Ko Je Platio Gajdasa

Vladimir Davidović

Ko je platio gajdaša?

Fransis Saunders: Hladni rat u kulturi

Predgovor

Knjiga koja je pred vama objavljena je prvi put u Engleskoj, 1999. godine, pod naslovom Ko je platio gajdaša? (Who Paid the Piper?) Autorka ove više nego zanimljive studije o uticaju CIA u Evropi u jeku hladnog rata je Fransis Stonor Saunders, britanska istoričarka, istraživački novinar i dokumentaristkinja. Nedugo posle britanskog, usledili su i američko i francusko izdanje, pod naslovom Hladni rat u kulturi – CIA i svet umetnosti i književnosti. Kratka vest u dnevnim novinama o pojavi francuskog prevoda Hladnog rata i burnim reakcijama tim povodom u francuskoj kulturnoj javnosti podstakli su me da ovu knjigu ubrzo nabavim i pročitam.
U 26 poglavlja autorka je napravila, na prvi pogled ne preterano interesantnu analizu brojnih, najpre finansijskih dokumenata CIA iz pedesetih i šezedestih godina prošlog veka. Kao i obično, pravi podaci bili su prekriveni morem sporednih. Tek njihovom pažljivijom analizom, Stonorova izvlači na površinu specijalnu operaciju Centralne obaveštajne agencije Sjedinjenih Američkih Država, fantastičnu po svojim razmerama, kojom je u dugom periodu nametan i nametnut sistem vrednosti koji su SAD želele. Ova knjiga opisuje modus operandi te operacije. Otkrivaju se veliki iznosi tajnih fondova, imena državnih službenika i kulturnih poslenika koji su u ovoj operaciji služili, a da mnogi, naročito iz reda ovih drugih, nisu ni znali u čemu učestvuju.
Za razliku od reakcija u Francuskoj, razumljivih i stoga što je, dobrim delom, aktivnostima CIA u tom periodu rukovođeno upravo iz Pariza, pa je i taj „lični momenat“ uticao na to da se javnost uzburka, u Americi je knjiga Hladni rat u kulturi bila donekle prećutana. Ovaj podatak verovatno treba tumačiti i iz ugla velikog izbora knjiga s takvom tematikom, koje su Amerikanci vremenom prestali da doživljavaju kao senzacije. Obilje filmova, knjiga, dokumentaraca koji se bave različitim ilegalnim ili polulegalnim ope-racijama američke Obaveštajne agencije, dovoljno su zasitili tržište, na kome je već odavno postalo teško probrati ozbiljne i argumentovane studije od onih koje su inspirisane lakom zaradom ili koje su rađene po narudžbini sa različitih strana.
Naravno, bilo je i reakcija onih na koje se knjiga odnosi. Na sajtu CIA pojavila se kritika, i to iz pera Tomasa Troja, bivšeg direktora CIA, inače čestog gosta na sajtu CIA, koji se uglavnom javlja kada se pojave publikacije koje bi ovu agenciju mogle da povežu sa bilo kakvim nečasnim radnjama. Ovaj, gotovo pokroviteljski tekst o Hladnom ratu, s blagom ironijom pokušava da obezvredi teze Sandersove, manje-više uobičajenim argumentima da se takve stvari dešavaju svuda:
„Fransis Saunders je zapanjena i šokirana (!) sa-znanjem da se u pokrajnjoj sobi Rikovog kafea igraju karte za novac […] Još jedna mana ove knjige jeste u tome što razmatra samo Zapad, i jedva i pominje komuniste kao učesnike u hladnom ratu.“
Međutim, ni sam Troj ne poriče da Saundersova
„…takođe, veoma dobro rekonstruiše priču o tome kako je CIA radila s postojećim ustanovama, kao što su Fondacija Ford i Fondacija Rokfeler, i osnovala brojne ‘lažne’ fondacije da ‘prikrije’ svoje finan-siranje Kongresa za slobodu kulture i druge tajne aktivnosti. Međutim, sve se to raspalo 1967, kao rezultat novinskih članaka, naročito otkrića u odavno ugaslom časopisu Ramparts…“
Dalje, Troj nabraja čitav niz podataka koje je autorka navela, ali se ne izjašnjava nijednim kon-kretnim argumentom koji bi pobio njihovu vero-dostojnost: „…Agencija je subvencionisala evropske turneje Simfonijskog orkestra Bostona i platila snimanje Orvelovih dela, 1984 i Životinjske farme. Tajno je subvencionisala objavljivanje hiljada knjiga, uključujući i čitavu biblioteku kuće Frederik A. Preger ink., i poznatu knjigu Milovana Đilasa, Nova klasa. Spasla je od propasti, a potom subvencionisala finansijski posrnule časopise Partizan rivju i Kenjon rivju. […] Pošto je CIA osnovala i finansirala Kongres za slobodu kulture i časopis Enkaunter, da li je tima ispraznila svoj arsenal? Da li je Agencija određivala šta Kongres treba da podržava i šta Enkaunter treba da objavljuje? Očigledno – ne. Tokom petnaest godina dok je Agencija ‘vodila’ časopis, Enkaunter je objavio oko dve hiljade članaka i prikaza. Saundersova navodi samo dva (prilično sumnjiva) slučaja u kojima je CIA možda intervenisala – da spreči časopis u objav-ljivanju tih tekstova […]“
Značaj ove knjige, iako je i sama po sebi za-nimljiva, ne bi bio potpun da se ona, gle čuda, ne nadovezuje na jedan interesantan, i nikada do sada nedvosmisleno potvrđen, ali ni ubedljivo demantovan, „plan za uništenje Rusije“, o kome se danas sve glasnije govori, ne samo u krugovima posvećenim u tajne hladnog rata, već i naširoko u medijima. Citat koji sledi naveden je prema ruskom vojnom časopisu Vojna misao, broj 1, za 2001. godinu, str. 53–57. Ruska popularna i gledana TV stanica „NTV“ (Nova televizija), emitovala je tokom 2012. godine TV serijal uglednog dokumentariste i istraživačkog novinara Andreja Lošaka pod nazivom „Rusija, potpuno pomračenje“, u kome se navedeni citat provlači kao lajt-motiv kroz svih pet epizoda, a komentarišu ga ljudi najrazličitijeg profila, od člana Dume Žirinovskog do sineaste Nikite Mihalkova. On tvrdi da je njegov autor 1945. godine bio Alen Foster Dals (brat tadašnjeg državnog sekretara SAD, Džona Fostera Dalsa), osnivač i direktor CIA. Prema tvrdnjama autora, pokretači hladnog rata su glavni udar usmerili na ljudsku svest: „Rat će se završiti i sve će se nekako srediti. Sve što imamo, svo zlato, svu materijalnu moć uložićemo za otupljivanje i zaglup-ljivanje ljudi… Ljudski mozak i svest mogu se izmeniti. Posejaćemo haos, neprimetno ćemo ih uputiti da veruju u pogrešne stvari. Nate-raćemo ih da se priklone lažnim vrednostima. Naći ćemo svoje saveznike i istomišljenike u samoj Rusiji. Rezultat će biti grandiozna tragedija nepokornog naroda, koja će se na kraju pretvoriti u konačno gubljenje samosvesti. Literatura, pozorište, bioskopi – sve će to prikazivati i veličati najniža ljudska osećanja… Na sve načine ćemo podržavati i uzdizati takozvane umetnike, koji će se nametati i pro-dubljivati u ljudskoj svesti kult seksa, nasilja, sadizma i izdajstva – jednom rečju, svaku neprirodnost.
U rukovođenju državom stvorićemo nesnalaženje i haos. Neprimetno, ali aktivno i stalno, doprinosićemo zaglupljivanju činovnika i stvaranju neprincipijelnosti. Čast i državni poredak predstavljaće nešto prošlo i nepotrebno, što će se ismejavati. Vešto i neprimetno, kao vrednosti nametaćemo ljudske poroke: laž, prevaru, pijanstvo i narkomaniju, nepoverenje među ljudima, izdajstvo i nacionalizam.
Biće pojedinaca koji će uvideti šta se događa. Njih ćemo učiniti bespomoćnim, izložićemo ih podsmehu. Tako ćemo stvarati pokoljenja, jedno za drugim. Ljude ćemo pridobijati još od detinjstva i mladosti. Glavnu pažnju usmerićemo na omladinu koju ćemo izopačavati, kvariti i učiti je razvratu. Od njih ćemo praviti cinike, prostake, kosmopolite…“
Novi vidovi rata napustili su, dakle, metode i ciljeve koji su postizani klasičnim ratnim nasiljem. Savremeni prilaz ratovima je, pre svega, emotivne prirode. Opisuju se užasi, osuđuju se protivnici, kritikuje se nesposobnost političkog i vojnog ruko-vodstva. Najšire, masovno poimanje rata podrazu-meva bombardovanje, krv, rušenja, patnju. To su posledice oružane borbe. Ne samo Jugoslavija, već i Čehoslovačka i Sovjetski Savez, tada nesumnjiva vojna supersila, poražene su i uništene bez oružane borbe. To je bilo moguće, pre svega, zbog neshvatanja rukovodstava tih zemalja novih metoda novog rata. Nerazumevanje tih metoda dovelo je do toga da su bez prave zaštite ostale ogromne, vitalno važne oblasti državnog poretka.
Ali, to nije dovoljno za rešavanje problema, koji se samo nagomilavaju. Neadekvatno razumevanje me-toda novih ratova za posledicu ima iskrivljeno mi-šljenje, neshvatanje stvarnosti i pogrešne procene, a samim tim i pogrešne zaključke. Nerešavanje proble-ma koji se tiču sudbinskih pitanja naroda izaziva apatiju, očajanje i bezizlaznost, što vodi stagnaciji ličnog i društvenog saznanja, padu vitalnih aktivnosti nacije i, konačno, porazu u borbi za goli život.
Autorka Hladnog rata citira radio-propagandistu Radija Slobodna Evropa, Džordža Urbana, koji je rekao kako je zbog sloma SSSR osetio „…neobičan grč gubitka. Sparing-partner koji mi je na izvestan način dobro poslužio, pao je od neupotrebe. Pred-vidljivi neprijatelj preko brda, koga smo često čuli ali retko viđali, bio je, paradoksalno, izvor samopotvr-đivanja. Imati velikog neprijatelja bilo je gotovo isto toliko dobro kao i imati velikog prijatelja i – u vreme otuđenosti u sopstvenim redovima – svakako bolje. Prijatelj je prijatelj, ali je dobar protivnik – vokacija. Ili me je, pitam se ponekad, moja duga zaokupljenost ‘dijalektikom’ toliko zarazila, da ne mogu ni da zamislim život izvan neprijateljstva?“
Često se govori o tome da hladni rat nije završen, jer njegovu suštinu čini beskompromisni ideološki sukob, a vojni, politički, ekonomski, diplomatski i svi drugi odnosi služe samo kao sredstvo za slamanje otpora. Stoga novi ratovi, neretko, imaju tzv. „plišani“ karakter. Veliki deo naroda, bezrazložno verujući u iskrenost i dobronamernost „boraca za demokratiju“, poverovao je da je suština društvenog razvoja samo ili bar dominantno, razvoj demokratije. Istovremeno, metodima novog rata, preuzimani su ekonomski resursi, direktno uništavani vojni, a posledično i obrazovni, zdravstveni i svi drugi vitalni sistemi napadnutog.
Ovu vrstu rata najveći broj zemalja u tranziciji je izgubio, a da nisu ni znale da su u ratu. Stoga nisu pružile skoro nikakav otpor. Posledice su: uništen životni standard stanovništva, razbijen sistem upravljanja, osakaćena ekonomija, nezaposlenost, porast korupcije i kriminala. Mnoge srednje razvijene zemlje spale su u red zemalja u razvoju, a neke još nisu shvatile razmere opasnosti koja proizilazi iz činjenice da su suštinski izazivači nemira još od početka konflikta, sami sebi odredili poziciju miro-tvoraca. Društvene nauke, a pre svega sociologija, izbegavaju da analiziraju posledice novih ratova. Multidisciplinarnih istraživanja na tu temu uglavnom nema. Statistički podaci se vode po različitim metodologijama, tako da je teško napraviti analizu realnih posledica. Na primer, u našoj zemlji, karak-teristično je da za sve ratove vođene u 20. veku, ne postoje čak ni tačni spiskovi žrtava. Ti brojevi su relativizovani ili zloupotrebljavani.
U novim vidovima rata, najznačajnija komponenta suprostavljanja je rukovođenje. Najbitniju ulogu imaju informacija, znanje, mudrost, volja i organizacione sposobnosti donosilaca odluka. Gledati u oči stvar-nosti znači razumeti situaciju. Okretanje glave od problema vodi, iz inostranstva kontrolisanom, raz-bijanju zemlje. Zato razumevanje okolnosti i bla-govremeno preduzimanje mera za zaštitu vitalnih interesa države i naroda predstavlja pitanje od naj-većeg prioriteta.
Epilog ove knjige zastrašujuće je ubojit. Autorka zaključuje:
„Iza ‘neistražene nostalgije za zlatnim danima američke obaveštajne službe’ stoji razorna istina: isti oni ljudi koji su čitali Dantea i išli na Jejl i bili obrazovani za javnu službu, regrutovali su naciste, manipulisali ishodom demokratskih izbora, davali LSD nevoljnim ljudima, otvarali poštu hiljada američkih građana, zbacivali vlade, podržavali diktature, smišljali ubistva i osmislili užas Zaliva svinja. „Zbog čega?“ zapitao je jedan kritičar. „Ne zbog građanske vrline, već zbog imperije.“
Prepoznavanje činjenica, rezultata i posledica ove specijalne operacije ostavljam čitaocu na savest, kao lični izazov.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License