Knjizevnost I Zone Nesrece

David Grosman
Književnost i zone nesreće
Odbrana od stvarnosti
Poznati izraelski pisac i pacifista, čiji se roman „Vidi pod: Ljubav" pojavio u izdanju „Arhipelaga", u prevodu Davida Albaharija, u eseju koji prenosimo u skraćenom obliku, razmatra na koji način overdoz istorije, okruženje zaraćenih strana i okolnosti tragične smrti njegovog sina u lanjskom izraelsko-libanskom sukobu utiču na njegov život i pisanje.
Srećom ili nažalost, stvarnost veoma utiče na ono što pišemo, kaže Natalija Ginzberg.
Teško je govoriti o sebi, stoga bih, pre nego što opišem svoje iskustvo pisanja u ovom periodu svog života, najpre izneo neka zapažanja o uticaju nesreće, traumatske situacije, na društvo i ljude. Odmah mi padaju na um reči miša iz Kafkine priče „Mala basna". Miša koji dok se mišolovka sklapa oko njega, a mačka preteće nadnosi, jadikuje kako svet „svakim danom postaje sve uži". Doista, posle mnogih godina provedenih u ekstremnoj i nasilnoj stvarnosti političkog, vojnog i verskog sukoba, sa tugom javljam da je Kafkin miš imao pravo.
Dok se nad vama nadvija zlokobna neman, svet zaista postaje sve uži, kao i jezik koji ga opisuje. Iz iskustva tvrdim da jezik kojim stanovnici područja napetog sukoba opisuju svoje stanje postaje sve plići, što je sukob dublji. Jezik sve više nalikuje nizu klišea i slogana. Najpre jezik koji stvaraju institucije što neposredno rukovode sukobom, vojska, policija, razni ministri, a koji se brzo infiltrira u masovne medije, iznedrivši jedan još perfidniji jezik koji ciljnoj publici treba da ispriča priču koju će najlakše da svari. Čitav proces, najzad, prodire i u privatni, intimni jezik građana sukobljenih strana, čak i kad oni to poriču. U takvoj stvarnosti mi, pisci i pesnici, pišemo. U Izraelu i Palestini, Čečeniji i Sudanu, u Njujorku i Kongu.
U prozi koju sam pisao do pre nekoliko godina, gotovo namerno, okretao sam leđa neposrednoj, svirepoj stvarnosti moje zemlje, stvarnosti iz poslednjih vesti. Pre toga pisao sam knjige o toj zbilji, u svojim člancima, esejima i intervjuima nikad nisam ni prestao o tome da pišem, nikad nisam prestao da se trudim da to pojmim. Učestvovao sam u mnogim protestima i međunarodnim mirovnim inici-jativama. A ipak, nesvesno, gotovo u znak protesta, nisam u svojoj književnosti pisao o tim zonama nesreće.
Zašto? Zato što sam želeo da pišem o drugim stvarima, podjednako važnim, koje ne privlače pažnju onoliko koliko maltene večita grmljavina rata.
Moć sećanja
Pisao sam o besomučnoj ljubomori muškarca prema ženi, o deci beskućnicima po ulicama Jerusalima, o muškarcu i ženi koji uspostavljaju svoj privatni, hermetični jezik unutar varke ljubavi. Pisao sam o usamljenosti biblijskog junaka Samsona i o složenim odnosima između žena i njihovih majki, i uopšte, između roditelja i dece.
Pre četiri godine, kada je moj stariji sin, Uri, trebalo da pođe u vojsku, nisam više mogao da sledim svoj ustaljeni način pisanja. Obuzela me panika i učinila me nespokojnim. Tada sam počeo da pišem roman koji se neposredno tiče sumorne stvarnosti u kojoj živim. Roman u kom se opisuje kako spoljašnje nasilje i surovost opštepolitičke i vojničke zbilje nadire kroz krhko i ranjivo tkivo jedne porodice, dok je konačno ne raspoluti.
Dok god piše, kaže Ginzbergova, čovek čudesno zanemaruje tekuće okolnosti svog življenja, a ipak, naša radost, ili naša tuga, navode nas da pišemo na ovaj ili onaj način. Kad smo srećni preovlađuje mašta. Kad smo ucveljeni obuzima nas moć sećanja.
Pišem. Neposredno posle smrti mog sina Urija, prošlog leta, u ratu između Izraela i Libana, svest o tome što se zbilo doprla je do poslednje ćelije u meni. Silina uspomene je zaista ogromna i teška, ponekad i parališuća. Ipak, sam čin pisanja u ovom vremenu predstavlja za mene određeno „carstvo", mentalnu teritoriju kakvu nikad dosad nisam iskusio, gde smrt nije samo apsolutno jednodimenzionalno poricanje života..
Pišem. Maštam. Sam čin imaginacije unosi živost u mene. Nisam sleđen i oduzet pred tom nemani. Izmišljam likove. Povremeno osećam kao da otkopavam ljude iz leda kojim ih je stvarnost okovala, ali, više od svega, možda upravo iskopavam svoje „ja".
Pišem. Osećam bogatstvo mogućnosti svojstvenih svakoj ljudskoj situaciji. Osećam svoju sposobnost da biram između njih. Slast slobode, za koju sam verovao da sam je davno izgubio. Zadovoljava me raskoš istinskog, ličnog, intimnog, neklišetiranog jezika. Kad god uspem da izbegnem klaustrofobiju slogana i klišea, prizivam užitak prirodnog disanja. Odjednom počinjem da dišem punim plućima.
Pišem i osećam do koje mere tačna i precizna reč ponekad biva lek za boljku. Oslobađanje od neprijatelja u sebi
Pišem. Oslobađam se mutnih i osobenih svojstava stvorenih ratnim stanjem u kome živim - svojstva da budem samo neprijatelj i ništa sem neprijatelja. Dajem sve od sebe da se ne zaklanjam od pravednih zahteva i patnji mog neprijatelja. Niti od tragedije i zamršenosti njegovog vlastitog života. Niti od njegovih zabluda i zločina, niti od spoznaje šta ja njemu činim. Niti, konačno, od iznenađujućih sličnosti koje pronalazim između njega i mene.
Pišem. Dajem intimna, privatna imena spoljašnjem i tuđem svetu. Donekle ga prisvajam. U izvesnom smislu, umesto progonjeno i strano, ponovo se osećam kao kod kuće. Na taj način već unosim malu promenu u ono što mi se ranije činilo nepromenljivim. Takođe, dok opisujem nepopustljivu proizvoljnost koja obeležava moju sudbinu -proizvoljnost koja potiče od ljudskog bića, ili od sudbine, iznenada otkrivam nove nijanse, novu istančanost. Otkrivam da mi sam čin pisanja o toj proizvoljnosti dozvoljava da osetim slobodu u odnosu na to. Slobodu da ispoljavam svoje biće drukčije, inovativnije, a ne da se priklanjam samoj toj proizvoljnosti i vezujem za njene ograničene, fosilne dimenzije.
Pišem i o onome što se više ne može vratiti. I o onome za šta utehe nema. Neobjašnjivo, čak ni tada, okolnosti mog života ne sklapaju se oko mene na način koji bi me pa-ralisao. Bezbroj puta na dan, dok sedim za pisaćim stolom, osećam gotovo opipljiv bol i gubitak, kao neko ko dodiruje struju golim rukama, a ipak ne umirem. Ne mogu da pojmim na koji način to čudo deluje. Možda ću shvatiti kad završim taj roman. Ne sada. Još je rano.
Pišem i o životu moje zemlje, Izraela. Zemlje koja je izmučena, mahnita, opijena overdozom istorije, preko-mernim emocijama koje ljudi nisu kadri da pojme, ekstremnim zbivanjima i tragedijama, ogromnom zebnjom i parališućom trezvenošću, viškom sećanja, propalih nadanja i okolnostima svoje sudbine jedinstvene u odnosu na sve druge narode: postojanja koje ponekad izgleda kao priča mitskih razmera, priča „veća od života" do te mere da ponekad kao da je pobrkan odnos prema samom životu. Zemlje kojoj je dodijala i sama pomisao da će ikada doseći normalan život zemlje kao sve ostale, naroda kao svaki drugi.
Surova materija duše
Mi, pisci, prolazimo kroz periode očajanja i neverovanja u sebe same. Naš posao je u suštini posao dekonstrukcije ličnosti, ubijanja najdelotvornijih ljudskih odbrambenih me-hanizama. Bavimo se, dobrovoljno, najsurovijom, naj-ružnijom i najsirovijom materijom duše. Naš posao nagoni nas da stalno iznova priznajemo svoje mane, i ljudske i umetničke.
Pa ipak, u tome i jeste tajna i alhemija našeg delanja: na neki način, čim se latimo pera, ili tastature, prestajemo da budemo bespomoćna žrtva svega što nas je sputavalo pre nego što smo krenuli da pišemo. Nismo više robovi svoje nedaće, ni svojih ličnih zebnji, ni „zvanične priče" naše zemlje, niti, pak, same sudbine.
Pišemo. Svet se više ne sklapa oko nas. Kakvi smo mi srećnici. Svet više ne biva sve uži. Prevela s engleskog i priredila Vesna Roganović, Danas

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License