Kontrolna Tacka

Nenad Daković
Kontrolna tačka
Nazvaću to sasvim neodređeno „to“ što pišem i što ću, verujem, napisati povodom romana Kontrolni punkt (Stubovi kulture, 2011) Davida Albaharija, jer sve je roman što se napiše na nekom (narodnom) jeziku što je i inače lekskografska odrednica ove reči - nazvaću ovo Albaharijevo “punkt“ jednostavno tačka, kao što, uostalom, i sam pisac u romanu - sintagmu Magna Sicret prevodi sa velika tajna, pokazujući čuđenje u pogledu upotrebe stranih reči i jezika kad postoje naše reči i naš jezik, iako nije sasvim jasno šta su to „naše reči“, ili „naš jezik“, odnosno, sam „jezik“ uopšte.

(Nastaviću kad se vratim, ako se vratim)

Kad je Albahari u pitanju, pisao sam, i to nedavno, o zbirci priča Opis smrti i o romanima Mamac i Gec i Majer. Ovde je, naravno, reč o „velikoj tajni“ ma šta to značilo. Ali nastaviću. Bilo bi korisno kad bih bar prelistao njegove knjige eseja Prepisivanje sveta, ili Teret, ali mi one nisu pri ruci, pošto je Albahari pisac sasvim određene poetike, ili definisane poetike, budući da je određena poetička samosvest kon-stitutivno obeležje njegove naracije. I to u toj meri da se majstorova ruka, da se tako izrazim, vidi ili naslućuje na svakoj stranici kao šav ove proze ili narativnih tvorevina.
Uostalom, upravo je ova narativna samosvest, odnosno, metanaracija osnovno obeležje stila koji se u književnosti naziva postmodernom a u filozofiji postfilozofijom. Posle Hegelovih fenomenoloških uvi-da u samosvest filozofije filozofija se nepovratno promenila, kao što je i književnost došla do vlastite samosvesti u pogledu statusa narativnog subjekta, odsustva i metamorfoze fabule i njenog značaja koji naraciju otvara prema ovoj igri bez kodova. To i ovde Albahari radi svesno kao iskusni zanatlija. Prošlo je vreme spontanih improvizacija i u književnosti i filozofiji. Njihov „idealni elemenat“ je stvar zanata a ne spontane improvizacije, konstrukcije a ne na-dahnuća.
Sve se promenilo posle ovih globalnih rekonstrukcija u filozofiji i književnosti. Kao što sam rekao, pre svega, njihov „idealni elemenat“. Albahari polazi od ovih uvida i to u toj meri da i ne skriva svoju poetiku. On jednostavno računa na ovu, kako piše „istu meru zaprepašćenja“ koja se naravno zanatski proizvodi. To nije nedostatak nego vrlina ove proze. U tom pogledu on je na čelu kolone ne samo među piscima na domaćem jeziku. Jer sve ostalo, piše Albahari, „bila je jedna improvizovana i beskrajna frustracija“. Pokazaću to na jednom primeru, do koga je došlo sticajem takozvanih povoljnih okolnosti.
Tako se može videti da je pisac i u ovoj posveti upotrebio zagonetnu i istovremeno kolokvijalnu reč „punkt“ iako bi, po mom mišljenju, reč „tačka“ više odgovarala, pošto je postojanje „kontrolne tačke“ i u manjoj meri - obrnuto - „tačke kontrole“ ne samo razumljivija - nego i osnovna tema ove proze, koji menja njen kontekst i smisao gotovo za čitav ugao. Pored toga „kontrolna tačka“ uopšte nema dnevno politički smisao koji „kontrolni punkt“ svakako ima.
Jer, evo šta je Albahari napisao u svojoj posveti: „Maji Daković - koja čita tako da je nijedan punkt ne bi zaustavio“. (Maja je moja starija kćerka koja i sama piše a ovu crtu i reč „punkt“ napisao je sam Albahari koji očigledno nije imao u vidu reč „tačka“ koja ima sasvim drugi kontekst a možda i smisao, kao što sam već rekao) To kako verujem znači da ova „velika tajna“ o kojoj piše Albahari menja smisao u zavisnosti od toga da li pisac Kontrolnog punkta upotrebljava reč „punkt“ ili reč „tačka“. Jer, pitanje o postojanju „kontrolne tačke“ nije identično sa raspredanjem priče o „kontrolnom punktu“. Jasno je da prvo pitanje ima veći ontološki (filozofski) značaj u odnosu na drugo u kojem dominira strateški, odnosno, vojni (ratni) značaj „kontrolnog punkta“ i potencijalnog rata koji postaje njegov prirodni kontekst. Iako problem pisanja ili naracije shvaćene kao „začarane šume“ u oba pristupa ostaje na snazi.
Jer, „kome je bio potreban taj punkt i šta je on kontrolisao?“, pita Albahari. Šta ako kontrolni punkt, odnosno, tačka ne postoji? Šta ako Top Sicret ne postoji? Ogromna tuga, kako piše Albahari, lebdi nad ovim pitanjima jer danas još uvek razmišljamo u „utabanim kategorijama“. „Jezik u kome nema tajne nije dobar jezik“, napisaće ovde moj prijatelj i pisac. „Još malo pa ćemo ostati bez jezika“, upozorava nas Albahari.
Tako sam pisac sasvim lucidno, radi neupućenih svoj roman određuje kao „komediju zabune“ za-činjenu izvanrednim literarnim „koještarijama“, kako ih sam naziva, poput one „da sve to postoji, samo nema ko da nam ispriča“. Pošto su „reči nekad samo smetnja i ništa više“.
Ako je struktura priče ili naracije, same filozofije, otkrivena kao „prelazak granice i sigurnost kuće, ako put uopšte postoji“: šta bi se desilo da nema „kon-trolnog punkta“ ili „tačke“ jer mi ne umemo da mislimo u konačnosti.
O tom začaranom mestu na ovom „kontrolnom punktu“ čija je struktura ipak otkrivena u post-književnosti i postfilozofiji Albahari će na kraju (ako ima kraja ili tačke?) zapisati: „Svi su dani bili isti ma koliko se smrti u njima međusobno razlikovale. Mada, kad se bolje razmisli upravo su sve smrti iste, jedino se svima jednako dešava smrt. Kao što je pevao pesnik: „Doći će smrt i imaće tvoje oči’“.
Da li je Bodrijar bio u pravu tvrdeći da je sub-limacija smrti moguća jedino u poeziji?
Kako to?
I na kom kontrolnom punktu?

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License