Kriza A Posle

Žak Atali

Kriza, a posle?
Hitan program

Još uvek se može vladati finansijskom krizom. Ova generacija raspolaže ljudskim, finansijskim i tehno-loškim sredstvima da od toga učini samo prolaznu nezgodu. Ozbiljnost pretnji koje se nadvijaju nad svetsku ekonomiju i teorijska analiza koju smo o tome dali zagovaraju uspostavljanje koherentnog programa u svim zemljama, posebno u onima u kojima su stranputice tržišta kapitala izazvale pustošenje. Kao jedinu ambiciju ovaj program hoće da ponovo uspostavi ravnotežu na lestvici nacija, kontinenta i sveta, i da uspostavi ravnotežu moći tržišta kroz demokratiju. A posebno da uravnoteži moć finan-sijskih tržišta kroz pravnu državu.
Neki su govorili o nužnosti novog Breton Vudsa. Međutim, nije najhitnije govoriti o novcu, čak i ako se povrati stabilnost dolara, i ako jednog dana, brže nego što se misli, bude neophodno stvaranje jedinstvene svetske monete. Druge stvari koje su mnogo hitnije zahtevaju niz reformi ukoliko želimo da izbegnemo depresiju.
Trebalo bi početi, prema svakoj logici, uspostav-ljanjem zahtevnijeg upravljanja globalnim finan-sijskim sistemom, da bi se tu ponovo stvorilo pove-renje i transparentnost. Mnogi će u tome videti opasnosti za još jednu vrstu birokratije. Nisu u pravu: svaka ljudska organizacija – bila ona preduzeće ili još više banka – jeste jedna „birokratija“. Pitanje glasi za koga ona radi i da li je dovoljno kontrolisana da bi na najefikasniji način ispunila svoju funkciju. U finansijskim stvarima, sve što prethodi pokazuje da regulacija koja se neprestano sve bolje prilagođava inventivnosti tržišta i razvoju tehnologija, mora obuhvatiti rizik koji je nužan za razvoj, ali mora i paziti da ga ne eliminiše. Svetu su više nego ikad potrebne milijarde stvaralaca, inovatora, preduzetnika, koji bi slobodno preuzeli rizike, naravno u granicama koje ne bi remetile slobodu drugih. Očigledno niko, ipak, ne može da veruje da bi finansijski kapitalizam sam po sebi postao moralan: u ovom trenutku on je spreman na sve, ili skoro sve da bi poreski obveznici bili dovoljno uplašeni za svoju budućnost i prihvatili bez mnogo oklevanja da finansiraju njihove greške. Ali čim to bude mogao, on će povratiti svoju nadmoć i ponovo će početi da se razvija u vlastitom interesu, gurajući druge da se zadužuju radi svoje koristi. Problem, dakle, nije u tome da se kapitalizam „učini moralnim“, već da se on uključi u pravnu državu.
Sve što prethodi pokazuje da je nadzor finansijskih poslova funkcija od opšteg interesa koja se čak ni delimično ne sme dati u ruke privatnom sektoru, niti čak jednoj jedinoj vladi koja bi mogla da nametne pravila u skladu sa svojim interesima, ali ona bi bila katastrofalna za druge. Planetarna regulacija, iscrpna i neprestano proveravana, morala bi omogućiti da se predvide neuravnoteženosti a posebno da se izbegne da se javni fondovi upotrebljavaju za rekapitalizaciju banaka. Vreme je da se shvati da kriza može biti spasonosna šansa za svet, poslednja opomena pre katastrofe do koje bi dovela anarhična mondi-jalizacija. Vreme je da sebi postavimo nekoliko prostih pitanja: može li se na svetskoj lestvici uspostaviti ono što je jedno vreme bilo urađeno na nivou nacija? Može li se stvoriti svetska Država (odnosno nadnacionalna administracija, policija i sudstvo) polazeći ni od čega? Treba li na svetskom nivou stvoriti državu po modelu Kejnsa? Treba li krenuti sa svetskim razvojem koji rasipa sredstva ili želeti slab razvoj iz ekoloških razloga?
U skladu sa prethodnom analizom treba, pre svega, uvesti red u svaku nacionalnu ekonomiju; u prvom redu u onu od koje je sve počelo, američku ekono-miju. Zatim treba uspostaviti nadnacionalnu regulaciju i vladavinu. Najzad treba početi velike planetarne radove namenjene tome da se preusmeri razvoj. Da bi se to učinilo treba odlučiti o skupu mera koje su ovde opisane i to prema teškoćama sa kojima se ostvaruju, što je nažalost obrnuto u odnosu na hitnost njihove realizacije. Dovoljno je samo ih nabrojati da bi se videlo koliko su aktuelne rasprave daleko od njih.

Uneti red u svaku nacionalnu ekonomiju

U svim zemljama kriza zahteva da se u javnim finansijama uvede red.
Treba početi od finansija zemlje odakle je sve počelo i sve se vraća: od Sjedinjenih Država. Predsed-nik Barak Obama dolazi na vlast u trenutku kada svako u Americi shvata da duboka kriza počinje. Kao što je to morao da učini Franklin Ruzvelt, dolazeći u Belu kuću početkom velike depresije, kao što je to morao da učini Ronald Regan preuzimajući komande početkom krize fordističkog modela, Barak Obama mora da započne globalni program obnove koje će sve ostale zemlje morati da, sa svoje strane, primene na svoju specifičnu situaciju. Taj program će imati za cilj da:
- Obnovi vlastite fondove banaka, da snažno ohrabri međubankarski kredit, da održi likvidnost i solventnost banaka i da im, ako je nužno, da globalnu garanciju za sve depozite: da zahteva od banaka da one poštuju (kontraciklične) obaveze kapitala koje nisu u ciklusima, za razliku od onih na koje prisi-ljavaju sporazumi Bazel II, i da omogući čvršća računovodstvena pravila za institucije koje se dugoročno finansiraju tako što će jasnije definisati „vlastite fondove“, takozvane tier one, kojima bi onda ostavila samo prave kapitale;
- Da zabrani finansijske instrumente na bazi spekulativnih vrednosti aktiva, da obaveže banke da u svojim bilansima sačuvaju deo rizika vezan za najriskantnije finansijske proizvode, posebno za potraživanja koja one titrizuju; da zabrani akterima private equity da uzajmljuju mnogo više od onog što investiraju i da zabrani neke mehanizme nezaštićene prodaje, posebno za banke;
- Da se usudi da bar parcijalno nacionalizuje neke banke tako što će tu uzeti vlast i da organizuje stavljanje u ograničen prostor „toksičnih“ proizvoda, i to u ad hoc strukture; da se bori protiv obnove bankarskih oligopola i da zabrani prevelike nagrade za učesnike finansijskog sistema, pritom zahtevajući da se bonusi kalkulišu na više godina;
- Da trajno podrži privatnu potražnju kroz povećanje minimalnih plata, jačanje moći sindikata i reformu fiskalnog sistema prihoda;
- Da podrži industrijske sektore koji imaju teškoće, bar u istoj meri u kojoj se podržavaju banke, pod uslovom da se ti sektori modernizuju i prilagode eko-loškim zahtevima;
- Da obezbedi kapital za PME 1 radi njihove moder-nizacije;
- Da uspostavi sistem društvene zaštite koji garantuje prihod u slučaju bolesti i da preuzme zdravstvene troškove; da produži trajanje socijalne pomoći za nezaposlene;
- Da organizuje stabilizaciju tržišta stanova po nižoj ali stabilnoj ceni; da uspostavi moratorij na kredite, posebno za stanove, uz refinansiranje ukupnih hipotekarnih pozajmica kroz državni mehanizam koji je vrlo sličan ključnom elementu Ruzveltovog Nju Dila iz 1933. Home Owners Law Corporation;
- Da vrati pozivima inženjera i istraživača njihov prestiž, a da obratno zanatu bankara ostavi skromno i dosadno mesto, kakvo je ono oduvek i bilo; u tom cilju treba vrlo striktno ograničiti i prihode u finan-sijskim zanatima;
- Da zahteva da se razvoj vrednosti aktiva, pokretne i nepokretne imovine uključi u definiciju inflacije, koja ne može ostati definisana jedino kroz razvoj potrošnje od strane zaposlenih;
- Da se kroz oporezivanje značajno poveća visina štednje da bi se omogućila isplata dugova;
- Da se u velikoj meri i progresivno smanjuje zadu-živanje svih, da bi se sa 350% ono svelo bar na 100% bruto nacionalnog prihoda.
- Da se ovaj program vodi uz ad hoc naplate poreza, da budžetski deficit u Sjedinjenim Državama ne bi prešao 1T, kao što je to verovatno danas.
Ovaj tip mera morao bi biti primenjen pre svega u Sjedinjenim Državama a zatim u svim zemljama koje su u pitanju, u Japanu i evropskim zemljama.
Za Francusku, takav program se nalazi u okviru predloga Komisije za liberalizaciju francuskog raz-voja, čija je integralna primena hitnija nego ikad.

Osnažiti evropsko zakonodavstvo

U svakoj od zemalja članica Unije, Evropa će da primeni reforme koje su ovde predstavljene i da obez-bedi oruđa posebne regulative. U stvari, kako bi Evropa mogla da legitimno traži reformu međunarod-nog monetarnog sistema ako sama nije sposobna da osnuje institucije koje su prilagođene njenom nivou?
Evropljani svakako već raspolažu jedinstvenom monetom koja se poslednjih meseci pokazala kao izvanredno korisna; takođe imaju i zajedničku politiku za konkurenciju koja bi se takođe morala primeniti na bankarsku materiju. Međutim, oni nemaju ništa što bi ih približilo evropskom finansijskom upravljanju. U svim ovim oblastima Evropljani nisu čak ni krenuli da harmonizuju nacionalne politike: mnogi izvodi zabra-njeni su u nekim zemljama a u drugim dozvoljeni; mnoge prakse u špekulacijama na nekim mestima se ohrabruju, a na drugim podcenjuju. Evropljani čak nemaju ni zajedničku definiciju pojma „poreski raj“, ili finansijskog mesta off shore. Nemaju zajednički koncept fiskalnosti kapitala ni zajedničku regulaciju tržišta sa rokovima ili hedge fondovima; nemaju zajedničku instancu regulacije finansijskih tržišta; ne postoji evropski ekvivalent AMF i SEC, a uputstva u toj materiji tek treba da budu završena. U većem delu domena regulacije, Evropljani se oslanjaju na ono što dolazi iz Vol Strita, iz FED-a, iz SEC-a, iz Američkog Trezora i (posebno u oblasti računovod-stva) za organizme ad hoc koji su uveliko kontrolisani od strane američkih učesnika ili su oslonjeni na pravila ili na odsustvo tih pravila u Sitiju, koji je što se tog tiče najegzotičnije off shore mesto.
Zemlje članice Unije ili bar one iz Eurogrupe morale bi da imaju institucije koje su sposobne da nadziru sve evropske finansijske aktere (čak i one koji nisu banke), morale bi da svojim finansijskim institu-cijama zabrane da posluju sa off shore mestima i poreskim rajevima koji se ne nalaze u Uniji, i da prema zajedničkim za sve definicijama zabrane ovu ili onu praksu unutar Unije i posebno u Sitiju.
Izvan toga trebalo bi da nađu evropskog kreditora koji nije ni Evropska centralna banka niti su to nacio-nalne vlade, ni BEI, već jedan novi entitet čiji je zadatak da pruži garancije evropskim finansijskim institucijama koje su u teškoćama, ako su one pro-hodne, i da raspolaže mogućnošću da učestvuje u nji-hovom kapitalu i da im obezbedi dug koji je u pitanju.
Da bi se izbeglo da se upropasti čitav proces evropske izgradnje stavljajući finansijske institucije u službu jedino nacionalnih interesa i njihovih javnih akcionara, trebalo bi da Evropska komisija u stvari raspolaže oruđem nacionalizacije na svom nivou koji bi se mogao nazvati „unionizacijom“, da bi Komisija takođe mogla da izoluje „toksične“ aktive evropskih banaka koje umanjuju vrednost fondova koji pripadaju tim bankama kroz jednu ad hoc strukturu – kao što je to učinila Švedska 1992. godine.
Danas ništa pravno ne dozvoljava Komisiji da postane akcionar preduzeća, niti čak da se suprostavi promenama normi tier one od strane centralnih bana-ka. Ništa joj ne omogućuje da finansira takav trošak od svog slabašnog budžeta koji je pri tom još i ograničen na 1,28% evopskog bruto prihoda. Ako ne želimo da uznemirenost koja se odnosi na solidnost evropskog bankarskog sistema bude dodata onoj koja se već najavljuje i koja se odnosi na solventnost nekih vlada - nema sumnje da moramo to uraditi.
Ako to Unija ne učini (a pri sadašnjem stanju duhova male su šanse da ona to učini) ni G20 ni G24 neće to učiniti. I sve će se to završiti zabašurivanjem sve dok ne dođe nova mnogo teža kriza.

Uspostaviti sistem globalnih finansijskih pravila

Još uvek se ne može zamisliti da se MMF upotrebi za uvođenje jedinstvene svetske monete. Nije neop-hodno ni razmišljati o tome da se on zameni ili dopuni drugim instancama radi kontrole svetskog finan-sijskog sistema. Naprotiv, tu treba pregrupisati sve snage kontrole koje su danas rasute, i treba ih znatno ih pojačati. Prema tome MMF će morati:
- Da postane mesto gde se sve nacionalne vlasti usaglašavaju o finansijskim reformama koje će kod sebe izvršiti, a između ostalog i sledeće;
- Da raspolaže sredstvima koja će mu omogućiti da stvarno bude besprizivni kreditor (dok on danas raspolaže, što je užasno, sumom od samo 0,25 T za pomoć celom svetu!). Zbog toga će se bez sumnje morati podići specifičan porez na finansijske insti-tucije i njihove razmene, u duhu projekta Tobin;
- Da postane mesto istinski nadnacinalne finansijske regulative; u tom cilju, treba napraviti globalni finan-sijski regulativni sistem koji svaku zemlju obavezuje da ga poštuje, uključujući i poreske rajeve i ranije predložena pravila, i to kroz globalnu strukturu pores-ke i finansijske razmene informacija.
- Da preuzme ulogu koju ima rodoskrvni BRI koji je trebalo da se ukine 1945. zbog uloge koju je imao u vezi sa nacistima i koji je od tada ostao tajni zatvoreni krug nekolicine centralnih bankara;
- Da odluči o usklađivanju iznosa garantovanih uloga i vlastitih fondova, o obimu i vrednovanju bad banks, da odluči, takođe, o planetarnoj regulacija „izvoda“, i posebno CDS;
- Da zameni sporazum iz Bazela II, koji se odnosi na zahteve u kapitalu za banke i računovodstvene norme IFRS, međunarodnim zahtevima koji se ravnopravno ugovaraju;
- Da vrši tutorstvo nad revizorskim agencijama koje će morati postati neprofitne organizacije;
- Da uslovi sposobnost delovanja jedne finansijske institucije, bilo gde da je u svetu, uz ovlašćenje jedne zemlje članice MMF-a, koja, dakle, pripada univer-zalnom finansijskom regulatornom sistemu.
- Da raspolaže konkretnim i efikasnim procedurama uzajamne međunarodne pravne pomoći za primenu ovih finansijskih pravila, i da da zajedničku definiciju finansijskih off shore mesta. Moraće posebno da se bori protiv obnove bankarskih oligopola u svakoj zemlji i da organizuje mogućnost praćenja finan-sijskog proizvoda;
- Da ima autoritet nužan za organizaciju restruk-turisanja glavnog duga svake zemlje, uključujući tu i Sjedinjene Države, i da, dakle, interveniše u preu-smeravanju njihovih ekonomskih politika. On će, takođe, morati da odigra određenu ulogu u politici harmonizacije interesnih stopa i da u tu svrhu zatraži od centralnih banaka da se bore protiv inflacije aktiva, koje više neće moći da se u proseku povećavaju brže nego plate;
- Da prati transfer bogatstava štediša prema mestima investiranja, da bi poslužio stvarnoj proizvodnji bo-gatstava kao i tome da ta bogatstva ne preuzme finansijski sistem. On će, takođe, morati da posebno prouči izvore dugoročnih štednji, kao što je to od zemalja koje imaju naftu i koje su mnogo sposobnije da investiraju na drugim mestima nego kod svoje kuće.
Najzad, MMF mora da razmisli o jednoj svetskoj jedinstvenoj valuti, po uzoru na Kejnzov bancor ili na korpu moneta koja uključuje dolar, jen, renminbi i euro. Ova jedinstvena valuta bi jednog dana preuzela dolar, čije se potonuće ne može izbeći. Bez te jedin-stvene monete povratak na protekcionizam izgleda neizbežan.

Međunarodno upravljanje

Da bi se uspostavila ravnoteža tržišta i demokratije, što je uslov za skladan razvoj, na lestvici planete trebalo bi, svakako, stvoriti instrumente koji su nužni za ostvarenje suvereniteta na globalnom nivou: jedan parlament (jedan čovek, jedan glas), jedna vlada, jedna planetarna primena univerzalne Deklaracije o pravima čoveka uz sve prateće protokole, aktiviranje odluka OIT 2 u oblasti prava na rad, centralna banka, zajednička moneta, planetarni poreski sistem, plane-tarna policija i sudstvo, minimalni planetarni prihod, planetarni revizori, globalna kontrola finansijskih tržišta.
Sasvim je očigledno da je sve ovo za još dugo vremena izvan našeg dometa. Kao što je to uoči Dru-gog svetskog rata bilo stvaranje Ujedinjenih Nacija. Nažalost, moraće se čekati jedan još strašniji rat da bi se perspektiva za takve reforme uzela ozbiljno.

Planetarni javni radovi

Planetarna ekonomija koja je uspostavljena kroz jedan uređen sistem može da doživi iste krize koje je ultraliberalizam u svakoj zemlji imao. Da bi se takav rezultat izbegao, ova akcija bi se morala uključiti u jedan stvarni društveni projekat koji služi pravim ljudima, a planetarnoj državi morala bi se dati sred-stva mnogo veća od onih kojima raspolaže Svetska banka da bi se organizovala društvena pravda i da bi se na međunarodnoj lestvici započeli javni radovi: oni bi omogućili investiranje u naizmeničnim ciklusima da bi se u isti mah izbegao i višak optimizma i višak pesimizma.
Ovi javni radovi morali bi posebno da pomognu masivnom preorijentisanju ekonomije prema aktiv-nostima koje nisu zagađivačke, prema obnovljivim energijama, telekomunikacijama, urbanim infrastruk-turama. Oni bi posebno morali da razviju mreže jednakih informacija. Te javne radove mogao bi da finansira porez na emitovanje štetnih gasova sa efektom staklene bašte.
Verovatno da ništa, ili skoro ništa od onog što prethodi neće biti učinjeno. Bar ako neka katastrofa (koju niko ne želi) ne nametne bolnu potrebu niko, a naročito Sjedinjene Države, neće prihvatiti da se potčini jednom nadnacionalnom rešenju: bilo je potrebno hiljadu godina građanskih ratova da se Evropljani na ovo pomalo naviknu. A još nismo imali hiljadu godina svetskih ratova…
Za početak, trebalo bi se ograničiti na nadu da ćemo uspostaviti jednu skromnu svetsku vlast. To bi se moglo uraditi kroz pet odluka koje bi mogle biti brzo donesene:
1. Proširiti G8 na G24;
2. Fuzionisati G24 i Savet bezbednosti u „Savet upravljanja“ koji bi regrupisao ekonomsku moć i politički legitimitet;
3. Međunarodni monetarni fond, Svetsku banku i druge međunarodne finansijske institucije staviti pod kontrolu Saveta upravljanja;
4 Reformisati sastav Saveta i prava glasa u ovim
međunarodnim finansijskim institucijama , MMF-
u i Svetskoj banci da bi one odražavale novi Savet
bezbednosti;
5 Dotirati ove institucije adekvatnim finansijskim
sredstvima.

Iz knjige: Žak Atali: Kriza, a posle? VI glava Hitan program
Izdavačka kuća HEDONE, Beograd
Prevela Eleonora Prohić

Pisac, ekonomista i intelektualac velikog formata, Žak Atali je rođen 1. novembra 1943. u jevrejskoj porodici u Alžiru, koja se preselila u Francusku.
Završio je najpoznatije francuske Velike škole, između kojih i Visoku školu administracije.
U svojoj veoma uspešnoj karijeri bio je savetnik Predsednika Francuske, Fransoa Miterana, tokom čita-vog njegovog 14 godišnjeg mandata. Nakon toga po-staje direktor Svetske Banke za pomoć nerazvije-nim zemljama (BIRD), a sada je na čelu Micro-Planeta, organizacije koja se bavi ukazivanjem finan-sijske pomoći projektima u siromašnim zemljama sveta.
Žak Atali, sa svojih 40 knjiga eseja, romana i pozorišnih komada svakako se nalazi među najuti-cajnijim francuskim intelektualcima današnjice.
Poznat je i kao veoma dobar pijanista (održava koncerte za siromašne u narodnim kuhinjama, ali i na koncertnom podijumu), ali je pisao i tekstove pesama za poznatu francusku šansonijerku Barbaru.
U poslednje vreme, objavio je nekoliko studija o gorućim ekonomskim pitanjima svetske krize, a bavi se i analizom jevrejskog pitanja, na osnovu vlastite porodične tradicije.


1 Mala i srednja preduzeća
2Međunarodna organizacija rada

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License