Medelja pravednika uručena Bosiljki Rančić
Komšije spasle porodicu Konfino
U zlo ratno vreme, kada su Jevreji u Pirotu terani u logor, u pomoæ im je priteklo jedno srpsko domaæinstvo i pružilo utoèište
Bosiljka Ranèiæ je iz Blata stigla u Beograd. Njeno selo je kraj Pirota. Æerka Nadica joj je u Beogradu, ali nije došla samo kod nje u goste. U prestonicu je put doveo posle pisma koje je primila od izraelskog ambasadora Davida Sasona. Pozvao ju je da joj uruèi Medalju pravednika. To èasno priznanje odao je Institut Jad Vašem njoj, njenom bratu i roditeljima za èoveènost u toku Drugog svetskog rata.
U punoj sali atrijuma Narodnog muzeja 75-godišnja Bosiljka, žena plemenitih crta lica, sedela je na poèasnom mestu sa mužem Bogoljubom, æerkom Nadicom i sinovima Slobodanom i Predragom. Tu su bili i unuci Dragan, Dragana, Miloš, Milica i dve Jelene. Za sve njih, a posebno za Bosiljku, ovo je bio velièanstven porodièni praznik.
Zahvalni za spas
- U najgora vremena po èitavo èoveèanstvo, Vi i Vaša porodica ste, izlažuæi se nemalim opasnostima, pokazali izuzetnu èoveènost i hrabrost spasavajuæi Vašu i našu Bojanu Konfino - obratio joj se ambasador Sason. - Tim nesebiènim i dubokim ljudskim èinom zadužili ste èitavu ljudsku zajednicu. Stoga su Vaša imena zauvek upisana na zidu Jad Vašema, zajedno s imenima ostalih pravednika. Iako je proteklo pedeset godina, istorija je živa, svedoci tih dogaðaja ne mogu da se izbrišu iz seæanja, posebno iz seæanja jevrejske zajednice. Evropa je preživela najveæe poniženje ljudskog duha, jer šest miliona je masakrirano samo zato što su bili Jevreji. Najveæi presedan kojim je èoveèanstvo poniženo, Drugi svetski rat predstavlja more tame u kome su Srbi spasli pojedine jevrejske porodice. Ovde smo se okupili da izrazimo zahvalnost Ljubomiru Kostiæu, supruzi Rosi, sinu Dragoljubu i jedinom preživelom èlanu njihove porodice Bosiljki Kostiæ-Ranèiæ.
Posle ovih reèi ambasador je uruèio Bosiljki Ranèiæ Medalju pravednika meðu narodima.
Starica izboranog lica, skromno obuèena, izmeðu svoje dece i unuka ustala je da iz ruku predstavnika strane zemlje primi medalju i Povelju. Zasuzile su joj oèi, zadrhtala je ruka i medalja joj je ispala. Uzbuðenje je bilo preveliko, bio je to najveæi i najsveèaniji trenutak u njenom 75-godišnjem životu.
- Bosiljka je uz oca Ljubomira Kostiæa, majku i brata, koji nisu meðu živima, u svojoj kuæi skrivala jevrejsku porodicu Konfino iz Slavonskog Broda i pomagala im da utoèište prvo naðu u Bugarskoj, a kasnije u Izraelu - nastavio je kazivanje ambasador Sason.
Bosiljka je roðena 1922. godine. U kuæi ih je bilo èetvoro. U to vreme se smatralo da je njen otac dobrostojeæi domaæin jer je sa ujakom pravio kaèkavalj i izvozio ga u Grèku. Bosiljka je završila žensku zanatsku školu. Otac je nije dao na dalje školovanje. A onda je nastao rat.
- Živelo se lepo do rata. Imali smo svega - rekla nam je Bosiljka kad se pribrala posle velikog uzbuđenja - i pod bugarskom okupacijom smo èuvali kravu, konja, živinu, nismo oskudevali. Moj otac je i ranije pomagao sirotinju, a 1941. godine je prihvatio porodicu Maksimoviæ.
Dugaèak je spisak onih kojima je Bosiljkin otac na neki naèin spasao život u mutnim vremenima. Jednostavno, bio je human èovek. U to vreme, Bosiljkin verenik Bogoljub Ranèiæ je bio u partizanima. Porodica Kostiæ je pomagala partizane, a Bosiljka je bila na vezi sa njima.
Porodica Kostiæ je bila vrlo složna. Kada se konaèno rat završio i kada se Bogoljub vratio iz rata, oženio se 1946. sa Bosiljkom.
Bosiljka je radila u Vojnom sudu u Pirotu posle rata, ali Bogoljub ju je povukao u kuæu da èuva decu. On je radio kao veterinar, a Bosiljka je šila. Sada joj je penzija mala, pa susedima ponešto uradi: sašije, zakrpi, ishekla…
Živi u selu Blatu kraj Pirota sa mužem Bogoljubom. Imaju troje dece: æerku Nadicu i sinove Slobodana i Predraga. Æerka živi u Beogradu sa mužem Aleksandrom Ivankoviæem. Imaju sina Dragana i æerku Draganu. Sin Slobodan je lekar i živi u Kruševcu. Oženjen je Maricom. Imaju dvoje dece, Jelenu i Miloša. Predrag Ranèiæ živi u Kniæu; završio je kibernetiku, radio je u ¸Crvenoj zastaviž, a sada je trgovac fabrike ¸Tigarž. Ima dve æerke - Jelenu i Milicu.
Begstvo kroz prozor
Bosiljka se priseæa, ratnih dana kada je spasla grupu Jevreja kojoj je pretila smrtna opasnost:
- Za vreme Drugog svetskgo rata iz Slavonskog Broda je pobegao Marko Konfino, poreklom Piroæanac, sa ženom Matildom i dvema æerkama Bojanom i Rutom. Doselili su se u naš komšiluk i mi smo se tako sprijateljili. Ta kuæa u koju su se doselili bila je prazna i napuštena. Bili su izbeglice i mi smo sa njima delili sve što smo imali. Nosili su žute zvezde na reverima, što je znaèilo da su Jevreji. Marko Konfino, Bojanin otac, preko koje sam sada uspostavila vezu sa njima, jednom je rekao: ¸Ljubo, ovo neæe biti dobro kada su nas obeležili.ž Moj otac je na to odgovorio: ¸Marko, u po dana, u po noæi moja ti je kuæa otvorena.ž Oni nisu smeli da se bilo gde pojave u gradu. Plašili su se. Dolazili su kod nas, mi kod njih, ja sam se družila sa njima. Bojana se u to vreme zabavljala sa Rudijem, za koga se kasnije udala. (Sada Bojana i Rudi žive u Kibucu, imaju sina i æerku i sedmoro unuèadi.) Jednom smo otišli kod njih, a tetka Matilda je umesila ratnu tortu. Ja sam tražila recept, a ona mi je rekla: ¸Boso, evo ti sveska pa prepiši.ž Tako je sveska ostala kod mene sve do prošle godine, kada sam im, posle pedeset godina, poslala sve njihove ostavljene stvari koje sam èuvala tolike godine.
Drhtavim glasom, pridržavajuæi se za svoju æerku Nadicu, starica nastavlja svoja seæanja:
- Jevreje su hapsili u proleće 1943. Tog hladnog jutra, kada su naoružani vojnici zakucali na vrata, Marko je skoèio kroz prozor sa Bojanom i Rutom. Prozor je, inaèe, uvek odškrinut, a ¸gledaož je ka našem dvorištu. Kroz voænjak su došli kod nas. Moj otac je izašao i pustio ih unutra. Bilo je jutro, oko pet sati. Tog jutra kada se Marko sa æerkama pojavio na našim vratima, bili su veoma uplašeni. Došli su u pidžamama. Meni je mama naredila da ustanem. Oni od straha nisu smeli da uðu u kuæu i tata ih je sklonio u podrum. Mama je otišla da naloži vatru, ja sam im odnela našu odeæu da se obuku i pozvala ih da uðu u kuæu.
Za to vreme ostali Jevreji u Pirotu su pokupljeni i zatvoreni u logor, u Sokolani.
- Tamo je odvedena i Matilda, koja je ostala u kuæi i otvorila vrata kada su ovo troje iskoèili kroz prozor i pobegli kod nas. Matilda se žrtvovala da spasi æerke i muža. Tako nam je rekao èika Marko, kada je mene i mog brata zamolio da idemo da vidimo šta se zbiva u Sokolani. Svakog dana sam išla da vidim šta æe biti sa njima. Za to vreme Marko je sa Bojanom i Rutom bio kod nas. Spavali su u šaši, u štali, na tavanu… Svako veèe na drugom mestu. Po danu su bili u kuæi ili komšijskim šupama. Do nas je bila kuæa Slovenke Æiriæ. Marko sa æerkama je bio i u toj kuæi jer su samo Æiriæi znali da im pomažemo. Oni su se mnogo plašili. Ta soba Æiriæa imala je prozor prema našoj kuæi. Mi smo na naš prozor stavili kapute i izmeðu njih im dodavali hranu.
Nisu znali za strah.
- Posle tri-èetiri dana, kada sam izašla u varoš, vidim da je na zidovima ispisano: ¸Jevreji kojih nema na spisku, gde se naðu, biæe cela porodica streljana i kuæa zapaljena.ž Drugog dana u varoši opazim Haima i Nisima Abravanelija, naše komšije Jevreje, i pitam se kako to slobodno šetaju gradom. Pratim ih da vidim kuda æe da odu. Nisim je ušao u logor u Sokolani, a Haim je produžio dalje. Tu u komšiluku je živela Mica Amerikanka kod koje su stanovali policijski naèelnici. Haim je tu svratio. Otrèala sam kuæi da kažem tati da je Haim otišao kod Mice Amerikanke. On mi je rekao da saèekam Haima i da mu kažem da doðe kod nas, da ga tata zove. To sam i uèinila. On me pita: ¸Èiji vi bejaste?ž ¸Ja sam æerka Ljube Kolara, a mama Vas èeka pred kapijomž, odgovorim.
Haim je, kako je, Bosiljka posle èula, išao da moli policijskog naèelnika da ih ne dira zato što su se sami prijavili.
- Mama ga je uvela u kuæu i smestili smo ga sa Markom, Bojanom i Rutom. Haimu je bilo veoma žao što je Nisim, njegov brat, u logoru. Napisao je cedulju: ¸Nalazim se u našem komšiluku kod one lepe crnke.ž Taj papiriæ sam smotala sa kamenèiæem i bacila ga u dvorište logora. Doviknula sam da ga daju Nasimu.
Tokom noæi Nasim je pokušao da pobegne kroz prozor, ali ga je straža primetila. Posle se ništa nije èulo o njemu.
- Haim je spašen. A Matilda je u to vreme bila u logoru. Saznali smo da konvoj Jevreja uskoro polazi za Bugarsku. Spremili smo bugarske liène karte za Marka, Bojanu, Rutu i Haima. Uzeli smo i liènu kartu umrlog ujaka. Haim je promenio slike na liènim kartama, stavio peèate… Moj brat je otišao na železnièku stanicu i izvadio karte za Sofiju, a otac ih odvezao tamo fijakerom.
Advokat Èepilov je u to vreme živeo u Sofiji. Trebalo je da stignu do njega jer ga je Marko dobro poznavao.
Jedne su spasli, ali šta je sa ostalima. Haimova sestra Rašela je bila u logoru a njeno dete kod Nade Zlatkoviæ sve dok se nije rasplakalo pa je ona morala da ga odvede kod majke.
U logoru je bio i Rudi, Bojanin verenik.
- Nismo mogli da ih izvuèemo - seæa se Bosiljka - ali smo saznali da æe konvoj Jevreja biti otpremljen za Sofiju. Zato smo tamo poslali falsifikovane liène karte sa njihovim fotografijama.
Prijateljstvo je nastavljeno
Imali su sreæe. I oni su spašeni iz logora. Rašela i njen muž Isak sa sinom su živeli posle rata u Beogradu. Takoðe i Haim koji je bio advokat.
- Viðali smo se, a on je pri tom govorio da sam mu spasla život i da mi duguje život. Kada sam se udavala - prièa Bosiljka - Haim mi je pokloni prsten i rekao da ga predam æerki, ako budem žensko rodila. Prsten je sada kod Nadice, nosi ga na ruci.
Sa prijateljima su se viðali sve do njihove smrti. Haim, Rašela i Isak su sahranjeni u Beogradu.
- Sve do prošle godine nismo znali za sudbinu Marka, Bojane, Rute, Rudija i ostalih koji su bili u konvoju za Sofiju, ali se nisu vratili u Beograd. Tek kad je æerkina drugarica iz mladosti Estera došla iz Tel Aviva u Beograd, uputila nas je na Jevrejsku opštinu. Predali smo slike naših ratnih prijatelja i èekali. Odgovor je stigao od Bojane iz Kibuca. Veoma smo se obradovali što je živa. Udala se za Rudija, imaju troje dece i šestoro unuèadi.
Nije sve ostalo na prepisci. Bojana i Rudi su želeli pošto-poto da se oduže svojim spasiteljima. Predložili su ih za Medalju pravednika.
Tako je Bosiljka Ranèiæ iz sela Blata u poznim godinama stigla u Beograd da u prisustvu svoje porodice i uglednih gostiju iz Srbije i Izraela primi visoko priznanje.
Dobrila GAJIĆ-GLIŠIĆ