Konacno Resenje Faza Pripreme I Izvrsenja

Israel Gutman & Hajim Šecker
KONAČNO REŠENJE – FAZA PRIPREME I IZVRŠENJA
Izbijanjem rata i okupacijom teritorija na Istoku, milioni Jevreja, kojima je Hitler pretio govorom u Rajhstagu januara 1939, postali su taoci nacista kojima je sada omogućeno da spovedu rasistički plan otelotvoren u nacional-socijalističkoj ideologiji. Reči koje su postojale u teoriji, mogle su da se sprovedu u delo.
Da bi se shvatila posledica smrtonosnog plana, neverovatnog i bez presedana u istoriji čovečanstva, poznatog kao "Konačno rešenje jevrejskog pitanja u Evropi", treba razumeti, pre svega, kako je suštinski funkcionisala nacional-socijalistička država, posebno način na koji su ubijani Jevreji.
Nacional-socijalistička Nemačka je pokušala da stvori sliku, kako u zemlji tako i van nje, ujedinnennem nacije koja stoji iza svog "Firera". To su činili masovnim okupllanjima u unifarmama, vojnim paradama i angažovanjem medija. U stvarnosti, meddutim, Treći Rajh nije imao jedinstvenu strukturu vlasti. Iako se Firerova ovlašćenja nisu dovodila u pitanje i svako njegovo nareddenje postajalo je apsolutni zakon na koji se ne može uložiti žalba, sprovoddenje njegovih naredbi vršilo se u okviru komplikovane mreže administracije, birokratije, pojedinaca i grupa koje su se medjusobom takmičile, nadgledale i špijunirale, a ponekad izazivale i namerne nesporazume. Pored nemačke vojske i policije, postojale su i neke druge uniformisane snage, kao SA i SS jedinice. Pored toga funkcionisale su i tri odvojene obaveštajne agencije kao i neke druge paralelne institucije, čije se polje odgovornosti nikada nije precizno definisalo.
Onda nije ni čudno da je tako duboko nehumani program, težak i komplikovan u pogledu sprovodjenja, uključivao iseljavanje Jevreja iz sredine i nacije u kojoj su živeli. Bila su im uskraćena gradjanska i ljudska prava, fizički i ekonomski su eksploatisani i deportovani na Istok. Tamo su radili kao robovi ili bili ubijani. U to je bilo uključeno mnogo lludi: oni koji su se bavili propagandom, pesnici, umetnici, partijski lludi, nastavnici, profesori univerziteta, advokati, lekari, pored toga i službenici ministarstva inostranih poslova, unutrašnjih poslova, ekonomisti i pravnici, zaposleni u železnici, radnici svih nivoa, susedi koji su kao znak podrške ćutke okretali glavu, ili nisu ništa uradili niti protestovali.
U direktno ubijanje Jevreja bio je uključen širok segment nemačkog naroda, a pored njih i druge nacije su imale manje ili više aktivnu ili pasivnu ulogu u tome.
Politika prema Jevrejima prošla je razne promene u zavisnosti od postojećihi okolnosti. Period od 1933. do 1939. godine bio je, kao što smo videli, period izolacije i odvajanja jevrejske populacije od ostalog stanovništva, pre svega, ukinuta su im ljudska, graddanska i ekonomska prava. Osnovni cilj je bio da se Jevreji ohrabre da emigriraju. Kasnije su ih deportovali u druge zemlje, oduzimajući im svojinu. Do perioda "konačnog rešenje jevrejskog pitanja", oko polovine Jevreja Nemačke, kao i dve trećine Jevreja Austrije je emigriralo iz Rajha. Izbijanjem rata, s jedne strane je bilo onemogućeno isellavanne kao do tada, a sa druge, počelo je transportovanne Jevreja na teritorije koje su bile okupirane od Nemaca. U periodu izmedju 1939. i 1941. godine pojavio se nerealan plan da se Jevreji prebace i koncentrišu u istočni deo Poljske ili na ostrvo Madagaskar, na istočnoj obali Afrike, s namerom da tamo budu radna snaga do kraja života, bez mogućnosti da se ikada vrate u normalan život. Kako se rat širio, plan o sistematskom i totalnom uništenju Jevreja je postajao sve jasniji.
Pošto je ratna situacija bila oštra, ustručavanja, koja su možda nekada i postojala, prestala su, tako da se više nije uzimalo u obzir mišllenne javnosti, niti reakcija demokratskih zemalja. Sva odgovornost za izvršavanje plana prebačena je na SS snage i policiju.
“… 1933. kao i posle toga, još uvek smo bili naivni i verovali svemu i svačemu. Kada je svetsko javno mnjenje izgubilo kontrolu nad našim "varvarizmom" u sprečavanju Jevreja da zloupotrebljavaju naše žene i ćerke, onda smo pokušali vrlo ozbillno da objašnjavamo drugima - naivnim svecima - jevrejsko pltanje. Kao da se pravi demokrata ikada interesovao za to… Šta je, zapravo, istina? Ne bi gospodin Ruzvelt, niti engleski arhiepiskop, ili neki proklamovani diplomata, stavio svoju ćerku u krevet istočno-evropskog Jevreja. Ali, kada se radi o Nemačkoj, oni ne znaju ništa o jevrejskom pitanju, već govore da progannamo nevine zbog vere, kao da je Nemce ikada interesovalo ono što Jevreji veruju ili ne veruju.
Stavrnost i istina je da proklamovani demokrata odlično poznaje jevrejsko pitanje. Ako obratimo pažnju na nnihove imigracione naredbe i strah od ulaska Jevreja, možemo iz toga da izvučemo zaključak da se oni samo pretvaraju da su glupi i da ništa ne znaju, jer smatraju da će tako uspeti da naude Nemačkoj.
Možda bi nas to još pre nekoliko godina iznenadilo. Ali danas nnihov krik nije ništa drugo nego obična neprestana galama koja ne može da bude glasnija. Kao što je poznato, ljudsko uvo može da čuje do izvesnog nivoa. Medjutim, zvuci i glasovi preko odreddene frekvencije više se ne čuju. Mi smo postali imuni na pojačane krike svetskog jevrejstva. Tako se izražava nesumnjiva mudrost jednostavnog naroda.
Na svakom koraku se čuje mišllenne da smo jevrejsko pitanje rešili još 1933. godine mnogo brutalnijim metodama, protesti ne bi bili gori od onih koji postoje sve vreme od kada rešavamo to pitanje i preduzimamo mere na koje nas Jevreji i njihovi prijatelji primoravaju. Ali ovo mišllenne je ostalo na nivou teorije, jer tada nismo posedovali vojnu moć koju danas imamo. Onda su Jevreji, možda, mogli da podstreknu druge narode na osvetnički rat protiv nas, ali danas će dobro da razmisle i one najglasnije demokrate.
Zato ćemo sada jevrejsko pitane dovesti do negovog konačnog rešena. To je potrebno, a svet je prestao da urla, jer zapravo ne postoji neko ko može da to zaustavi. Program je jasan, što će reći: totalna eliminacija, potpuno odvajanje.
Šta to znači?
Ne samo eliminisanje Jevreja iz nemačke ekonomije, koja je pogodjena i zapuštena zbog ratova i ubistava.
To znači mnogo vlše!
Ne može se zahtevati ni od jednog Nemca da nastavi da živi pod istim krovom sa Jevrejinom, rasom koja nosi žig ubice, kriminalca i smrtonosnog neprijatelja nemačkog naroda. Zbog toga, treba izbaciti Jevreje iz naših kuća i stambenih četvrti i ulica, neka žive sami meddu sobom, a kontakt sa Nemcima neka bude smannen na najmanju moguću meru. Treba da budu obeleženi i da im se oduzme pravo da budu vlasnici kuća i zemljišta, ili suvlasnici u Nemačkoj. Ne može se dopustiti da Nemac bude podvrgnut jevrejskom gazdi u stambenom pogledu, kao ni kada je u pitanju posao.
O kriminalu
Ako ovi paraziti budu bili ograničeni na sebe same u svakom pogledu, oni će u toj izolaciji osiromašiti, jer neće i nisu u stanju samostalno da rade. Ako danas još uvek postoje Jevreji milijarderi, i ako ima i nekoliko stotina njih koji su milioneri, kao i pojedinaca, takozvana "sirotinja" koja se dobro maskira ili skriva, oni će ubrzo pojesti svoj kapital i vitalna arterija parazita će biti blokirana.

Ako bogati Jevreji budu primorani da podržavaju "siromašne", bez mogućnosti da to izbegnu, svi će potonuti u kriminal. I niko ne može da pomisli da ćemo mi takav razvoj dogaddaja mirno posmatrati. Nemački narod nema želju da ima oko sebe stotine hiljada kriminalaca koji na taj način ne samo da opstaju, nego žele i da nam se svete."
(SS - "Konačno rešenje jevrejskog pitanja" 1938)
Konačno rešenje
SS elitne jedinice bile su odgovorne za ostvarivanje nacional-socijalističke ideologije i tokom vremena su skoro postale država u državi Trećeg rajha. SS trupe su bile odgovorne za koncentracione logore u Nemačkoj i funkcionisale su van dometa opštih zakona zemlje. Osnovali su odvojeni sistem obrazovanja i sopstvenu ekonomsku imperiju koja je trebalo da im omogući da budu nezavisni od budžeta, industrije i snabdevanja Nemačke oružjem. Tako su SS jedinice postale izuzetno moćan instrument i bile su odgovorne za izvršavanje najdalekosežnijih programa i koncepcije Trećeg rajha.
Imena Hajnrih Himler, vodje SS trupa, kao i visokih oficira, Rainhard Hajdrih i Adolf Ajhman, imali su presudnu ulogu u sprovoddenju "finalnog rešenja" jevrejskog problema. Mi ne posedujemo neki potpisani, pisani doku-ment, kojim se naredilo totalno uništenje Jevreja Evrope. Ali ni ne postoji potreba za tako nečim, jer je u Trećem rajhu Firerova želja, čak i ako je samo usmeno izrečena, postala zakon. Pretpostavlla se da je takvo naredjenje Hitler i dao aprila 1941, ili nešto kasnije tokom te godine.
Kao što smo videli, cilj nacističke ideologije je bio da se Jevreji uklone iz društva i da se obeleže kao paraziti i spletkaroši koji predstavljaju opasnost za svet. Nacistička edukacija i propaganda htela je da utisne u svest Nemaca da je ubijanje Jevreja dozvolleno, jer to nije ništa drugo, nego ukllanjaje bakterije koja želi da uništi ljudsko telo. U praksi politika prema Jevrejima je voddena duže vremena tako da se uzimala u obzir uloga koju su Jevreji zauzimali u ekonomskom životu Nemačke, reakcija javnog mnnenna Nemačke, kao i slobodnog sveta. Moguće je da je i samim Nemcima trebalo vremena da prihvate slogane i laži o Jevrejima, koji su se kasnije pretvorili u uverenje, da bi na kraju prerasli u neobuzdano likvidiranje.
Rat i pobede nacista uklonili su, izgleda moralne kočnice kao i potrebu da razmišalju o bližim i dallnnim posledicama. Vrtoglave pobede koje su nacisti ostvarili munjevitim napadima i okupacijom država, donele su Hitleru status nepogrešivog vodje čija su se naredjenja sprovodila bez pitanja. U njegovom govoru 30. januara 1939. godine, nekoliko meseci pre izbijanna rata, Hitler je izgovorio istu rečenicu, ranije citiranu, o uništenju jevrejske rase u Evropi.
Dve stvari možemo pronaći u Hitlerovom "predskazanju". Prvo, kada je rat počeo, bez obzira ko je napadao ili izvršavao neprijateljska dejstva, Jevreji su bili okrivljeni, a odgovornost za ono što je učinjeno, platili bi svojim životima. Drugo, nisu samo Jevreji Nemačke stravično kažnneni, već svi Jevreji u Evropi.
Operacijom "Barbarosa" i okupacijom Istočne Evrope, u ruke Nemaca palo je još dva miliona Jevreja. Nemci su odmah počeli sa stvaranjem geta i primenjivanjem istih mera koje su preduzimali protiv Jevreja Nemačke i Poljske. Himlerova naredjenja su se odnosila na "bolne operacije" koje su sprovodile SS jedinice. Imali su tri zadatka: masovna ubista Jevreja strellanjem, u pogrome Jevreja trebalo je uključiti lokalno stanovništvo i transfer Jevreja u geta. U izveštajima SS-ovaca o "bolnim operacijama" pisano je suvoparnim, vojnim jezikom, a ubistva muškaraca, žena, dece, staraca i bolesnih nazvana su "likvidacijom". U prvoj fazi je likvidirano 135.567 ljudi, u drugoj postoji izveštaj o 45.426, a sve ukupno na samom početku "bolne operacije" ubijeno je oko milion Jevreja.
Svedok Rivka Joselevska: "Kada smo stigli do mesta, videli smo poreddana gola ljudska tela. Još uvek smo mislili da se radi o mučenju. Ipak, želela sam da pogledam, da se uverim i budem sigurna. Okretala sam se i gledala šta ima ispod gomile, šta u jami, rupi. Htela sam da znam šta se dešava. Videla sam da u nekoliko redova leže ubijeni ljudi. Bilo je oko dvanaest tela. Zelim sada da ispričam šta je moja ćerka rekla još u getu: Mama, zašto si mi obukla odelo za šabat? I onako nas vode da nas ubiju. Kad smo stajale pored jame, rekla je: Zašto stojimo i čekamo, hajde da pobegnemo. Neki mladi ljudi su pokušali da pobegnu, ali nisu uspeli. Ovde na ovom mestu su pucali u njih i ubili ih.
Bilo nam je teško da hodamo. Deca su patila. Onesvešćivala se. Ljudi su nosili i svoju i tuddu decu na rukama sa željom da im odlože muke i skrate bol. Vukli smo se. Deca su se mirno opraštala od svojihi roditelja."
Predsednik vrliovnog suda: "Kako ste vi ostali u životu?"
Pravni savetnik: "Ona će sve da nam ispriča."
Predsednik vrhovnog suda: "U redu, usmerite je malo."
Svedok: "Doveli su nas do rupe. Već smo bili goli. Moj otac nije hteo da se svuče u potpunosti, ostao je u gaćama."
Pravni savetnik: "Onda su mu Nemci iscepali odeću?"
Odgovor: "Došao je red da nega ubiju. Rekli su mu da skine sve sa sebe. Nije pristao. Ostao je u donjem vešu. Tukli su ga, ali on i dalje nije pristajao da se skine. Pocepali su mu odeću i pucali u nega. Ja sam to videla."
Pitanje: "I on je pao u jamu?"
Odgovor: "Onda je došao red na mamu. Ona nije htela da bude pva i poslala je nas. Ipak, uhvatili su je, gurnuli i pucali. Zatim je moja baka, tatina mama, došla na red, Imala je oko osamdeset godina. Pa onda tatina sestra. Držala je u rukama malu decu."
Pitanje: "I na kraju je došao red na vas?"
Odgovor: "Da, kasnije sam ja stigla na red. Moja sestra je preklinjala da je ne ubiju. Stojeći potpuno gola molila je za svoj život, zajedno sa još jednom drugaricom. Gledajući je pravo u oči, pucao je u nju i prijateljicu. Obe su bile pogoddene. I još jedna sestra. A onda je došao red na mene."
Pitanne: "Da li vas je nešto pitao?"
Odgovor: "Bili smo okrenuti ka jami. Pitao me je - U koga prvo da pucam - u tvoju ćerku ili tebe? Nisam ništa odgovorila. Osetila sam kako mi oduzima ćerku, njen poslednji vrisak i zvuk kojim je bila ubijena. Onda se okrenuo ka meni. Uhvatio me je za kosu i pucao. Ja sam i dalje stajala. Čula sam pucanj, ali sam još uvek bila na nogama. Okrenuo mi je opet glavu, napunio šaržer i ponovo pucao. Pala sam."
Pitanje: "Pali ste u jamu?"
Odgovor: "Pala sam u jamu i nisam ništa osećala osim neku težinu. Mislila sam da sam mrtva. Ali, ipak, iako sam mrtva, osećala sam nešto. Osećala sam da se gušim, jer su ljudi padali preko mene. Mislila sam da se davim. Počela sam da se pomeram. Osetila sam da mogu da se mrdarm Da sam živa. Gušila sam se. Cula pucnavu. Još jedan čovek pada. Ali borila sam se da se ne ugušim. Nisam imala snage. U jednom trenutku sam osetila da se nekako dižem. Ljudi pored mene su me vukli, ujedali, grebali I povlačili na dole. Ipak, s poslednjm ostacima snage, uspela sam da se probijem ka površini. Nisam nikoga prepoznala. Bilo je puno bačenih tela. Želela sam da ugledam nekoga poznatog, ali nisam. Oko mene su se čuli strašni, stravični zvuci. Deca vrište: tata, mama. Nisam mogla više da stojim na nogama."
Predsednik suda: "Nemci su još bili tamo?"
Odgovor: "Ne, nisu. Nije bilo nikoga."
Pravni savetnik: "Bili ste goli i krvavi?"
Odgovor: "Bila sam gola i uprljana krvlju, prljava od tuddih tela koja su bila oko mene."
Pitanje: "Sta vam je bilo sa glavom?"
Odgovor: "Kada su pucali, ranili su me u glavu. I danas imam veliki ožiljak od rane, od toga što mi je Nemac pucao u glavu (svedok pokazuje). Ipak, uspela sam da izaddem. Stravičan prizor i užasni glasovi. Deca dozivaju svoje očeve i majke. Pomislila sam da ću možda pronaći svoju ćerku medju decom. Vikala sam njeno ime: Merkele! Deca su dozivala svoje očeve i majke."
Pitanje: "Bilo je još žena?"
Odgovor: Videla sam u daljini još dve žene. Nisam ih poznavala, nisu ni one mene, ali smo trčale jedna ka drugoj. Pitale smo: Ko si ti… Šta da radimo? Rekle smo: I ti si ostala živa. Onda smo čule uzvik još jedne žene - Izvucite me iz rupe. Pružila nam je ruke."
Pitanje: "Izvukli ste je,To je bila Rosenberg."
Odgovor: "Izvukli smo je iz jame pune leševa i onih koji su umirali. Molila nas je da joj pomognemo, a mi smo bile na ivici snage."
Pitanje: "Da skratimo gospodjo Joselevska. Vama je teško da pričate, a nama da slušamo. Kažite nam, šta se dešavalo posle, da li ste se krili?"
Odgovor: "Da, borile smo se čitave noći. Onda smo videle u blizini Nemce na konnima."
Pitanje: "A oni su pokupili svu decu koja su ostala živa i ponovo su pucali u nnih?"
Odgovor: "Pokretom ruke Nemci su naredili ne- Jevrejima da sve pokupe. Mnogi su bili još živi. Neka deca su došla do mene i nisu htela da me puste. Sedela sam na zemlji i nisam se pomerala."
Pitanje: "Kasnije su ponovo došli Nemci i pokupili decu?"
Odgovor: "Nemci su naredili ne-Jevrejima da se pokupe sva deca, ali meni nisu prišli, tako da sam ostala da sedim. Nije bilo potrebno mnogo pucati na decu. Sa dva metka deca su već pala. Devojka Rosenberg je preklnijala Nemce da je ne ubiju. Nisu obraćali pažnju. Pucali su."
Pitanje: "Gospodjo Joselevska, kada su Nemci otišli, došli ste do rake i seli ste?"
Odgovor: Nemci su otišli i ostavili preko noći kola sa stvarima. Prišla sam jami i želela sam da umrem:
Zašto sam baš ja ostala živa? Zavidela sam onima koji su već bili mrtvi i razmišljala sam šta da radim. Sikljala mi je krv iz rake na sve strane, kao vodoskok. I danas, kada proddem pored nekog vodoskoka, setim se krvi koja je u mlazevima izbijala iz rake. Zemlja se tresla, a ja sam kopala rukama. Želela sam da i ja udjem u grob. Kopala sam rukama, svojom poslednjom snagom, ali se raka nije otvorila. Vikala sam mojoj majci i ocu: Zašto sam ja ostala živa? Sta sam to zgrešila? Kuda da idem? Nemam više nikoga. Videla sam kako su sve njih ubili. Ostala sam tamo tri dana i tri noći."
(Rivka Joselevska: Svedočenje tokom sudjenja Ajhmanu)
Masovnim ubistvima Jevreja nastala je "nevolja" kako za okolinu tako i za izvršioce-ubice, stoga su vodde SS trupa došle na ideju da se ubistva vrše u gasnim kamionima. Taj sistem ubistva se koristio od 1939. do 1941. za eutanaziju mentalnihi bolesnika. Onda su počeli da je koriste i za ubijanje Jevreja.
Vanze konferencija i logori smrti
Okupacijom evropskih zemalja došlo je do povećanog broja zadataka u ostvarivanju "konačnog rešenja" jevrejskog pitanja. Pre svega, tražila se centralizacija i koordinacija svih tela i institucija koje su učestvovale u izvršavanju tog plana. Zato se januara 1942. godine održala konferencija u Vanzeu, blizu Berlina, na kojoj su učestvovali predstavnici ministarstava pravde, unutrašnjih i spollnih poslova, ovlašćenih osoba za četvorogodišnji ekonomski plan, predstavnici SS kancelarije, odgovornih za rasna pitanja i pitanja naseljavanja.
Konferenciju je vodio Rainhard Hajdrih, drugi čovek u SS hijerarhihi, odmah posle Himlera, šef ujedinjenih policijskih snaga Rajha. Hajdrih je preneo hjudima, koji su se okupili u Vanzeu, Hitlerovo nareddenje da se izvrši "konačno rešenje". Prethodna politika ohrabrivanja Jevreja da emigriraju nije više odgovarala planu Rajha, jer je došlo vreme za finalno rešenje jevrejskog pitanja. U Vanzeu nije donešena odluka o totalnom uništenju Jevreja. Bili su pozvani ključni ljudi iz raznih oblasti da bi se utvrdio plan za operaciju o kojoj je već ranije bilo odlučeno na najvišem državnom nivou. U Venzeu činovnici raznih odeljenja su tražili da se krene sa akcijom, jer su problemi u spoljjjoj politici rasli, kao i teškoće u vezi sa poslom. Smatrali su da mogu da koriste sva moguća sredstva kojima država raspolaže, ukllučujući sprovoddenje genocida.
Iz svega što je gore rečeno proizlazi da na ovoj konferenciji nije bilo inicijative i planiranje programa "konačnog rešenja", već se samo govorilo o administrativnoj taktici. Učesnici, uglavnom akademici, obrazovani i "kulturni" pojedinci, nisu bili iznenaddeni, niti su protestovali ili rekli jednu reč protiv ideje o totalnom uništenju. Oni su se više bavili tumačennima termina, definisanjem polu-Jevreja i četvrt-Jevreja, kao i utvrdjivanjem njihove sudbine.
Početkom proleća 1942. počelo je sa transferom Jevreja iz centralne Poljske u smrtonosni kamp koji je osnovan na jugu, u oblasti Lublina. Kasnije su Jevreji zapadne i jugoistočne Evrope takodje prebačeni u logore Belzec (izmedju Lublina i Lavova), u Treblinku (izmedju Varšave i Lublina), u Sobibor i Majdanek (oko Lublina) i u Aušvic-Birkenau (pored Katovica). Žrtve transporta u većini slučajevi nisu znale kuda ih vode. Mislili su da idu u radne logore na Istoku. Većina njih je bila ubijena u gasnim komorama odmah po dolasku u logor. Samo neki Jevreji, koji su dovedeni u Aušvic i Majdanek, uglavnom mladi i oni sa dobrim zdravstvenim stanjem, privremeno su bili zaposleni u koncentracionom logoru.
U Zapadnoj Evropi deportacija Jevreja je pre svega počela sa Jevrejima "strancima", imigrantima ili izbeglicama, onima koji nisu bili graddani tih zemalja. Tek kasnije, nacisti su deportovali i Jevreje koji su generacijama živeli na tim prostorima. Lokalne policijske snage i pripadnici pronacističkih partija su saraddivali u deportaciji, ali su bili u manjini. Paralelno, bilo je onih koji su se solidarisali sa Jevrejima, i u zemljama kao što su Francuska, Belgija i Holandija, mnogi ljudi, oni koji su se okupljali oko crkve ili nekih antirežimskih političkih gupacija, zauzeli su se u spasavanju Jevreja, pre svega dece.
Ukupan broj jevrejskih žrtava u Holokaustu iznosi oko 6 miliona ljudi, od toga je na 3 ipo miliona izvršena egzekucija u koncentracionim logorima. Više od jedan ipo milion ljudi su streljali SS ili neke druge nacističke policijske jedinice.
Najveći broj, koji je teško proceniti, se odnosi na Jevreje koji su umrli na teritoriji Trećeg rajha, u zemljama koje je okupirala Nemačka, u getima, transferima, vozovima i stanicama, usled bolesti, epidemija, gladi …
Pitanje: Neo-nacistički pokret danas pokušava da negira Holokaust, jer nije pronadden nijedan Hitlerov pisani i potpisani dokument kojim je naredio "konačno rešenje". Koji se argumenti mogu izneti protiv ovakvog negiranja?

Iz knjige Israela Gutmana i Hajima Seckera HOLOKAUST I NJEGOVO ZNACENJE u prevodu Ane Somlo i Ele Krstić sa hebrejskog jezika, koja će uskoro biti objavljena u Beogradu

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License