Francis Franja Ofner
Dr Francis Franja Ofner
(1913-2011)
Na konferenciji za novinare 26. septembra 2006, održanoj u prostorijama NDNV-a, dr Franja Ofner, jedan od doajena svetskog novinarstva, proglašen je za počasnog člana Nezavisnog društva novinara Vojvodine.
Dr Franja Ofner, nekada Novosađanin a sada građanina Izraela, bio je dopisnik najpoznatijih svetskih novina sa jednog od najvećih žarišta u svetu – Bliskog istoka. Njegovi tekstovi, pisani za Herald Tribune, Christian Science Monitor, Observer, Die Welt, preko svetske medijske mreže objavljivani su u 38 zemalja, skoro na svim kontinentima. Bio je glavni urednik izraelskog dnevnog lista na francuskom jeziku L'Information, zamenik glavnog urednika dnevnika na engleskom The Jerusalem Post. Predavao je istoriju svetske žurnalistike na tel-avivskom Univerzitetu 1957-84; bio je predavač na univerzitetima u Jerusalimu, Bonu, Berlinu, Ženevi i kao gost na poznatim univerzitetima u SAD. Mada je iz Novog Sada otišao – ili, bolje reći, izbegao, spašavajući živu glavu, nekoliko dana pre zloglasne racije, živo se seća detalja vezanih za rodni grad. U dubokoj starosti, koristi poslednju snagu da završi svoje životno delo, knjigu Svedok istorije u kojoj opisuje svoj uzbudljiv život, ličnosti i događaje. Kroz njegovu sudbinu Jevrejina u jugoslovenskoj dijaspori između dva svetska rata, izbeglice u Istanbulu tokom strahota Drugog svetskog rata, svedoka stvaranja i raspada Jugoslavije, stvaranja i izrastanja nacionalne jevrejske države, prelama se čitava istorija XX veka. Godine 1991. jednoglasnom odlukom Skupštine grada Franja Ofner je predložen za počasnog građanina Novog Sada. Miloševićeva administracija je, međutim, spre-čila realizaciju ovog predloga.
On nije realizovan ni do danas.
Kratka poseta Arabiji i Rogu Afrike
Jemenski kralj me je pozvao da budem njegov gost
Nisam stigao, jer sam propustio "stopiranje" američkog ambasadora
Naš, Ilikin i moj, odlazak sa blagog Dunava u ratni Bosfor 1942. godine bio je prisilan, zbog Hitlerovog kriminalnog ludila. Nismo imali izbora, ako smo hteli da sačuvamo naše živote.
Sledeći pokret, tri godine nakon toga, večito ratno žarište biblijske zemlje, bilo je naše opre-deljenje. Odlučili smo se na to uprkos činjenici da smo pribojavali (sa pravom, kako se ispostavilo) da će to doneti mnoštvo teškoća i promena u našem načinu života, patrijahalnog ponašanja i merila vrednosti.
Jedva četiri godine nakon toga što smo se iskrcali na aerodrom Svete zemlje u Lidu, tragao sam za novim vidicima. Ovog puta se moj pogled usmerio ka regionu Crvenog mora, i dalje prema obalama Indijskog okeana.
Bilo bi preterano reći da sam se osećao kao Vasco de Gama, veliki istraživač iz Portugalije. Ali, svakako sam se osećao kao Francis Ofner, istraživač manje poznatih krajeva sveta, sa nadom da će naći vesti, vredne pažnje. Evo nekih od mojih uspomena.
Bio sam jedini putnik na liniji Lido-Aden u dvomotorcu Near East Airlines, avio-kompanije koja je bila specijalizovana za prebacivanje desetine hi-ljada Jevreja iz Adena u Izrael. Na našem putu ka jugozapadnom delu Arapkog poluostrva, sleteli smo u Port Sudan da se snabdemo gorivom. Kako sam putovao izraelskim laissez-passer (privremenim) pa-sošem, naš glavni pilot, Al Schwimmer (kasnije ključna ličnost u organizovanju izraelske vazdušne flote), zatražio je da ostanem u avionu. Al je hteo da izbegne komplikacije sa sudanskim vlastima, jer je Sudan bio član Arapske lige, koja je bila u ratu sa Izraelom.
Naše prizemljenje na adenski aerodorom u sredu, 8. marta 1950. godine, bio je randevu sa stvarnim Orijentom, njegovom vrućinom, vlažnošću, siromaštvom, njegovim egzotičnim običajima. Aerodrom je imao tri piste. Mi smo se spustili na prvu. Nekoliko trenutaka nakon toga, jedna stara letilica Etiopian Airlines (očigledno zaostali primerak iz vremena Drugog svetskog rata), spustila se na treću.
Tada sam ugledao stotine jemenskih Jevreja - ljude, žene, decu - sa malim zavežljajima pored sebe. Čekali su na užeglom suncu – ko zna koliko dugo, da polete za Izrael. Preskromna aerodromska zgrada nije imala uslove da prihvati toliko putnika.
Video sam i desetak putnika koji su izlazili iz aviona etiopske avio-kompanije iz Dire Dawa, je-dinim sletanjem od Adis Adebe za Aden. Svako od njih je nosio ogroman zavežljaj na ledjima, sa ko zna čime. Žurili su ka kamionu koji ih je čekao i ubrzo nestali. Otprilike mesec dana kasnije i sam sam doleteo u Aden preko Dire Dawa i primetio da u najvećoj meri roba koju donose odatle je "qat", vrsta trave blagog drogirajućeg efekta, koja se švercovala preko Adena u Kraljevinu Jemen i neke druge delove Arapskog poluostrva.
Medjutim, mene nije zanimala droga, niti aerodrom. Želeo sam da se dočepam svog hotela što pre. U svom kursu za globtrotere naučio sam da britanske kolonije uvek imaju, bez obzira na siro-maštvo lokalnog stanovništva, barem jedan čist, dobrouhodan, ekskluzivni hotel, sa prvorazrednom uslugom, gde službenici iz Londona i drugi putnici mogu da odsednu.
Hotel Crescent u Adenu bilo je takvo mesto. Dok hrana ne bi dobila zvezdice u Guide Bleu, sobe su imale kupatila sa raskošnim kadama i prostrane verande sa pogledom na okean. I ono što je najvažnije, u ovoj depresivnoj toploti tropskog regiona, imale su odličan ventilator Pirelli koji se sa plafona okretao oko svoje osovine, čineći život podnoš-ljivijim. Toliko, da sam ponekad, iscrpljen od toplote i prekomernog rada na azijskoj ili afričkoj strani, vraćao se u Aden da bih došao k sebi u "svojoj privatnoj Švajcarskoj, u Hotel Crescent”".
Medjutim, nisam nameravao da pišem o meteorologiji, već da pronadjem priču koja će potvrditi moju opravdanost u novinarstvu. U ovoj profesiji bio sam angažovan već četiri godine.
Tako sam sledećeg jutra započeo svoj lov na novosti. Pored "Operacije čarobni tepih", o prebacivanju desetine hiljada arapskih Jevreja iz Jemena i dvadesetak sultanata, emirata i šeikata u Izrael, nameravao sam da pišem i o temama od šireg interesa, ne samo za Jevreje. Istog dana našao sam materijal za takvu priču.
Ne "čarka", već rat za arapski petrolej
Nekih pet meseci pre puta u Aden, svetske agencije u Engleskoj, Americi i Francuskoj javljale su kratke vesti o "graničnim čarkama" izmedju Adenskog protektorata, koji su kontrolisali Britanci, i arapske Kraljevine Jemen. Na tome sam kopao radi dodatne informacije, da bih postigao glavni žurnalistički zgoditak.
Ustanovilo se da se ne radi o graničnim čarkama. Radilo se o pravim bitkama u kojima su bile angažovane vazdušne snage Njegovog Veličanstva, pljačkaši lokalnog sultana i, što je najvažnije, Imam Ahmed, kralj Jemena. Razlog bitke je bilo nastojanje Britanije da koriguje granice izmedju njenog Adenskog protektorata i Jemena. Motiv je bio izveš-taj geologa da u tom području, verovatno, postoje nalazišta nafte, – a možda i zlata.
Stigao sam u Aden 8. marta 1950. U to vreme je trebalo da svoje izveštaje šaljem avio-poštom, a ne telegrafski. Tri nedelje kasnije, 29. marta, na na-slovnoj strani The Christian Science Monitora pojavila se moja priča o sporu izmedju Britanije i Jemena.
"Ko će da vlada novopronadjenim izvorima arapske nafte, tako bogatim da mogu da sprže i kamen, kada su u plamenu?" bila je rečenica na početku mog članka. Objasnio sam da je to "koren šestomesešnog graničnog spora izmedju Britanije i Jemena, koji, ako se ne reši, razumljivo, može da dovede do ponovnih vojnih sukoba i komplikacija u Ujedinjenim Nacijama." Predstavio sam stav obeju strana i time smatrao završenom svoju priču, što se mene tiče.
Nisam bio u pravu. Bio je to tek početak priče, ne samo za mene. Ona je pominjana svugde. Za nju se zainteresovao i američki State Departement. I britanska Vlada. Jedna istražna komisija RAF-a počela je da ispituje ovaj slučaj. Guverner Adena, Ser Reginald Champion, pozvao me je da mi saopšti svoju verziju. Izreka u mojoj profesiji, da su "juče-rašnje novine dobre još samo za pakovanje ribe, nizašta drugo" nije bila tačna ovog puta.
Stigavši u Hotel Crescent iz druge zemlje, glavni portir, izbeglica iz Severnog Jemena, obavestio me je da bi zvanični predstavnik Imama Ahmeda, kralja Jemena, hteo da me vidi. Stvarno, on je došao u hotel i rekao mi da ga je Imam poslao da mi se zahvali za objavljeni članak koji daje "pravu sliku" o britanskoj agresiji protiv njegove zemlje. Posebno je bio zahvalan što nisam prikazao napad RAF-a kao neki manji prekršaj, već da sam predstavio tačno incident i otkrio motiv za napad. On je izrazio nadu da će, nakon toga što je istina otkri-vena, Britanija prestati sa napadima u graničnom pojasu.
Kao izraz zahvalnosti kralj me je pozvao da budem gost u njegovoj palati u Taizu. Zahvalio sam mu na pozivu, ali sam ga upozorio da putujem sa izraelskim pasošem. Kraljev predstavnik mi je odgovorio da mu ta činjenica nije bila poznata. Savetovao me je da ne putujem po Jemenu, jer u nekim pograničnim područjima ima Palestinaca. Bolje da letim za Taiz. Kako u to vreme još nije bilo komercijalnih letova za ovu izolovanu kralje-vinu, predložio mi je da stupim u vezu sa američkim ambasadorom u Saudijskoj Arabiji, Reevesom Childesom, koji je planirao da poseti Jemen. Bilo je organizovano da on leti specijalnim avionom ame-ričke armije, sa sletanjem u Adenu. Trebalo bi ne-kako da ga “"stopiram". Tražiti od jednog naftnog ambasadora stare škole da učini takvu uslugu jednom Jevrejinu, a pritom još Izraelcu, bilo bi stvarno previše. Ali, smatrao sam da treba pokušati. Pozvao sam Joa Harrisona, urednika spoljne rubrike The Christian Science Monitor-a i obavestio ga o pozivu i svom problemu. Monitor je brzo preduzeo neophodne korake. Nekoliko dana kasnije, američki generalni konzul u Adenu, gospodin L. Littman Springs, primio je kopiju telegrama, upućenog iz Vašingtona u Džedu da se udovolji zahtevu Monitora.
Čim je američki ambasador Reeves Childes stigao u Aden, generalni konzul je priredio koktel u njegovu čast i pozvao i mene. Prihvatio sam, narav-no, poziv, ali sam napravio ozbiljnu grešku. Iako sam znao za razmene telegrama, moje konzervativno evropsko vaspitanje mi nije dozvolilo da pomenem let na prijemu. Očekivao sam da to učini ambasador. Za mene, da pokrenem razgovor o tome, bilo bi jednostavno rečeno, da kažem, "suviše napadno". Danas, naravno, znam da Anglo-Amerikanci upravo zbog “"ćaskanja" prave ovakve prijeme. Bilo kako bilo, ja sam svoju molbu odložio za sledeće jutro.
Ustao sam rano, otišao u generalni konzulat i doznao da je američki ambasador već odleteo.
Zapanjen tom informacijom, moje razočarenje je ipak bilo samo delimično, jer nisam bio siguran šta bih uopšte postigao u toj tajanstvenoj, izolovanoj zemlji. S druge strane, ja sam se već bio pripremio za put u Etiopiju i Somaliju. Bio sam pod pritiskom svetske štampe. Tako da sam smatrao da imam dobru priliku da uspem sa reportažama odande, naročito o susretu sa Hajle Selasijem i izveštajima o pr-vim koracima Somalije, nakon italijanske okupacije.
Što se tiče Severnog Jemena, ipak sam jednom kasnije posetio kraljevsku palatu u Taizu.
Sada je ona okupirana od strane komunističkog "kralja", a u medjuvremenu sam i ja odmakao u dobu, od svojih tridesetih u devedesete godine života.