Leon Koen (1859-1934)
Leon Koen72 se rodio u Beogradu 1859. godine, kao najm-lađi od šest sinova Arona Koena, siromašnog krojača sa Jalije. Koeni su bili starosedeoci Beograda u kome su se nastanili još u XVII veku. Porodica Koen je bila duboko patriotska, piše Zora Simić-Milovanović. Ona je „iskreno volela ljude i zemlju u kojoj je živela". Na Leonovo va-spitanje vršio je snažan uticaj njegov brat David, advokat, veliki nacionalist. David je poznat kod nas po rodoljubivim Besedama srpskoj omladini Mojsijeve veroispovesti i po drugim patriotskim spisima u kojima je veličao misiju Srbije na Balkanu, zbog čega su ga Bugari i ubili 1915. godine. Svi članovi porodice Koen, osim jednog nećaka koji živi u Izraelu, izgubili su život u Drugom svetskom ratu.
Koen je rano osetio slikarsku vokaciju. Otac ga je uzeo u svoju krojačku radionicu, ali mladi Leon je koristio sva-ki slobodan trenutak da pravi razne crteže iz svoje mašte, pa je najzad napustio krojački zanat. Posle završenih studija kod M. Đ. Milovanovića, nastavnika crtanja na Velikoj školi u Beogradu, otišao je 1884. godine u Minhen, materijalno neobezbeđen, ali nošen fantastičnom ljubavlju za slikarstvo. U oktobru iste godine obratio se molbom za stipendiju Ministarstvu prosvete i crkvenih poslova Srbije, koju je završio sledećim rečima:
„Stoga kao sin srpske zemlje želeći da jednog dana budem i njoj od koristi svojim radom na umetničkom polju, slobodan sam najučtivije zamoliti g. Ministra, da mi iz-voli odrediti državnu pomoć kako bih započeti rad i dalje produžiti mogao."
Molba mu je povoljno rešena, pa je njegovo studiranje u inostranstvu bilo obezbeđeno državnom stipendijom do januara 1892. U Minhenu se, osim za slikarstvo zanimao i za druge oblasti ljudskog duha, posećujući revnosno biblio-teke. Međutim, njegovo zdravlje se pogoršalo tako da ga je bolest sprečavala da ostvari svoje studiozne planove u punom opsegu. Uprkos tome je napredovao, a radove koje je slao Ministarstvu prosvete u Beogradu, stručnjaci su povoljno ocenjivali. I u umetničkim krugovima Minhena postaje sve cenjeniji; za poznatu sliku „Josifov san", koja je bila izložena na Međunarodnoj izložbi u Minhenu, dobio je srebrnu medalju 1897. godine. Književnik dr Boža Nikolajević (1877-1947) upoznao se sa Koenom za vreme studija u Minhenu. U svojim memoa-rima, on sa neobičnom toplinom i divljenjem piše o Koenu kao čoveku i umetniku. Njih dvojica su se sprijateljili tako da su Koenovi odnosi bili veoma srdačni sa celom porodicom Nikolajević. Koen se divio Svetomiru Nikolajeviću, Božinom ocu.73 Kao mlad krojački kalfa bežao je sa zanata da bi slušao Svetomirova predavanja na Velikoj školi iz istorije umetnosti, o Šekspiru, Bajronu i drugim svetskim piscima. Dr Nikolajević piše:
„Kao umetnik, Leon Koen je išao svojim putem. Sanjao je, stvarao i patio. On živo podseća na Hansa Marea isto tako genijalnog i nesrećnog minhenskog slikara, koji je tek posle smrti postao slavan. Obojica su vizionari, obojica posmatraju prirodu kroz sopstvenu prizmu. Umetnost Leona Koena znači svet za sebe. Nekoliko njegovih slika; „Despot Đurađ dočekuje oslepljene sinove", „Večiti Juda", „Sara Martin" - idu u visoka umetnička dela. A njegove velike kompozicije „Josifov san", „Proleće", „Raj", „Apolo", „Haron prevozi mrtve", „Otmica na Drini" jesu tvorevine kojima bi se i najveće galerije ponosile. Pored Đorđa Krstića, Koen ostaje u srpskom slikarstvu prevashodni majstor boje. Koen je bio popularan i u Minhenu. Fric fon Ostini, nekadašnji urednik opštepoznatog lista „Jugend" i svojedobno vrlo cenjen umetnički kritičar, predlagao je Koena za profesora Akademije."
Oduševljen Koenovom umetnošću, dr Nikolajević je svojim dopisima iz Minhena koji su objavljeni u raznim beogradskim listovima nastojao „da beogradskoj javnosti prikaže njenog znamenitog sugrađanina".
Koen je imao svoju prvu izložbu u Beogradu 1898. godine. Tu je osvojio obrazovanu publiku i stručnjake; svi su u njemu videli talentovanog umetnika. Nekoliko beogradskih listova i vojvođanskih časopisa posvetili su mu povoljne prikaze. Đorđe Krstić, naš poznati umetnik, veoma mnogo je cenio Koenovu umetnost, a Nadežda Petrović, taj vesnik naše moderne, oduševljava se njime.
Koen nastavlja da živi u inostranstvu, privlače ga ve-liki centri Pariz i London, ali on je u stalnoj vezi sa slikarima u otacbini. Sa ostalim srpskim umetnicima učestvuje 1900. godine na Međunarodnoj pariskoj izložbi. Za nju je spremio kompoziciju sa temom iz nacionalne istorije „Turci otimlju Srpkinje za harem" čija se skica nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu.
U duhu nacionalnog romantizma koji je tada vladao u književnosti i umetnosti, Leon je za svoj umetnički izraz takođe tražio motive u prošlosti Srbije.
„Burna istorija naše zemlje - piše Zora Simić-Milovanović - zanosila je strasnog i temperamentnog Leona Koena tako da je u izvesnim trenucima proživljavao njene tragične događaje i glasno u grču i revoltu reagirao… Po-red motiva iz srpske istorije, Leon Koen je zalazio u li-teraturu, u jevrejsku nacionalnu istoriju - bibliju, u ale-goriju i mit. To je bila širina njegovog pogleda, njegova duha i rase kojoj je pripadao."74 Naslikao je takođe i niz odličnih portreta.
Koen je gajio oduševljen kult prema prirodi. „Pri popunjavanju stambene prijave u policiji u Minhenu, on je u rubrici 'religija' napisao: Moja je religija sunce, mesec i zvezde i božanstvena priroda… To je bio njegov život i njegova ljubav. U njima je gledao svoju majku, svog oca i svoju braću. Zanosno idući kroz život, on je kao začaran stalno upirao svoje krupne svetle oči u prirodu… Tom verom zanet, slikajući 'Josifov san*, on je ogromnom, koncentrisanom snagom pravog umetnika, velikog koloriste, uspeo da skine s neba i prikuje na platno u začarani pejsaž i sunce, i mesec, i zvezde, svetle i čiste, iz netaknute prirode."75
Leon je umro 1934. godine u potpunom duševnom mraku. Sledeće, 1935. godine priređena je izložba njegovih slika u paviljonu „Cvijeta Zuzorić". „Tada se beogradskoj publici još jednom pružila prilika da oseti čarobnu lepotu Koenove kičice - piše B. Nikolajević. - Oni koji tragično majstora poznavahu, morali su tom prilikom s pijetetom biti mu zahvalni na velelepnim darovima kojima je on - večito lišen zemaljskog bogatstva - obogatio srpsku umetnost." Na žalost, mnoga njegova umetnička dela uništena su za vreme okupacije 1941-1945. godine.
Kao što je njegov brat David rečju i perom radio na stvaranju sinteze srpskog i jevrejskog rodoljublja - žrtvujući najzad tome delu i sopstveni život - i Leon je slikarskim jezikom služio istom idealu, dajući znatan doprinos našoj nacionalnoj kulturi. Njegova najznačajni-ja dela posvećena su biblijskim i srpskim nacionalnim motivima. Ako je njegova paleta prilično mračna, to se može objasniti i tragičnim motivima kojima obiluju jevrejska i srpska istorija, motivima koji su ga snažno privlačili. Zar bi vedrije boje mogle doći do izraza u liku jednog Đurđa Brankovića, jedne od najtragičnijih ličnosti srpske istorije, kome su Turci oslepili oba sina, Grgura i Stevana, uništili državu i porobili narod, ili u slici „Pogrom"?
Kako ističe Olivera Đurić, Leon Koen je jedna od najneobičnijih i najtragičnijih figura novijeg srpskog slikarstva. U toj tragičnosti, pored žrtava koje je podnela njegova porodica u ratovima 1912-1918 (naročito, smrt voljenog brata Davida), svakako se ogleda i gorčina izazvana bolešću koja ga je sprečila da u punoj meri ostvari sli-kasrke ambicije koje je njegov veliki talenat opravdavao. Leon Koen je veoma krupna figura u istoriji naše umetnosti. On je gotovo jedini naš slikar iz tog perioda koji se nije ograničio na usko nacionalnu tematiku i folklor, nego je želeo da radi u evropskim okvirima U to vreme je nadvisio nivo naše sredine. Njegov uspeh u Minhenu bio je veoma ozbiljan. Imao je izgleda da postane jedan od vrhun-gkih predstavnika Minhenske škole. Bolest je prekinula njegovo veliko stvaralaštvo u svetskim razmerama, ali on je nesumnjivo jedan od najvećih srpskih slikara na prelazu između devetnaestog i dvadesetog veka.
Veliki umetnik, Koen je bio divan i plemenit čovek, veoma lep, sa krupnim svetlim očima koje su zračile dobrotom. „Bio je pitom i prostosrdačan… Praštao je uvrede i davao je sve što je imao… Psovke su ga revoltirale." On beleži na jednom mestu: „Uništiti psovke i svađe, to je slaviti Boga, to je sreća nad srećama."76
Iz knjige JEVREJI ZA SLOBODU SRBIJE 1912-1918
Detaljna biografija se nalazi u knjizi:
Radivoje Davidović OD DAVIČA DO ČELEBONOVIĆA ULICE BEOGRADSKIH JEVREJA
