođene i veoma važne strateške i ideološke bitke da bi bio obezbeđen taj trijumf koji se opet dovodi u pitanje. Liberalno-demokratski poredak zapadnog tipa ponovo je na iskušenjima - od pitanja uređenja međunarodnih odnosa do tipa društvene organizacije, a globalna ekonomska kriza podstakla je i preispitivanje validnosti samog njegovog koncepta. Odustajanje od neoliberalnog modela, vraćanje na neku varijantu „države blagostanja", državnog kapitalizma sa elementima korporativizma i autoritarne demokratije -jesu mogući putevi.

Bez obzira na razne nazive, model koji u suštini ima liberalnu demokratiju na političkom planu, a na ekonomskom tržište, ali koje isključuje „fundamentalizam", odnosno „hobsovsku arenu" u kojoj „veća riba guta manju", ili monopole stečene političkim lojalnostima - već omogućava istinsku jednakost šansi svih učesnika - jeste najhumaniji i najefikasniji sistem koji je dosad civilizacija iznedrila. Zbog toga je liberalna demokratija, bez obzira na sva ograničenja, za ogromnu većinu sveta jedini preživeli oblik političke legitimnosti. Uostalom ta „ograničenja" su zapravo i jedan od izvora njene „snage".

Nasuprot utopističkim modelima idealnog društva koji su završavali u strašnim zločinima i bedi - snaga liberalne demokratije nije u konačnim rešenjima koje pruža već u stalnom traganju za njima, njihovom preispitivanju promišljanjem, dijalogom i akcijom skoro svih građana, u stvaranju pretpostavki da buduće generacije mogu da se suoče s novim izazovima. Snaga demokratije je i u nadi koju pruža. Zbog toga se tiranije ustremljuju na nadu, sejući strah. Kada država terora pobeđuje, nada nestaje iz života pojedinaca. Diktatorski režimi su sigurno utočište za isprazne duše. Na sreću, ljudi su opstajali upravo zahvaljujući nadi koju su gajili u demokratsko, slobodno društvo i u najmračnijim vremenima. Zato je Farid Zakarija u pravu kad kaže da je liberalna demokratija od oblika vladavine postala način života.

Mr. Dragan Stavljanln je novinar Radia Slobodna Evropa u Pragu i pisac studije Hladni mlr u izdanju Radio Slobodna Evropa/Cigoja štampa, Prag/Beograd, 2009.

Lamed
List za radoznale
Redakcija: Ivan Ninić i Ana Šomlo
Adresa: Shlomo Hamelech 6/21
42268 Netanya, Israel
Telefon: +972 9 882 61 14
e-mail: li.ten.noisivten|cinin#li.ten.noisivten|cinin

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License