Kosava

Košava

U smislu sporazuma ca nadležnim organima Skupštine, konačan obračun ostvarenih ličnih dohodaka radnika iz pogona Standard biće završen do kraja ove nedelje. Isplata zarade će početi u ponedeljak, te se svakog momenta očekuje telefonska uplata novca od preduzeća Standard. Sva preostala primanja radnika biće poslata isključivo poštanskom uplatnicom na kućne adrese radnika i radnica a sa kojima raspolaže kadrovska služba. Uplatnice će se slati sukcesivno preko cele iduće nedelje. U isto vreme obaveštavaju se radnici i radnice da je dobijena načelna saglasnost organa Skupštine opštine da se ubrzaju pregovori sa trgovinskim preduzećima koja vrše promet natronvreća i natronhartije radi osnivanja stalnog pogona za proizvodnju natronvreća na teritoriji opštine. Pre početka proizvodnje Sekretarijat ove zajednice će odabrati potreban kadar koji će od nadležne komisije biti primljen u stalni radni odnos, pa će tako potreban broj radnika biti pozvan preko kućne adrese. Buduća proizvodnja neće se vršiti na osnovu Standardovih kalkulacija već kalkulacija koje će odobriti i pregledati ekonomisti Skupštine opštine. Rentabilitet je zagarantovan s obzirom da neće biti visokih troškova obuke, zakupnine i nenormalno velikih troškova sečenja hartije.

Lei su javili iz opštine da hitno dođe. Prvi put, rekli su, nezbrinute osobe dobijaju opštinsku pomoć. Sem toga, patronažna sestra obilaziće ubuduće samohrane starce da bi prokontrolisala njihove životne uslove u zdravstvenom i higijenskom pogledu. Za tu svrhu već su odobrena sredstva. Lea je prijavila rubriku i krenula na teren. Dobila je nekoliko adresa najmarkantnijih ličnosti koje je spasla opštinska pomoć. Svi su prevalili sedamdesetu godinu.

Posle noćašnje oluje vreme je bilo sveže, prohladno. Nakon dugih vrućina oblačno jutro je bilo prijatno. Grad je bio opran. Nevreme je ostavilo za sobom samo pokidano lišće. Ušla je u Krunsku ulicu, jednu od najlepših u gradu. Zapazila je da su na levoj strani, gde su donedavna bile vile, sakrivene u senovitim vrtovima, sada podig-nute skele budućih visokih stambenih zgrada. Iščupana stabla, sasušenog lišća, ležala su kao da su u oluji gromom srušena.

Zažalila je što nestaju te divne stare kuće. Nije shvatala zašto to drveće leži kao pokošena vojska. Zar nema dovoljno prostora u gradu, kraj reka? Moraju li svi živeti jedan drugom na glavi? No, s druge strane, Leu je obradovala ideja da porazgovara sa predsednikom opštine o ovoj temi. Biće to zanimljiva rubrika. Ionako je leto bilo sušno doba za novinare. Sve je stajalo. Nikog živog nije mogla da pronađe u gradu. Kultura je zamrla. U bioskopima su se prikazivali stari filmovi. Kada završi razgovor sa starima, poći će do Košutnjaka da vidi da li se nešto snima. Napraviće intervju o jesenjoj filmskoj sezoni. Tri rubrike, biće to dovoljno da ispuni normu za ovu nedelju. Pokuca-la je na vrata suterena. „Stevan Tošić", pisalo je. Njoj su rekli: Mileva Tošić. Iz sobe je promolila glavu bleda, oniža starica. Lea joj je obrazložila svoj dolazak.

- Šta da vam kažem, draga devojko - snebivala se žena. - Stid me je što sam tako nisko pala da primam milostinju, ali šta ćete kada je život tako svirep.

Lea se zbunila. Očekivala je da će naići na radosno lice nekoga ko je rešio svoj životni problem, kad ono, postiđeno, staro stvorenje. Lea je pokušala da je omekša osmehom, glasom, nudeći joj priču da u svačijem životu biva po neki crni, mračan dan ali, posle oblaka uvek dođe sunce.

- Za vas, drago dete. Vi ste mladi. Možete očekivati da vam se dogodi nešto prijatno. Za mene - samo da mirno sklopim oči. To bi bio spas.

- Znate, tamo, gde se sada okreću trolejbusi kod Kalemegdana, tamo je moj muž pre rata imao obućarski salon. Živeli smo srećno - počela je svoju priču starica - a onda se prvog dana bombardovanja sve srušilo. Moj muž je ostao zakopan. Nismo ga ni našli. Ovo je nekada bila naša kuća. Stanovali smo na trećem spratu. Imali smo divan nameštaj, dolazili su nam gosti. Poroda nismo imali, ali smo ipak bili srećni.

- Zašto ste napustili svoj stan, na trećem spratu, zašto živite u suterenu? - pitala je Lea.

- Nemojte, drago dete, nemojte me pitati takve stvari. Zahvalna sam im što su mi omogućili da pristojno živim, da ne prosim na šta sam ranije bila prisiljena. Ako vam budem pričala kako mi se sve to dogodilo, oduzeće mi i ovo.

Lea je pokušala da umiri staricu, obećavajući da će joj dati tekst da pročita pre no što ga objavi.

- Ne bih želela da vas razočaram. Znam šta znači biti mlad. Nemojte mi zameriti, ali vi ste ipak bez iskustva. Mnoge stvari ne razumete. A i delovalo bi kao nezahvalnost. Eto, dali su mi koricu hleba, a ja sada treba da ih napadnem. Bilo bi to kao priča sa Baš-Čelikom. Znate je?

- Da, ali ne vidim kakve to veze ima sa vama?

- Pa i nema. Baš-Čelik je preklinjao za kap vode da ne bi izdahnuo, a kad mu se snaga povratila i on je zaboravio na datu reč.

- Dakle, reč je o nekoj uceni, ali kome biste vi mogli nauditi? Zar je vaša pomoć, zapravo pomoć koju primate, tako velika da bi vam to moglo povratiti snagu kojom biste nekog uništili?

- Ne, devojko, ali vaše reči mi dokazuju koliko ste mladi i naivni. Ne smete svaku moju reč da primate doslovno. Mogla bih da naudim samo sebi. Živela sam bez ikakvih sredstava i ćutala. Godinama mi nisu pomogli, a sada, prvog dana kada sam dobila pomoć, tražite da ispričam za novine kako su mi oduzeli sve? Obećavali su oni da će se to srediti jednom. Ja nisam ni sada tražila. Takva su vremena bila.

- Vi ste stan prodali?

- Ne, prodavala sam polako sve što mi je ostalo. Prvo nakit, pa onda stvari.

- A ko stanuje u vašem stanu?

- Jedna žena. Bila je borac. Ulični poverenik. Kada se vratila iz ra-ta dobila je dvorišnu zgradu. U stvari, to nam je bila letnja kujna ne-kada. Onda se ona udala, dobila decu. Dolazila je svakodnevno kod mene i zahtevala da zamenimo stan, preteći i napadajući me da sam buržujka i ja sam se plašila. Najzad, da sama nisam prihvatila ionako bi me izbacili iz stana, jer nisam imala pravo na trosoban stan. Jednog dana se pojavila sa nekom porodicom iz Like. Bilo ih je desetak. Neki od njih još uvek žive u letnjoj kujni. Rekla mi je da ću, ako njoj ne ustupim stan, morati da primim tu porodicu, a da će me oni izba-citi na ulicu. Međutim, to su dobri ljudi. Siromašni, ali pošteni su bili. Sada su im deca svršila škole, poudavali se, poženili. Da ih nije bilo, od gladi ne bih ni preživela sve ove zime. Dobri neki ljudi.

Tako je mene ta naša ulična poverenica ubedila da tokom noći pređem u letnju kujnu, kad ono, čim je osvanulo pojavila se ta porodica. I kozu su sobom doveli. Čak iz Like. Čini mi se da drugo ništa nisu ni imali. Pokazali su mi odluku opštine da im se dodeljuje letnja kujna, a ja nisam imala nikakve papire. Tako se ja nađoh u dvorištu. Ali, uvek ima dobrih ljudi. Sjatile se iz kuće komšije i neki od njih se setiše da bih mogla i ovde da se smestim. To nam je bila ostava, ovako, ako nekome smetaju stare stvari ili nešto slično.

- Zar vam ti dobri ljudi nisu mogli da priteknu u pomoć i spreče ovu ženu da vas nasamari?

- E, drago dete, kako ste mladi! Ko je smeo da pisne? Ona je bila vlast tada. Svi su je se plašili.

- Ali, vi niste imali nikakve krivice! - Lea je bila u nedoumici. Da li je moguće da je stara govorila istinu?

- Pa, videla sam da mi nema kud i uzela sam, eto, ovaj krevet i or-man. Drugo ne bi ni stalo ovde. Prenela sam svoj šporet iz letnje kujne; žena o kojoj sam vam pričala je do tada na njemu kuvala, ali više joj nije bio potreban, jer je gore ostao moj. Sada meni ovaj služi zimi i kao furuna. Dobri su ti negdašnji Zefir-šporeti. Sećam se, govoila sam mužu još nekada, kada smo ga kupovali, da vredi imati dobru stvar, da ću moći i zimi dole da perem veš, ali njemu se to činilo skupo. Znate, bio je štedljiv. Dobar domaćin. Uvek je govorio da se mora štedeti za stare dane, kad nam već Bog nije dao decu da nas gledaju kad ostarimo. Bili smo imućni, ali oboje smo radili po ceo dan. Imali smo i šegrte. Trebalo je i njih plaćati. Naš kalfa je sada di-rektor fabrike.

- Zar on nije mogao da vam pomogne?

Starica je ispričala kako je odlazila i k njemu, ali on je bio hladan, nezainteresovan i brzo je ispratio, a kasnije je uvek govorio da je na nekom sastanku, poručivao je to po svojoj sekretarici, dok joj ona sama jednom nije dala na znanje da je uzaludno da se pojavljuje. Novac koji je uspela da iznese iz svog stana i ono malo nakita što je ostalo posle rata, vremenom se potrošilo. Ona, sem domaćičkog posla, nije imala nikakav zanat. Kako je završila predratnu radničku školu, bila je dosta obrazovana za to vreme, no to joj nije pomoglo da dobije službu, jer nije imala karakteristiku. Rat je zatekao, kako je rekla, u poodmaklim godinama, pa je bilo stid da krene po tuđim kuća-ma da radi kao sluškinja. Pravo na penziju nije imala i tako je jednog dana ostala da živi samo od kirije za stan na trećem spratu. No, i tu su se stalno neke opravke morale vršiti tako da je ponekad i njoj stizao račun za puknute cevi u vodovodu, što je kao vlasnik trebalo da plati. Onda se jednog dana pojavila ona žena sa zahtevom da joj proda stan, kad već ne može da ga održava kako treba. Došla je sa advokatom. Suma koju su joj nudili bila je veoma niska, ali kako joj je advokat objasnio, ionako nije bilo izgleda da se taj stan ikada isprazni, pa je bolje da bar neke vajde od njega ima. Taj novac joj je pomogao da preživi zimu, ionako je već bila počela da se smrzava. Prave muke su nastale tek na proleće. Ostala je bez para, potpuno sama. Prvo su joj „presekli" struju, pa onda hteli da je izbace iz sta¬na, jer nije mogla da plati ni kiriju, iako je iznos bio mali. Onda je ne-ko iz ove porodice Ličana napisao molbu umesto nje i nagovorio je da ode lično predsedniku opštine i objasni mu svoju situaciju i traži pomoć, bar što se tiče stanarine. U molbi je bilo navedeno da je ona bila vlasnik trospratne zgrade, a da je sada bez životnih sredstava. Predsednik opštine je veoma lepo primio staricu, strpljivo je saslušao. Zamerio joj je što je tako olako prodala svoj stan. Nju je iznenadilo što je upotrebljavao izraze „prevarila vas je", „uopšte nije trebalo a izađete iz svog stana, ni prvi put". Tako je Milevi Tošić napisano da koristi zajedničke prostorije, pa je oslobođena bilo kakvih računa. Ipak, trebalo je živeti. Nije imala više kome da ode. Dogodilo se tako da je, nemajući više šta da proda, a posle dva dana gladovanja, odlučila da prosi. Obukla je svoju crnu svečanu haljinu i gotovo teturajući se izašla na ulicu. Spustila se prema Londonu i negde u Ulici Miloša velikog oslovila neku mladu ženu. Zamolila je sa suzama u očima da joj nešto udeli. „Sram te bilo, što si dočekala ovako matora da prosiš", odbrusila joj je ta žena. „Šta si celog života radila kad si ove godine dočekala kao propalica?" Te reči delovale su na staricu kao da je neko pljunuo. Otišla je polako svojoj kući. Umila se, prekrstila se i, u svojoj svečanoj haljini, legla da umre. Tako iznemogla, ni ne zna koliko je dana prošlo. Bog, kako je govorila, nije hteo da dođe po njenu dušu. Osudio je na pakleni život. A njoj su kroz glavu samo prolazile reči one mlade žene: šta si radila celog života, kada si starost dočekala kao propalica. Od tih se reči i sada noću budi sva preznojana.

Ličani, koji su živeli u dvorišnoj zgradi, zapazili su da starice ne-ma, pokucali na vrata i kada su videli da se ne javlja, provalili su. „O kako su to divni ljudi", pričala je ona kroz suze. „Brinuli su se o me-ni kao da sam njihova. Hranili su me i umivali, a ja, eto, nikako ne umem da im se odužim".

- Pa kako ne shvatate. - Lei je kroz stisnuto grlo jedva prolazio glas: - Pa svi ti ljudi, i ti koji su vas spasli, žive u vašoj kući, u kući koju ste vi i vaš muž sopstvenim rukama stekli?

- Da, da, ali davno je to bilo i u druga vremena. Ovi ljudi u dvorištu nisu me tada poznavali, oni mi ništa nisu dužni, a od starih naših stanara malo ih je i ostalo, gotovo niko. Oni koji su preživeli rat ili su pomrli, a ako su bili mladi, razišli su se po svetu. Ponekad mi je stizala neka karta iz Amerike od jedne mladice koju sam volela kao svoje dete. Čuvala sam je ponekad dok joj je majka bila na poslu. Nisam mogla da joj pišem. Za nju sam bila gospođa sa punim džepovima čokolada. Nisam mogla da joj pišem na kakvu bedu sam spala. - Eto, dete, nemam ni kafu, čime da te ponudim. Stid me je. Iz moje se kuće nije moglo izaći, a ne biti ponuđen bar slatkim i kafom.

- I kako ste nastavili da živite do ove socijalne pomoći?

- Mnogi dobri ljudi u kući koje sam jedva poznavala, nisam nikome mogla da zakucam kad k sebi nisam mogla da pozovem, pa sam se bila i otuđila… Ti ljudi nisu znali da ja ovako živim, a onda su Ličani to ispričali na kućnom savetu i sada mi svako od njih zakuca na prozor kad im nešto ostane od hrane, da se ne baci, daju meni. Ponekad i kolače dobijam. U početku sam plakala. Molila sam Boga da me uzme k sebi, ali ja kao da nečiju veliku kaznu ispaštam, nekog od mojih, čim mi Bog nije poroda dao i na ovakve muke me osudio. Ko će to znati? Možda sam i sama grešna, a da to ne razumem. Često prebirem u svojoj glavi čime sam to Svevišnjeg mogla tako da razjarim, pa ne mogu da se setim. Možda sam stara.

Lea nije znala šta da kaže starici, kakve reči utehe. Čim bi otvorila usta, zanemela bi. Nije znala ni šta bi napisala. Staričina pomoć iznosila je jednu četvrtinu njene plate, a Lea je bila svesna toga da i sama jedva izlazi na kraj i da retko dočeka prvi bez dugova.

Bilo je već kasno, a trebalo je da napiše rubriku i pre toga obiđe i druge adrese koje su joj u opštini dali.

Pružila je starici ruku i zamolila je da joj dozvoli da je ponekad poseti. Obećala je da je neće obrukati pred opštinskim vlastima.

- Imam toliko da svakog dana mogu sebi da kupim pola litre mleka i pola kilograma hleba i da mi koji dinar ostane. Znate li vi šta je to za mene? Pravi praznik i to do kraja života. Sem toga, to vam nisam ispričala, dolazi i jedna mlada medicinska sestra, lepa ko jutro, pa sva čista, miriše ko cvet. Dolazi dva puta nedeljno da me obiđe i donese mi neke ponude, kaže da je to iz opštinskog fonda. Poneku jabuku, čak i narandžu, a jednom i cveće, još uvek je ovde u čaši, iako uvene, žao mi je da ga bacim.

Leu je zaslepilo podnevno sunce. U suterenu se nije ni primetilo da su se jutarnji oblaci razišli i da je ponovo sunčan dan.

Zašla je iza Kalenićeve pijace. Muve su se skupljale oko kora poslednjih lubenica. Zaudaralo je nesnosnim sladunjavim smradom na trulež. Zazvonila je na vrata Irine Fesenko. Bilo je to na trećem spratu zgrade podignute pred sam rat. Starica je uvela u starinsku trpezariju, prašnjavu, kao da godinama niko tu nije ulazio.

Sa jakim ruskim naglaskom Irina Fesenko je pričala Lei o svom životu koji nije bio manje tužan od priče koju je stara Mileva ispričala, ali je bar bio bez poniženja i gladovanja. Na Irini se videlo da je nekada morala biti prava lepotica. Prefinjene crte zadržale su još uvek skladnost i produhovljenost, ali preko očiju imala je mrenu koja joj je gotovo sasvim zaklonila vid. Nosila je dugu haljinu i koketno je prebacivala nogu preko kolena osmehujući se svojim ljupkim, staračkim licem.

- Sigurno ste bili veoma lepi - primetila je Lea glasno, predviđajući da će se komplimenti staroj gospođi dopasti.

- Mislite, Miločka? - oslovila je ona nekom prisnošću, kao da se odavno poznaju.

- Da - rekla je zatim samosvesno - bila sam veoma, veoma lepa - a onda je prostosrdačno pitala, kao da se sprema sa svojom prijateljicom da izađe na bal: - Vi to, Miločka, zaista, vidite?

Ona je bila žena poznatog beogradskog arhitekte. Imali su divan život, noćni izlasci, sedeljke, nikad pre zore kući. Kada je ona ulazila u hotel Palas, orkestar bi odmah zasvirao pesmu „Ko lepi san" i svi bi pogledali u nju. Jedan mladi oficir izvršio je samoubistvo zbog nje. O tome je i Pravda pisala, a onda je sve propalo odjednom, kao u nekom ružnom snu. Muž i sin su joj nestali u ratu. Nikada nije saznala kako. Kao da je još uvek očekivala njihov povratak.

- Moj Ljoša - govorila je o sinu - bio je neobičan mladić, nemirnog duha. Privlačila ga je strašno Rusija. - Ko zna - rekla je kroz tužni osmeh - možda je krenuo sa njima, pa ne sme to da mi prizna, jer sam ja od njega tražila da mi obeća da nikada tamo neće otići. Znate, on je Rusiju gledao kroz Tolstoja, Dostojevskog, kroz svog oca i mene. A mi mu nikada nismo ispričali kroz kakav pakao smo prošli. Bio je suviše mlad. No, sada se i njen odnos prema Sovjetskom Savezu izmenio. Dobijala je povremeno pisma od svoje sestre iz Čehoslovačke, u kojima je pisala kako je i u Lenjingradu, odakle je ona bila, lepo, kao što je nekada u Petrogradu bilo. - To vam je istorija - objašnjavala je, kao da želi da opravda svoje progonstvo, za koje u mladim godinama nije imala razumevanja.

Lea je pitala - šta za nju znači pomoć koju sada dobija. - O pa mnogo, veoma mnogo. Zahvalna sam našoj vladi - govorila je Irina Fesenko, kao da daje izjavu pred nekim veoma značajnim auditorijumom. - Molim vas, napišite to tako. Do toga mi je veoma stalo. -

Istovremeno, ona je zahtevala od Lee da ne saopšti njeno ime, već da o njoj govori kao o građanki sa inicijalima, ne navodeći ni iz koje je porodice.

Lea je pokušala da je ubedi da je u novinskom tekstu veoma značajna autentičnost, jer inače sve deluje kao izmišljotina.

- Ali Miločka, pa vi tak krasivaja djevočka, vi panjimajete. - pokušala je Irina da je ubedi šta za jednu ženu znači, za lepoticu kakva je ona bila, da se sazna da skoro slepa živi ovde, zaboravljena, u svom negdašnjem stanu. Šta bi Beograd na to rekao? Kao poslednji argument koji bi opravdao njenu anonimnost, Irina je otkrila svoju nogu i, kao da je to najnormalnija stvar, odšrafila je negde iznad kolena, kao da je cela sklopljena lutka od kaučuka, a zatim je ponovo zašrafila.

- Zar ovako mogu da se pojavim pred svojim prijateljima? - pitala je. - Bez noge? Znajete, o mojim valcerima priče su se pričale.

No, i to kao da nije potpuno oneraspoložilo staru Ruskinju. Svoju vitku ruku prevukla je preko crne sedefaste trake kojom je bila zaštićena njena srebrna kosa.

Veštačku nogu poslala joj je sestra iz Praga. Tamo su izvanredni ortopedi. Njena sestra, koja je inače veoma dobro živela u Čehoslovačkoj, stalno ju je pozivala k sebi, ali Irina je radije ostajala ovde, da dočeka svoj kraj. Nogu je izgubila na putu za sklonište za vreme bombardovanja. Tada se prekinuo kontakt sa mužem i sinom. Nju su odneli u bolnicu. Dugo nije dolazila k sebi zbog potresa mozga, a kada je pokušala da ih pronađe, bilo je već kasno, oni su nestali bez traga. U potaji se nadala da oni i danas misle da je ona stradala, jer kod sebe nije imala nikakva dokumenta da bi je identifikovali. Bilo je to jedno od poslednjih bombardovanja. Možda su, misleći da je ona mrtva, pobegli ispred Rusa, ili možda otišli sa njima. Ili su u Brazilu. Zašto da ne? Mnogi su otišli još pred rat u Brazil, i njen muž je hteo, ali ona je baš Beograd volela. Eto, sama je kriva. Pokušavala je da ih nađe preko Crvenog krsta. Zato, u stvari, i ne želi da ode k sestri. Jednom će već nešto saznati. Ne mogu tek tako dva čoveka da nestanu.

- Nu, Miločka, ja vam pričam, pričam, a vi ne možete da dođete do reči.

Njen prisan odnos zbunjivao je Leu.

- Dolazi li vam ko od starih prijatelja, suseda?

- Nu, dolazi, dolazi. Kako da ne. Ali to nisu oni prijatelji od pre rata. Irina Fesenko živela je od davanja časova ruskog jezika dok je vid nije izdao. Imala je učenike i sve su to bila divna deca, kako je govo-rila. I sada mnogi navraćaju do nje. Na penziju nema pravo, jer je njen muž radio samostalno kao arhitekta, nije bio u državnoj službi, a i sva su dokumenta nestala s njim, tako da bi njoj, bez noge, bilo veoma teško da bilo šta potražuje, a za advokata nije imala para. Neki njen bivši učenik, službenik opštine, pobrinuo se da dobije ovu pomoć. Uz ono što joj sestra šalje, to je sasvim dovoljno za život kakav sada vodi. Lea je ustala da pođe.

- Miločka, mnogo vam hvala na ljubaznoj poseti - rekla je Irina, pružajući joj ruku. - Recite mi, kako Beograd izgleda sada?

- Veoma je toplo. Noćas je bila oluja, pa je izgledalo da će da zahladni.

- Ne pitam vas to - prekinula je blago Irina. - Kako Beograd izgleda, uopšte?

- Pa, lepo. Mnogo se gradi. A kada ste vi poslednji put šetali?

- Kada su me doneli iz bolnice. Da, da, mora da je lep grad. Čudno, prošlo je već valjda trideset godina kako nisam bila u Knez Mihajlovoj. Da li je to još uvek najlepša ulica u Beogradu? - pitala je Irina Fesenko, pružajući Lei ruku na vratima.

Lea ni sada ne bi primetila da ova starica, lakog hoda, ima plastičnu nogu.

• *

Sve je bilo spremno za ubistvo poslednjeg rimskog kralja, Tarkvinija Oholog. Patriciji su očekivali scenu zavere još od šest sati izjutra. Sedeli su skriveni u senci kestena.

Septembarsko sunce, približavajući se svom zenitu, prodiralo je kroz guste krošnje. Pre nešto više od sto godina u ovoj šumi ubistvo kneza Mihajla Obrenovića izvedeno je daleko spremnije.

Iako je zatvorila prozor, Kosana nije mogla da se skoncentriše. Glas patricija prodirao je kroz staklo: - Dva - tri - i ja. Pa uzmi. - Što si igrao ovo, budalo? Ko je prvi? Igra se betl! Koliko imaš supe kod mene?

- Marva! - rekla je Kosana sebi u bradu. - Opet igraju preferans. Dvadeset dolara dnevnica, a valjaju se kao stoka. Ne rade ništa. Čudo što ova zemlja ne propadne definitivno kad se svi kockaju. Miloš se nije od jutros pojavio. Ima ekipu od osamsto ljudi, a njega jednostavno nema. Sva sreća što je, izgleda, i bos zaglavio noćas. Sigurno i on ljušti preferans.

Kosana je od šest sati ujutru jurila od kancelarije do kancelarije, podižući telefon. Sada je opet neko zvonio u susednoj sobi.

- Ne znam šta da vam kažem. Ne, sekretar se od jutros nije pojavljivao. Nikakav nalog ne mogu da vam ja potpišem. Ne, nema nikog od nadležnih. Dođite sutra.

Spustila je slušalicu i ponovo otvorila Ekerslija na sedamdeset i trećoj strani, knjiga treća. Probala je da shvati konstrukciju budućeg prošlog vremena. Sat koji je predvidela za učenje engleskog jezika već je protekao, ali ona je nastavila da uči i u petnaest minuta koje je predvidela za odmor. Diktat koji je juče prevela sa engleskog, sa-da ponovo vraća na engleski da bi uporedila tačnost i tako proverila svoje znanje. To je najbolji sistem za učenje jezika.

Nije bila zadovoljna proverom. Imala je 7 grešaka. Kada je neko ušao, ona je taman prekrila rukom englesku stranu svog džepnog rečnika, da bi napisala reči i tako prokontrolisala ortografiju.

Bio je to Tarkvinije Oholi. Kosana je pokušavala da registruje njegov izgovor. Ovo će joj biti mala govorna vežba. Iako je američki glumac, Pol Vorn ima izvanredno sonoran glas i pravilan akcenat. Bio je jedan od retkih školovanih glumaca. Brada mu je sada podrhtavala od besa. Velika jama u sredini, pod donjom usnom podizala se odlučno, kao u trenucima kada se svetio zbog pobijene porodice u poslednjem filmu, gde je igrao trapera.

Glas mu je zaista bio izvanredan, ali je govorio suviše brzo da bi Kosana mogla svaku reč da razume. To, da ovakav javašluk nije nigde u svetu video i da nije navikao da traći svoje vreme, Kosana je mogla da nasluti da ni reč engleskog nije znala. Nešto je, ipak, stalno ponavljao, njoj poznato po zvuku, ali značenje je želela da potraži u rečniku. Probala je da pribeleži. Gotovo da je htela da ga zamoli da govori sporije, ali se plašila da ga to još više ne razjari.

Odmeravajući svaku svoju reč, kao da je na ispitu, pokušala je da mu objasni svoje nadležnosti. Ne, nije mogla ni njega da uputi na pravu ličnost. Prava ličnost igra preferans i pije viski. To, noću. Danju spava. Naravno, Polu je rekla da je na nekom važnom sastanku, dole u gradu. Na Polovom licu šminka se potpuno istopila. Niz bore su mu se slivali tanki potoci znoja. Vlažne mrlje probile su i na kostimu. Znala je i sama da snimanje neće valjati, kao što je on govorio, ali kako da mu pomogne? Nije ga ponudila da sedne, jer se ne uklapa u njen program, predviđen za taj dan. Španski udžbenik nosila je već nede¬lju dana, a još nije uspela ni prvu lekciju da pređe. I to samo zbog toga što je morala da radi i za druge. Kada su se dogovarali o poslu, Miloš joj je rekao da je njena dužnost da daje informacije za štam-pu, prima novinare i distribuira fotose. Sada se ispostavilo da ona stalno zamenjuje Miloša i da je najčešće sama, pa je tako i portir i sekretar, ponekad i direktor, jer mora da utvrđuje sa scenografom na kom će se objektu snimati, da proverava meteorološke izveštaje, ko-ordinira sve službe i potpisuje naloge, naravno samo po zahtevu di-rektora koji joj se ponekad pred podne javljao pospanim glasom.

Osećala je pravu odbojnost prema ovom svetu. Čak i prema ovom našminkanom, utegnutom starcu koji je prethodnog dana sedam sati maltretirao snimatelje, zahtevajući da se ne snima iz donjeg rakursa, kako je njima odgovaralo, jer mu se vidi podvaljak. Sam se peo na skele i podešavao rasvetu. Drao se na statiste što ga zaklanjaju i tražio da mu se stalno donose kocke leda, da bi ih sta-vljao u viski. I to je Kosana morala da radi, da donosi Polu led, jer je njen frižider bio najbliži objektu. Daleko radije provodila je leto na radnoj akciji. Ovo je bila prva godina da ne ide. Brigadiri su pravi momci. Statistima i kaskaderima ne može ništa da se naredi. Nema discipline. Kosana je u štabu na akciji uvek bila autoritet, ali tamo ne odlazi manguparija koja se kocka i pije, već omladina koja ne misli na zaradu.

Ovog puta morala je da se liši akcije i primi posao preko studentske zadruge, iako nije imala pravo na to, jer je već diplomirala. Progle-dali su joj kroz prste, jer je uvek bila aktivista. Najzad, kako je mislila, i zaslužila je, kada je već kao jedini omladinac ušla u Konferenciju grada, da stvori sebi bar osnovnu materijalnu podlogu za posao. Na Studentski dom više nema pravo, a ne bi ni želela da tamo stanuje. Sanjala je o sopstvenoj sobi, gde bi mogla nesmetano da radi.

To što je diplomirala, Kosanu uopšte nije zadovoljavalo, njene ambicije bile su magistratura i zaposlenje, bar za naredne dve godine.

Do sada je uvek postigla sve što je nameravala, i to pod kakvim okolnostima! Prvi put je sama spavala u krevetu kada joj je bilo devetnaest godina. Nikada nije imala svoj ležaj. Od kad pamti za sebe spavala je sa starijom sestrom, pa onda sa mlađom, a na kraju sa pri-jateljicom u Studentskom domu, gde se kao brucoš švercovala. Tek kada je prvu godinu dala sa desetkama, i to na Pravnom, u Studentu je objavljen sa njom intervju, na osnovu koga je dobila odmah mesto u Domu. Ušla je i u univerzitetske forume, a onda je sve išlo glatko.

No, svaki njen minut bio je programiran. Od dana kada je zihernadlom zakačinjala košuljicu među nogama, da bi izgledalo da nosi gaćice kao druge devojčice u školi, Kosana se zarekla da će otići u grad, gde je otac poveo jednom sa sobom.

Njen izgled nije odavao takvu ambiciju i odlučnost. Možda su samo četvrtaste vilice, ako bi je neko zagledao, mogle da naslute jaku volju. Ali blage, plave oči pod čelom, osenčenim pegama, davale su joj blagost koju ni ona sama u sebi nije spoznala.

Posmatrala je Pola Vorna kako seda na naslon fotelje, prebacujući nogu na sedište kao da je pred njim konj iz vesterna. Čistio je lulu iz koje je ispadala izgoretina po somotu. Kosana je otvorila Rane radove. Povlačila je prstom preko citata iz Povelje o pravima čoveka i građanina, čl. 10: „Nikoga se ne smije uznemiravati zbog njegovih mišljenja, pa ni religioznih." Marks stalno navodi Bauerovo mišljenje. Usteže se da da sopstveni stav. Kosana je prelistavala stranice do kraja glave, kao da čita kriminalni roman, pa nema strpljenja da sačeka i vidi ko je ubica. Pročitala je „Društvena emancipacija Jevreja jest emancipacija društva od jevrejstva." Dakle, ipak je i sam prihvatio neku umišljenost nacije, zapravo je odbacio, iako je i sam bio Jevrejin. Neće se zadržavati više na Jevrejskom pitanju. Nije volela da preskače stranice, čak i kada je njihov sadržaj bio nekoristan, ali opus Marksovih dela morala je da savlada. Otvorila je Ekonomsko-filozofske rukopise iz 1844. Sa lektirom je bila zaostala. Od ove gužve nije mogla da se smiri. Glasovi su joj dopirali do svesti i kada su već davno zamrli u noćnoj tišini.

Uveče se ponovo vratila na prvi Marksov rukopis O nadnici. „Nadnica se određuje neprijateljskom borbom između kapitalista i radnika. Nužno, pobeđuje kapitalist. Kapitalist može živjeti duže bez radnika nego radnik bez kapitalista."

„Potražnja za ljudima nužno regulira proizvodnju ljudi kao i svake druge robe. To je donekle." Nastavljajući dalje da čita, Kosana je uviđala da je Marks aktuelan i danas i to ovde, gde je socijalistički poredak veoma snažno ovladao. Ali, šta to vredi, razmišljala je, kada je kapitalizam svoje kandže tako uporno zabio u strukturu čovečanstva, opet kao pijavica izvlači radnu snagu i ovde, pred njenim očima i to na tako perfidan način. Osam stotina mladih ljudi leži na travi i igra preferans, pederiše se sa tim stranim devijantima, umesto da gradi zemlju. Ali, oni su još uvek vlasnici sredstava za proizvod¬nju. Filmska proizvodnja, tako ambiciozno postavljena kod nas, ne uspeva da se plasira na svetsko tržište. Slobodni radni kapacitet od dve hiljade ljudi, zaposlenih u Filmskom gradu treba hraniti. Tako ostajemo sluge kapitalista, prestarelih reditelja i isluženih glumaca, u besmislenim koprodukcijama. Teme iz istorije Rima. Kakve to veze ima sa nama? - Kosana nije mogla da se skoncentriše na Ekerslija. -Umesto da snimamo filmove iz narodnooslobodilačke borbe, mi igramo, i to po kapitalističkoj koncepciji, Rimljane. - Odluči da o ovom problemu ozbiljno porazgovara u Konferenciji. I još nešto, taj reditelj Vajsmiler, mora biti da je Jevrejin. Ima nečeg u njemu. Kosana nije znala da objasni sebi šta je to, ali njegov pogled, nekako pronicljiv i superioran glas podsećali su je na profesora Crnića. I taj je bio Jevrejin. Promenio je svoje prezime Švarc u Crnić i počeo da blefira studente kao velikosrbin iz Šapca. A svi znaju ko je on. Nervirao je svojim unakrsnim pitanjima. Dao joj je osmicu i to joj je pokvarilo prosek koji je i ovako prešao devetku.

Misli su joj se rojile, izvirući jedna iz druge. Pokušala je da se vrati na poglavlje O nadnici. Zabavljalo je da ono što čita povezuje sa zbivanjima oko sebe, kao da u životu postoji neka snažna povezanost događaja sa lektirom koju je odabirala. Sličnost svakidašnjice i literature kroz koju je prolazila, činile su joj se uslovljene izvesnom uzajamnošću.

U Domu nije bilo skoro nikog. Studenti su se razbežali u sela ili na akcije. Iako je bio septembar vrućina je bila nesnosna. Čaršav se lepio za telo. Iz klozeta je dopirao užasan smrad. Već treći mesec kako nisu menjali posteljinu. Kosana je htela sama da odnese veš na pranje, ali to je u Domu strogo zabranjeno. Ne dozvoljavaju da studenti spavaju u sopstvenoj posteljini. Inače bi ona sama kupila presvlake, ionako će joj za mesec dana biti potrebne. Tuševi nisu radili i njoj je smetao sladunjav vonj znoja od koga su joj se lepile butine. Bar kada bi udarila kiša! Obukla bi kostim i istrčala napolje. Ali kuda, na ulicu? Zamarao je život u larmi bez vazduha. Nema zelene grane da se oko odmori na njemu. U selu su sada sigurno sazrele dženarike. Osetila je gotovo fizičku potrebu da okusi njihovu zamagljenu ki-selkastu opnu koja štiti sladak plod. Da može bar da ovlaži usne nekim sokom. U Domu nema ničeg. Možeš da lipšeš od žeđi. I o uslovima u Domu razgovaraće na Konferenciji, bez obzira što su njoj sa-moj to poslednji dani u ovoj smrdljivoj rupi. Stvari treba postaviti na svoje mesto. Ne mogu se kadrovi razvijati pod ovako skotskim uslovima, u prljavštini, bez vode. Ona ume da izdrži. Njoj nikada u životu nije bilo bolje. Otkada je došla u Beograd, retko je gladovala. Nije joj bilo uvek dovoljno da jede hleb, namazan margarinom, sa sar-del pastom i pije čaj uz to.

Dok nije upoznala Miluna odlazila je ponekad u Klub književnika. Kosana nije imala lovu, ali uvek je znala ko je ima. Problem je bio samo izvući se posle večere. Niko nije hteo da plati večeru tek tako. Marko je našao odličan fazon: ona okrene telefon nekog Druga. Kao, nije joj nešto jasno, malo bi porazgovarala o problemima Doma ili arhiva. Ima poverenja u stav dase i ovaj se uhvati na udicu. Ne isti. Uvek drugi, ali štos je palio. Onda se prepodobi. Kada bi se našli kazala bi da ne trpi obične kafane (što je bila istina) i da se samo u Klubu može na miru da razgovara. Uvek je išla u farmerkama. Bilo joj je neprijatno što ne može bolje da se obuče, ali svi znaju kako studenti žive, govorila bi. I, naravno u Klubu bi joj dali jelovnik. Kelner je već poznavao. Poručila bi pečurke na žaru, pa onda jagnjeće grudi sa blitvom i neki fini burgundac. Jednom, kada je izašla sa onim matorim dripcem, Stanojčićem, poručila je špricer. On joj je tada, poljubivši je u dlan, rekao da prava dama nikad ne poručuje špricer. To se radi samo u prostačkim bircuzima, za koje nije dama njenog kalibra. „Mislim da jedan pravi džentlmen nikada neće poljubiti pravu damu u dlan, da bi to mogao da uradi u nekom bircuzu, ali ne na ovakvom mestu", odgovorila mu je.

Razmišljajući o toj večeri, Kosana se glasno nasmeja. Stanojčić, koji je ovih dana postao, kako je pročitala, predsednik Biciklističkog saveza, u trenutku kada su ostale starkelje, njegovi ispisnici već šlogirani, bio je već tada na izmaku svoje snage, verovatno i političke, ali spreman da se bori do kraja, objašnjavajući joj da je ovaj klub ipak gungula, da bi se o pravim političkim problemima razgovaralo, a da bi on želeo da joj da i propratnu literaturu i svoj elaborat i neke veoma važne teze koje su samo njemu dostupne.

Kosana je htela da mu kaže da zna kakve su to teze, ali ga je posmatrala sa divljenjem. To su bila pravila igre. Međutim, pojela je već i štrudlu sa višnjama, a Marka ni od korova.

Počela je već da se preznojava od straha. Kako da se izvuče od starog tipa? On je već stigao do malog iznenađenja koje čuva za nju, do zimovanja na Kosmaju u njegovoj vikendici, gde bi mogla da dovodi omladinu - svoje društvo. Dao bi joj ključ. On obožava mlade.

Zurila je u kapiju bašte. Već joj je presela i večera i Stanojčić. Nije mogla više da sluša njegovo bulažnjenje. Obećavao je da će zajedno na planinarenje, postaće alpinista. - Za mene - rekla mu je Kosana otvoreno - to pentranje je prava idiotarija. Nadala se da će ga time uvrediti, ali on je bio zanesen, kako je rekao, njenom bezazlenošću. Promeniće mišljenje kada bude upoznala vrhove u oblacima. Otkriće pravu sreću. Obećavao joj je leto u Španiji i sve ostalo. Ceo globus. Htela je da ga pita čime je zaslužila njegovu odanost i da ga pošalje do đavola, ali sa štrudlom od višanja i dva jela prekardašila je svoju uobičajenu umerenost. A trebalo je i Marko da večera. Kada je bila već sigurna da neće doći i počela smušeno da objašnjava svoj program, zauzetost, društveno-političke obaveze i, najzad, svoje patrijarhalno vaspitanje, pojavio se on. Kosana je unezvereno rekla: - Evo mog brata, samo da me ne bije. - Kakav brat? - pitao je Stanojčić. - Ni o kakvom bratu mi niste pričali. Uvek ste govorili da živite sami. - Ništa ja nisam govorila. Nikada me niste pitali da li imam brata. Šta da vam kažem? Znate, ja imam brata. Što je to čudno? Imam još četiri brata i dve sestre. Eto, sad vam kažem.

Utom je stigao Marko do stola. Bio je bled kao zid. Zadihan. Ko-sana, zamalo da ga upita što toliko kasni, ali se u poslednjem trenutku ujede za jezik.

- Šta tražiš ti ovde? - pitao je Marko. Brada mu je drhtala kao da je stvarno besan. - Što nisi u Domu u pola noći? Da li je ovo mesto za poštenu devojku, među ovom baraberijom? Vuci se kući.

- Izvol'te sednite. Baš mi je milo da se upoznam sa vama. Vaša se-stra mi upravo priča o vašoj šarmantnoj porodici. Sedmoro dece. Na današnje vreme, to je prava smelost. Vaš gospodin tata.

- Ma nemoj da te raspalim, drtino matora. Moj gospodin tata ore. Upravo smo žnjeli. Nemoj da mi prodaješ svilu. Znam ja za te štosove. Kosana, diži se.

Ona nije shvatila zašto se Marko ponaša kao da je zaista ljut. Da je bio malo pristojniji, Stanojčić bi i njemu platio večeru. Održao bi joj pridiku pred njim kako se brinuo za nju i da bi morala, kao starijeg brata, da ga pita za dozvolu, da li i sa kim sme da izađe, a ne da se ovako brine i da je traži noću. To bi se i njemu na kraju dopalo. Ispričao bi svoj slučaj sa sestrom ili ćerkom, popili bi zajedno po jedno piće u čast novosklopljenog prijateljstva i razišli se. Kosana i Marko bi se onda iskidali od smeha i ona bi mu usput pričala kako su se stvari odvijale dok ga je čekala i šta je njen jelovnik sve sadržavao.

Međutim, te večeri Marko je podivljao. Kad su izašli na ulicu, on je glasno počeo da viče na nju „da to prelazi već sve granice„. Onda joj je priznao da tog tipa ne može da svari jer mu je digao jednu žensku tim svojim štosovima - vikendice, alpinizam i ostalo. Malo je nedostajalo da ga raspali po njušci, ali to nije učinio isključivo zbog nje. Kao da je stvarno tražio po Beogradu do ponoći. Nije ni smela da ga pita zašto je zakasnio, toliko se uneo u svoj bes, zbog toga je bila zapanjena kada je nedavno Marka videla kako ćaska u jednom društvu sa Stanojčićem. Nije mogla da veruje svojim očima da ih vidi u prijateljskom razgovoru. Kad mu je to kasnije pomenula, on je nonšalantno rekao da je Stanojčić veoma uticajna ličnost i da mu je pomogao oko kandidature za predsednika opštine.

Kosana nije mogla da razume Marka. Posle svega što je znao o Sta-nojčiću i što mu je ovaj preoteo devojku koristi ga u ličnoj karijeri. Marko joj se smejao kada mu je to veoma oštro rekla. On joj je, čak, priznao da je Stanojčiću ispričao zaveru oko večere i da se ovaj slatko smejao. To je razbesnelo. Ni sada nije mogla da ga shvati. I ne samo u ovoj stvari, već uopšte. Nekako se izvitoperio. Postao je pravi malograđanin. Ponaša se kao da mu je tata, što rekao Stanojčić, gospodin. Ne pada mu napamet da poseti stare. Sinovi mu letuju na Rivijeri a zimuju u Alpima, a u njihovo seljačko dvorište još nisu kročili.

Marko nije video razliku između njihove šale oko večere, kada su hteli da nasamare Stanojčića, i angažovanja jedne takve ličnosti za lični politički uspon.

- Šta hoćeš? - rekao joj je tonom kakvim se razgovara sa priglupim devojčicama. - Tvoja ideja i moja, zapravo se uopšte ne razlikuju. Oboje smo hteli da ga iskoristimo i uspeli smo u tome, samo što sam ja mudriji od tebe, jer sam ga upotrebio za daleko važniju stvar od jedne večere u Klubu književnika.

- Ne mogu da shvatim ni tu budalu. Kako je uspeo da postane značajna ličnost, kada nas dvoje tako lako uspevamo da ga pređemo? - Kosani je Markovo rezonovanje užasno išlo na nerve, ali negde, u dubini svoje svesti znala je da je Marko spretniji u svojim potezima od nje, da će joj pojesti kraljicu u svakoj partiji šaha.

- Ne budi naivna! Nismo mi dorasli Stanojčiću, on nas oboje ima u šahu.

- Kako to misliš? Marko, dakle svesno igraš partiju koju gubiš.

- Ni najmanje. To je običan remi. Ali fer-plej. On tebi večeru, ti njemu, da ne budem. Meni kandidaturu, ali pazi! Sledeća figura je njegova. Kada je pustio da mu pojedem pijuna znao je da će mu moj konj kad-tad biti potreban. A jedan pijun je samo pijun. Za njega beznačajan. Ako mi pomogne da dobijem ono što želim, zna da može očekivati da ću mu ja to uzvratiti jednom drugom prilikom. U toj igri on je potpuno pošten. Kapiraš? Znaš ko jedino nije fer? Ti. Ali, ti nisi svesna toga. Zato te uvek i matiram.

- Dakle, po tebi je trebalo da odem s njim?

- Ne, draga, ali ne drži pridike o moralu i ne procenjuj pogrešno ljude. Ili: Upoznaj prvo sebe.

Nije volela taj superioran Markov stav. Potcenjivanje žene ostalo mu je još iz sela. Videla je svoju majku, nagnutu nad šporetom kako svakoga od njih služi, kako ocu uveče, klečeći, pere noge i zažele da zagnjuri glavu u njeno krilo.

U sobu je uleteo noćni leptir, udarajući krilima po plafonu. Srušio se na njen krevet i uzletajući zapetljao joj se u kosu. Osetila je pod prstima njegovo prašinasto telašce. Nije mogla da čita. Misli su joj stalno lutale. Mrzelo je da ustane i ugasi svetlo. U Domu nema stonih lampi kraj uzglavlja. O takvom se luksuzu nije moglo ni sanjati.

Zaklopila je oči. Da je Milun ovde, večeras bi njih dvoje šetali obalom Save i ona bi mu pričala o Ranim radovima. To ga ne bi interesovalo, ali bi je slušao. Rekao bi: Pričaj bilo šta, volim da te slušam. Možda će vojska uticati na njega. Tamo verovatno ima političkih tečajeva, pa će, kada bude primoran, shvatiti koliko je interesantno to Marksovo rezonovanje i nastaviće samostalno da radi, pa će možda Lenjina, kada se vrati, čitati zajedno. Ljutilo je što njega pod milim bogom ništa ne interesuje sem fudbala i sportske strane u Listu. Hteo je samo da se ljube i ljube, a kada bi pristala da dođe u njegovu sobu i legne sa njim, bio bi to pravi praznik za njega.

Nije razumevao da su podozrivi pogled gazdarice, njeno naglo otvaranje vrata, bez kucanja, i strah da će svakoga trena upasti u sobu, uništili kod nje želju da ode k njemu.

Njihovi su se odnosi posle prošlogodišnje akcije i inače poremetili. Izgledalo je već da će se definitivno razići, ali njegova stalna pi-sma iz vojske i želja da ga sačeka, učinili su njihovu vezu sada čvršćom.

Milun se neoprezno ponašao i na akciji. Drugi ga se nikada nisu ticali, i najviše ga je razbesnelo kada bi ona rekla: pazi, neko će nas videti. To ga je vređalo, jer mu se činilo da ga se Kosana stidi, a nije shvatio da je njoj neprijatno da je u brigadi ogovaraju.

Jedne noći, prošlog leta na akciji, ušao je u njen šator. Rekao je da će početi da viče ako ga izbaci, i da će se svi brigadiri razbuditi. Bilo im je divno, kada su se zavukli pod ćebe. I sada joj prostruji kroz vene snažnije krv kada se seti kako je milovao od gležnjeva do vrata, ljubeći je i smejući se glasno. Njeno stišavanje samo ga je još više uzbuđivalo. Morala je da ućuti i potpuno mu se preda. Milun se u zoru izvukao iz šatora. Ujutru nije smela nikoga da pogleda.Činilo joj se da su sve oči uprte u nju, da drugovi govore, kada joj se obraćaju, nekim izuzetnim tonom. Uveče, na zboru, očekivala je drugarsku kritiku. Ako bi neko primetio da drugovi noću ulaze kod drugarica u šator, bio je obavezan da to prijavi. U takvim slučajevima bila bi pročitana drugarska kritika, a ukoliko bi se prestup ponovio, oboje bi bili oterani sa akcije. Kosana takvu sramotu ne bi preživela. Da bu-de izbačena, i to kao komandir i član štaba, jedini kandidat za Omla-dinsku konferenciju, preko takve sramote ne bi mogla da pređe. Bila je ljuta na Miluna. Drugog dana nije htela ni da ga pogleda. Među-tim, sve je mirno prošlo iako se njoj činilo da oni sve znaju. Mirjana je zbog angine otputovala kući, prethodnog dana, i svako normalan bi mogao da pretpostavi da će Milun doći k njoj u šator.

Posle desetak dana probudila se sa mučninom. Nije mogla da radi. Lekar je poslao u Beograd, sumnjajući na žuticu. Voda sa izvora bila je zagađena, a bilo je i ranije nekoliko slučajeva žutice. Kosana je znala da nije bolest u pitanju. Omrzla je Miluna i sve ljude na akciji. Nije mu se ni javila kada je pošla, niti je pominjala svoje slutnje.

Posle tri dana on je došao za njom u Beograd. Bila je ljuta na njega. Sada su, bila je ubeđena, svi znali da je bio kod nje u šatoru, a možda i zbog čega je ona napustila akciju.

Mladićima je bio zabranjen pristup u ženski dom, ali se njega ni to nije ticalo. Ispitni rok još nije prošao i Kosanine dve koleginice mogle su svakog trenutka da banu. Ušao je bez kucanja. Seo je na njen krevet i ljubio, stavljajući joj ruku na usne kad god je pokušala da progovori. - Pazi, pazi. Nemoj, naići će neko - ali on je opet nije slušao. - Ne bojim se nikakve žutice, boli me žutica. Ako je imaš ti, imaću je i ja. I nemoj da mi stalno pretiš cimerkama i spremačicama i portirkama. Nema ni žive duše. Uostalom, nek rade svoj posao. Kako možeš da ležiš u ovom smradu? - Ljubio je. - I ako nisi bolesna, razbolećeš se. Diži se, idemo kod mene u selo i nema nas do jeseni. Ako hoćeš, svratićemo do tvojih, da im se javiš.

- Ne smem da ustajem. Lekar mi je zabranio. - Kosana je i sama zapazila da joj glas nekako tvrd, opor na usnama. - I kako ti uopšte padaju takve ideje na pamet, da idemo kod tvojih, da svratimo kod majke? Zaboravljaš gde živiš.

- Ti si stvorena da komplikuješ život. Kao da ne bi mogla da budeš sejina prijateljica, ili rođaka ili koleginica. Devojka. Žena? Šta te briga. Predstavljaš se nekom komunistkinjom, a u stvari veću malograđanku od tebe nisam video. Samo te brine šta će ko da kaže. Šta će ko da kaže u Domu, pa šta će ko misliti na akciji, pa može neko da poveruje na selu. Pa, nek misli šta ko hoće. Volimo se i kazaću to ako hoćeš i portirki, sad odmah, i tvom ćaletu, brigadirima na akciji. Sviraću umesto trube ako treba: Voooolim Kooosanu. Društvo, jebite si mater! I šta mi ko može? - Nastavio je da je ljubi, ne dajući joj da progovori.

- Moraš odmah da se vratiš na akciju. Kome si se javio kada si pošao?

- Nikome se nisam javio, niti ću se vratiti - ni sada niti bilo kada. Ako ću da rndošem, rndosaću svom ćaći, a ne njima zabadava. I to ću da ti kažem. Cura si mi i ne volim da kopaš. Najzad, da je majka htela da joj kopaš, ne bi te dala u škole. Jeste da si kao član štaba manje kopala. Ali, izvini - vi u štabu, a ima tamo i drugova, slabije kopate. I tamo se bavite idejama. Dosta mi je toga. Te socijalističke foliraže. Ocu zarezali porez, izvlače pare iz njega kao da je Trepča. Iz mene vuku snagu kao da je stari vek, robovlasničko doba. Sve to može i savremenijom tehnikom da se radi, a ne da giljošem kao konj. Pogledaj mi ruke.

- Milune, ti me stvarno zabrinjavaš svojim stavovima i svešću. Ostajem bez reči. Zar bi naša zemlja izgledala danas tako da nemamo omla-dinske radne akcije za sobom? Uostalom to nije samo iz privrednih razloga, postoje i društveno-politički ciljevi, bratstvo-jedinstvo.

- I to je priča za sebe. Gledaj šta braća ustaše rade po Minhenu. Uvlače se u ledare, pa preko granice sa mitraljezima. Sve bih ja to pokokao. Milun je bio nedokazan. Znala je da ne vredi da ga ubeđuje. Ono što je duboko u njega usađeno nikakvo prevaspitavanje neće savladati.

- Šta kaže lekar? Da li ti je propisao lekove?

- Ne. - Kosana je spustila pogled na svoj stomak. Zapanjeno je pogledao svojim jasnim dečačkim pogledom, a onda je počeo da se smeje glasno, ljubeći je u slepoočnice, nos, u grudi.

- Lažeš me, lažeš - kliktao je. Kosana se nasmejala iako to užasno osećanje kidanja, tu najodvratniju bol koja joj je iščupana iz utrobe, to poniženje kada je lekaru rekla da nije udata i kada je on pitao zna li ko je otac deteta i pristaje li i on na kiretažu, nije mogla Milunu da oprosti.

- Ja otac? Tata Milun. Biće to naš sin. Sportista na mene i pametan na majku. Dobro, dobro. Nećemo se svađati na početku. Pristajem na sve. Kako ti kažeš. Upisaćemo ga u partiju i kupićemo mu za krštenje Kapital.

- Opet je ljubio, smejući se. - Moje dete će imati najpametniju, najlepšu majku na svetu. Moju najdražu devojku. - Kosana je jedva uspela da zaustavi bujicu reči koja je neobuzdano izvirala sa Milunovih usana. Nije očekivala takvu reakciju. Zato mu nije ni pisala. A i iz straha da neko ne otvori pismo. Pretpostavljala je, iako je duboko u sebi osećala da je Milun voli, da bi vest o njenoj trudnoći primio sa strahom i da bi trudnoća bila samo njen problem.

- Ali, Milune - rekla mu je jedva uspevajući da dođe do reči - pa ti govoriš gluposti. Kakvo dete? Od čega bismo živeli? Kako da ga izdržavam? Ovde u Domu. Nemamo ni službe, ni diplome, ni stana. Nemoj da budeš detinjast.

Nije uspela da ga urazumi. Ni sada, nije video problem ni u čemu. Za njega je sve bilo lako. Skovao je plan. U poslednjoj godini studija nema vežbe. Sa malim će otići kod svojih na selo i tamo će spremati ispit. I ona bi bila sa njima, ali bi mogla nesmetano da prisustvuje predavanjima kada god to bude neophodno. Nju bi njegova majka dočekala raširenih ruku, a pogotovu unuka.

- Čekaj, čekaj, smiri se. Da počnemo iz početka - prekinula ga je Kosana svojim dijalektičkim rasuđivanjem. - Ti zaboravljaš da trud-noću ne sačinjava porođaj, a još manje, gotov sin, unuk tvoje majke. To je, pre svega, devet meseci nošenja deteta, što bi bila cela iduća školska godina, a to znači i moju imobilnost. Dete bi se u junu rodilo i ja bih umesto diplome imala bebu.

Milun se neprestano smejao. Kosanu je nerviralo što je njemu u životu sve smešno. Za njega je, vući se sa trbuhom po fakultetu, bila najjednostavnija stvar na svetu. Potpuno je zaboravljao na njene obaveze, društveno-politički rad i šansu da bude izabrana u Konferenciju. Pokušala je to da mu predoči, ali njemu su sve to bile besmislice. Sranje. Koja konferencija? Sam nije imao nikakvo interesovanje za društveno-politički rad. Čak nije bio ni član Saveza. Smejući se, sada, rekao joj je:

- Ko nije član Saveza? Trenirao sam bicikl još u petnaestoj. Za tebe sam ja veteran, pokazaću ti svoju knjižicu - Milun Jovanović, član Biciklističkog saveza, večni, bez članarine i bez straha da bude izbačen, bez karijere i ambicija. Čak ni sportskih.

Nerviralo je njegovo lupetanje. Nije mogao da shvati da neko, zaista, pa čak ni ona, Kosana, radi nešto iz ubeđenja, iz želje da doprinese društvu u kome živi. Uvek je svojom seljačkom psihologijom zaključivala da „oni" nešto rade zato što će kad-tad imati od toga lične koristi, a ako bi njoj i poverovao da je odana partiji, smatrao je da je to zbog naivnosti koja će je jednom stajati teškog razočaranja, ukoliko je bude poslužila sreća i ne oseti na svojoj koži ozbiljnije posledice. Zato i nije imala više želje da sa njim razgovara. Nek' misli šta hoće, nek' veruje svom ocu i ostalim kulacima koji ne vide dalje od nosa. Nadala se da će on sam jednom doći do sopstvenog iskustva koje će ga uveriti da mu je rezonovanje bilo pogrešno. Ali, sada, kada je verovala da je apsolutno u pravu što je prekinula trudnoću, kao što je znala da nije smeo da uđe u njen šator, nerviralo je što o njihovim zajedničkim brigama i budućnosti mora sama da odlučuje, iako je žena. Njegovi su stavovi, jednostavno, neprihvatljivi.

- Milune, ja sam abortirala.

- Kako abortirala? Naše dete?

Tu lavinu reči, taj vodopad koji je nosio i kotrljao sobom svu bujicu koja se sručila na nju potpuno je blokirala njenu odbranu. Sve što je izgovorio pretočilo se u neki urlik i zakrvavljeni pogled. Kada je zalupivši vrata nestao, ona je razrogačeno zatekla sebe da sedi u uglu svoje prljave postelje, prestravljena i zaglušena kao posle oluje koja je iznenada razrušila sve u njoj.

Nazvao je ubicom. Utrnuta i izgladnela nije znala da li je ležala satima ili danima u Domu. Mirjana je samo jednom uletela, pokupila svoje stvari i nestala sa „Ćao".

Milunove reči bubnjale su joj u ušima i ona je samo želela da ga razuveri da je bezdušna, da je to učinila za njihovo zajedničko dobro. Pre svega zbog deteta.

Kada je jednom, čini joj se da je bilo popodne, kasno, iznemogla, ustala, beli krugovi u koncentričnom širenju povukli su je u svoj vrtlog. Niz noge joj je potekao mlaz tople krvi. Probudila se u bolnici. Lekari su joj postavljali unakrsna pitanja: ko je i kada izvršio abortus, zna li da je mogla da umre, gde joj je zdravstvena knjižica, da li je osigurana? Ugurali su joj igle u vene. Bela tečnost slivala se iz boca koje su visile nad njom. „Ko je doneo?", htela je da pita, ali je ponovo utonula u dubok san. Nije imala želje da se probudi. Ležala je bez volje da čita, da čuje bilo šta. Znala je da se majka neće brinuti, jer misli da je još na akciji. Jedino je htela da spava, da beskrajno dugo spava i da ne sluša Milunov glas kako preteće odzvanja po prljavoj domskoj sobi.

Pred njom su prolazile žene, okrvavljenih košulja, lica sa dubokim podočnjacima. Ponekad se valjao veliki trbuh pred nogama. Hodale su stenjući.

- Gde sam ja to? - pitala je ženu bademastih očiju sa glatkom crnom kosom, u krevetu kraj sebe.

- Na Patologiji trudnoće. Imali ste strašan odliv. Jedva su vas izvukli - odgovori joj žena. Pitala je da li želi nekome da telefonira i gde su joj roditelji, muž, kome šta treba javiti. Hoće li nešto da jede, da li je žedna? … Kasnije se često naginjala nad njom, nežno je pokrivajući za vreme oluje. Poseta je na ovom odeljenju bila zabranjena.

Glikoza je počela da deluje. Kosana je postala snažnija. Sestra je budila u samu zoru da joj vadi krv, mokraću. Mogla je već sama da ode do kupatila i ambulante.

Ušla je u jedan potpuno novi svet za koji nije ni slutila da postoji. Neke su žene ležale svih devet meseci da bi iznele dete, neke na ispitivanju da bi zatrudnele. Po hodnicima se vukla krvava vata. Bilo je zaparno. Žegu je zamenjivala snažna grmljavina sa pljuskovima.

Od kako je došla u bolnicu, a prošlo je više od nedelju dana, Kosani nisu promenili veš. Mrlje od krvi postale su već crne. Htela je da uđe u kupatilo, ali vrata su bila uvek zaključana. Mogla je da se opere samo nad malim lavaboom u klozetu. Okorelu krv sa nogu skidala je parčetom vlažne hartije. Žene su joj savetovale da sestri tutne koju hiljadarku, pa će joj dati ključ od kupatila, ali ona nije imala ni dinara.

Sestre su bile osorne. U ovoj prljavoj rupi, gde se borilo za nove živote, žene su bile prepuštene sebi. Ujutru je dolazila vizita sa dežurnim lekarom, ponekad i načelnikom odeljenja. Ulazili su kao da su vojni inspektori. Tražili su red, da na noćnom stočiću ne bude ničeg. Prljavu postelju nisu primećivali. Dežurni lekar bi podizao samo metalnu tablicu sa temperaturnom skalom i uz zveket je ispuštao. Žene su se stalno zaricale da će prilikom posete postaviti ovo i ono pitanje o svojoj trudnoći, ali hladan pristup i nezainteresovanost lekara zaledili bi svako pitanje još u grlu. Žene su se trudile da ga proguta¬ju kao grudvu leda. One bi to i mogle da nisu strepele da će se ta smrznuta pljuvačka sručiti na njihovu još nerođenu decu, pa su pokušavale da je održe u grlu do sutrašnje posete.

Jedna je žena umrla od sepse. Ležala je dva dana. Bilo je vreme vikenda, pa mladi dežurni lekar nije umeo da se snađe, nije imao još takav slučaj u svojoj praksi, a i seljanka, kojoj je bilo sedamnaest godina, takođe, nije imala takav slučaj. Sve vreme je ćutala. Žene u sobi htele su da joj pomognu. Sofija, žena smeđih, bademastih očiju, stalno je trčala do glavne sestre, iako je i sama bila već jedva pokretna, da javi da je mala u groznici, ali rečeno joj je da se ne petlja u stvari medicine i da ne govori gluposti. U ponedeljak će biti konzilijum.

Žena sa sela je izdahnula u ponedeljak u četiri sata ujutru. Niko nije primetio. Sofija noćima nije imala sna. Pred zoru joj se učinilo da žena ne cvili više. Prišla je krevetu, misleći da je najzad zaspala, pa da je treba pokriti. Trčala je kroz hodnik vičući: „Upomoć, izdahnu ova sa sela". Glavna sestra je probudila mladog lekara. Uleteli su u sobu i nešto petljali oko žene, a onda su je brzo preručili na kolica i izneli. Sestra je pretećim glasom zahtevala od žena da ne prave paniku i žalila se što je taj narod tako primitivan, pa samo nešto „čačka" i onda se sve sruči na njih u bolnici i to kao za inat uvek nedeljom, kada nema iskusnih lekara. Mladić, stažista, bio je žut kao vosak. Tražio je telefonske brojeve načelnika i upravnika, ali sestra ga je ubedila da je to apsolutno zabranjeno, sem toga je leto i oni što nisu na odmoru sigurno se nisu vratili sa vikenda.

Žene su ostale neme. Niko više nije zaspao. Kosana je bila preneražena. Da je bila malo snažnija ustala bi i otišla u Gradsku skupšti-nu i sve ispričala predsedniku. Potražila bi Leu Štraser. Ona je novi-nar u Listu, pa neka štampa objavi šta se zbiva u bolnici. Sigurno ni-ko od njih nije bio ovde, ili se leče u nekim specijalnim bolnicama. Trebalo bi sve to pokrenuti preko društveno-političkih organizacija. Mučilo je, samo, kako će ona saopštiti šta se zbiva na Patologiji trud-noće, otkuda njoj sve te informacije. Ako krene, morala bi sve da kaže. Vizita je prošla sasvim mirno, kao da se u svitanje ništa nije dogodilo. Krevet mlade seljanke je zjapio, ali to je postajala normalna prošlost.

- Doktore Markoviću - rekla je Kosana odlučno, obraćajući se glavnom lekaru. Ime je pročitala na uštirkanom belom mantilu, baš kada je ovaj zakoračio da izađe. - Znate li da je mlada žena noćas, posle dva dana groznice, umrla?

- Da, draga moja - rekao je lekar sa širokim osmehom, kao da da-je izjavu za televiziju - to je i vama moglo da se desi da vas nismo na vreme spasli. Sepsa. Došla je suviše kasno.

- Dva dana je bila u groznici, bez ikakve terapije, bez lekara - Kosana se čudila prodornosti sopstvenog glasa.

- Bio je dežuran kolega doktor Petrović - sada je Markovićev glas postajao netrpeljiv.

- Vaš Petrović, izvinite doktore, pojma nema ni o čemu, sam je to priznao. Žena je umrla.

Marković joj nije dao da završi. Odbrusio joj je da se ne meša u stvari koje ne razume i da nije nadležna da se ponaša kao socijalni radnik. Bio je već napolju kada je Kosana pokušala da mu skreše o besmislenosti intervjua tog socijalnog radnika, koji je testirao, ispitujući stepen inteligencije, terajući je da za minut napiše što više ženskih imena na slovo M. i pravilno rasporedi tačkice u kvadratu. Mržnja joj je napunila grudi. Skoro je zaplakala od bespomoćnog besa.

Sofija je smatrala da je beskorisno pokušavati bilo šta. Ona je provela već sedam meseci u ovoj sobi i svako ko je pokušavao da ispravi krivu Drinu loše je prolazio. Jedino što je ona želela to je da rodi svoje dete i vrati se mužu. On je svakoga dana dolazio pod prozor i onda bi se dovikivali. Bili su već dvadeset godina u braku, a Sofija je prvi put sada zatrudnela. Bila je veoma krupna. Lekari su smatrali da je pila suviše tečnosti i da bi morala da oslabi, jer je tokom trudnoće dobila dvadeset kilograma. Udovi su joj otekli. Termin porođaja prošao joj je za nekoliko dana i ona je stalno molila lekare da preduzmu nešto. Rekli su joj da pije manje tečnosti.

Sofijin muž pokušao je, kako je ona pričala Kosani, da ubedi lekare da joj snime stomak, jer je pretpostavljao da su možda blizanci u pitanju. U njegovoj porodici je bilo blizanaca. Napisao je Sofiji pisamce da doktor Marković smatra da je to besmislica.

Nakon nekoliko dana Sofija, pobelelih, ispucanih usana od žeđi, molila je Kosanu da ode do doktora Markovića i da ga zamoli da je porode carskim rezom, jer ne oseća više pokrete deteta, a plaši se da je ne zatekne porođaj za vreme vikenda. Marković je gotovo izbacio Kosanu iz ambulante. Telefonirala je Sofijinom mužu da on pokuša da utiče na lekare, ali njega nisu pustili u bolnicu. Kosana je zavolela tu tihu ženu, sklupčanu u uglu kreveta, sa pogledom kučke što se plaši da će joj utopiti štenad.

- Ni nožice im više ne osećam - rekla je u subotu nanoć Kosani.

- Idi zovi sestru.

Kosana je probudila Milku koja je roptala od besa. - Doktorka, pogledajte ovu trudnicu sa mrtvim blizancima - rekla je mladoj lekarki koja je te noći bila dežurna, otvarajući vrata njihove sobe.

- Nemojte tako, zaboga - kazala je doktorka, stavljajući slušalice na Sofijin stomak.

Bolničarka se žalila da joj je dosta već tih žena koje su se ovde odomaćile i zapovedaju kao da su u svojoj kući. Jedna silom hoće da rodi, iako joj je prošlo vreme, druga opet neće, još joj nije došlo vreme, a onda se, naravno, sve svali na „njih".

Mlada lekarka je nežno pomilovala Sofiju po čelu, ne obazirući se na sestru. - Nemam mnogo iskustva - rekla je. - Ali, ne bih sačeka-la ponedeljak. Daću vam injekciju. Izazvaćemo porođaj. Potrudićemo se. Malo ja, a vi ćete mi pomoći, zar ne?

Sofija je ozarena pošla u salu. - Ako mi se nešto desi - rekla je Kosani tiho - imaš moj broj telefona. Reci mužu da mi pazi na decu.

- Poljubila je i Kosana je potrčala za njom. Tu noć provela je pred porođajnom salom. Nikada u životu nešto tako silno nije želela kao da Sofija rodi. Zavirivala je kad god bi neko otvorio vrata. Bila je iza paravana, tako da nije mogla da je vidi. Žene su kukale. U jednom trenutku babica je izvukla jednu bebu iz utrobe i pljesnuvši je po dupencetu, ova je snažno zavrištala. Kosani su potekle suze. Shvatila je. Milun je ipak bio u pravu. Izneli su dve bebe uvijene kao vekne. Nikada nije videla novorođenče. Zažalila je što nije njeno.

Sestra je pokušala da je otera sa vrata, preteći joj da će ponovo prokrvariti. Odlazila je do kreveta, ali nije mogla da zaspi. U zoru je saznala da je Sofija rodila sina, ali da su ipak bili blizanci, sada joj porađaju drugo dete. Stajala je pred vratima kada je mlada lekarka, sva mokra od znoja izašla i naslonila se na vrata.

- Šta je bilo? - pitala je Kosana plašljivo.

- Devojčica je rođena mrtva. Deca su potpuno bila dehidrirana. Prekasni porođaj. Malog smo stavili u inkubator.

Kosana je htela da ispriča lekarki sve Sofijine napore da izazove porođaj, ali nije mogla da govori. Uspela je samo da izusti:

- A ona?

- Preživeće - rekla je doktorka i otišla.

Ujutru su vratili Sofiju u sobu. Kapilari na beonjačama su joj popucali. Čaršav preko njenog stomaka delovao je spljošteno. Ćutala je. Kosana i druge žene su joj kvasile čelo i ispucale usne, ali ona kao da sve to nije primećivala. Samo, kada je došla vizita i doktor Marković spustio uz zveket njenu temperaturnu listu na metalnoj ploči, ona je, ne gledajući ih, pitala: Da li je moj dečko živ?

Niko od vizite nije odgovorio na njeno pitanje. Bilo je tiho izgovoreno, jedva čujno, ali ipak čujno. Izašli su iz sobe ne ostavljajući ni tračak nade ženi, bez osećanja bilo kakve krivice.

Kosana je sela na njen krevet.

- Idi do sobe sa inkubatorima - kazala joj je Sofija - izvlačeći svoju vlažnu ruku iz njene. - Vidi da li je živo.

Kosana se plašila da ne sretne vizitu. Ušla je u klozet i kada je videla da su zamakli iza ugla u hodniku, odlazeći na susedno odeljenje, krenula je stepenicama. U tom momentu izlazila je lekarka koja je porađala Sofiju, sada obučena u šarenu letnju haljinu. Kosani se, tako bez belog mantila, činila neobičnom, kao da je srela nekog ko samo liči na nju. Stala je. Lekarka joj je spustila ruku na rame kao da je znala šta želi da je pita.

- Nije preživelo. Sirota žena, morala je da uzima više tečnosti i čudi me da ranije nisu izazvali porođaj. U njenim godinama, uostalom, uvek je rizik biti prvorotka. - Pružila je Kosani ruku i zamolila je da to pažljivo saopšti porodilji.

Kosana ni sama ne zna koliko je vremena provela u hodniku. Sa-krila bi se u klozet kada bi videla nekog u belom mantilu. Htela je da javi Sofijinom mužu, da bi bio kraj nje kada sazna, ali kancelarija sa telefonskim automatom bila je zaključana. Najzad je morala da uđe. Znala je da je bolje da Sofija od nje sazna da joj je dete umrlo, nego od sestre. Otvorila je tiho vrata. Osetila je na sebi njen pogled. Paralisala se od straha. Sva ukočena, utrnuta, bez glasa, stala je kraj So-fijinog kreveta. Iznenadila je mirnoća njenog glasa:

- Znala sam da je umrlo. Čim su me vratili u ovu sobu, znala sam. Ovde ne donose decu.

To su bile poslednje reči koje je Sofija izgovorila. Kao da je zanemela. Nije plakala. Hranu je odbijala. Jednog dana su joj uveli muža. Obukli su mu beli mantil. Seo je na njen krevet i držao je za ruku. Plakao je, obećavao da će oni još imati dece, samo da se ona vrati kući. Molio je da dozvoli da joj izvade mleko, jer će se zgrušati, i ovako ima visoku temperaturu. Pitao je da li je nešto boli. Ona je samo treperila i gledala negde u daljinu, misleći valjda, šta su uradili sa njeom decom?

Sofija nije umrla. Život je pobedio. Nju i Kosanu su zajedno otpustili iz bolnice jednog hladnog oktobarskog jutra. Lišće je već požutelo, kao da je jesen na izmaku.

Po Sofiju je došao muž. Ponudio je i Kosani da je odbaci, ali ona nije znala kuda bi pošla. Oprostili su se pred bolničkom zgradom. Tek sada je Kosana videla koliko je Sofija sitna žena. Pošla je prema izlazu kao da prvi put u životu korača ulicom.

• *

Nije primetila kada je san prešao u javu. Miloš je stajao pred njom.

- Otkud ti ovde? - povukla je čaršav preko grudi, osvrćući se. Nije volela kod Miloša što tako iznenada upada, pojavljuje se kao da izvire iz tla i nestaje u vidu lastinog repka.

- Išao sam od vrata do vrata dok te nisam našao. Baba je na portirnici zadremala. Ušunjao sam se, nije ni primetila. - Protrljao je nos, kao uvek kada bi nešto hteo od Kosane. - Obuci se, brzo. Idemo na prijem.

- Kakav prijem? Koliko je sati? Da li si ti pri pameti?

U Košutnjaku je prijem. Zaboravio je da joj kaže. Danas je došao kasno, a kod nje su svi ključevi, fotografije. Novinari će podivljati. I glavni bos je gore, reditelj, glumci.

- Pederi i ostala bagra. Ne interesuje me. Evo ti ključevi. - Miloš nije hteo da je ostavi da spava, niti da prihvati njen izgovor da nema šta da obuče, da u Domu ne može ni da se umije. Proći će kolima preko Trga Marksa i Engelsa, pa će se umiti na vodoskoku.

Tamo, međutim, kao i obično, nije bilo vode, ali se Kosana divno umila na topčiderskom izvoru. Na nogama je imala espadrile i izgužvanu platnenu suknju koju je izvukla iz džaka.

- Miloše, ti si potpuno blesav. Uvek me nasamariš. Znaš da bi se i Milun naljutio da zna da idem na prijem. I ovako mu nije pravo što sam se zaposlila.

- A ti, ti se ne ljutiš što on juri ženske? - odvrati Miloš.

- Miloše, Miloše. - Kosana se iskreno ljutila. Nije volela takve razgovore. Milun sa drugom devojkom. Od toga joj se podizala kosa na glavi. Ne razmišljajući otvorila je vrata svečane sale. Zasenile su je večernje haljine, gola ženska leđa, leptir-mašne na belim smokinzima. Viđala je to samo na filmu. Spustila je pogled na svoju izgužvanu suknju i izbledelu majicu i ustuknula. Miloš je propao u zemlju. Jednostavno ga nije bilo. U tom trenutku iz jednog društva u kome je stajalo nekoliko devojaka, izdvojio se Zoran Gal, prilazeći joj sa osmehom. Kosana se osvrnula, misleći da on pozdravlja nekog iza nje. Ali tamo su bila samo vrata.

- Lepotice moja, zašto kasnite? Čekam vas celo veče - oslovi je glasno, stavljajući joj ruku na rame. Želela je da ga ošamari. Kakva je to glupa šala? Šta uobražava taj lepotan, da može, tek tako, da se zavitlava s njom, ili je ubraja u glupače koje jure za njim da im da autogram?

- Pravite se kao da ste i vi srećni što vas čekam - rekao joj je tiho, kroz zube, ljubeći je u uvo.

Pa to je bilo već previše. Nije trpela maskarade. Uvlači je u neke svoje jevtine igre. Želi li da izazove utisak? Ostavlja sve te lepotice, glumice, da bi ih naljutio. Zgromila ga je pogledom. On je tada pomilova blago po bradi, govoreći glasno:

- Draga, ne smete pokazati svoju ljubomoru, opet. Znate da samo vas volim. Ovo su samo moje prijateljice, zar ne?

To je izgovorio kao da se šali, a devojke su se blagonaklono smeškale. Zapazila je među njima Leu Štraser. Zaplamtela je kao bulka. Ovaj dripac, pomislila je Kosana, odigrao je svoju scenu njoj u čast. Da pokaže pred tom devojkom da ne poznaje Gala, bila bi još više povređena. Klimnula je glavom. Na nju se zaista ljutila. Čudna koincidencija. Možda bi prošle godine prihvatila ovakvu igru da joj se osveti, ali vreme je već učinilo svoje.

Leu Štraser upoznala je na jednom Kongresu omladine. Ona je tada izveštavala o Kongresu u Listu. Napravila je i intervju sa Kosanom. Dogovorile su se da joj se Kosana, ukoliko smatra da bi neka tema bila interesantna za List, a da bi to istovremeno koristilo mladima, pozove. Prošlog leta, kada je izašla iz bolnice, zamolila je Leu telefonom da se nađu. Ispričala joj je šta se zbiva na Patologiji trudnoće. Lea, učinilo joj se još tada, kao da nije imala poverenja u nju. Tražila je imena lekara, bolesnice, datume, da bi navodno sve proverila. A onda, jednostavno, ništa nije objavila. Zvala je ponovo da je pita kada će tekst biti objavljen, ali ona se vadila na urednike, doktore. Kosani je bilo jasno da se tamo u bolnici i dalje zbivaju svinjarije, a da ona ne može ništa da učini.

Tada nije imala novca da se zadrži u Beogradu. Kada se vratila u Dom iz bolnice videla je da je pokradena. Tašna sa dokumentima i malo para što je čuvala za put, nestala je. Uzajmila je od Mirjane novac i otišla kod majke. Kada se s jeseni vratila u Beograd, već je po¬minjana njena kandidatura za Konferenciju. Nije smela da rizikuje i ispriča predsedniku opštine šta se zbiva na Patologiji trudnoće, iako ga je lično poznavala. To bi ostavilo, verovatno, loš utisak na njega. Ali, ako jednom postane neka prava ličnost u tom svetu, pojuriće tu bagru u bolnici, a neće prećutati da pomene ni Leino prećutkivanje. Momenat još nije sazreo, ali Kosana nije zaboravila ni seljanku koja je umrla od sepse niti Sofijin pogled kada su je uneli u sobu. To nikada neće zaboraviti.

Posmatrala je Leu. Samo žena može da prepozna u drugoj ženi pravo osećanje beznadežnosti, koje izvire u pogledu i, svojim, gotovo fizičkim postojanjem, raspline se u atmosferi. Ne poznaje ona, pomislila je Kosana sa prezrenjem, pravu tugu. Da je samo jednom zavirila na sprat Patologije trudnoće, ne bi mogla zbog jednog glumačkog šarlatana, kakav je Zoran Gal, ovako da pati. Sav ovaj svet, verovala je, poznaje život sa one prazne, lažne strane. To je život kaskadera, uleće se u insceniran požar i pada sa lažnih litica. Dečja igra.

Pošla je da to kaže Lei Štraser na neki način, da ne pomisli ta mla-da dama da se pod ovim kristalnim lusterom odvija život, u kome ona gubi igru. Gal je, naravno, nestao. Kao leptir od cveta do cveta, spuštao je svoj neodoljivi pogled na ženska ramena. Ali, u trenutku kada je ona prilazila, Lea je već pružila ruku reditelju Vajsmileru. Kosana se osvrnula s nelagodnošću. Nikoga više nije poznavala, sem Pola Vorna. Njemu nije mogla da priđe, jer je razgovarao sa italijanskom glumicom koja je jutros doputovala u Beograd.

Prepoznala je Zoranov glas iza svog ramena:

- No, lepotice, nadam se da me ovog puta nećete tako grubo odbiti. Izgleda da sam vam jedino ja ostao veran.

Kosana je čeznula za trenutkom kada će moći da saspe svoje prekore Milošu. U rukama je držala fotografije i bilten, a on je, jednostavno, propao u zemlju. Da Košutnjak nije van grada, vratila bi se sama u Beograd.

- Ove ćemo papiriće ostaviti na stranu, evo lepo ovde, pa ćemo malo plesati. - Kosana nije znala bogzna kako da igra. Milun je pre-zirao disko-klubove. Nije uspela ni reč da progovori, a Zoran je već obujmio oko struka, spuštajući fasciklu koju je držala u ruci na naslon fotelje. Sa čuđenjem je konstatovala da joj zvuci i pokreti gode, da se prepušta Zoranovom zagrljaju kao prijatnosti mlakog tuša. Igrajući sa njom, Zoran je vodio prema Vajsmileru i Lei. Smešeći se svojim ljupkim osmehom bezazlenog deteta, Zoran se obratio Lei, sasvim joj se približivši: - Opet si me ostavila. Zar ti je sa njim lepše? - i odlepršao, ne saslušavši njen odgovor.

- Ne dopada mi se vaše ponašanje - rekla je Kosana.

- Ni meni njeno.

- Uobražavate da ste neodoljivi, a veoma ste neprijatni, u stvari. Ta devojka je zaljubljena u vas.

- Da? Ona vam je to rekla?

- Ne, ali je očigledno. Mislim da svako to može da primeti.

- Za jednu mladu damu, suviše znate. Da je tako kao što vi kaže-te, ne bi stajala sa matorim židovom, već bi plesala sa mnom.

- Nisam ja nikakva dama. A zar vi ne plešete sa mnom? I kakve su to rasne predrasude?

- Ja ih nemam, ali ona ih ima. Umesto da ruča sa mnom danas, ručala je sa njim. Kako se samo uvek nađu?

- Lea je Jevrejka?

- Mala, nemojte postavljati tako neuka pitanja. Šta bi mogla biti jedna Lea Štraser? Ili mislite da je Šumadinka?

- Zar Šumadinka ne može da bude Jevrejka? A otkud znate da je reditelj Jevrejin?

- Pogledajte mu njušku, pa ćete znati šta je. Ne bi ni morao da se zove Beli Miler. Štraser i Vajs zvuči kao početak dobrog vica.

- Verovatno je Lei potreban zbog intervjua…

- Da, mudra je to devojka. Njoj uvek neko za nešto treba. Zna da napravi pravi redosled, ne samo po rasi, već i po hijerarhiji. Ali nije nevažno ni to da sam ja prva violina našeg filma, a on poslednja truba američkog. To bi. kako rekoste da se zovete, devojčice?

- Kosana.

- E to bi… Kosana, čudnog li imena… To bi bio kraj onog vica Štraser - Vajs, violina naspram trube.

- Ne vidim u tome ničeg smešnog.

- Za to bi, mala, morala imati sluha. Zar ne vidiš da je reč o muzici, a ti si tu, izgleda, slaba. Ostala je opet sama. Gal je, potapšavši je po ramenu, nestao u gomili.

- Htela sam već odavno da vas potražim, u stvari nisam vas našla - u Leinom glasu je bilo nečeg neugodnog. Pokušavala je da deluje ležerno, a bila je sva u grču. - Imate li šibicu? - pitala je Kosanu.

- Ne pušim. Da ste hteli, vi biste me i našli. - Kosana nije volela tu uglađenost, reči izrečene zbog lepog vaspitanja, a u suštini, be¬smislene. Miloš je u tom momentu prilazio, pripaljujući Lei cigaretu, kao da je celo veče stajao tu u zasedi, čekajući da se njoj pripuši. Kosana ga je ošinula pogledom.

Stavljajući joj ruku na usne, šapnuo je:

- Tiho, tiho, ne smemo biti neposlovni pred štampom.

Lea je imala na sebi braon haljinu sa izrezanim leđima, jednostavnog kroja, pripijenu uz telo. Na kažiprstu desne ruke nosila je, kao i uvek, veliki srebrni prsten sa plavom šestokrakom, a na ruci grivnu, sastavljenu iz desetak alki. Njeni dugi prsti i bosa noga, pričvršćena samo jednim tankim kaišem za taban, ukazivali su da ova devojka nikada nije ništa držala teže od pera i cigarete u ruci. Od nje je, kad god bi je Kosana srela, dopirao ugodan miris poljskog cveća. Još jednom, spusti pogled na svoju izgužvanu platnenu suknju.

Miloš je razdelio fotografije nekolicini novinara koji su živo raspra-vljali o najnovijem filmu Saše Petrovića. Kosana ga je pozvala da je poveze kući.

- Mogu li ja da pođem s vama? - pitala je Lea. Kosani je bilo čudno što ona, tako poznat novinar i zgodna devojka, moli nekoga, koga jedva poznaje, da je odveze kući.

- Gde stanuješ - Milošev glas bio je hladan i poslovan, tako da Lea mahnu rukom i pođe žurno ka izlazu. Kosana je sustigla i pitala da li se predomislila i našla bolje društvo od njih. Znala je, međutim, da se Lea povukla zbog načina na koji joj se Miloš obratio.

Dok su sedeli u kolima, on je pokušavao da demonstrira maksimalnu brzinu svog automobila. Kosani se na serpentinama zamaglilo pred očima. - Ako boga znaš, ne vozi tako! - viknula je u jednom trenutku, ali on je i dalje prestizao svaka kola pred sobom. Lea nije progovarala.

- Čini mi se da sam vas pitao gde stanujete, ali se ne sećam da sam dobio odgovor.

- Kod Slavije.

- Odlično, to je usput prema Domu, pa ćemo prvo tebe odbaciti. - Kosana se i dalje trudila da neutrališe Miloševu neljubaznost.

Zaustavljajući se, uz škripu točkova, pred jednom vilom, obavijenom zimzelenom sa stepeništem od mermera, Miloš se osvrne Lei, na zadnjem sedištu. Njegov glas je bio ironičan: - Opet insistirate da dođem kod vas na piće? - Hvala što ste bili ljubazni i dovezli me. Kosana, laku noć. - Lea je zalupila vrata kola, ne obazirući se na Miloševu zajedljivu primedbu.

- Zašto si ovako neugodan, i, sem toga, pitaš je za adresu, a očigledno da ti ona nije bila nepoznata.

- Ne volim te femke. Spava samo sa glavnim glumcima i rediteljima, a mene ne može ni na piće da pozove. Skoro me je izbacila kada sam došao po nju. Ponaša se kao da sam njen lični šofer.

- Ti si je večeras pozvao. Onda je bio red i da je vratiš.

- Misliš da je zbog mene došla? Videla si kad smo ušli. Bezglavo juri Gala, ali taj igra pravu igru. Sitna sam ja riba za nju.

Kosanu je oduvek nerviralo to čisto muško rezonovanje. Žena nekuda odlazi zato što očekuje da sretne određenu ličnost koja je emotivno privlači. To ne može da bude ni profesionalno interesovanje, ni obična ljudska potreba za komuniciranjem. Po „njima", žena uvek nekog juri, zbog nekog nešto radi, potčinjena je svojim kretanjem i ponašanjem muškarcu.

Htela je sve to da kaže Milošu, da mu predoči koliko su njegove predstave o ženi, intelektualcu, potpuno pogrešne, jer Leini tekstovi nisu bili rezultat nekog kaskanja za muškarcima, već pravi žurnalistički stil u koji je bila ugrađena studioznost i informacija, stilizovan mozaik psihološke studije. Kosana joj je zato i zamerala što je tako olako prešla preko teme koju joj je ona ponudila. Smatrala je da Lea nije konformista. Nakon prošlog leta, intervjui sa glumcima i poznatim ličnostima iz sveta umetnosti Kosanu nisu više interesovali. Tragala je za pravim životnim temama kakve je u štampi retko mogla da nađe. Novine je sve ređe čitala. Nije imala vremena ni zbog ispita i sada joj je svaki trenutak bio dragocen. Ovo veče, tako besmisleno provedeno, bilo je nepovratno izgubljeno.

Milošu nije ništa rekla, a trebalo bi mu i vremena da to shvati. Stigli su do Doma i ona mu je mahnula rukom, izlazeći iz kola. Bila je zapanjena kada je otkrila da su ulazna vrata zaključana. Za četiri godine, od kada je u Domu to se nije dogodilo. Zvono nije postojalo. Verovala je da je stara portirka namerno zaključala, jer je videla kada je ona izašla sa Milošem. Lupala je pesnicom o vrata. Dva mladića su joj prišla i ponudila da provedu noć utroje. Potrčala je prema čoveku iz gradske čistoće koji je polivao ulicu.

Kada je čuo razlog njenog bežanja okrenuo je mlaz vode ka mladićima koji su još uvek stajali na kapiji Doma. Saterani vodom uza zid, potrčali su uz psovke niz ulicu. Bulevar je sada bio sasvim pust. Čistač je održao bukvicu Kosani o tome da mlade devojke ne bi smele da luncaraju noću ulicama. Zahvalila mu se i krenula, ni sama ne znajući kuda. Plašila se nasrtljivaca. Ponoć je tek bila prošla. Nije smela da se uputi bratu i prekine njegov miran građanski san. Od ka-da ugodno živi, nije voleo da se bilo šta remeti u njegovom formalističkom, bezsadržajnom životnom poretku koji je počinjao da biva institucija sa dnevnim redom.

• *

Ne skidajući haljinu, Lea se bacila na krevet. Kako je mogao ona-ko da se ponaša večeras? Smejao joj se u lice. Taj mali skorojević, neuki glumac! Nikada ne bi otišla na prijem da nije verovala da će njega videti. Htela je da mu sve kaže i jednom zauvek završi tu besmislenu igru. Nije imao razumevanja da ona mora da napiše intervju sa starim Vajsmilerom, da joj to Duško traži za nedeljni broj. Trebalo je samo da odgode sastanak za popodne, ali on je to protumačio kao da ona ne želi da bude sa njim, već daje prednost reditelju, kao značajnoj ličnosti. Možda je Vajsmiler nekada i bio značajan, ali mu je mozak ispran viskijem. Jedan potpuno nezanimljiv, istrošen starac, opsednut povratkom u slavni Holivud, kakav već i bez njega ne postoji.

Kako može da uradi intervju sa njim, a da ne bude stereotipan? Možda bi trebalo da objavi pravu informaciju: dovodimo stare, propale reditelje da bi u koprodukciji sa stranim partnerom dobili za naše jeftine statiste visoke konvertibilne dnevnice. Danas je iz razgovora u Košutnjaku sazala da je to jedini razlog zbog koga se snima film o Tarkviniju Oholom.

Prave stvari se ne mogu objaviti. Taj joj tekst ne bi primili kao što nisu ni reportažu o socijalnim slučajevima starih koji dobijaju opštinsku pomoć. Duško je pitao: da li se šali, kada je pročitao njen tekst. Nije mogao da veruje da je toliko naivna kada pomišlja da će on objaviti informaciju o napuštenim starcima, ljudima prošlog režima, tekst u kome se otvoreno kaže da su starci prepušteni sami sebi, na ivici smrti. Sada spašeni, oni dobijaju pomoć, ali mesečni iznos manji je od jednodnevnog pansiona u boljem hotelu.

Urednik joj je objašnjavao da ona nije shvatila suštinu stvari, da bi takvi ljudi bili streljani u svakoj drugoj revoluciji, sem u našoj, koja je oduvek bila humana, a da je činjenica da mi ne možemo hraniti puterom i medom te ljude koji nisu ni sebi ni društvu ništa privredili. Uzaludno je pokušavala da mu ispriča kako Irina živi, ko je, ali on je nervozno prekidao, šaljući je, tu staru emigrantkinju, u bestragiju, odakle je i došla, smatrajući da mi ne možemo da budemo stecište svetskih vagabunda.

S mučninom se seti kako je ona mala iz omladinske organizacije prezrivo večeras odmerila, dobacujući joj: „Da si htela, našla bi me". Kako da joj objasni da takav tekst o jednoj našoj zdravstvenoj ustanovi ne može da se objavi. Jednostavno, ne može. Mogla je da ispriča toj devojci i epilog njenog iskustva prošlog leta. Potražila je doktora Markovića. Ušla je na hirurgiju, gde je on bio dežuran. Čekala ga je u hodniku. Na kolicima je ležala žena, prekrivena čaršavom, ispod koga su virila žuta stopala. U jednom momentu, on je otvorio vrata operacione sale. Tada još nije znala da je on doktor Marković. Protrčao je kraj nje, ne gledajući je. Izašao napolje, derući se: Sestro Olga, sestro Olga! psujući očajnički. Prošlo je valjda celih pola sata kada se ta sestra pojavila, noseći bocu krvi u ruci. Marković se sudario s njom.

- Gde ste zaboga? Žena je umrla. Nismo imali dovoljno krvi.

- Bila sam na zboru. Imali smo sastanak radne jedinice o ličnim dohocima i raspodeli. Još uvek traje, ali ja sam prekinula na pola i otišla u Zavod po krv.

Sestra je bila zadihana. Marković je tada tako snažno ošamario da je ona ispustila bocu krvi koja se sa treskom razbila o kameni pod. Crvena tečnost se razlivala po betonu. Bilo je više krvi no što bi čovek mogao da pretpostavi da može da stane u tu bočicu.

- Koji jebeni samoupravni sastanak! - drao se Marković, a glas mu se prolamao hodnikom. Bolesnici su izvirivali iz soba. - Vi sastan-čite, a svet umire. Jebe se vama za njih. Vama je do raspodele.

Jedan stari doktor izašao je iz sale, skidajući belu kapu sa glave, spustio je blago ruku na Markovićevo rame: - Kolega, smirite se. Nećemo je povratiti ni vašim vikanjem. Nije sestra kriva. Krivi smo sami. I vi i ja. To je sistem našeg zdravstva. Uostalom, bolesnica je imala placentu previju. Njeno krvarenje bilo je suviše naglo da bismo mogli da joj pomognemo.

Boja Markovićevog lica nije bila manje žuta od stopala mrtve žene. Lei je bilo neugodno što prisustvuje takvoj sceni. Sva sreća, niko je nije video i ona je mogla da se izvuče. Sutradan, došla je ponovo, ne pominjući ovaj slučaj kome je prisustvovala. Marković, sada smiren i ljubazan, bio je gotovo šarmantan čovek, iako je kao i većina lekara upotrebljavao toliko latinskih izraza, da je Lea morala stalno da ga prekida i pita: šta to znači?

Pomenula mu je događaje za koje je saznala od Kosane. Sve što je devojka ispričala bilo je tačno. Marković, čak, nije imao ništa protiv da se o tome piše. - Bilo bi krajnje vreme - rekao je - samo, stvari treba posmatrati iz pravog aspekta - dodao je. - Šta mislite koliko naša zajednica stvarno daje za bolnice? Koliko je bolnica sazidano za poslednjih trideset godina u Srbiji? Koliko lekara dolazi na po jednog bolesnika u ambulanti? Da li zna da dežurstva traju i po dvadeset i četiri časa za jednog lekara? I na kraju, neka uporedi koliko je bolnica a koliko luksuznih hotela podignuto posle rata u zemlji.

Lea je pokušala da dođe do pravih podataka. Poslužila se poređenjima koja joj je doktor Marković predložio. Njen trud je bio uzaludan. Kada je Duško Đurić na redakcijskom sastanku rekao da treba pisati prave životne teme, duboko povezane sa istinitim problemima naše sredine, Lea je htela da pomene svoj tekst koji joj je on bacio u koš, govoreći joj da to čini, pre svega, zbog nje i, u poverenju, da bi ona izbegla ozbiljne neprijatnosti.

Patologija trudnoće je bila, po njenom mišljenju, problemska tema, a takve su redovno odlazile u koš. Izgleda da je neko prevrtao po košu, kao i obično.

- To ne znači da, ako smo protiv lakirovki, da smo i za kritizerstvo, koje je daleko opasnije za naše društvo. Drugovi, moram da napomenem da među nama ima elemenata koji pošto-poto žele da podrivaju naše društvo, tražeći u, recimo, uspehu našeg turizama, propast našeg zdravstva. Takvi drugovi, ako ih tako možemo nazvati - rekao je tada Vuk Rapajić, gledajući u nju prodorno - naići će na tvrd orah.

Ostali su tražili objašnjenje i vezu turizma i zdravstva, ali preteći Rapajićev glas, koji je uvek upozoravao da iza svega stoji strana zavera, da su neprijatelji veoma vešto infiltrirani u našu sredinu, posmatrajući Leu ispod oka, ostao je tajanstven. Nije želeo da obrazloži svoje upozorenje, ali je obećavao da će se o svemu tome jednog lepog dana čuti, a za sada ne treba preuranjivati. Oni, na koje se ova društveno-politička primedba odnosi, veoma dobro znaju o čemu je reč.

Lea je bila u nedoumci. Uvek je uz njene teme pominjao stranu infiltraciju. Slobodan, njen kolega, tvrdio je da je to samo njena ženska preosetljivost i uobraženje. Slušala je njegov savet - da ćuti i da ne obraća pažnju na takve primedbe. Glavni urednik je u više mahova predložio njene tekstove za nagradu. Tada niko nije imao ništa protiv. Čak je i Vuk digao ruku kada se glasalo. Ali, obično bi posle takvih Leinih uspeha govorio da „neko iza svega toga stoji".

• *

Slobodan je postao urednik Beogradske hronike, a uskoro je trebalo da vodi i unutrašnju rubriku. Čim su završili pripravnički staž predao je molbu za prijem u Partiju. Predlagao je to i Lei. Ona, pak, nije prihvatala direktive kao sopstveni stav. Od kada su suspendovali Branka Nikolića koji je zajedno s njima pre sedam godina došao u List, a za koji bi, samo nekoliko dana pre no što je bio objavljen, dobio nagradne poene, znala je da bi i sama bila isključena, jer se ne bi složila s takvom odlukom. Nije bila dovoljno disciplinovana da bi se ponašala po direktivi demokratskog centralizma. Jedini barome-tar bio joj je sopstvena savest. Nije mogla da primenjuje jogi koncen-traciju i da, udahnuvši duboko, sagleda neku viziju radi koje će hipnotisano podići ruku, verujući da je to za opšte dobro.

Vuk Rapajić i njegovi prijatelji najviše su se angažovali u nekoj kampanji, kada je nekoga trebalo isključiti. Oni su bili naimenovani novinari. U redakciju su dolazili po preporuci, kao dotadašnji članovi komisija Socijalističkog saveza ili komiteta. Njihovi napisi, veoma retko objavljeni, bili su rezime materijala koji su šapilografisani stizali iz raznih društveno-političkih organizacija. Bile su to najčešće ane-mične fraze koje su mogle biti objavljene ovog, prošlog ili nijednog leta u jednoj, drugoj ili nijednoj novini. Takvi materijali gomilali su se po radijatorima i punili korpe za otpatke. Nagomilani, ređali su se i po prozorima. Po njima je padala prašina za koju se lepila vlaga i smog. Od te hrpe nepotrebnog papira (čija cena i nestašica su upr-kos ovome rasli na svetskom tržištu iz dana u dan) pretilo je da zatr-pa sve stolove i prozore, tako da su dežurni vatrogasci sve češće upozoravali da će biti izazvan požar, a da će onda sve planuti.

To se jednog dana i desilo. Lea je bila dežurna za večernje izdanje. Prekucavala je svoj tekst, kada je primetila neko svetlucanje u susednoj prostoriji. U prvom momentu mislila je da se napon struje povećao. Ubrzo je sladunjav miris zapaljene hartije upozorio da je reč o požaru.

Odmah je pozvala vatrogasnu komandu. Nisu bili ubeđeni u istinitost njene informacije. Vatrogasac je počeo da joj priča kako su ih baš prošle nedelje pozvali neki mangupi sa Autokomande i oni su sa šest kola jurnuli na mesto događaja, ali tamo nikoga nije bilo, a ponajma¬nje požara. Lea ga je molila da proveri njen poziv i on je to učinio. U tom razgovoru prošlo je dosta vremena. Kada je došla do dežurnog urednika ceo hodnik je bio pun dima. On u svojoj sobi, iza tapacira-nih vrata, ništa nije primetio. Odmah je pozvao portirnicu i klub.

Sa Leom je iznosio pisaće mašine iz redakcije, a kada su se jedna vrata srušila sa treskom, zgrabio je za ramena i pojurio sa njom niz stepenište. U jednom zaokretu uhvatio je oko struka i naglo poljubio zavrat. Nije mogla da se seti nijedne prikladne reči, već je požurila strmoglavo niz stepenice. Shvatajući njeno ćutanje kao odobravanje, urednik je jurio, štipajući je ispod pazuha i cerekajući se. Lea se na zaokretu zaustavila. Pogledala ga je mirno i kada se on sagnuo da je poljubi, ošamarila ga je iz sve snage, bez reči. On je i dalje nje-no ponašanje smatrao izazovom. Bio je od onih ljudi čije cipele, bez obzira na modu, zadržavaju oblik opanka. Lula, koju je neprestano žvakao, visok rast i večni osmeh davali su mu izgled moderne nonšalantnosti. Pete od čarapa stalno su mu se uvlačile u cipele. Nosio je najlon-košulju i leptir-mašnu, zakačenu na lastiš.

U požaru je izgorelo mnogo značajnog dokumentacionog materijala za koji se smatralo da je nenadoknadiva šteta. Formirana je komisija da ispita čitav slučaj. Angažovana je društvena kontrola. Jedan član komisije je bio iz izdavačke kuće, a drugi je došao iz grada. Lei su postavljali unakrsna pitanja, a ona nije mogla ničeg drugog da se seti, sem da je dim dopirao iz susedne prostorije od koje je ona bila pregrađena staklenim zidom. Urednik Milanović nalazio je neku čudnu povezanost između Leinog dežurstva i požara. Uši su mu se, dok je ispitivao, povlačile u kratkim ritmičnim trzajima, prema temenu. Disao je glasnije, neobično, sa širokim lepršavim nozdrvama kao pas tragač kad osluškuje kretanje divljači.

Uzroci požara nisu konstatovani, bez obzira na vredni rad komisije. Drug iz grada dolazio je u nekoliko mahova. U smirenosti njegovog glasa nagoveštavalo se dugogodišnje iskustvo u radu sličnih komisija. Ipak, poreklo prvog plamena u redakciji nije odgonetnuto. Fascikla je zaklopljena, ali prema izveštaju koji je Milanović izneo radničkom savetu, predstojalo je tek pravo isleđivanje, tako da oni koji o čitavoj stari znaju više, kako je rekao, ni ne slute da će ih istraga raskrinkati.

• *

Lea se sklupčala na otomanu. Gledala je u telefon, tu malu crnu životinju koja je omađijala. Zoranov mutan glas bio je prisutan u sobi. Nije se više ljutila na njega. Samo kada bi ga čula. Sve ostalo, svi ljudi koje sreće, nisu joj više ništa značili. Njegov osmeh i pogled, ulovljeni u njegovom kretanju, kao u divlje životinje, bili su jedino pri-sutni u ovoj sobi, a istovremeno soba ih je bila lišena. Od kada ga je upoznala Lei se preteći Rapajićev glas činio beznačajnim, Duškovi zahtevi besmisleni. Ukus vode i u ovim toplim danima bio je bljutav. Sve što je okusila poprimilo bi gorčinu. - Šta da radim? - prošaptala je, gledajući izgubljeno u telefon.

Sa ulaznih vrata čulo se zvono. U jednom skoku stigla je do hodnika. Ne paleći svetlo, otključala je vrata.

Pred njom je stajala Kosana. Nije mogla da veruje. Uzdahnula je du-boko. Pretpostavljala je da ne može biti niko drugi sem Zorana. U stva-ri, nije ni razmišljala. Videla je već kako stoji laktom oslonjen o zid, gleda je i smeška se. Znala je da će reći: „Ovde si", umesto: „Zdravo", kao i uvek. Njegove reči je već čula, ali na vratima je bila Kosana.

- Ti se sigurno čudiš što ja ovako i u ovo vreme dolazim. Nisam mogla da uđem u Dom, zaključano je. Samo tebe poznajem. Videla sam gde si ušla. Nisam znala šta da radim.

- Uđite. Spavaćete kod mene. Samo tiho, da gazdarica ne čuje. Ne dozvoljava da bilo ko dolazi.

Kosana se osvrtala po sobi. Nikada u sličnoj odaji nije bila. Kao da su spremni kulisi za snimanje nekog filma. Kitnjast nameštaj i svi-leni prekrivači. Bio je u pravu Miloš kada je rekao da Lea zna da živi.

- Šta će ti to na zidu? Zar ti nisi.?

- Hristos? - nasmejala se Lea. Svakome ko bi došao morala je da objašnjava da taj beo gips u koji je uklesano Isusovo poprsje nije nje-na svojina.

- Pa što ga ne izbaciš? Mene ne bi naterala da takve besmislene relikvije držim u svojoj sobi.

- U tome i jeste stvar, što ovo nije moja soba. Kosani se dopalo što Lea tako brzo razmešta krevet, presvlači se i sprema pred njom, kao da su stare prijateljice.

Obukla je žuti penjoar od svilenkastog frotira. Dobacila je Kosani dugu crvenu pamučnu haljinu. Izvadila je iz ormana dva ogromna peškira i svetlo-plavu spavaćicu, opšivenu čipkom. - Nadam se da će vam odgovarati - govorila je Kosani, vodeći je u kupatilo. - Morate biti tihi - šapnula je. - Stara gospođa je lakog sna.

Kosana je podigla kosu i stala pod tuš. Prošlo je više od nedelju dana kako se nije kupala. Gradskog kupatila se gadila. Zaključila je da je sasvim dobro što je Dom zaključan i nasmejala se glasno, puštajući da joj voda pokvasi kosu. Žedno je podigla lice prema mlazu vode. Da joj je pre nekoliko sati neko rekao da će, dok je u domskom krevetu čeznula za letnjom kišom, stati pod tuš, rekla bi mu da je lud.

Leina košulja bila je slična večernjoj haljini sa prijema. Bez šminke, Kosani se Lea činila još lepšom. Kada je izašla iz kupatila pružila joj je pomadu, sprej, čitavu pregršt nekih flašica. Kosana je gledala i čitala natpise, ali nije bila sigurna šta čemu služi. To je bio, dakle, izvor svežeg livadskog cveća čijim je mirisom ona uvek odisala.

- Ne, ja to ne upotrebljavam - rekla je Lei. - To me jednostavno ne interesuje. Ti veštački mirisi.

Lea je stajala kraj police za knjige.

- Možda biste nešto čitali?

- Suviše sam umorna. Kasno je. Imate li vekericu? Lea je obećala da će je probuditi na vreme, jer i sama mora da piše tekst.

- Čije su sve te knjige? - pitala je.

- To je jedino moje. Sve ostalo u sobi, gazdaričino je.

- Ovo si kupila u butiku, ovu večernju haljinu? Sigurno je cena parena. - Takve haljine viđale su se na naslovnim stranama modnih časopisa. Lea je haljinu sama skrojila od grubog platna za zavese koje je ofarbala u orahovom listu. Kosani se poreklo ove haljine učinilo neverovatnim. Zar je moguće da je neko tako spretan? - Šta to čitaš? - pitala je Leu.

„Jedno od vrhodnih načela našeg duhovnog života", vraćajući se na početak knjige, Lea je počela da čita glasno, „upravo je gašenje individualnoga, po mogućstvu potpuno svrstavanje pojedinaca u hijerarhiju vaspitne vlasti i nauka. A to načelo je takođe u dugoj tradiciji toliko ostvareno da je danas neobično teško, a u nekim slučajevima potpuno nemoguće, pronaći biografske i psihološke pojedinosti o pojedinim ličnostima koje su u toj hijerarhiji istaknuto služile."

Kosana je naglo ustala i sela, podvivši kolena pod sebe.

„Njegove studije nisu sada imale za zadatak samo da se tačnije upoznaju sadržaji, principi, dela i sistemi sadržani u planu igre, da se u učenju pređe put kroz razne kulture, nauke, jezike, umetnosti, vekove; on je isto tako postavio zadatak sebi, za koji nije znao nijedan njegov učitelj, da na tim objektima najtačnije proveri sisteme i mogućnosti izražavanja veštine staklenih perli."

- Šta si mi to pročitala? - Kosanin glas bio je uzbuđen.

- Heseove Staklene perle, zašto vas je to uznemirilo?

- Neobično. Ne mogu da verujem. Večeras sam gotovo istim redom razmišljala o sistemu svog obrazovanja. Misli mi nisu bile tako vešto stilizovane, ali osnovna ideja bila je: pronaći ključ u upoznavanju nauke, umetnosti, kulture i istorije, a pri tome ne izgubiti sopstvenu individualnost. Baš to. Nisam ni slutila da ću izaći iz Doma, da ću sresti tebe. Da ćeš mi baš to pročitati.

U hodniku su se odškrinula vrata. Kosana je pretrnula. Neko je ti-ho prilazio njenom krevetu. Prestala je da diše. Mlaz svetlosti prodirao je kroz otvor hodnika. Koraci su se zaustavili pred njenom posteljom. Zatim se ponovo čula škripa kvake i vrata su se tiho zatvorila.

- Sva sreća što sam ugasila odmah lampu inače bi baba vrištala što spavate kod mene.

- Zašto je ne najuriš? Kako možeš da dozvoljavaš da ta stara veštica noću upada u sobu. Zaključaj vrata.

Kosana nije mogla da razabere kako to da u vratima nema ključa i da Lea nije gospodar svoje sobe. Te preživele ljude režima, kako je staricu nazvala, po njenom mišljenju, trebalo bi jednostavno strpati u neki dom staraca, a mladima prepustiti da normalno žive. - Samo je naša revolucija bila humana i nije definitivno likvidirala ostatke stare vladajuće klase - rekla je Lei kojoj se učinilo da je to već negde čula.

San je počeo polako da joj se spušta na očne kapke. Bila je sigurna da Zoran noćas neće doći. Pokušala je da napravi poslednji čvor u niti svojih misli: ova devojka sigurno je u nečemu bila u pravu. Događaji se tako povezuju i prepliću da u nekom neočekivanom susretu stvaraju logični nastavak jedne celine.

• *

Kosana je zadihana ušla u kancelariju. Bila je uverena da je zakasnila. Nikoga nije bilo. Izvadila je Ekerslija. Čitala je prošlo buduće vreme, ali nije mogla da se koncentriše. Stalno su joj se odvijale pred očima slike sa sinoćnog prijema, pusta ulica Bulevara, noć provedena kod Lee. Smetalo joj je razbijanje kruga u kome se kretala, sve što remeti njen stalni program.

Stavila je ruke na čelo i stegla slepoočnice. Pogled je podigla pre-ma obrvama, a onda u zamišljenu dubinu - jogi-princip koncentracije. Ali slika od koje je htela da pobegne ustalila se u određene konture i boje. Obradovala se kada se Miloš pojavio. Bio je bučan. Ispričala mu je kako je provela noć.

- Što se to meni nije dogodilo! - rekao je smejući se glasno.

- Da sam znao sastav, došao bih i ja. - Zoran Gal, koji je prvi put otvorio varata Kosanine sobe, uključio se u razgovor.

- Suviše ste duhoviti. Tražite nekog?

- Vas, curice. A šta ste mi to preki, stara moja ljubavi? - Kosana je morala da prizna sebi da je Zoran privlačan. Nastavila je da čita Marksa, tamo gde je juče obeležila.

Zoran je prišao i radoznalo okrenuo naslovnu stranicu:

- Mlada dama je marksist?

- Trudite se stalno da budete cinik?

- A u stvari sam?

Kosana je izvadila fascikle sa ugovorima kao da namerava da radi. Htela je da demonstrira svoju nezainteresovanost.

- Žene koje poznajem dele se u dve grupe, ili me obožavaju ili me mrze. Kojoj grupi vi pripadate?

- Onoj trećoj. Totalno me ne interesujete. Ravnodušna sam prema vama.

Snimanje je počelo neuobičajeno rano. Sinoćni prijem pokvario je veče za preferans. Ponoć je bila kasno doba da se započne partija. Objekat je bio spreman.

Lea je kucnula na prozor. Došla je sa foto-reporterom. Kosana je odvela do objekta. Reditelj Vajsmiler bio je još na doručku. Reporter je iskoristio momenat da napravi nekoliko fotosa Pola Vorna pre snimanja. On se žalio Lei da je Beograd skandalozno mrtav grad, da je barski program slab i da nigde nema dovoljno leda za viski.

Pojava Vajsmilera poremetila je mirno jesenje jutro. Uleteo je sa psovkama i vikom. Kosana nije mogla da razabere šta ga je razjarilo.

- Besan je zbog mog fotoreportera - šapnula je Lea. - Kaže da nemamo dozvolu za snimanje.

Kosana mu je prišla, ali on je gotovo odgurnuo rukom i otišao, a onda se preteći vratio i rekao joj da će leteti. Jedva je shvatila da su sve te reči i bes upućeni njoj. Htela je da mu kaže da nije znala da je potrebna njegova dozvola, ali joj je crvenilo koje joj se popelo od vrata, preko ušiju, ka obrvama, steglo grlo.

Vajsmiler je primetio Leu i pošao žurno ka njoj. Kosana je pretrnula. Uplašila se da će viknuti na nju i zažalila što je devojku dovela svojom nepromišljenošću u neprijatnu situaciju. On se, međutim, sagao i poljubio Lei ruku, izvinjavajući joj se rečima da je „nonsens" sve ono što se ovde zbiva. Lea je bila uzdržana i prilazeći Kosani stavila joj je ruku na rame:

- Nemojte da se nervirate. Stari je već dobro povukao od jutros, ako je uopšte i prestajao.

- Đubre kapitalističko! Jednog dana ću mu se osvetiti. Učiniću sve da ga gledam kako se kao crv uvija na zemlji, zajedno s tim kretenom Vornom. - Kosana nije mogla da zaustavi suze. Porazio je taj njegov nadmeni odnos. Nikada joj se niko nije obratio takvim tonom. Lea je želela da je odobrovolji. Pozvala je na ručak i da provedu popodne zajedno kod nje.

- A baba?

- Otišla je kod ćerke i neće se vraćati.

• *

Kosana je prikrivala svoju zadivljenost. Smatrala je da nikada ne treba ispoljavati pravo raspoloženje. Cvetni čaršav kojim je Lea zastrla sto, zdele iz kojih je služila salatu, cveće u sobi, aranžirano u prekrasnim bojama, kao i njena sama pojava, davali su starom, crvotočnom nameštaju, sa sivim mermernim pločama, svežinu i obeležje ličnosti. Nije bila sigurna da li je na Leinim usnama zatitrao prezrivi osmeh kada je umočila hleb u salatu i nagnula činiju da ispije sok od salate, što je najviše volela. Došlo joj je da ga tresne Lei u lice i izađe iz sobe. Možda joj se to samo pričinjavalo.

Topla kafa iz tankih kineskih šolja povratila joj je raspoloženje. Napolju se smračilo. Oblaci su se nisko spustili. Tek što nije grunula kiša. Da napusti ovaj raj i ode u Dom? Skinula je sandale. Lea je pitala da li želi da se tušira.

- Pa juče sam se tuširala, neću valjda svaki dan! - rekla joj je osorno. Lea je otišla u kupatilo i uskoro se čuo mlaz vode. „Zbog ovakvih nema vode u Domu", pomislila je Kosana. „Dva puta dnevno se kupa. Gluposti."

Prenulo je zvono telefona. Poznala je Zoranov glas:

- Gospođica Lea?

- Gospođica se upravo tušira.

I Zoran je prepoznao Kosanin glas:

- Mogu li da budem pozvan na kafu?

- Baš smo je popili ali verujem da će je gazdarica rado za tebe skuvati ponovo.

- A ti, bi li ti skuvala za mene?

- Ja sam ovde dođoš - rekla je Kosana i spustila slušalicu.

Nije želela da joj Zoran pokvari ovo ugodno popodne. Lea je bila veoma uznemirena kada joj je kazala da je telefonirao Gal. Ljutilo je što ne zna da li će doći ili ne.

- Šta te briga - rekla joj je Kosana. - Ako mene pitaš, zgodnija si ovako kad nisi prefarbana svim bojama, ako ti uopšte možeš to biti.

- Čini mi se da se ova vaša primedba ne odnosi samo na kozmetiku?

- Možda i ne. A da li je vama uopšte važno šta ja mislim?

- Obično mi je važno šta misli moj gost. Ne zovem bilo koga u kuću.

- Ne bih rekla. Ja bih, recimo, ovog što sada dolazi, ukoliko dolazi, uvrstila u bilo koga.

Lea je zapazila da Kosana suviše brzo procenjuje situacije i ličnosti, da joj nedostaje životno iskustvo. Znala je da ona sama ne može biti svesna toga. I njoj samoj činile su se sada mnoge sopstvene opservacije, doduše prećutane, ali sročene, naivnima. Nikada nije bila tako samouverena kao u vreme kada je počinjala da radi. Nije bila sigurna u svoje sposobnosti i vrline, ali je duboko verovala da je njen smisao da izmeri puls atmosfere izoštren.

Dolazak Zoranov poremetio je njen mir. Kosana je bila iznenađena Leinom nespretnošću. Njeni pokreti izgubili su ležernost. Uzela je Hesea da prelista. Pokušala je da pronađe ono što joj je Lea pročitala, ali nije uspela. Smetao joj je Galov pogled. Stalno se sme-škao i odmeravao je. Lea je izašla da skuva kafu.

- Znao sam da ću te naći ovde.

- Mene? Što bi se nadao da ćeš mene naći? Kakve su to gluposti? Kada se Lea vratila Kosana je ustala da pođe.

- Kuda se žurite?

Ustao je i Zoran. Kafu je popio stojeći. Kosana je želela da ih ostavi nasamo, a učinila je baš suprotno. - Hoćeš li i ti sa nama? - videla je da je izgovorila pogrešne reči jer nije nameravala da krene sa Zoranom nekuda. A sada je izgledalo da ga je baš ona povela.

- Ne - rekla je Lea tiho.

Na ulici je vladao neki čudan mir. Nisu stigli do druge strane ulice kada se podigao visok oblak prašine sa gomilom prljave hartije i plastičnih otpadaka. Zoran je u skoku prebacio svoju vindjaknu preko Kosanine glave, obgrlivši joj ramena. Uleteli su u bioskop Union na uglu Beogradske i Aleksandrove ulice.

Kada su ušli u salu, išla je špica Čuhrajevog filma „Ždralovi lete". Oči su im svikle na pomrčinu. Seli su u prednji red, tamo gde je bilo praznih mesta. Kosana je zapazila da je Galova ruka još uvek na njenom ramenu. Oko njih su sedeli vojnici. Već nekoliko dana nije pomislila na Miluna. Izvukla je rame pod Zoranovom rukom, ali nije mogla da se koncentriše na film.

Kiša je lila kao iz kabla kada su izašli napolje. Spustili su se do Ta-šmajdana. Zoran je opet prebacio ruku preko njenog ramena, pridržavajući vindjaknu da bi je zaštitio od kiše. Kod Taša je uhvatio za ruku i poveo sobom uz stepenice.

- Nemoj da se plašiš - rekao je - vodim te samo na večeru. Kelneri su bili izuzetno ljubazni prema Zoranu Galu. On je iz džepova vadio zgužvane desetohiljadarke i gotovo ne gledajući ih, tutnuo bi im u ruku. Boca crnog vina, meso na žaru i neke reči pesme dopirale su do njih: „Svaki zvuk tih žica ima neku tajnu moć".

- Da li ti je iko rekao da si lepa?

Kosani se učinilo kao da zaista prvi put takvo pitanje čuje. Pogledala ga je. Njegove velike nasmejane, zelene oči koje je toliko puta videla na naslovnim stranama u izlozima kioska bile su pred njom. Ustala je. - Hajdemo - rekla je i ne sačekavši da Zoran ustane.

- Šta ti je odjednom? Šta sam to ružno rekao? - pitao je. Kosana je strčala niz stepenice.

- Čekaj da uzmem kišobran. Gore imam sobu. Da te otpratim?

- Ne - rekla je Kosana i potrčala prema Domu. Ostao je da gleda za njom.

• *

Lea se skupila u jednom uglu otomana. Nije znala da praznina može da bude tako velika, veća od nje same, tako da je progutala. Gubila se u svojoj tišini. Svaki mišić, vlas na glavi, bili su joj opušteni. Nije palila svetlo, niti se presvlačila. Vreme je proticalo, a ona je pomišljala samo na jedan pogled Zoranov, iskosa, upućen Kosani. Znala je da on još uvek negde traje, u nekoj bioskopskoj sali ili kafani. Od te pomisli osećala je gotovo fizičku bol. Ljubomora? Samo kada bi došao, kada bi mu sve rekla, kada bi mu ispričala koliko joj je potreban, da više ne ume da živi bez njega. Nijednom mu nije rekla da ga voli. U ovoj sobi, kod njega u hotelu, koliko puta je pitao da li ga bar malo voli. Ona bi samo stisla usne i ćutala. Da li je tada bila svesna koliko joj je stalo do njega ili je to tek sada shvatila? Možda on samo pokušava da je učini ljubomornom?

Pri svem ovom razmišljanju ni jednog momenta nije isključila svest koja je potsećala da je Zoran jedan mali, sujetan glumac, bez velikog obrazovanja, pa čak i bez posebnog talenta. Njegov glavni argument bila je privlačnost, pokreti kao u mlade zveri. Nikada nije uspela da s njim ozbiljno razgovara. Njihovi susreti bile su kratke pauze njegovih snimanja i partija preferansa. Htela je da upozna njegov unutrašnji svet. Bila je to prva ličnost za koju se ona fizički vezala. Počinjala je da razume svoje ćutanje kada je pitao da li ga voli. Znala je da ne sme ni za koga da se veže, zapravo da više nikoga ne sme da izgubi. Kada je Zoran pozvao da s njim pođe u Italiju, gde je trabalo da se snima enterijer, nasmejala se gotovo obesno. To ga je naljutilo. Rekao joj je da je ona jedina žena koju je pozvao da pođe sa njim na put, a ona to prima s potsmehom.

Ljubav, sada je sasvim bila sigurna u to, postaje bolest sa pravim simptomima: povišena temperatura, depresija, gubljenje apetita i interesovanja za bilo šta. Zato nije ni želela da se stvarno zaljubi. Pla-šila se da stekne porodicu, da je ponovo ne bi izgubila. Događaji, oni svakodnevni, beznačajni, rad, pisanje, bio je to jedan konglomerat, kao izolacija od bilo kakvog razmišljanja o budućnosti. Samoću je sada osećala kao oštar bol u grudima, kao strašnu želju da se izvuče iz lavirinta. Utonula je u san.

• *

Trebalo je samo da pronađe otvor od nekoliko cigala na zidu u puzavici i da prođe u drugo dvorište kod Kajčeta. U njenoj letnjoj kuhinji mirisalo je na tek ispečene kolače. Po zidovima su visili šareni sudovi. Lea je provirila kroz čipku na staklenim vratima. Cvokotala je od zime. Provela je celo popodne i noć u grmu jasmina. Tamo je bilo nje-no tajno sklonište kada su igrali žmurke. Dugo su dopirali povici, nemačke reči, njoj nerazumljive, i majčin plač. Čak i u snu, osećanje, koje se nije gubilo za svih ovih dvadeset godina, bila je tuga što su oni nestali, ne znajući da se Lea spasila. Otišli su s brigom da je sama u svetu, a ona je preživela. Nisu to saznali. Zakucala je tiho na Kajčetova vrata još jednom. Kajče nije imala dece i uvek je pozivala Leu k sebi, zatrpavajući je kolačima i šarenim tkaninana za lutku. Iz svog skloništa čula je njene korake, kloparanje potpetica na papučama i škripu vrata. Zakucala je tiho još jednom. Kajče je, mogla je to dobro da vidi kroz belu zavesu, polako ostavila na sto činiju koju je držala u ruci. Lea je već videla kako prilazi vratima i osetila toplotu njenog tela dok je privija uza se. Čeznula je za njenim naručjem. Ali u kuhinji je bilo tiho. Lea je prislonila nos na staklo. Kajče je nestala. Videla je crnu traku otvora od vrata ostave kako se čas povećava, čas smanju-je. Polako je prošla kuhinju i otišla do prozora špajza. Uspela se na usku ivicu zida i promolila glavu kroz mrežu. Kajče je stajala, naslonjena uz kuhinjska vrata. Njen razrogačeni pogled nad otvorenim usnama pretio je da se prelomi u vrisak. Lea je pala sa prozora. Obrisala je prašinu sa suknje i vratila se kroz otvor u svoje dvorište. Neki ljudi razvlačili su njihove stvari. Videla je široku fotelju s crvenim lišćem. Dva nemačka vojnika iznosila su beli orman iz očeve ordinacije. Instrumenti su ispadali, uz zveket, na beton. Lea je zapušila uši. Skinula je žaket i zubima otkinula konac kojim je bila prišivena žuta šestokraka. Bacila je na zemlju i ponovo se uvukla u Kajčetovo dvorište. Pogledala je prema kuhinji. Stala je kao ukopana kada je ugledala Kajče kako izlazi sa šerpom u kojoj se pušilo tek svareno mleko. Nikada u životu ni kasnije nije tako čeznula za šoljom toplog mleka. Prestala je da diše, ali je znala da će Kajče ipak pogledati prema otvoru na zidu. Gotovo da je čula: „Jel' to moj mali hrčak, moja ljupka veverica?" Umesto to-ga susreli su im se pogledi. Kajče je ispustila šerpu s mlekom i ono se uz tresak prolilo. Još jednom su im se sreli pogledi i Lea je u dva skola bila na ulici. Trčala je. Gledala je u asvalt. NIje želela da ikada u životu vidi bilo koga sem svojih dragih, dragih, dragih… Suze su joj se kotrljale niz obraze. Neko je dograbio za rame. Vrisnula je.

- Dete, kuda ćeš? - Blagi glas i nasmejano lice učinili su joj se po-natim.

- Gospodine - rekla je tiho - znate li gde je logor za Jevreje?

- Tiho, tiho, dete. Ne pitaj takve stvari. Ti si mala Štraserovih? Pođi, povešću te svojoj kući.

- Gde je logor? Hoću kod tate. - Mama joj je rekla da, ukoliko primeti da dolaze kod njih Nemci, pobegne kod Kajčeta. Levijeve su već prethodnog dana odveli. Videla je to. Otac se nadao da će njega poštedeti zato što je lekar. Spazila je iz svog skrovišta kako ga je jedan vojnik munuo kundakom u slabine. Stidela se što nije prišla i udarila ga kamenom po glavi. Provela je celo popodne i noć u grmu. Majka je pogledala sa osmehom prema njoj. Nadala se da je Lea u svom skrovištu. Sada je htela k njoj.

- Dete moje - rekao joj je čovek koga je ponekad videla u očevoj čekaonici. - Tvoje su, na žalost, jutros deportovali zajedno sa Levijevima. I tako ne bi mogla više da ih nađeš.

- Šta to znači deportovali?

- Otputovali su, a kuda, to sam Bog zna. Pođi sa mnom.

Kada su, posle krivudavih uličica s kaldrmom ušli u cvetno dvorište, čovek joj je rekao da pričeka napolju. Posle dva-tri minuta vratio se po nju. Jedna ljubazna žena pomilovala je po kosi i dala šolju toplog mleka i parče proje. Lea je dobila groznicu. Nije primećivala ka-da se smenjuju dan i noć i nije znala koliko je vremena prošlo. Ljubazna žena, čije ime nikada nije čula, ulazila je tiho na prstima, presvlačila je, brisala ubrusom i navlačila čarape, utopljene u crveno sirće. Jednom je prošaptala: „Plašim se da imaš zapaljenje pluća, ali ne smemo da zovemo lekara. Moraš da budeš dobra i da popiješ ove pilule, da bi ozdravila."

Lea je govorila samo u snu. Čovek koji ju je doveo seo je jednom na njen krevet i uzevši joj ruke u svoje velike šake rekao: „Moraš biti pametna, dobra devojčica, baš kao što bi to tvoj otac želeo. Probaj da stegneš zube i u snu tiše plačeš, da ne zoveš tako glasno mamu, kao što si pažljiva kada si budna. Mogao bi neko iz komšiluka da nas prijavi, a onda bismo svi stradali." Objašnjavao joj je da su takva vremena došla i da su oni nesrećni što ne mogu da se ponašaju kao što bi to trebalo i kako njen otac zaslužuje. Lea mu je rekla da ona to zna. To su bile jedine reči koje je svesno progovorila i „Hvala" kada su je u zoru probudili, da bi pošla na dubravu. Žena joj je spakovala zavežljaj i poljubivši je u obraz, mahnula, kada se popela u čeze. Kočijaš joj je podvio grubo ćebe pod noge. Mirisalo je na štalu. Zavezali su joj maramu preko usta. On je uzvikivao stalno „'Ajs, Zekane, brže Zekane", dok su izlazili iz Senova.

• *

Došli su prvi jesenji dani a s njima i kiša. Kosana je htela da ode svojima u selo da donese tople haljine, ali više nije mogla da zamisli dan, proveden bez Zorana. Svako veče odlazila bi k njemu u hotel. Spremila bi večeru, a onda bi joj on stavio glavu u krilo i pričao kako je odrastao sam, bez roditelja, lutajući od doma do neke porodice. Odasvud je bežao, ne znajući ni sam zašto. Nisu bili loši prema njemu, ali on, prosto, nije mogao nigde da se skrasi. Želeo je da postane avijatičar, no nije izdržao test. Patio je od jake vrtoglavice. Radio je kao kurir u direkciji fabrike rashladnih uređaja. Oni su mu plaćali večernju školu. Onda je jednom slučajno, dok je prolazio Krunskom ulicom, prošao kraj njega automobil. Neko mu je tutnuo u ruku, iz tih kola, cedulju sa pozivom za probno snimanje. Otišao je sa drugom u Košutnjak, tek onako, i dobio glavnu ulogu. Ne da statira, već glavnu ulogu! U njegovom preduzeću nisu verovali. Direktor nije hteo da mu odobri otkaz. Dve godine su mu plaćali srednju ekonom-sku školu. Sve mu se to činilo neozbiljno. Nudili su mu da upiše i fakultet. Imali su poverenja u njega, ali eto, pored stotine mladića, po-znatih glumaca i studenata sa akademije, baš su njega odabrali. Onda su počeli intervjui, fotosi, autogrami. U početku su ga zvali na probna snimanja za druge filmove. Kasnije su mu samo slali telegra-me sa plaćenim odgovorom: da li prihvata ponuđeni ugovor. Po Ko-saninom mišljenju, on je suviše olako prihvatao uloge, ne čitajući scenario, ne znajući ništa o reditelju. Nije ga čak ni honorar intereso-vao. Stihijski je leteo iz filma u film, bančio, kockao se.

Iako je od prvog dana, kada se s njom upoznao, Zoran potpuno izmenio svoj način života, tvrdeći da je ona prva devojka koju zaista voli i da je čeznuo za domom kakav bi njih dvoje mogli da stvore, Kosana je pretpostavljala da je to refren u svakoj njegovoj ljubavi. Bila je skeptična, ubeđena da će vrtlog za kakav nije slutila da postoji, bar ne za nju, ubrzo stišati. Prihvatila je Galov način života, ne misleći na sutra. Strepela je od Milunovog povratka iz vojske. Zoranova blizina, njegov pogled, dodir, rušili su sve što je ona smatrala svojim principima. Živela je kao u nekom snu. Na njene knjige popadala je prašina. Ujutru joj je bilo teško da ustane.

Jednog je dana pokupila sve svoje stvari iz Doma i preselila ih u hotel kod Zorana. Zatekla je tri Milunova pisma, ali ih nije otvorila.

Sobarice su je ljubopitljivo gledale, došaptavajući se. Portir joj je uvek davao do znanja da joj čini izuzetnu uslugu kada joj daje ključ od sobe. Zoran je samo mahao crvendaćima, rasipajući ih nemilice i sva vrata su se, uz osmeh, otvarala. Njoj čak ni to nije smetalo. Bila joj je smešna i sama pomisao na strah i stid koji je osećala kada bi pretpostavljala da neko sumnja da su ona i Milun spavali. U Filmskom gradu je potpuno otvoreno pred svima, čak i ne primećujući, govorila Zoranu da će ga čekati u sobi, gore. Ljubav je jednostavna, sada je to znala, ali dok je čovek ne upozna, svega se plaši i sve mu smeta. Prava ljubav te barijere ruši. Niko sem Zorana nije postojao. Likovala je što je ostavio sve devojke zbog nje, čak i Leu Štraser. Ponekad bi za njima trčale devojčice, tražeći autograme. Pisma koja je dobijao uopšte ga nisu interesovala. Kosanu je čudilo što mu pišu čak i neke koleginice, poznate glumice, pozivajući ga da dođe na prijem, rođen¬dan, da izađu zajedno. Milica Savić, njegova partnerka iz prethodnog filma, pisala mu je sa nekog snimanja otužna pisma, pozivajući ga da dođe k njoj na vikend, ogavno ga podsećajući na noći koje su provodili zajedno. Gal bi joj pročitao nekoliko reči, a onda bi bacio pismo, smejući se glasno. Nije hteo ni da pročita do kraja. Sem za organizatora filmske ekipe, ni za koga nije bio u hotelu. Odbio je čak i televizijsku novinarku iz zagrebačke emisije „Ekran na ekranu" koja je zbog njega doputovala u Beograd. Rekao je Kosani da joj prenese da on nema šta da izjavi za televiziju i neka razgovara sa gospodinom Vajsmilerom ili Vornom, on je tek druga violina u tom filmu i sem onih scena koje su snimili u Košutnjaku, on nema šta da kaže. O filmu zna ma-nje od nje, ali sudeći po svemu, biće to prava lakrdija. Naravno da je Kosana prenela to na prikladniji način. Zamerala mu je što tako nepromišljeno postupa, jer televizija ima ogroman auditorijum koji će jednom poželeti, ali, ako se ovako ponaša, svi će ga omrznuti.

„Važno je da me ti voliš", govorio je, ali uvek s prizvukom neverice. Nije se više kockao. Bez nje nikuda nije odlazio, a ona je prezirala sve te prijeme i pijanke na kojima se skupljao ološ. Kosana je postala njegov glavni i jedini konsultant. Razmatrali su dva nova projekta koji su mu ponuđeni. Jedan je bio s debitantom, rediteljem. Kosana je videla njegov dokumentarac na prošlogodišnjem Festivalu kratkog filma. Bio je veoma dobar. Druga ponuda bila je, opet, neka ko-produkcija, gde je Zoranu nuđena druga uloga, s nekim mladim redi-teljem. Kosana bi uveče, kada se vraćala iz Košutnjaka, uz rečnik, probala da prevodi Zoranu scenario, ali on bi zaspao već posle de-setak minuta. Ostavio joj je da sama odluči vredi li što, jer kako je govorio, on i ovako ne može da proceni. Jedino zna da li mu se go-tov film dopada ili ne, a i to nije umeo da protumači - zašto. Često su odlazili u bioskop i ako bi bila neka psihološka drama ili ozbiljna politička tema, ma kako film bio dobar, Zoran bi zaspao. Podsećao je na Miluna, sem što Milun nije umeo da zaspi dok ne legne, ali, obojici je mogao da se dopadne samo kaubojski ili akcioni film. Čak ni drama o nekom sportskom asu, bokseru, nije mogla da ih zabavlja. „Sport je sport", govorili su, a film je nešto drugo, nisu voleli ka-da se pojmovi mešaju. Ni Zoran, kao ni Milun nije ništa, sem sport-ske strane u Listu, pratio. Ona bi pokušala neki put glasno da mu či-ta filmsku kritiku ili rubriku o filmu, ali i to ga je gnjavilo. Neki članak iz unutrašnje politike, ili spoljne, nije smela ni da mu pomene. Ako se nešto događalo, samo bi je pitao da li će biti rata.

Takav je bio i Marko, njen brat, dok sam nije počeo da se bavi politikom, a kakav je sada, to nije mogla ni da pretpostavi. Ponekad, kad bi se sreli, pružio joj je ruku kao da su poznanici. Učtivo bi je upitao da li je dobro, da li joj nešto treba, a onda se izgovarao hitnim poslom i sa jednim ovlaš „što ne navratiš", mahnuo bi joj rukom. Roditelji ga nisu interesovali. Grizla ju je savest što im ne piše, sada, ni ona. U poslednje vreme, kada je odlazila kući, izmišljala je kako ih je Marko mnogo pozdravio, kako deca pitaju za njih. Stari nisu mogli da napuste stoku ni za jedan dan, sada su bili sami, a ona ih je zago-varala kako će Marko uskoro doći, samo da mu se završe izbori, pa kako će ih pozvati čim mu bude gotov stan. U stvari je strepela da ne banu kod njega jednog dana, a da snaja ne bude sa njima hladna kao što je s njom. Najviše se plašila dečjeg ponašanja, jer su bili tako vaspitani, da rođaci za njih uopšte ne postoje.

Često joj se činilo da su muškarci doveka nezreli dečaci. Čak i njen otac, iako je bio pravi gospodar u kući, nijednu stvar nije umeo da odluči bez svoje majke, dok je bila živa, a kasnije bez njene majke. Uvek je ona rešavala šta će od stoke ostaviti za priplod, a šta prodati, da li će zasaditi maline tamo gde je ranije bio kukuruz; kakav ugovor da sklope sa zadrugom; koji fakultet ona i Marko da upišu… Naravno, ako nešto ne bi bilo u redu, ona bi bila jedini krivac za sve. Na nju se drao, pretio joj da će je oterati od kuće. Ponižavao je pred decom. Ona je čak bila kriva i ako se nešto loše sa decom događalo. Kada bi se Marko kasno vraćao kući, ili gotovo udavio u reci, pa su ga neki seljani doneli kući, nju je prebio. No, ona, njena majka, i pored toga, imala je neko razumevanje za njega, kao da je nedoraslo dete. Isto ga je timarila, kao i Marka koji je jednom otrovan od ve-štačke rakije, tri dana ležao. Samo joj je bilo važno da otac ne vidi, a njega je s nežnošću prala i ocu govorila da je stomačni grip. I on, ma koliko puta bio pijan, nije shvatio da mu se sin ožderao, već je poverovao majčinim rečima da ima sunčanicu, a da je smrad u sobi od vinskog sirćeta kojim Marku skida visoku temperaturu. Kosanu je ljutilo njeno ponašanje. Zašto im nije podviknula, što Marka nije, pijanog, izbacila iz kuće, zašto ocu nije vraćala šamare? Bila je snažna žena. „Videćeš, ćerko, kad odrasteš, pa imaš čoveka i sina, onda ćeš tek da upoznaš muškarce, to su ti doveka deca", govorila je Kosani, koja je bila preke naravi na oca, i proletos, kada je potegao kaiš na majku, izvadila kuhinjski nož. Bio je zapanjen. „Ja ću ti suditi, ako majku ne ostaviš, nikada više da nisi podigao ruku na nju", siknula je. Odonda je otac promenio ton u razgovoru s njom. Kao da je se plašio. Ne da mu ona nešto ne učini, već njene preke naravi, jer je sebe u njoj prepoznao. Majka ju je prekorila, a Marko pretio da će je on izlečiti, ako otac neće, od ženske histerije, no nikada nije smeo da joj priđe, čak ni kada su deca bili, jer je imala čeličnu ruku. Zoran je podsećao i na Miluna i na njenog oca i na Marka, ili je to bilo ono „Shvatićeš kada budeš imala čoveka."

Želela je da bude potpuno sigurna da ga je slomila, da zavisi od nje. I pored užasne snage kojom je privlačio i privrženosti za nju koju nije prikrivao, znala je da nikada, ni od njega ni od nekog drugog čoveka neće podnositi nikakvo poniženje.

Trgla se iz sna. Čula je pod prozorom Milunovo zviždanje. Bila je sigurna da joj se ne pričinjava. Probudila je Zorana, ali on ništa nije primetio i bio je uveren da se njoj to čini. Ustala je i, ne paleći svetlo, prišla prozoru. Pomakla je zavesu i skoro pala. Iako je bio mrak i teško bi moglo da se pretpostavi da je Milun baš u njen prozor, od svih hotelskih, gledao, ona je osetila to kada su im se pogledi, ispod krošnje drveta, gde je u senci stajao, sreli.

Dopuzila je do kreveta i drhteći podvukla se pod pokrivač kraj Zorana. - To je on - šapnula je, ali Zoran je samo nešto promrmljao i nastavio da spava. Milunovo zviždanje, uz sitno rominjanje kiše, delovalo joj je kao cviljenje šakala, tiho i prodorno, od čega joj se ježila koža. Strepela je da ne upadne kod njih u sobu. Proveravala je da li su vrata zaključana, osluškivala korake u hodniku. Više ga nije videla, tako da je i ujutru poverovala da je to bio samo ružan san. Sada se kajala što mu nije pisala, znala je da tih dana treba da se vrati iz vojske, jer su mnogi regruti, statisti, došli kod nje da se raspitaju, da li će se još snimati masovne scene. Zoranu je prve večeri ispričala sve o Milunu, ali on se uvek šegačio, govoreći da bi od njegovih de-vojaka mogao čitav vod da se oformi, ali da on ne misli da od toga treba praviti novi scenario. „Bila si njegova, a sada si moja. Ako to hoćeš i dalje biti, nema problema", tako bi se svaki njihov razgovor o Milunu završavao.

Osvanulo je tmurno jutro, zavladala je prava jesen, a Kosana još uvek nije kupila čarape. Navukla je Zoranov zimski pulover i krenula u Košutnjak. Nije htela da ga budi. Sinoć se kasno vratio, imao je nadsinhronizaciju, što je užasno mrzeo.

Silazila je niz stepenice kada je odjednom Milun, kao da izvire iz zemlje, banuo pred nju. Zapanjilo je njegovo bledilo i oči koje su plamtele. U početku je micao usnama, ali glas mu nije izlazio, a on-da je provalilo: - Ti si, ti si - izustio je - jedna gadura. Prostituišeš se po hotelima s barabama, a ja sam hteo da se ženim sa tobom."

- Nazivao je propalicom, probisvetom.

Da se nije tako brutalano ponašao, možda se Kosanin strah ne bi rasplinuo. Ovako, bilo joj ga je žao. Videlo se da ga sujeta razdire.

- Milune - rekla mu je. - Shvati. Volim ga. Između mene i tebe nema više ničeg.

- Ničeg! - dreknuo je raspuklim glasom. - Ničeg? A tolike godine? A naša ljubav? Dete si mi ubila - urlao je. Pozvali su momka iz bara, koji je verovatno tek legao, pa je dremljivo, sav otečen, oblačeći neku prljavu potkošulju, pitao izlazeći: - Koga da sredim, majkemuga? - Koga ti misliš da zajebavaš, tek što sam zaspo! - pretio je i odalamio prolaznika koji je čuo svađu i ušao sa ulice. - Ovog, ovog

- vikala je kuvarica, pokazujući kišobranom na Miluna. Momak je uhvatio Miluna za okovratnik i skoro ga izneo iz hola, kao da je neko dete. Kosana je izašla na zadnji ulaz, prošla pored bazena i otrčala do Palilulske pijace. Pozvala je taksi. Prvi put u životu sama je uzela taksi. Uvek joj je taksi predstavljao strašan luksuz. Sada, sama, na zadnjem sedištu, iako je podrhtavala od hladne kiše i svađe sa Milunom, osećala je zadovoljstvo što sedi sama u udobnim toplim kolima. Kasnila je, što joj se, takođe, nikada nije događalo. Prezirala je ljude koji kasne. Miloš je prvi put danas došao pre nje. U ruci je držao slušalicu:

- Upravo za vas telefon, madam.

- Dušo, ti si? - čula je Zoranov glas. - Kakav je to skandal dole bio? Da te onaj seljak nije povredio?

- Nije on nikakav „seljak" za tebe - rekla mu je ljutito.

- Molim, molim. Ja sam se samo brinuo, jer sam čuo da vas je džentlmen oslovljavao kurvom, pa sam želeo da pitam gde bih mladića mogao da nađem, da mu bacim rukavicu u lice.

- Dosta pozorišta, Zorane. Mladića sam povredila.

- Pardon, madmazel, možda ste mislili da je dosta filma, jer ukoliko se znamo, a znamo se, ja ne pripadam teatru, već kinemato- grafiji.

Kosana prekine vezu. Njegovo večno šegačenje užasno je nerviralo. Nijednu situaciju nije umeo ozbiljno da shvati.

Milunova duboka nesreća, pomisao na njegovo bledilo, na varnice koje su izbijale iz njegovog pogleda, počelo je polako da joj sku¬plja grudi. Nikada nije imao takta. Nije umeo da se ponaša. Ali kod njega je sve bilo pravo, bez lažnih reči, bez teatra.

Pred njom je stajala hrpa ugovora sa statistima. Trebalo je da proveri broj dnevnica i da napiše nalog za isplatu honorara. Enterijer će se snimati u Činečiti, u Italiji. Nudili su joj da pođe kao jedan od organizatora, zajedno sa Milošem koje je kliktao od sreće što putuje. I Zoran je želeo da ona pođe sa njim, ali to nije dolazilo u obzir. Njegov odlazak, iako sa strahom, sada je priželjkivala. Otići će k majci u selo. Ove jeseni prvi put nije bila kod kuće za berbu. Poslali su joj po Mirjani korpu s grožđem, već se uplesnavilo kad je ona uspela da je pronađe. Osećala je gotovo fizičku potrebu za mirisom svoje kuće, za lepim sunčanim jutrom u dvorištu ako ga još bude bilo. Majka će joj peći kukuruz na žaru. Rešila je da joj od prve plate kupi električni šporet, iako je znala da mleko, vareno na ringli, nikada ne može da ima takav miris kao kada se kuva na žaru.

Osećala je potrebu da bude sama, da razmisli o svemu, da se pripremi za izbore za Konferenciju. Predstojalo joj je da nađe posao, da traži stan. Pored Gala to je bilo nemoguće.

Kada se bude stabilizovala, on će se vratiti iz Italije i tada će mo-ći da planiraju, da li će i pod kojim uslovima, ostati zajedno.

To neće biti jednostavno, jer on je imao grandomanske planove. Pominjao je Južnu Ameriku, Brazil. Nije mogao da odluči da li da pri-hvati film u Francuskoj. On je tražio od nje da odluči kuda da krenu. Satima je gledao mape, sanjario o putovanju „autostradom Sunce" kroz Italiju. Govorio je kao da je to već rešeno: „Putujemo od Venecije, pa do Padove. Zadržaćemo se u Firenci. Prespavaćemo u Bolonji". Nikada nije bio u Napulju. Onda bi pevao Fortunelu, uhvatio bi Kosanu i igrao s njom polku. Kosana mu je skupila novac, gotovo oduzela i stavila u banku. On je hteo da bude na njenom imenu, jer se plašio da će ga potrošiti, a sada je već imao dovoljno za audi, što mu je bio životni san.

Kosana ga je ubeđivala da novac uloži u stan, da bi to bilo mnogo pametnije, jer će mu sve pare otići na hotel ili da, bar, iznajmi sobu koju bi mesečno plaćao.

- Jes', pa da mi gazdarica obesi Isusa od gipsa nad glavom i upada mi noću u sobu. Više sam voleo Dom nego te stare veštice, pijavice.

- Samo sam jednu osobu videla sa Isusom - rekla mu je suvo Koasna. Lea je bila jedina osoba na koju je bila ljubomorna i pred kojom je osećala, istovremeno, krivicu.

On je to znao, pa je namerno i ljutio. Kada bi bio siguran da je us-peo da je razjari, što ga je posebno zabavljalo, nosio bi je po sobi i ljubio kao da je dete.

Kosana nikada nije bila van zemlje i nije je interesovala ni Italija ni Francuska, a još manje Južna Amerika. Samo je bila na moru, na školskoj ekskurziji. Prvo svoje letovanje, kada bude zaposlena, pro-vešće na Ohridu. Još kao dete videla je razglednicu sa jezera. Htela je da ode prvo tamo, pa na Planicu ili možda u Kranjsku Goru, da po-novo bude na pravom snegu, jer ga već godinama nije bilo. Prezira-la je snobove koji, kao njena snaja, putuju Jugotursom po belom sve-tu, a da sopstvenu zemlju nisu još upoznali. Uostalom, imala je prili-ke da sretne dosta stranaca na akciji i na snimanju filma. Tuđin je za nju, ipak, ostajao tuđin. Jedino bi zbog jezika otišla, konverzacija je veoma važna, ali odlučila je da kupi Ekerslija u pločama, a da se, čim se zaposli, upiše na Kolarac i na večernjim tečajevima nauči i špan-ski. Francuski je dovoljno znala da uči dalje sama. Podne je već dav-no prošlo. Završila je sve ugovore, Miloš je pozvao da pođu u grad. Zoran se nije pojavljivao, niti je telefonirao. Obično bi, kada ima slo-bodan dan, kao sada, dolazio po nju, pa bi ručali kod Ace Devetke, ali već je prošlo četiri sata, a njega nije bilo. Otišla je do autobuske stanice. Nije imala zgodnu vezu za grad. Trideset trojkom se spušta-la do Zelenog venca. Prošla je kroz podzemni prolaz i otišla trolejbu-som do Slavije. Kiša je rominjala. Žene su već bile u mantilima. Mo-kra vuna džempera podsetila je na štalu. Čeznula je za kućom. Voda joj je ulazila kroz tanke sandale, dok su druge žene, kraj kojih je pro-lazila, bile zaštićene čizmama pod kišobranima. Cvokotala je. Na ug-lu kod Taša gotovo se sudarila sa Milunom. Htela je da prođe, ali on je nije pustio. Preklinjao je da se pomire, da mu oprosti što se ona-ko ponašao. Obećavao je da će preko svega preći, zaboraviti što ga je varala, samo da ga ne ostavi. Plakao je. I ranije ga je videla očajnog, ali nije ni predpostavljala da može ovoliko da pati.

- Ne volim te više. Shvati, to je kraj! - rekla mu je.

- Zašto me ne voliš? - pitao je iskreno, kao da je to najneverovatnija i najbezrazložnija stvar na svetu.

- Jednostavno, iz jednog jedinog razloga. Volim drugog.

- Ti ne možeš da voliš njega, ti voliš samo mene. To ti se čini samo sada, jer je ta bitanga pokušala da iskoristi vojsku. Slušala ga je mirno, ali nije prihvatila da odu nekuda, da sednu i o svemu porazgovaraju. Ostavila ga je na ulici, pokislog, u suzama.

Trčala je Zoranu, brzo, uz stepenište, ali njega nije bilo u sobi. Skinula je mokar džemper i ne svlačeći se, podvukla pod pokrivač. Povremeno bi izvukla ruku da upali svetlo i pogleda koliko ima sati. Bilo je dva po ponoći kada je Zoran bahato ušao, trešten pijan.

- Moja curica je ovde? - pitao je kikoćući se i rušeći sve pred sobom. Saplitao se i psovao dok nije pao na pod. Kosana je ustala. Pokvasila je veliki peškir u kupatilu i skinula ga. Pokušala je da ga snažno protrlja, ali on nije dolazio k sebi. Uspela je da jedno ćebe podvuče pod njega, a drugim da ga pokrije, ali onda je njoj bilo strahovito hladno. Podvukla se pod ćebe kraj njega i provela noć na podu. Ujutru je spavao kada je pošla na posao. Javio joj je telefonom da mora hitno za Zagreb, da potpiše ugovor, odakle će ravno za Rim. Polazio je kolima s prijateljem i nije imao vremena da dođe gore u Košutnjak. „Srećan put", rekla je Kosana, gotovo ne verujući ni svom ni njegovom glasu.

Sledećih večeri čula je Miluna kako zviždi ali joj više nije prilazio. Ona je znala da je negde preko, u Tašmajdanskom parku, da kao zver vreba. Uzela je svoj poslednji honorar, kupila cipele i svrativši po svoje stvari u hotel, spustila se sedmicom do željezničke stanice.

Našla sam se na proplanku zastrtom cvećem i zelenim blagim padinama, mada, da bi se došlo do njih, moralo je da se prođe kroz hodnike pune guste magle… Dobro sam znala put. U jednoj sobi čekao me je moj lekar nasmejanog lica. Delovao je tako sigurno, tako sam se osećala ja u njegovom prisustvu. Ispričala sam mu da sam se spotakla i pala. Posekia sam se na drvo od čega mi je na grudima ostao dubok ožiljak. Dok sam mu to govorila, shvatila sam da je to bilo davno, moj pad. Uplašila sam se da će, ako to primeti, da me izbaci iz svoje ordinacije, a ja sam bila tako usamljena. Brzo sam polomila štikle visokih crvenih sandala da njegova bolničarka ne bi primetila da sam se od udara davno oporavila. Njih je moja priča zabavljala, ali ja sam stalno strepela da će me uhvatiti u laži, pa sam se iskrala. Preskočila sam prag, obrastao zelenom mahovinom. Sada sam poznavala već svaki kutak mračnog hodnika i ne bi moglo da mi se dogodi da se sapletem.

Na proplanku se pojavila mlada žena plavih očiju. Mislim da sam je ranije već negde videla. — Poznajete li ovu šumu? — pitala me je. Tražim neku lepu zelenu poljanu.

— Pokazaću Vam put — predložila sam joj. Ja ovaj kraj dobro poznajem, ali morate paziti, nije bezopasan.

Trčaie smo kroz šumu i ja sam se povremeno zaustavljala da joj pomognem da se ispetlja iz grmova kupina koje su joj se kačile za skute.

— Vaša potpetica — rekla mi je, smejući se. Ispričala sam joj svoju besmislenu priču o lekaru i to nas je tako nasmejalo da sam ja gotovo pala od smeha. Odjednom sam osetila neko ushićenje i želju da trčim, kao nekada, u one dane kada sam sa drugaricama po Bregu tražila ljubičice. Ali ona je nestala, ne osvrnuvši se i ja sam ponovo osetila kako je ožiljak na mojim grudima dubok i bolan.

OSTALI DELOVI KNJIGE Žuti prkos Ane šomlo

POP-ART
KOŠAVA
HIPOKSIJA
ŽUTI PRKOS (integralna digitalizacija)
IZMEĐU ŽIVOTA I PARAGRAFA
ETIKA
U NEKOM DALEKOM GRADU