Vang Dženg
Književnost bez granica
Iako i dalje vodimo rasprave o književnosti, moramo priznati da su one po sadržaju sve siromašnije i sve manje značajne. Kad smo na jednom drugom mestu pravili jednostavnu periodizaciju kineske savremene književnosti, književnost pisanu od osnivanja NR Kine do danas podelili smo na tri perioda. Prvi period počinje sa osnivanjem NR Kine. U toj fazi naročito se naglašavao odnos između književnosti i politike, pa se o književnosti razmi-šljalo, na nju se gledalo i njome bavilo uvek iz ugla politike, čak u tolikoj meri da se smatralo da je ona oruđe u službi politike. Možemo slobodno reći da književna dela nastala u tom periodu pripadaju nekoj vrsti državne književnosti koja je dominirala kineskom literarnom scenom do kraja Kulturne revolucije, to jest do početka uvođenja reformi, otvaranja Kine prema svetu i Pokreta za slobodu mišljenja.
Drugi period nastao je posle Pokreta za slobodu mišljenja kada su se, budući da je dovedeno u pitanje i osporeno shvatanje književnosti kao oruđa politike, pojavile nove ideje kao što su „vraćanje književnosti književnosti” ili „okretanje književnosti sebi”. Usle-dilo je novo tumačenje odnosa književnosti i politike prema kojem književnost ostaje neodvojiva od politike, ali nije više njeno oruđe. Posle višegodišnjeg prekida, nastavljena je tradicija „nove književnosti” Pokreta četvrtog maja i pisci su sada slobodnije birali teme, motive, stil i način pisanja. Naglasak je stavljen na specifičnost i priličan stepen autonomije književ-nosti kao umetničkog žanra. Procvat avangardne književnosti sredinom osamedesetih godina minulog veka naročito je ubrzao te promene u shvatanju književnosti. Odlučujući faktor književnog stvara-laštva više nije nešto spoljašnje, već to postaje ona sama, tj. njena takozvana „literaturnost”. Književnost nastala u tom periodu jeste individualna književnost.
Treći period u književnom stvaralaštvu čine dela pisana devedesetih godina prošlog veka, a naročito na početku novog milenijuma. Tu je reč o komercijalnoj, konzumerističkoj i populističkoj književnosti. Premda ne možemo reći da u ovom periodu više ne postoje državna i individualna književnost, na toj raznovrsnoj literarnoj sceni ta treća vrsta književnosti ipak je očigledno rasprostranjenija, vitalnija i aktuelnija od prve dve vrste. U daljem tekstu navešćemo nekoliko njenih najvažnijih žanrova.
Prvu vrstu čini književno stvaralaštvo shvaćeno u najširem smislu te reči. Iako ima onih koji smatraju da je tržišna ekonomija uništila književnost, ona je možda, naprotiv, upravo pospešila njen razvoj. Pošto je etika tržišta nepristrasna, teorijski gledano svako na tom tržištu ima jednaku šansu. To takođe važi i za književnost, pa bismo mogli reći da je književnost nastala u uslovima tržišne ekonomije književnost šansi. Sem toga, opšti porast nivoa obrazovanja svakog pojedinca čini potencijalnim literarnim stva-raocem. Stoga, kada, s jedne strane govorimo o propadanju ili marginalizaciji književnosti, to se u stvari odnosi na državnu i elitnu (individualnu) književnost. Ako pažljivije analiziramo situaciju, možda ćemo doći do zaključka da nikada, ni u jednoj epohi do sada nije bilo toliko mnogo onih koji se bave pisanjem, kako profesionalnih i amaterskih pisaca, pisaca iz posebnih oblasti, honorarnih tekstopisaca, tako i ogroman broj anonimnih stvaralaca koji su oformili statusno veoma raznolik literarni milje. Ovo je doba u kojem se čuje masa, razuzdano politeističko doba, doba „književne demokratije”. Pošto su zave-deni profitom i nadahnuti idolima, te zahvaljujući njihovim konzumerističkim fantazijama u pisanju, potrebi za komunikacijom, izražavanju duševnog stanja pojedinca, ali i dodatnoj vrednosti koje pisanje daje drugim profesijama, mnogi koji naizgled nemaju nikakve veze s pisanjem, redom su se latili pera, tako da se pisanje pretvorilo u još jednu vrstu pomodarstava.
Ta vrsta književnosti usko je povezana s tržištem, ali i s medijima. Ni u jednom dobu se nije, kao što je to slučaj danas, polagalo toliko pažnje informaciji i sredstvima komunikacije. Za razliku od prošlih vre-mena kada smo imali samo jedan medijum za širenje književnosti, danas je postojanje novina, časopisa, izdavaštva, Interneta, televizije, radio emitovanja, mobilne telefonije itd. stvorilo ogroman prostor za njeno širenje. S obzirom na to da tržište i sredstva komunikacije zavise jedno od drugog, otkako su se književnost i tržište udružili, način širenja književ-nosti uslovio je stvaranje jake konkurencije među sredstvima komunikacija u kojoj su na delu samo dva principa: jedan je profit i drugi je količina onoga što je dostupno. Upravo zbog toga je Internet danas postao perspektivan, i to ne samo kada je reč o originalnom stvaralaštvu, nego prednjači i kada je reč o posre-dovanju i emitovanju. Pisano štivo koje se iznedrilo iz novih medija, kao što su blog, tviter, elektronski časopisi itd, suštinski se razlikuje od tradicionalnog izdavaštva ili načina objavljivanja. Tekstovi koji se tu pojavljuju, međutim, nisu više lični, već stupaju u komunikaciju s drugim ljudima, i tako zalaze u područje javnog. Trenutno, gotovo svaki veb portal ima blog, pa možete zamisliti kojeg je to reda veličine. Dela koja se svakodnevno objavljuju na tim Internet platformama prosto se ne mogu porediti sa štampanim medijem. Sem toga, komunikacija koja se vrši na Internetu uopšte nije toliko anonimna kao što se obično misli. Kada je reč o blogovima, na primer, njihovi čitaoci formiraju mrežu posetilaca, zajednica, dobrih prijatelja i linkova koji sačinjavaju manju ili veću komunikacijsku grupu. A kakav su profil čitalaca stvorili? To je pitanje novog odnosa između pisaca i čitalaca, kao i pitanje vrste supkulture koja zavređuju pažnju. Zaista, preplavljeni smo književnošću, i to zbog toga što je došlo doba u kojem se teži lepoti, koja je već postala važan simbol ovog društva i načina života. Ona je prodrla u sve sfere života, a „retorika” je postala neophodni deo radnog procesa svakog proizvoda kojeg čovek stvara. Čak se i u onim oblastima koje imaju upotrebnu vrednost teži stalnom unapređenju umetničkog dizajna, stremi se njegovom savršenstvu i postizanju estetskog ideala, jer masa će ga prihvatiti samo onda kada se praktično na najbolji mogući način spoji s lepim. Estetika bi u svako-dnevnom životu trebalo da bude neprikosnovena. Stil pisanja u tom kontekstu predstavlja najviši stepen lepote. Sve što napišemo bez izuzetka je izraz truda da to što pišemo bude što lepše. To važi i za reklame, oglase i konkurse, predloge projekata, reportaže, udarne vesti i gotovo sve publikacije, uključujući i one nekada strogo standardizovane discipline poput humanističkih, pa čak i prirodnih nauka. Danas ljudi imaju priliku da se u mnogo širim razmerama okruže književnošću i da zahvaljujući daleko većem broju medija i pisanog štiva zadovolje svoju potrebu za literaturom.
U drugu vrstu književnosti spadaju bestseleri koji obuhvataju veliki broj žanrova. Ranije smo književ-nost delili na onu manje značajnu i na onu više značajnu. Ni sami ne znamo kada smo počeli da je tako delimo, verovatno već od samog njenog nastanka, kada smo shvatili da se dela razlikuju po svojoj umetničkoj vrednosti. U stvari, u sam genetski kod književnosti utkani su elementi radosti, zado-voljstva i strasti. Uzmimo za primer pripovednu prozu. Ona je u suštini bila izrazito popularna i služila je za zabavu gradskom stanovništvu. Zar kineski huaben nije bio umetnost namenjena narodnim masama? Elitizacija pripovedne proze nastala je tek kada su za nju počeli da se zalažu učenjaci novog doba. U Kini je roman postao Sveto pismo otprilike tek u kasnom Ćingu s pozivom Lijang Ćičaoa i njegovih istomišljenika da se reformom na polju romana započne reforma države. Ipak, bez obzira na to ko je roman podigao na nivo Svetog pisma i ko mu je dodelio misiju „bavljenja državnim pitanjima”, on je uvek pisan za široke narodne mase. Posle teškog perioda kroz koji je prošla popularna književost u matici Kini, pravi dolazak bestseler literature i kon-zumerističkog doba desio se krajem devedesetih godina prošlog veka kada je prevagnula tržišna ekonomija. Tek sa stvaranjem makroklime u kojoj su tržištu knjiga date odrešene ruke, kao i s razvojem kulturne industrije, bestseleri su dobili zavidno mesto i postepeno stali u korak sa sličnim trendovima u Evropi, Americi, Japanu i Južnoistočnoj Aziji. Tada ta vrsta književnosti počinje da se deli na podžanrove, da se usložnjava i u pogledu veštine pisanja usavršava, pri čemu je stvoren jedan lančani sistem koji povezuje stvaralaštvo s potrošnjom. Mnogi pisci besteselera već su postali svesni značaja proizvodne marke i već su ovladali procesom produkcije književnog dela koji su razgranali, tako da su bestseleri već postali važan sastavni deo kulturne industrije. Mnoga dela plod su timskog rada, a kako se čitav proizvodni proces od ispitivanja tržišta, nastanka stvaralačke ideje, struk-tuiranja dela, pisanja delova do konačnog sastavljanja u velikoj meri više ne razlikuje mnogo od industrijske proizvodnje, tradicionalni, individualizovani način pisanja književnosti odavno je urušen. Sem toga, pošto se prema žanrovskom romanu ophode kao prema vrhunskom proizvodu kulture, nastanak jednog žanrovskog romana predstavlja samo početak proizvodnje čitavog niza proizvoda kulture i nikako nije njegov kraj. On se može prilagoditi za potrebe filma, televizije, stripova ili kompjuterskih igrica i služi kao stvaralačka ideja za druge oblasti, pa ne-prekidno podleže temeljnoj preradi. Cena originalnog dela ne može se ni uporediti s cenom proizvoda koji su nastali na osnovu njega. Osnovni žanr u kojem se pišu bestseleri jeste žanrovski roman i, kao što se na osnovu naziva može zaključiti, reč je o različitim proznim žanrovima. Danas postoji veliki broj podvrsta tog romana, koje takođe nisu uniformne. Podela na podvrste obično se vrši na osnovu motiva, teme, narativne tehnike, što često dovodi do preklapanja žanrova. U najčešće žanrovske romane danas spadaju omladinski romani, detektivski romani, misterije, fantastika, romani o borilačkim veštinama, ljubavni romani, romani o pljačkašima grobnica, romani o putovanju kroz vreme itd. U poređenju s tradicio-nalnim književnim stvaralaštvom, pisci žanrovskih romana pridržavaju se hedonističkog principa. Žanrovski romani su sledeći, s jedne strane, popularnu urbanu literaturu, a s druge, kulturu zabave potro-šačkog društva, kao svoj cilj unapred postavili zabavu i užitak čitalaca. Naravno, ne postoji neko utvrđeno pravilo na osnovu kojeg se može odrediti šta će biti zabavno i šta može proizvesti užitak, jer na kraju krajeva, reč je o subjektivnom iskustvu koje se razlikuje od čoveka do čoveka. Pa ipak, u kontekstu zajedničkih ljudskih osobina i ličnog izbora, nešto od toga može se naslutiti. Uzmimo kao primer fikciju. Tek kad se čitalac izvuče iz realnosti, on može da odbaci njene stege i da se uživi u delo. Ili, strast. Samo kad se podstakne čitaočeva sopstvena strast i kad se ona na zadovoljavajući način nadomesti, može se postići radost u čitanju. Tu je još i ne razmišljanje. Čovek ne može u potpunosti da ne razmišlja, ali pošto žanrovski roman nema za cilj duboko razmišljanje, u tom slučaju razum ustupa mesto osećanjima. Ta vrsta proze laka je za čitanje upravo zato što je žanrovska i stoga elastična. Detektivski roman je, na primer, spolja gledano težak, ali ta težina donosi intelektualno zadovoljstvo. Sem toga, zahvaljujući utvrđenom obrascu po kojem se razvija, čitalac ipak može lako da ga savlada. Uopšteno govoreći, žanrovski roman predstavlja lagano, lako čitljivo štivo. Ukoliko je težak, užitak u čitanju je manji. Imajući sve to u vidu, može se zaključiti da žanrovski roman izuzetno vodi računa o čitaocu. Ako kažemo da se u klasičnim delima ogleda piščeva umetnost, onda možemo reći da se u žanrovskim romanima ogleda umetnost čitaoca. Pisce zanima ono što je popularno u društvu, ono što pomaže čitaocu da prekrati vreme i ono što može biti zabavno. Ispitivanje tržišta i proučavanje onoga šta je za čitaoca zabavno zadatak je svakog pisca žan-rovskog romana. U tom pogledu, on iznova isprobava, proverava, akumulira, usavršava i oblikuje. Ako to ne čini, čitaoce neće zanimati njegovo delo i neće uživati u čitanju, niti će takvo delo imati prepoznatljiv stil. Naravno, to ne znači da će neko delo biti popularno ako se pridržava utvrđenih obrazaca. To umnogome zavisi ili od duboko ukorenjenog kulturnog menta-liteta ili od onoga što je u datom trenutku psihološka potreba čitaoca.
Danas su bestseleri već opšteprihvaćeni, a žanrov-ski roman priznali su i literarni krugovi. Udruženje književnika Kine je prošle godine u Daćingu organi-zovalo konferenciju na temu žanrovskog romana, što je ranije bilo nezamislivo. Zvanične kineske književne institucije iznele su stav da žele da ostanu prijemčive za nove književne pojave, te da se neće baviti istraživanjem samo glavnih literarnih tokova, već i popularne književnosti i žanrovskog romana. Bez obzira na to što je teško reći koliko se na tom polju zaista postiglo, u najmanju ruku iskazana je neka vrsta opredeljenja. Ukoliko bismo u tom kontekstu posma-trali dosadašnju istoriju moderne i savremene proze, morali bismo priznati da je nepotpuna, jednostrana i da treba da se revidira. A kako su pisane dosadašnje istorije kineske književnosti? Jedan istoričar književ-nosti dao je vrlo slikovito objašnjenje: „Džang Hen-šuiju je u njima posvećeno jedva trista reči, a Đijang Guangciju nekoliko poglavlja. A koliko ljudi je danas čulo za Đijang Guangcija? Džang Henšuijevi romani se ipak i dalje se čitaju i po njima se prave i tele-vizijske serije.”
Još jedna vrsta književnosti jeste veb književnost. Iako je Internet počeo da se ubrzano razvija u drugoj polovini sedamdesetih godina prošlog veka, književ-nost na Internetu pojavila se tek dvadeset godina posle toga. Na samom početku, veb književnost nije pri-vlačila dovoljno pažnje, jer se smatralo da je pro-menjeno samo sredstvo i način njenog širenja i da je - bez obzira na to što je u poređenju sa štampanim književnim delima opsežnija, brža i, zahvaljujući svojoj tehnologiji, dostupnija - ipak samo štampana knjiga prenesena u kompjuter.
Iako danas možda još ima onih koji razmišljaju na taj način, to mišljenje sigurno je pogrešno. Vrlo je verovatno da je na samom početku zaista bilo tako, ali s usavršavanjem tehnologije Interneta, širenjem prostora, popularisanjem kompjutera i osnivanjem i poboljšavanjem interaktivnih platformi rođena je jedna sasvim autonomna veb književnost. Smatramo da se u vezi s veb književnošću moraju uzeti u obzir sledeće tri stvari. Na prvom mestu, ona je unapredila razvoj književne demokratije i ponovo vratila književ-nost običnom čoveku. Drugo, tome je usledila pro-mena zahteva prema autoru. Dok je pisanje prvobitno bilo jedna vrsta izrazito profesionalne, elitističke intelektualne aktivnosti, sada je već u izvesnoj meri postalo manuelni rad. Ako se dnevno ne napiše odre-đena količina teksta, ne može se biti pisac veb knji-ževnosti. Treće, u skladu s tim, priroda teksta odredila je njegov zahtev prema čitaocu. Desetine hiljada dela veb književnosti koja se svakodnevno proizvode, naravno, ne mogu biti vrhunska dela ili biseri pisane reči. Ona su sirova i nisu prerađena. Veb književnost pretpostavlja brzinu i veliku količinu. Među delima te literarne vrste, naravno, ima i odličnih dela, ali njih treba čitalac da probere. S obzirom na to da su pisci veb književnosti i čitaoci ravnopravni, moglo bi se reći da se svako delo na vebu sastoji od dva dela, pri čemu je jedan vidni i pojavljuje se na veb platformi, a drugi je skriveni i nastao je tako što ga je čitalac probrao, isprao i preradio odbacivši šljaku i uzevši ono što je suština. Mreža ne može da, poput štampane književnosti, predstavi jedan utvrđen, dovršen književni tekst, već joj je potrebna saradnja s čitaocem pri čemu je uspostavljena nova vrsta odnosa između književnog stvaralaštva i potrošnje.
Što se tiče odlika veb književnosti ili veb romana, smatramo da je ključno pitanje to kako ćemo shvatiti prirodu te nove vrste književnosti, o čemu bi možda trebalo da se govori na nekoliko ravni. Prvo, reč je o elektronskom tekstu. Mnoga prvobitno štampana književna dela pretvorena su u elektronski tekst, a još više je novih dela koja su prvo napisana preko kompjuterskih programa za kucanje, pa potom se pojavila i u elektronskom i u štampanom izdanju. Drugo, čisto veb štivo. Elektronski tekst može da se realizuje na pojedinačnom kompjuteru, a može i na mreži, što uopšte ne zahteva visoku tehnologiju. Veb štivo, međutim, sasvim je drugačije. Ono mora da postoji u mreži, a njegova forma prati tehnologiju koja je putem redovnog apdejtovanja sve sadržajnija i koja se stalno usavršava. Ono se više ne štampa u kontinuitetu i jednokratno, kao što je to slučaj sa štampanim tekstom, već se može prekinuti, ili nastaviti čime se povećava profit autora, može se spajati u celinu i, još važnije, može se realizovati preko dijaloga. Teorijski, reč je o promenljivom tekstu s beskonačnim mogućnostima, koji se svaki put kad se doteruje pojavljuje u novom ruhu. Treće, multi-medijalna i tekstualna prezentacija u umetničkoj formi: veb književnost neraskidivo je vezana za sliku i zvuk, pri čemu je u potpunosti urušena forma romana karakteristična za štampanu književnost. Naravno, u tom smislu, potrebno je da veb autor bude svestrano talentovan, drugim rečima, da poseduje neku vrstu dara za multimedijalnu umetnost. Na tom nivou, veb roman prestaje da bude književnost i postaje digitalna umetnost čiji je glavni element tekst. Posmatrano iz tog ugla, možemo reći da je put koji treba da pređe kineski veb roman još dug, i da će možda čak i trenutno uspešni veb pisci vremenom „ispasti iz trke”.
U dela koja nastaju i šire se u okviru Interneta spadaju i romani koji se čitaju na mobilnim telefonima. Danas već postoji popriličan broj Internet sajtova za skidanje te vrste romana, kao i dosta firmi koje se bave obezbeđivanjem pristupa Internetu i telekomunikacionim sistemima. Na osnovu naziva te vrste romana može se naslutiti da je reč o književnoj formi u kojoj se kao sredstvo za prozno stvaralaštvo i čitanje koristi mobilni telefon. No, ukoliko dublje uđemo u tu problematiku, videćemo da je ona daleko složenija nego što se to čini na prvi pogled. S obzirom na to da funkcioniše u dva telekomunikaciona sistema, tj. preko mobilnog telefona i Interneta, i imajući u vidu njegovu dužinu, uprkos tome što se naziva romanom, daleko je od toga da ima odlike štampanog romana. Prema našim saznanjima, roman koji se čita na mobilnom telefonu u Japanu trenutno je vrlo razvijen. Podaci od pre nekoliko godina pokazali su da je tržište te vrste romana samo za pojedinačna izdanja dostiglo vrednost od nekoliko milijardi japanskih jena. Japanski romani koji se čitaju na mobilnom telefonu upravo postaju velika industrija koja pokreće i druge medije, kao što su film, muzika, izdavaštvo itd. Štampaju se u vidu knjiga ili se od njih prave stripovi, film i muzika, što je omogućilo stvaranje ogromnog industrijskog lanca. Iako u Kini još nisu dostignuti taj nivo i razmere, pa se mnoga originalna ostvarenja pretežno i dalje pišu u formi SMS poruka ili viceva, možda specifičnost kineskog romana za čitanje na mobilnom telefonu leži upravo u tome. Sem toga, zahvaljujući različitim oblicima kineske književne umetnosti, kao što su komentari, vicevi, narodna vokalna umetnost itd, i potencijalnoj ulozi načina razmišljanja, razvila se jedinstvena „kultura vica”, koja zaslužuje da se prouči.
Da li postoji još žanrova? Pa samo tri gorenavedena žanra već su probila okvire književnosti kakvu smo ranije znali. Trenutno je i dalje nerešeno pitanje na koji način treba da definišemo takvo stanje u literaturi. Da budemo iskreni, lično se po mnogim pitanjima osećamo nemoćno. Sve vreme se pitamo da li je došlo vreme kada se književnost mora redefinisati. Smatramo da bez obzira na to što se istorija savremene književnosti još odvija, u novom milenijumu, a naročito poslednjih nekoliko godina, raspad književnosti je više nego očigledan. Iako književnost u tradicionalnom smislu i dalje postoji, ona se ipak već odvojila od većeg dela literarnog stvaralaštva, kao ledeni breg koji se, vremenom plutajući, sve više gubi iz vidokruga javnosti. U vezi s tim je i nedostatak književne teorije, kao i činjenica da aktuelna politika prema književnom delu - kritičara i njihova metodologija - još uvek žive u prošlosti i usmereni su prema onom „ledenom bregu”, a nisu u stanju da objasne gomile pisanih dela, niti trenutne fenomene u pisanom stvaralaštvu, a još manje da govore o budućnosti. Da li će u bliskoj budućnosti to postati neka vrsta izolovanih izučavanja starih spisa? Bez obzira na to da li je reč o svudaprisutnoj književnosti u najširem smislu, ili o tematski veoma usmerenim bestselerima i veb književnosti, mi nemamo odgovarajuću kritiku. Čini se da akademski svet i teorija nisu stigli da se na vreme pripreme za te vrste književnosti.
To moramo mirno da priznamo, a ne da, kao što pojedine teorije čine, ili ne, obraćamo pažnju na sadašnje realno stanje u pisanju, ili da se koristeći sopstvene prevaziđene teorije i shvatanja ponašamo kao da nam je ta materija jasna. O tim problemima bi se ionako moglo malo više govoriti. Ne možemo poreći da su stari učenjaci, ali i savremeni intelektualci prema popularnoj kulturi i kulturi za mase gajili predrasude, čak i prezir. Osim što su imali različit estetski ukus, možda su imali takav stav i zbog želje za posedovanjem moći, položaja i profita, kao i zbog straha od toga da bi ih mogli izgubiti. Džon Keri je odavno izneo mišljenje da od popularizacije obrazovanja i procvata štampe čitanje i pisanje više nisu privilegija elite. On ističe da je, naročito otkada je štampa izgradila ukus gradskog stanovništva, odnos prema intelektualcima zahladneo i da je „popularna štampa stvorila neku vrstu pretnje, jer je podigla jednu novu kulturu, koja u potpunosti ignoriše intelektualce pretvorivši ih u suvišne ljude”. Pošto se, stoga, u ozlojeđenim intelektualcima rodila opšta mržnja prema masama i masovnoj kulturi, oni „sanjaju o uništenju ili sterilizaciji mase, ili jednostavno odbijaju da priznaju da su i pripadnici mase ljudi. Sve su to bili načini koje su intelektualci početkom XX veka smišljali kako bi se izvukli iz nevolje. Još oštriji i konkretniji način bio je sledeći predlog: sprečiti mase da uče da čitaju kako bi intelektualci ponovo počeli da kontrolišu pisanu kulturu.” A kada nisu mogli da spreče razvoj masovne kulture, nije im preostalo ništa drugo do da pišu manje razumljivo kako bi se razlikovali od mase, te su svojim autoritetom u oblasti obrazovanja, u institucijama i naučnim krugovima omalovažavali kulturu mase ulivajući joj osećanje niže vrednosti u cilju očuvanja sopstvenog samopoštovanja i interesa. Na primer, premda su literarni krugovi od samog početka zagrejani za veb književnost, taj entuzijazam nije ništa drugo do izraz deklarativne ljubavi prema nečemu što u stvari izaziva strah. Kada je veb književnost zaista prodrla na velika vrata, predstavnici štampane književnosti koja se oslanja na sadašnji sistem redom su počeli da izražavaju žaljenje, razočarenje, prezir, pa čak i ljutnju. Naravno, nisu retki znatiželjnici koji stalno opipavaju puls veb književnosti, prepisuju joj lek, čak pokušavaju da je pripoje svojim redovima. Ima mnogo kritičara i pisaca koji smatraju da je veb književnost u suštini ipak književnost. To mišljenje očigledno zastupa stav o prevlasti štampane književnosti. Oni se ponašaju poput sudija Strašnog suda u čijim rukama se nalazi moć određivanja standarda i donošenje suda o književnosti uopšte, pa i veb književnosti. To znači da bez obzira na to kako se veb književnost bude razvijala, na kraju će ipak zahtevati od nje da se povinuje književnim konvencijama starim nekoliko hiljada godina, kao što su dubokoumna tema, jasno oblikovani likovi, živopisni detalji, dobra stvaralačka ideja i lep jezik itd. Prilikom velikih konkursa za najbolji veb roman u žiri se uglavnom pozivaju autoriteti štampane književnosti, što je problematično. Da budemo malo isključivi i kažemo da naglasak u sintagmi „veb književnost” leži na reči „veb” a ne na reči „književnost”. „Književnost” i „roman” u izrazima „veb književnost” ili „veb roman”, kao i „poezija”, „esej” itd. samo su pozajmljenice. U strogom smislu, reč je o različitim delima napisanim veb jezikom. Ona ni u kom slučaju nisu primeri književnosti iz doba štampane literature, već su nova, audio-vizuelna dela koja se sa štampanom literaturom ili preklapaju ili uporedo razvijaju. Stoga, prava veb književnost nije puka elektronizacija štampane književnosti, već nov proizvod koji se može realizovati i koji može postojati jedino u uslovima veb tehnologije. Trenutno, važnije rasprave o veb književnosti prvenstveno se tiču takozvanog standarda. U njima se polazi od mišljenja da veb književnost nije u dovoljnoj meri književna zbog toga što joj nedostaje standard i da će moći da se „normira” i „podigne na viši nivo” tek kada se on uspostavi. Sve su to proizvoljne želje koje se uzimaju zdravo za gotovo. Za tradicionalnu književnost možemo izvesti standard, ali veb književnost ne može da ga ima. Kao prvo, ona više nije književnost, već je nešto drugo što se ne može imenovati. Drugo, to nešto i podela na vrste podložni su razvoju i promeni i stalno se usavršavaju u skladu s tim kako se menja Internet tehnologija. Ko može predvideti šta će biti njen sledeći korak? Ako kažemo da ima standard, onda treba da vidimo da li je ona maksimalno iskoristila mogućnosti Interneta. Naravno, možda je jednostrano govoriti o standardu samo u kontekstu uslova i tehnologije Interneta, već bi trebalo konsultovati i humanističku nauku. Ipak, ni tada ne bismo mogli da jednom za svagda definišemo šta je njen standard. U najmanju ruku, ono što danas možemo reći jeste to da se prava veb književnost definiše kao nešto što stoji u kontrastu s tradicionalnom književnošću, pri čemu ona, kao preduslov za taj inat, cinizam, humor i bunt ima odbacivanje i urušavanje svega onog što je afirmativno, krajnje smisleno i objašnjivo. Da prete-ramo malo i kažemo da veb književnost ne samo što je otvorila prostor koji je odvojen od sveta u tradici-onalnom smislu te reči, već se razlikuje i od onih prostora unutar virtuelnog sveta interneta koji imaju funkciju širenja informacija. Napokon, ona je preko jednog sasvim novog prostora, sasvim nove platforme uspela da predstavi „nepostojanje” i posredstvom mnogobrojnih „postojećih”, vidljivih i opipljivih virtuelnih svetova koji se mogu i čuti i osetiti, uspela da jedna za drugim otvori vrata „nepostojećeg”. To je ono što istorija civilizacije o „materijalnom” i „potvrđenom” svetu do danas nije u stanju da savlada i shvati. Naravno, ne možemo ni da donesemo zakon o njoj, a još manje da računamo da će ona sama sebi odrediti zakon, jer ona na zakon neprijateljski gleda, za nju je zakon tu da bi se prekršio.
Ovo će možda biti jedan ekstremni primer, ali slična je situacija s književnošću u širem smislu, bestselerima i žanrovskim romanom. Na primer, suština žanrovskog romana leži u reči žanr. A šta je to što nazivamo žanrom? Ako je roman u određenom smislu relativno stabilan, ima jasne odlike i ako je pisan po utvrđenom obrascu, može postati žanrovski. On ima svoje „stalne elemente”, „preovlađujuću tehniku” i „centralnu scenu”, s kojima pisci žanrov-skog romana iznova eksperimentišu, probiraju ih, akumuliraju, usavršavaju i uobličavaju. Ako ih nema, ta dela ne bi se svidela čitaocima, ne bi se uživalo u čitanju, niti bi imala prepoznatljiv stil, a onda, naravno, ne bi postojalo ni stvaralaštvo po relativno utvrđenom obrascu, koje je zbog toga relativno rasprostranjeno. Paralelno s tim elementima ili žanrovima, žanrovski roman pisan je relativno utvrđenim i uobličenim jezikom i narativnom tehnikom. Triler, tako, mora da ima neku grešku, lažni utisak ili slučajnost. U građenju zapleta, pisac te tehnike mora vešto da koristi, jer čitalac zahvaljujući njima predviđa šta će se dalje desiti i kreće u avanturu. Ukoliko pak pisac ne piše na taj način, onda njegov roman ne može biti triler. Zašto se današnji žanrovski romani mogu samo neknjiževno izučavati u teorijskom okviru popularne kulture? Zato što su iz ugla današnje knji-0ževne teorije oni anti-književni. Dok se dela književnosti u širem smislu, pre mogu smatrati književnima.
To je književni obrazac, ili, možemo reći, obrazac pisanja ili obrazac pisanih dela koji se od početka novog veka vremenom formirao. O njima postoje negativno i pozitivno mišljenje. Dok prvi smatraju da se književnost kreće ka svom kraju, drugi su uvereni da nju tek čeka procvat. Glavno pitanje je to kako shvatamo književnost. Mi se slažemo sa onima koji o tome imaju afirmativan stav, jedino što smatramo da ova književnost nije neka druga književnost. Posle sto godina, književnost ulazi u fazu nove revolucije, njena budućnost je u tome što će svako moći da se bavi književnošću i da će sve što bude napisano imati elemente književnosti. Ono što moramo da učinimo jeste da je priznamo, prihvatimo, da se iz korena promenimo i da rasterećeni za nju potražimo i izgradimo odgovarajući teorijski okvir.
Ulica Mengdu, 2011.
S kineskog prevela Mirjana Pavlović