Knjiga Nasi Jevreji

NAŠI JEVREJI

urednici:
MIĆA DIMITRIJEVIĆ, novinar
VOJISLAV STOJANOVIĆ, publicista
BEOGRAD, 1940 godine
Druga knjiga Zbornika mišljenja o jevrejskom pitanju izaći će iz štampe početkom idućeg meseca
Knjiga je štampana ćirilicom.

NAŠA UVODNA REČ

Dr Dragoljub Aranđelović Milorad Belić Obrad Blagojević Grigorije Božović Samuilo Demajo Radoslav M.Dunjić Jovan Đonović Dr Stefan Zagorčić Dr Lavoslav Šik Mihailo Kujundžić Dr Juda Levi Dragoslav Ljubibratić Derviš Korkut Dr Dušan Popović Vojislav Nenadić Vasa Madžarević Voja Stojanović Luka Smodlaka Paja Šumanovac Teodor Skrbić Sima Pandurović Dimitrije C. Đorđević Vuk Dragović

Dr Dragoljub Aranđelović Senator, bivši ministar, sudija Međunarodnog izabranog suda

Izdavači rve knjige želeli su da čuju i moje mišljenje o jevrejskom pitanju, koje se već godinama pretresa u javnosti. Nemajući razloga da izbegavam odgovor reći ću ovo nekoliko reči. Pošto je i moj život velikim delom protekao u predratnom vremenu, to se i odnosno položaja Jevreja u Srbiji i u ostalom svetu u prvom redu sećam položaja Jevreja u Srbiji pre rata.
U Srbiji se nikad jevrejsko pitanje nije postavljalo onako kako se ono posle rata postavljalo u mnogim državama, naročito za poslednjih desetak godina. Jevreji u Srbiji, pripadajući u najvećem delu tzv. Sefardima, bili su ravnopravni srpski građani, sa istim pravima i dužnostima kao i Srbi. Niko onda nije ni pomišljao na to da Jevreje progoni kao rasu i mi Srbi smatrali smo Jevreje kao „Srbe Mojsijeve vere". A i oni sami tako su se smatrali i držali su da su u Srbiji u svojoj otadžbini, deleći sa Srbima hrišćanima i dobro i zlo.. U ostalom broj Jevreja u Srbiji i nije bio veliki prema Srbima hrišćanima. Svoje građanske dužnosti Jevreji su ispunjavali kao i drugi građani, i sa rđavim građanima Jevrejima - pošto je bilo i takvih Jevreja kab i Srba - postupalo se podjednako, bez obzira na rasu i na veru.
Posle ratova situacija Jevreja postepeno se menja u svetu pa i u Srbiji i celoj Jugoslaviji. Uz naše domaće Jevreje pridolaze i Jevreji iz Jugoslavije, pa i iz drugih država. I ako naš srpski narod i naše društvo ne - odobrava proganjanje Jevreja kao rase, ipak on oseća da ovi pridošli Jevreji nisu u svemu ono što su naši domaći Jevreji, sa kojima smo se saživeli, zajednički radili, koji govore našim jezikom, koji sa nama zajednički osećaju da su u svojoj otadžbini. Jedan broj tih pridošlih Jevreja unosi u našu zemlju i naročite metode rada u poslovnom saobraćaju, ponaša se bezobzirno, sa izvesnom nametljivošću; trka za bogaćenjem bez skrupula, koja je zahvatilo celo posleratno društvo, još jače se ispoljava kod ovih pridošlih Jevreja, pa obuhvata i izvestan broj domaćih Jevreja. V mnogobrojnim korupcionaškim aferama posleratnih godina znatnog učešća imaju i Jevreji, i sve to skreće pažnju publike na njih i svet počinje da baca krivicu na njih, smatrajući ih kao glavne uzročnike korupcije. Tako se malo po malo stvara i kod nas „jevrejsko pitanje", i ako ne u onom obimu i na onaj način kao u drugim državama. Postavlja se pitanje: da li su Jevreji odista kao rasa opasni po naše društvo, po naše naravi, po naš privredni i moralni život? Pa ako jesu treba li štogod protiv toga preduzimati, treba li se braniti od „jevrejske opasnosti"?
Ja lično mislim, a verujem da tako misli i većina Srba, da Jevreji kao rasa nisu neka opasnost za nas, ponajmanje naši domaći Jevreji. Ima rđavih Jevreja kao što ima i rđavih Srba, i protiv jednih i protiv drugih treba se boriti istim sredstvima, kojima se država i društvo brani od svojih rđavih članova. Ali ipak treba imati u vidu izvesne osobine Jevreja, koje su im mnogo koristile, ali koje su im, u izvesnoj meri, i mnogo škodile, dovodeći ih u tešku situaciju u pojedinim državama.

Jevreji su svuda u svetu bistar, okretan, dovitljiv narod, sposoban da se brzo snađe u svakoj situaciji. Verovatno je to manjim delom rasna osobina, a većim delom istoriska posledica njihova teškoga života i proganjanja u toku vekova. Jevreji su i vredan i darovit narod, što pokazuje znatan broj velikih jevrejskih naučnika, umetnika, privrednika, kojima Čovečanstvo mnogo duguje. Među Jevrejima ima, pored puke jevrejske sirotinje, I vrlo veliki broj, ogromnih bogataša u celome svetu što izaziva mržnju sirotijih klasa. Sticajem prilika Jevreji su bili upućeni da se bave trgovinom, industrijom, bankar-stvom, zanatima, liberalnim profesijama, a ne grubim poslovima zemljoradnje i stočarstva, da se bave dakle poslovima u kojima se sa manje truda, naročito fizičkog, više zarađuje i bolje živi…
U koliko su gornje osobine Jevreja pomogle da se oni svuda uzdignu nad stanovništvom, u čijrj su sredini živeli, u tolikb su im i štetile, izazivajući zavist, ogorčenje i bojazan da Jevreji ne zagospodare privrednim životom naroda i da stvaranjem bogatstva preko ovoga ne postanu i značajan politički faktor. Ta bojazan postoji i u zemljama koje nisu, načelno, neraspoložene prema Jevrejima, i u kojima Jevreji nisu izloženi. gonjenju nego uživaju sva građanska prava. Zato se preko ovakvog stanja stvari ne može prosto preći i ne voditi računa o tome.
Fakat je da gornje osobine Jevreja razno dejstvuju u raznim zemljama. U visoko kulturnim zemljama, u kojima Je narod prosvećen, otporan i preduzimljiv, koji je isto kao i Jevreji bistar, okretan, dovitljiv i vredan, te jevrejske osobine podižu narodno blagostanje u opšte. Bogate se Jevreji svojim radom i tru-dom ali bogati se i narod u čijoj sredini Jevreji žive. Tako je na primer u Americi, Engleskoj, Francuskoj, Holandiji i drugim zemljama. Naprotiv, u državama gde je narod neprosvećen, na nižem kul-turnom stupnju, gde se narod ne odlikuje okretnošću i dovitljivošću kao Jevreji, postoji mogućnost da taj narod bude eksploatisan, da se bogatstva više gomi-laju u jevrejskim rukama, što izaziva zavist i mržnju prema njima.
Zato u zemljama na nižem kulturnom stupnju, sa nižom prosvećenošću, niJe dobro kad u njima ima nesrazmerno veliki broj Jevreja. Nije dobro ni za Jevreje, ni za sredinu u kojoj oni žive. Jedan izve-stan broj Jevreja koristan je u ovim državama, jer oni svojim osobinama podstiču napredak i narodno blagostanje. Tako je bilo u Srbiji pre ratova sa našim Jevrejima domorodcima. Posle ratova to se stanje menja nagomilavanjem sve većeg broja Jevreja, među kojima ima i neskrupuloznih ljudi, gotovih na s.va-kovrsne afere.
Zato uviđavna državna uprava, pazeći na to da se Jevrejima ne krnje građanska prava, jer to naš na- rod ne bi odobrio, mora paziti i na to da se broj Jevrja u našoj državi ne nagomilava useljavanjem sa strane i da se tim strancima ne omogućava učešće u privrednom životu zemlje. Mogućnosti za zarađivanje nisu, na žalost, neograničene u našoj srazmerno maloj i siromašnoj državi. U koliko pak one pastoje, njih treba čuvati u korist domaćeg stanovništva, bez obzira na veru i na rasu. To treba da uvide i mislim da uviđaju i naši domaći Jevreji, pored svih razumljivih simpatija za svoju napaćenu jevrejsku braću iz inostranstva.

MILORAD BELIĆ sekretar Radničke komore

Čovečanstvo je od svoga postanka, kroz svoju Dugu, krvavu istoriju i kroz tolike vekove, često doživljavalo i svoju mučeničku Golgotu. Sličnu onoj, na kojoj je Isus Nazarećanin, čist i nevin, na krstu razapet…
Ono je imalo svoje velikane i usrećitelje. Ali je isto tako imalo i svoje izrode, Jude i zlotvore. Imalo je one za kojima se kao. nekada za Hristom klicalo u znak tople zahvalnosti: „Osana!” „Osana!”. Ali je imalo i takvih koji su nad tim istim čovečanstvom kao zverovi izbezumljeno urlali: „Raspni ga!” „Raspni ga". I raspinjali ga, zadajući mu teške muke Tantalove.
Među jednima i drugima, a to znači i među dobrima i među zlima, među najboljima i među najgorima bilo je uvek i - Jevreja. Istina, zato što su Jevreji (valjda nekom fatalnošću „sudbine") još od svoga iskona kao narod bili progonjeni i zapostavljani, oni su uzimali aktivnijeg učešća od mnogih drugih naroda skoro u svima krupnijim istoriskim zbivanjima (oni su digli i prvu revoluciju) pa i u onima koja su sačuvana u uspomeni sveta samo po svojim negativnim stranama. I valjda zbog toga se na njih diže tolika anatema i oni se danas više od sviju drugih kulturnih i nekulturnih naroda okrivljuju skoro za sva zla koje je svet do danas preživeo. Kao da su oni, Jevreji, neka napast i „kazna božja" za čovečanstvo. I, kao da su oni, Jevreji, samim svojim rođenjem unapred predodređeni samo za zlo i za nesreću.
Time što sam rekao: da su se u mnogim tragičnim časovima istorije čovečanstva i među silama" koje su često delovale potpuno negativno nalazili i Jevreji, jasno i otvoreno je naglašeno da Jevreji, po mome mišljenju, nisu neki „agneci nezlobivi" kojima se, i pored toga što nesumnjivo spadaju u red najstarijih i najcivilizovanijih naroda na svetu, ne bi imalo šta da prigovori.
Ima, te još kako!
I, onda, kada stvar tako stoji, nije pravo, niti pošteno, da se za sve ono što nije dobro u svetu svaljuje krivica samo na Jevreje. I da se zato skoro oni jedini anatemišu i progone.
Čovečnost i pravičnost iziskuju: da za svoja dela svako primi i ponese svoj deo odgovornoeti, pred Bogom i pred ljudima. Pa bila ona dobra ili zla. Najveći je zločinac koji ukrade tuđu kesu pa trči za drugim i viče: „Drž'te lopova"! Jer on time čini istovremeno dva teška prestupa i greha: jedan prema onome koga je orobio, a drugi, prema onome koga hoće nekriva i nedužna da nabedi kao lopova. A takvi izgledaju svi oni koji svoja razna nedela, a naročito prema zemlji i državi, jednostavno prebacuju sa sebe na - Jevreje. Kao što ima poslo-davaca koji, ako im radnik zatraži makar samo pola dinara povišice, ovoga odmah oglašavaju kao „opasnog - komunistu"!
Kao kuriozum na kakav se sve ružan način danas stvara veštačka haranga bilo verska, rasna, plemenska ili politička, pomenuću i jedan svoj lični slučaj: Uoči famoznih slobodnih izbora od 11 de-cembra 1938 godine, jedan tadanji Stojadinovićev režimski list pisao je o meni veoma nepovoljio kao o autentičnom komunisti i pokrštenom Jevrejinu.
Samo je bilo ostalo još da utvrdi: da li sam pre „prekrštavanja" bio Švarc ili Vajs! A logičan zaključak iz toga bio je: da kao „Jevrejin" ne mogu biti dobar i pouzdan sin svoje zemlje, kao što su na primer izdavači tog lista.
I, ja sam, da bih se odbranio od ove sračunate klevete i provokacije, morao da iznesem tim povo-dom preko „Radničkih Novina" skoro ceo svoj rodoslov iz koga nije bilo ni malo teško ustanoviti da sam punokrvni Srbenda! I još pri tom - Užičanin! Ali sam tada rekao i to: da se ne bih ni malo stideo da sam slučajno zaista poreklom Jevrejin, jer su i Jevreji ljudi kao i svi ostali.
A to i sada ponavljam.
Prema ovim opštim, kratkim i površnim razmatranjima, smatram da je raspirivanje antisemitizma u širokim narodnim masama putem veštačke propagande štetno, jer ono ima za cilj da skrene pažnju tih masa sa onih koji su pravi ili veći krivci od Jevreja. I protivu toga se treba boriti.
U nas je pokušajem uvođenja diktature (od vlade Stojadinovića) počelo da se stvara i naglo razvija antisemitsko raspoloženje. Padom dr. Stojadinovića i politike koju je on hteo našoj zemlji da nametne, skinuto je s dnevnog reda i jevrejsko pitanje kao nekakav poseban problem. A tako je i trebalo da bude.
Doduše, mora se priznati da među Jevrejima ima vrlo opasnih elemenata: prepredenih i nesavesnih špekulanata, ratnih huškača, nezajažljivih eksploatatora, izdajnika, špijuna itd. Ali, kao što smo već napred istakli, zar istih takvih strašnih i opasnih elemenata nema i među svima ostalim verama i rasama. Kao što kod sviju njih ima i veliki broj onih koji su pripravni da se bore protivu svega što je zlo i rđavo.
Prema svemu ovome, istom merom i sa istom strogošću treba suditi svima lopovima, špekulantima, izdajnicima i ostalim prestupnicima i društvenim štetočinama, bez obzira koje vere ili nacije oni bili. Jer, pred zakonom svi su građani jednaki. A prema uzvišenom Hristovom učenju: Brat je mio, koje vere bio!

OBRAD BLAGOJEVIĆ advokat i bivši predsednnk Advokatske komore

I ako nisam nikakav stručnjak za jevrejska pitanja, smatram za potrebno da izjavim: da nalazim da se u našoj zemlji ne treba postavljati pitanje kojim bi se naši građani delili po rasama ili verama, već da treba da smo svi pred zakonom jednaki. Ovo u toliko pre, što kod našeg naroda ne postoje antisemitska osećanja, pa mislim da ne bi trebalo ni stvarati takva osećanja pokretanjem nepotrebnih diskusija o tome.

GRIGORIJE BOŽOVIĆ novinar i književnik, pretsednik P. E. N. Kluba

Uredništvo ovoga zbornika bilo je ljubazno da i od mene zatraži koju reč o Jevrejima.
O njima imam potvrdno mišljenje. A ono se kod mene stvaralo i ustanovilo posle dugoga posmatranja i izučavanja njihove istorije, religije i književnosti. Posmatrao sam ih za srednjega školovanja u Turskoj, zatim u Rusiji. I ja sam tad bio rob, te nije ni malo čudnovato da su se moje oči okrenule i prema njima. Sapatnja izazivlje kod čoveka i objektivnije posmatranje onoga na koga se viče, pa i simpatije. U Turskoj Jevrejima jedva da je bolje bilo nego nama Srbima: ako nisu bili mrženi koliko i mi, ono su bili više od nas prezirani. U Rusiji sam se zgranuo kako se sa njima postupalo, te mi ni malo nije neobjašnjiv jevrejski stav u boljševičkoj revoluciji. Ja sam u Moskvi znao za jednoga studenta koji je odlazio u sanitetsku policiju da za svoju nevinu i čestitu sestru vadi onu žalosnu uličnu kartu, samo da bi mogla ostati u drugoj prestonici da pohađa takozvane Više kurseve a zatim najmljivao profesionalku za propisane preglede!…
Sama pak činjenica da je jedan mali narod za četiri hiljade godina bio kao niko drugi gonjen, pa ostao živ, navodi svakoga čoveka na misao da taj narod mora imati u svojoj krvi i karakteru i takve kakvoće, koje su jedino i mogle odoleti tolikim napastima i na vidnom planu ljudske istorije održati ga do današnjega dana. Naravno da Jevreji mogu imati i odrečnih osobina, ali su one svakako plod mučne prošlosti i ono trnje koje na ruži hoće da odbrani njen cvet. Zašto su Jevreji u Britaniji vanredno ispravni Englezi i u Francuskoj Francuzi ? Tako isto zašto su mogli biti slavni ministri, finansijeri i filosofi kod mavarskih, egipatskih i turskih vladara ? Zašto su i kod nas mnogi od njih i u miru i u ratu dobro svoju naciju posvedočili?
Sve to nagoni i iz političkih i čovečanskih razloga da se o Jevrejima ne sudi preko kolena. Jer su oni zadužili svetsku kulturu i civilizaciju, obogatili nauku i na tom polju naročito zadužili nacije kod kojih su živeli. Monoteizam je njihov i sva naučna mučenja da je neka pozajmica - neosnovana su. Jevreji su svetu dali i hrišćanstvo, te ako savremeni obrazo~ vani svet može da se ponosi hrišćanskom verom i civilizacijom- i za to ima da zahvali Jevrejima. Propoved o Spasitelju, o Aogosu - Glagolu, o Slovu, Jevreji su proneli kroza svet pod najtežim okolnostima pa tek posle drugi prihvatili. Ali da ne bih ponavljao ono što će u ovoj knjizi i drugi reći, ja niže beležim jedan događaj iz naše nedavne prošlosti, koji mi je kao istinit ispričan, nadajući se da će on najjače osvetliti baš ono što je vrlo jako u jevrejskom karakteru, kao što im je jaka i vera i volja nacionalna. Može Jevre/in i divno da začudi samo kad se takne njegova čovečanska žica. Evo toga događaja:
Kaundka pop i dorćolsko Jevrejče
Dogodilo se to 1917 godine u Nežideru. Najteže za svu porobljenu zemlju a naročito za zarobljenike po austro-ugarskim logorima. Čudna je, kao što je dobro poznato, bila Dvojna Monarhija. Valjda i zbog toga što je njen vladar bio i apostolski kralj Svetoga Grada. Na prekor najosnovnijim zapovestima hrišćanske čovečnosti i uljuđenosti, prema zarobljenicima u logorima je postupano tako, da su oni umirali od gladi i boleština kao stoka. Tako da i najubeđeniji vernik hrišćanski posumnja u sve napore te religije i u svaki njen potvrdan uticaj na evropskoga čoveka. Jer kao za pot-smeh, onda kad se konačno zaboravljalo na život i dostojanstvo zarobljena čoveka, carevina se postarala bila da po logorima ostavi po jednu baraku za crkvu i da dovede popove da služe službe božje i da opevaju mrtve!…
U takozvanoj Vodenoj Hrvatskrj, nedaleko od Lajte na velikom mađarskom jezeru, za Srbe su bila dva logora: Nežider i Voldogasonj, udaljeni jedan od drugoga za desetak kilometara. Tu su bili internirani i srpski Jevreji, a najviše iz Beograda.
Pravoslavne hramove u ta dva logora opsluživao je neki pop Luka Nedeljković iz Sremske Mitrovice, čijoj je žutoj bradi vrlo lepo stajao kapetanski šinjel carski i ona oficirska kapa koja će za suvremenike do groba ostati kao simvol prkllete carevine. Po pričanju taj pop je korektno služio i odmah po službi odlazio u štab logora. Niko od njega nije više ni tražio, pošto je bio Srbin. Ali se on, primećeno je, starao da bude lojalniji no što od njega traže njegove vojne vlasti. Ni malo se nije krio da je sit i zadovoljan, pa je kroz pregladnele i gotovo izbezumljene gomile prolazio ni malo bolje nego onaj opaki narednik sa korbačem, koji je vodio brigu o tom da mu ko ne ostane neudaren…
Još jedno nije zaboravljeno tome popu Sremcu. Može se zamisliti u kakvom su stanju dolazipi ljudi u logore. Dizani iznenadno iz postelja, vučeni do Lajte po čitavi mesec dana, oni su stizali pocepani i strašni kao prosjaci. Arhimandriti i proto-prezviteri bili su bez mantija. Pa kad su ti ljudi tražili da služe uz njega i pričeste se, on ih je grubo odbijao, govoreći da ne sme da se greši o kanone i dozvoli da služe možda i zločinci. Sve to kad je u logorskoj kancelariji postojala svačija konduita, i kad su ti ljudi bili okupatorskim vlastima samo politički sumnjivi. Tim dobrim starcima nije čak dopuštao da se kao sveštena lica prema propisu pričešćuju iz putira, nego im je predlagao da ih kao svetovnjake sam pričesti. Tako su neki i po-mrli bez pričešća, zarekavši se da ni po tu cenu ne dopuste da im se ovako i u crkvi narugaju.
Posle jedne ovakve službe ispred barake hrama sačekao je popa Luku prota Samuilo Timotijević, negde iz okoline Novoga Pazara i vrlo ga uljudno pozdravio. Dobro poznat, vrlo ugledan i dostojan-stven starac u rogožnjanskom crnom odelu, kojeg je ceo logor neobično cenio i po njegovom ranijem ži-votu i po držanju u zarobljeništvu. Čak su i lo-gorske vpasti bile prema njemu izuzetno pažljive.
- Oče Luka - otpočeo prota - imam jednu veliku nevolju…
- Valjda hoćete da spužite, proto, ali…
Ne, druga je muka. Onamo u Boldogasonju mi je brat Vukola. Da, da, video sam ga, znam ga. Prišao mi je jednoga dana i kazao mi je da je vaš brat, pa vas i pozdravio, api kao što znate, ja ne prenosim ni pozdrave ni poruke…
- E, hvala Bogu, kad ga već znate - biće lakše… Poručio mi je po jednom seljaku, prevedenom u Nežider, da je ostao bez prebijene pare i da umire od gladi…
Po nesreći mećulogorski propisi bili su vrlo strogi. Niko se nije smeo ni dopisivati, niti slati novac ili pošiljke, pa bio to brat, sin ili žena.
- Oče Luka! - nastavio stari prota iz sve duše. - Imam novaca i hteo sam da mu pošaljem, ali nemam načina; ne mogu da se dovijem nikako - a brat mi umire… Preklinjem Vas, ponesite mu i predajte ovih dvesta kruna!…
- A!… to, proto, nikako i ni za što na svetu!
Pa takva usluga nije ni greh ni zločin, oče Luka?
Sve jedno - ne mogu; navadiće se svet, pa onda meni briga.
Onda da pođem sa vama do pukovnika. Pred njime ću vam dati novac i zamoliti ga za dopuštenje - verujem da me neće odbiti kad je u pitanju jedan život.
- I to ne mogu…
- Onda, oče Luka, dajte mu vi vaše novce. Kad ovde dođete daću vam odmah.
Ne mogu ni tako…
Onda…
Zakleo sam se da službu verno vršim, ne mogu.
- Onda… poklonite dvesta kruna mojem bratu Vukoli, pa ćemo biti zahvalni, ako kadgod iznesemo glave odavde… Eto, na taj način se nećete ćesaru ogrešiti o zakletvu… Makar stotinu, bilo pedeset kruna.
- Zbogom, vi tražite koješta od mene!… Zbunjen do krajnosti i sablažnjen prota Samuilo ušao u svoju baraku, seo na tvrdi odar i zaridao,nmprvi put u životu, zaplakao čovek koji to nije učinio ni kad mu je umro otac, žena i mnoga deca.
- Nema od nas ništa, niti može što biti kad smo ovakvi - ponavljao je starac, pričajući sapatnicima iz barake šta mu se malo pre dogodilo.
Naravno da su nastali povici i grdnje, pa čak i pretnje da se taj čovek izbaci iz crkve, ili da više niko ne otide na njegovu službu. Međutim u toj galami starom proti priđe jedan deran, tako oko petnaest godina uzrasta, nežno mu nasloni ruku na rame i vedro prozbori kao kakav zreo čovek:
- Uh, proto, a mi svi mislili da si stari vuk, pa smo se tobom i hrabrili, a ti zaplakao!… Polako, ne boj se, starino naša, zaboga!…
O njemu, o tom simpatičnom deranu sa Dorćola, Jaši Alfandariju iz Beograda, u baraci nije bilo još utvrđeno mišljenje. Njegovim pričama da je po zasluzi interniran, da je Austrijancima napravio neki obešenjakluk - malo se verovalo. Mnogo je galamio, često grdio Austriju i logorske vlasti, ism-javao ih i glasno uveravao da će se zlo provesti, da je to malo Navodilo na sumnju. Međutim, dovitljiv budući, činio je ljudima male usluge, neverovatno rado i brzo. Ujdurisao je bio nekako sa onima koji su zapovedali na kapijama da ga propuštaju do varošice i da otuda prokrijumčari po nešto namirnica. Hleba, masla, šećera i komad slanine taj bi uneo kad bi bila krajnja nužda. I to bez ucene, bez pohlepe za zaradom, samo uvek sav srećan kad kroz kapiju pronese- neopipana nedra i skutove. Radovao bi se kao umetnik uobličenoj svojoj viziji.
- Neka ide bestraga austriski pop - nastavljaše Jaša Alfandari - možemo i bez njega!… Daj ovamo tih dvesta kruna - još pre mraka će ih imati u rukama tvoj brat, kako ono beše… Vukola Timotijević, u Boldogasonju!… A ti se samo moli Bogu da vašem Jaši ne izlomi rebra kakav prokleti profos…
Malo ko je mogao poverovati u uspeh takvoga poduhvata. Tek neka propadne i dvesta kruna kad je prota Samuilo ovoliko zabrinut i zbunjen. Međutim, pred veče stiže u baraku Jaša Alfandari, sav praš-njav i znojav, sa neskrivenim ali sad nešto ozbilj-ijim ponosom na licu, kao onaj koji već polaže pravo na to da ga ljudi smatraju zrelijim no što su to dosle činili. Njega i protu odmah okružiše. On prvo izvadi iz džepa propisnu priznanicu da je u prisustvu dva pismena svedoka „Vukola Timotijević Br. 9765, primio od Jakova Alfandarija Br. 5342 - 200 (i slovom dve stotine) kruna, u Boldogasonju 17 juna 1917 godine", pa zatim i pismo.
To je bio pravi podvig. Mali Jaša je čuda pričao. U Nežideru je kod nekoga našao nekakav stari točak i na njemu se otiskao pravo ka logorskoj kapiji u Boldogasonju. Dovio se hrabro i vešto, te ga pustili unutra. Brzo pronašao Vukolu, predao mu novac, ohrabrio ga i nagnao da napiše priznanicu, pa se srećno izvukao i zapeo natrag:
- More budale su ovi što nas čuvaju, a onaj pop, onaj pop, more!… Potražiću ga ja, znajte, kad-god i po Sremu!…
A kad se utiša gromoglasan smeh od raznih poređenja koja se sipahu na popov račun, stari prota Samuilo izvuče nekolike desetice za napojnicu malom Jaši. Ovoga ončas pokri kao neka teška indignacija, pa skoči, mahnu rukom ljutito i krenu k vratima. Na pragu se okrenu i gotovo kroz plač uzviknu:
- Proto, mnogo sam vas voleo i poštovao. Više od svih ovde. A da sam jutros mogao znati šta ćete najzad učiniti, ne bih vam uslugu učinio… Jer, jer sam se nadao da bar vi možete bolje misliti o… o.. Jaši Alfandariju i… i o Jevrejima…

SAMUILO DEMAJO advokat

O sadašnjim progonima Jevreja pisano je dosta. Naročito od godine 1933 na ovamo. Pisapi su i Jevreji i Nejevreji. Prvi, naročito ako su spadali među napadnute, braniti su se. Drugi su pisapi protivu progona, uzimajući Jevreje u zaštitu. Bilo je dosta Nejevreja koji su te progone odobravali. Možda će biti za čitaoce ove knjige od interesa da vide kako o svemu tome misle Jevreji, koji nisu napadnuti, naime jedan Jevrejin iz Jugoslavije, čije granice te pojave nisu prešpe.
Jevreji znaju da oni nisu jedini narod koji ima neprijatelja ia svetu. Njih imaju svi narodi. Šta je uzrok toj večitoj borbi među narodima, nije ovde mesto da se o tome piše. Api to je činjenica, da je svet od topiko godina kako se zna za njegovo postojanje, veoma mali broj godina proživeo u miru. Veliki deo je otišao na ratove pojedinih naroda, i to bilo sa njihovim najbližim susedima, bilo sa narodima.koji bi došpi iz dapekih krajeva u nameri da potisnu dosadašnje starosedeoce. Tako je u svetu bivalo, tako se dešava i danas. Primere nije potrebno navoditi, jer ih svi znamo.
U istom položaju te večite borbe sa drugim narodima, u tom istom položaju bio je i jevrejski narod, dok je imao svoju državu u Palestini. Hiljadu godina, koliko je otprilike ta država živela, bipo je ispunjeno večitim borbama i sa susedima i sa zanojevačima iz daleka, sve dok tada moćna rimska imperija nije učinila kraj jevrejskoj državi ali ne i jevrejskom narodu. Stariji po godinama od svnh naroda koji danas postoje, jevrejski narod je nadživeo sve zavojevače i sve svoje progonitelje, i hodajući dalje kroz istoriju ostavio ih je dapeko za sobom. Neki od progonitelja, nekada silni i moćni, jedva da se danas pominju. Sa toga gledišta posmatrana istorija jevrejskog naroda veoma je zanimljiva. I ako bi čovek hteo sebi da objasni čemu ima jevrejski narod da zahvapi za tu otpornost i istrajnost, kojoj nema primera, teško da bi mogao da nađe odgovora. Izgleda da to spada u ono što je nedokučivo.
Ali od onih dana, kada su Jevreji izgubili svoju državu u Papestini p pošli u svet, borbe protivu Jevreja izmenile su svoj oblik. Dotle su Jevreji, kao narod, vodili borbu sa drugim narodima, nekad sa više, nekad sa manje uspeha. Api od tada napadi na Jevreje izgubipi su karakter borbe, jer se Jevreji nisu branili, već su dobipi oblik napada, jer su Je-vreji bili uvek ti koji su bivali napadani i pro-ganjani. I to ne više od kakvog naroda sa strane, već baš od onoga naroda, u čijoj sredini žive.
Od razorenja drugoga hrama pa do danas, dakpe skoro dve hiljade godina, ti progoni su večiti pratioci Jevreja. Oni se javljaju čas u jednoj, čas u drugoj zemlji i menjaju obpik svojih uzroka i napada. Te pojave su pravdane svima mogućim uzrocima i verskim, i nacionalnim i ekonomskim. Kako je kad bila volja napadaču u danome trenutku. Ti napadi su bili jedino objašnjivi psihološki. Svaka zemlja je u toku svoje istorije dolazila u teške dane. I kada je na nekoga trebalo baciti krivicu za sve nedaće, u kojima je Jedan narod živeo, bacana je krivica na Jevreje. Jer oni su pretstavljapi manjinu, iza koje nije stajala nijedna država, i tu manjinu bppo je od vajkada lako napasti i učiniti je odgovornom za sve što se dešava u jednoj zemlji. Ukoliko su te pojave uzimale samo, da tako kažemo, društveni karakter, Jevreji su se i mogli braniti. Protivu pokreta jednog dela naroda Jevreji su se mogli braniti i sačekati vreme dok ta najezda prođe. Ali u koliko su te pojave dobijale karakter državni, od toga nije bipo odbrane. Jer kada sama država ustane protivu svojih sopstvenih podanika, kojima je dužna da pruži zaštitu od napada, prema napadima takve vrste svakako da su Jevreji bili sasvim nemoćni. I te pojave, kada sopstvena država ustane protivu Jevreja, svojih državljana, te su pojave beležile najcrnje strane u jevrejskoj istoriji.
Istorija je zabeležila da ti progoni, koji su dolazili od strane vlasti, nisu odgovarali oseća-jima onoga naroda, u čijoj su se državi' ti progoni dešavali. Ti su progoni dolazipi od strane režima, dakle one grupe koja je na vlasti. Jer inače da su i narodi imapi u sebi ono raspoloženje protivu Jevreja, koje su želeli da stvore tadanji režimi, ni Jedan Jevrejin ne bi mogao iz te zemlje izneti živu glavu. Istorija je zabeležila i to, da su takvi re-žimi obično posle toga propadapi. Ne zato što su ustali protivu Jevreja, već zato, što svaki režim, koji se lati progonstva Jevreja da bi na njih svalco sve nedaće koje se u narodu odigravaju ne krivicom Jevreja, već više krivicom samoga režima, svaki od tih režima nosio je samim tim klicu propasti u sebi. Istorija nam za to daje bezbroj primera. Progoni Jevreja su zataškavali one prave uzroke, koji su stvarali u narodu negodovanje. Ali kada su ti uzroci izbili svom silinom, videlo se da su progoni Jevreja bili izazvati samo zato, da bi skrenuli pažnju naroda na drugu stranu. Istorija Jevreja je zabeležipa jedno progonstvo više, a niz nasilničkih režima još jednu pouku više: da se stvaranjem jevrejskog pitanja i progonima Jevreja ne može da upravlja narodima.
Mi savremenici dvadesetoga veka, uvek gordi na taj dvadeseti vek, smatrali smo da je tom antisemitizmu koji dolazi od same državne vlasti, da Je njemu kraj, i da se on više neće moći da pojavi u jednome vremenu U kome je sloboda pojedinca došla do priličnoga izražaja. Tome su verovali najviše Jevreji jer se njihove kože najviše ticalo. Ali smo zaboravili na onu staru istinu: da se istorija ponavlja, i da je u njoj sve jednom bilo, kao što će ga opet biti.
Događaji iz 1933 godine zametnuti u Srednjoj Evropi, sada pod vidom rasnih uzroka, otkrili su nestabilnost jevrejskoj naroda, - kao naroda bez države, u punoj meri. Ne pojedinac, ne društvo, već državna vlast ustala je protivu Jevreja. Ali ne protivu svih, već samo protivu svojih državljana. I progoni Jevreja su počeli iznova i na isti način kao nekada. Ako nekoga interesuje da sazna šta su Jevreji morali prepatiti od strane pojedinih dr-žava kao državljani tih država, može o tome da nađe dosta knjiga. Ali ako do njih ne može da dođe neka uzme ma koju istoriju jevrejskog naroda. Partija o progonstvu Jevreja iz Španije u onom srednjem veku, koji mi sa neke neobjašnjive visine posmatramo, taj deo jevrejske istorije pružiće mu štivo, koje je i danas aktuelno. Ne samo glavni potezi, već i detalji su istovetni. Istorija se ponavlja…
Današnji progonitelji Jevreja stvorili su čitavu književnost o tome, zašto Jevreje treba progoniti. Pišu se čitave studije, vrši se ogromna propaganda, iznalaze se razni uzroci. Jer treba objasniti i dokazati da su Jevreji krivi za sve nedaće koje se u toj zemlji dešavaju. I da će sa nestankom Jevreja iz te zemlje, otići i sve nedaće i da će svi problemi biti rešeni. Jer neće biti Jevreja koji su kočili rešavanje problema. Narod će biti očišćen i zemljom će poteći med i mleko. O tome se moralo pisati, jer su i sami stvaraoci toga novoga antisemitskog vala osećali da im tlo za antisemitsku klicu nije dovoljno pogodno. Sreća je što narodi, čiji su režimi proklamovali progonstvo Jevreja kao prvi zadatak državne vlasti, nemaju istovetne osećaje sa režimima. Jer ni jedan Jevrejin ne bi iz tih zemalja izneo glave. I dokpe ga državna vlast progoni, Jevrejin nalazi prvu zaštitu kod svoga sugra-đanina Nejevrejina. Trebalo je nekoliko godina da se Jevreji u tim zemljama obesprave, i da se sve odredbe protivu njih sprovedu. A kada je to bilo go-tovo, zemljom nisu potekli med i mleko. Šta je iza toga nastalo, to znamo svi…
Nije zadatak ovim redovima da u polemičnome tonu pobija netačnost onih navoda, koji su izneti protivu Jevreja od strane samih državnih vlasti. Jedno se može potvrditi da su Jevreji u tim zemljama dali od sebe sve što je trebalo dati narodu i državi, na svima poljima narodnoga života. U svima granama ljudske delatnosti, u svima manifestacijama ljudskoga duha, pa i na bojnim poljima. Svuda gde se je trebalo u dužnostima i osećajima prema državi izjednačiti sa svima sinovima toga naroda. I zato se na sve te progone može odgovoriti jednom rečenicom: Jevreji nisu skrivili niti su zaslužili da se tako sa njima postupa.
Pitanje je da li uopšte treba nešto reći o pri-likama u Jugoslaviji. Ali kako je knjiga namenjena našim čitaocima treba i to pitanje dodirnuti. Pred granicama Jugoslavije je val antisemitizma zastao. Godinama udara na te granice ali bez uspeha. To se objašnjava glavnim karakternim crtama jugoslovenskog naroda. To su: pravičnost i zdrav instinkt. Mentalitetu jugoslovenskog naroda je strano svako nasilje. Jer Sloven nikada u istoriji nije bio ni zavojevač ni nasilnik. Naprotiv, uvek je bio nošen osećajem pravičnosti prema svima i svakome. Naša narodna poezija, koja je najbolje ogledalo narodne duše, uvek se bori za jednu višu pravdu. Ona peva protivu progonitelja, ali nikada ne razvija osećaj niti propoveda da druge treba progoniti. Shvatanju Jugoslovena je strano i proganjanje drugih naroda, a potpuno mu je strana pojava: da država kao takva treba da ustane protivu jednoga dela svojih državljana i da ih liši svih prava. Nije na piscu ovih redaka da ukaže na to, kako su i jugoslovenski Jevreji bili uvek na istoj liniji sa svima sinovima jugoslovenskog naroda, kada je trebalo stvarati i izgrađivati Jugoslaviju. To je poznato svakome koji otvorenih očiju posmatra prilike i događaje. I taj otvoren pogled je i Jugoslovene sačuvao od stranputice, koja bi bila u očitoj suprotnosti sa pravičnošću.
Ali val antisemitizma zadržan je na granici i zdravim instinktom jugoslovenskog naroda. Njime je narod osetio da je sva današnja hajka na Jevreje izveštačena i nasilno stvorena. Da je nabačena zato da skrene pažnju naroda na drugu stranu. I da nijedan narod, ni juče ni danas, nije uspeo da reši ni jedan svoj ni društveni ni državni problem, stvarajući „jevrejsko pitanje" i rešavajući ga na način, kao što su neki pokušali da ga rešavaju za ovih nekoliko godina.
Neka bi i ovi redovi doprineli shvatanju, da je naš narod pošao u tome pitanju pravim putem.

RADOSLAV M. DUNjIĆ bivši senator i ban Dunavske banovine

Ne znam od kuda se misli da je antisemitizam obuhvatio široke mase našeg iaroda. Živim u narodu, zauzimao sam visoke položaje u službi države, gde bih to morao primetiti. Stoji samo to, da se to pitanje javlja kod pojedinaca, da se to pitanje kopira sa strane i želi da se narod sugestira da je progon. Jevreja pravedan. No, to je podražavanje, to je kao neka moda, koja sigurno neće naći odziva u narodu. Ne znam, naposletku, kako bi ta misao mogla i prodreti kod našeg naroda kad on zna ko su naši Jevreji i šta su sve učinili u našoj zemlji. Još nešto, nije osobina našeg naroda da progoii nekriva čoveka, nije njegova osobina da krivi drugog za ono što je treći učinio. Naš narod je uvek bio pravedan sudija. To je bio i po veličini i po širini svoje duše.
Polazim sa gledišta da je Jevrejin čovek kao i svi ostali ljudi. I kad jedan pravoslavni ili jedan muhamedanac ima prava da se greje na Božjem suncu, kad ima prava da živi u svakom društvu, u svakoj državi, onda nastaje pitanje zašto da to pravo nema onaj koji je Mojsijeve vere. Stoji u istini da u svakom društvu ima rđavih ljudi koje treba društvo da progoni pa ma kakve oni vere bili. Ali progoniti nekog koji se pokorava, koji poštuje sve norme, sve pisane i nepisane zakone toga društva, te države, nije dozvoljeno. Ako se neko kao kriv progoni ne može se progoniti cela njegova porodica, celo njegovo pleme, svi njegovi jednovernici.

Takav kolektivni progon je divljaštvo koje ne može odobriti nijedna kultura i nijedan kulturan čovek.
Zaboravlja se da jedan Jevrejin može biti vrlo dobar Englez ako živi u Engleskoj, jedan dobar Francuz ako živi u FrancuskoJ itd. Zar je rđav Francuz g. Blum, bivši pretsednik francuske vlade, zar je rđav Englez jedan poč. David Dizraeli (lord [Bikonsfild). Zar ovaj nije nosio, u prošlom v.eku, na svojim leđima spoljnu politiku Velike Britanije. Mnogo takvih primera u svetu ima.
Zašto bi naš narod bio antisemita, kad on zna da su Jevreji zajedno sa nama ginuli i na bojnom POLjU takmičili se sa Srbima u manifestaciji svoje ljubavi prema Srbiji, prema grudi zemlje j u kojoj su se rađali i umirali njihovi pretci, u kojoj su se rađali i oni. Najbolji primer patriotizma i čove-čanske ljubavi i ljubavi prema bratu Srbinu dala je pokojna gospođa Munk čije su grudi okićene mnogim kašim odličjima za njen patriotski i požrtvovan rad. Naši Jevreji u svojoj ljubavi prema ovoj zemlji Idu toliko daleko da nije retka pojava da Jevrejin kaže: „Ja sam Srbin Mojsijeve vere". Da li da pravim razliku između naših starih, takozvanih srpskih, i onih Jevreja koji su nam skoro došli ili su se zatekli na teritoriji koja je ranije pripadala Austro-Ugarskoj? Neke od njih možda još vežu one uspomene, onaj način života koji su nekada imali, ali se nadam da će i oni postati u skorom vremenu „naši Jevreji." Na njih će uticati široka duša Srbinova, na njih će uticati Jevreji ovdašnji starosedeoci i oni će se aklimatizirati. Jer, naposletku, šta će i njima nešto drugo i neko drugi, kad im je ovde dobro.
To je, u kratko, što bih imao reći po ovom pitanju.

JOBAN ĐONOVIĆ biv. opunomoćeni ministar pa strani, novinar i publicista

Svojom težnjom da sačuvaju čistinu rase i religije, Jevreji, dobrim delom, izazivaju nepoverenje okoline u kojoj žive. Njihov zatvoreni krvni i religiski krug nesumnjivo pomaže čuvanju tradicija i nacionalne čistine, ali zato u širokoj porodici modernih naroda izgleda anahronističkim i podozrivim. Koliko se bajki veže za život Jevreja svuda pa i u nas, ma da u nas manje nego drugde. A sve stoga, što njihov život izgleda misterija za sugrađane zemalja u kojima žive. Svi narodi, od najvećih do najmanjih, pod uticajem evropske civilizacije, imaju sposobnost asimilacije. Jevreji jedino ostaju po strani. I ovakav stav .jedne nesumnjivo inteligentne rase izaziva i čuđenje i sumnje.
Ovim retcima nije smer da iznalaze uzroke koji su delovali da se ovaj stari semitski narod izoluje svuda gde živi. Da li je to uticaj religije ili nekadašnjih velikih tradicija, ili oboje zajedno? Ili je to nastalo pod uticajem hrišćanstva i gonjenja kojima su bili izloženi kroz vekove? Jer, ne treba zaboraviti, da hrišćani ne zaboravljaju da su Jevreji usmrtili Hrista, osnivača hrišćanstva, koliko sasvim ne žele da upamte da je i on bio Jevrejin! Svakojako, pisati o ovim uzrocima bilo bi oportuno, u koliko se tiče naše sredine. To bi pomoglo da se upoznaju izvesne činjenice i razumeju osnovne karakterne crte ovoga naroda. A upoznati, često znači i oprosti ponešto što odudara od naših shvatanja i naših običaja. Možda će to i učiniti koji od njihovih učenih ljudi. Verujem da bi to bila korist i za njih i za nas, a poglavito za njih. U koliko se mene tiče, i sa ovih nekoliko redaka, mislim da bi vredno bilo naglasiti svega ovoliko:
Jevreji su vezani tradicijama, u pogledu religije, i nacionalnosti, kao i jedan beli narod. U njih je sve nacionalno, pa i njihov Jehova. U razvitku religiske misli profesor Sora uzima ih kao osnivače religiskog monoteizma. Ne znam da li je to sasvim tačno. Ali je izgleda izvesno da su osnivači jedne monoteističke nacionalne religije, za razliku od nacionalnog politeizma starih naroda. Njihova nacionalna religija sačuvala je njihovo narodno jedinstvo kroz vekove i strogo ih omeđila od svih naroda veta. Hrišćanstvo je kosmopolitsko i kao takvo ekspanzivno. Jevrejstvo kao religija nacionalno je i stacionarno. A čim religija postane nacionalna i stacionarna, ona samim tim deluje da se identifikuje i narod i religija. Takav narod, sasvim prirodno, sve više se deli od drugih, uvlači u svoje prastare običaje, postaje sve više tačno omeđen od svih drugih i svuda gde god živi. To povećava njegovu rezistentnu moć, ali izaziva i nevolje koje se ne mogu izbeći. Tako se očuva kao verska i nacionalna zajednica, ali fatalno izazove podozrenje i mržnju protivu sebe. Sve zavisi od temperamenta i širine shvatanja sre-dine u kojoj žive. Jevreji su kroz vekove smatrani neželjenim strancima svuda i bili izloženi kadikad svirepim progonjenjima, poglavito zbog ovog izdvojenog života. To je opet činilo da se sve više izdvajaju, uvlače u sebe, izazivaju dalja podozrenja i nova gonjenja.
Takav strahoviti proces nije ustavljen sve do najnovijih dana. Nije ga ustavila ni činjenica da je ovaj narod dao čovečanstvu sjajnih mislilaca, da je pomogao izgrađivanje ove civilizacije, mnogim narodima dao velikih državnika, umetnika, itd. On je po pravilu ostao svuda izolovan i po negde sasvim neželjen građanin.
U nas Srba, sve do jugoslovenske ere, Jevreja je bilo vrlo malo. Možda svega nekoliko hiljada u celoj zemlji. Ova mala nacionalna familija nije se skoro ni zapažala. Srbi ih skoro nisu delili od sebe. Ne mislimo da je samo malen broj uticao na ovakvo držanje Srba. To su pomogli i sami Jevreji. Oni su u Srbiji bili primili život i običaje svojih sugrađana u koliko su najviše mogli. Iz svog uzanog kruga ulazili su polako u širi krug srpske nacionalne porodice. Sami sebe su nazivali Srbima Mojsijeve vere. Ovde su popuštale postepeno i stroge njihove religiske veze. Zapaženi su bili čak i mešoviti brakovi. Ono što se drugde vrlo retko vi-delo. Možda su srpski Jevreji išli bliže Srbima i po izvesnoj sličnosti sudbine oba naroda. U svakom slučaju i po širokogrudosti naroda one male Srbije, koji je svakog lojalnog stranca primao kao svog rođenog. Stoga je bilo čak i vrlo čudnih slučajeva kao onaj u požarevačkom okrugu, gde je jedan Jevrejin,, kako sam obavešten, čak pomogao da se podigne pravoslavna crkva za njegove srpske sugrađane.
U Jugoslaviji prilično se menja položaj Jevreja i njihov odnos prema nacionalnoj grupi koja čini glavninu naroda. Napliv stranih Jevreja izazvao je obrnuto dejstvo od onog ranijeg. Mesto da došljaci prime već prilično ustaljene običaje svojih krvnih rođaka, koji su bili ovde, počeli su da im naturaju svoje. Nanovo je otpočelo, kako mi izgleda, sve veće deljenje od gospodareće etničke grupe, zatvaranje u svoje običaje, izolovanje. A to je pogreška, koja može doneti neželjene rezultate. Sve mi se čini, da binaši Jevreji trebalo da se pouče prošlošću, i da nastanu, što više mogu, da se približe našem čoveku, kao što su to radili ranije u Srbiji. U nas na vernost prema državi, na lojalnost prema narodu i na drugarstvo u životu i poslovima, odgovara se po pra-vilu simpatijama i prijateljskim prijemom. Naši nekadašnji „Srbi Mojsijeve vere" trebalo bi da razviju živu akciju u tom pravcu, i u interesu naše zemlje i poglavito u interesu svojih konacionalaca.

Dr. STEVAN ZAGORČIĆ publncista i književnik

Kada je Teodor Hercl 1896 godine u svojoj knjizi „Jevrejska država" pokrenuo pitanje useljavanje Je- vreja u Palestinu i ubrzo sazvao cionistički kon- gres u Bazelu, jedva se desetina hiljada rešilo, da odu u obetovanu zemlju. Oni su bili prvi nei- mari, koji su udarili temelj slobodnoj jevrejskoj državi. Veliki pokret naseljavanja Palestine do- bio je svoj epilog tek posle Balfurove deklaracije, kada su trista hiljada Jevreja otišli u Palestinu, da osnivaju i udaraju temelje svojoj državi. Ovom grandioznom uspehu pripomogli su prilozi sabraće iz celoga sveta. Stotine hiljada vrednih ruku ne- umorno su pregle, da u svome natčovečanskom preg- nuću ostvare snove miliona Jevreja o svojoj slobodnoj i nezavisnoj državi. Za ovo dao je potstrek i ideju vođa cionista dr. Vajsman koji je želeo da se tamo daleko na Istoku u jevrejskoj državi stvori čistota jevrejskog jezika, podižu škole, univerziteti, trgo- vina, industrija i poljoprivreda. Ogromna peščara sa zažarenom sunčevom jarom pretvorena je neu- mornim i prilježnim radom u najmodernije gradove sa bulevarima, vodoskocima, cvetnim parkovima i rodnim njivama. Ne zna se koja je borba bila veća. Da li ona sa prirodom ili ona sa urođenicima. »Teško je to kada se sukobi kultura sa prostotom. Teško je to kada se sukobi blagostanje sa nemašti- nom. Teško je to kada se sukobi neumoran rad sa lenstvovanjem i javašlukom istočnjaka. Zato nije čudo što se kod Arapa pojavio revolt…
Bilo im je teško i preteško, da gledaju, kako se njihovu kuću, iz dana u dan u sve većem broju, uvlači tuđin, kulturniji, vredniji, prilježniji, ne- umorniji, ambiciozniji i energičniji od njih. Pojavio se osećaj straha, da će jevrejska stihija preplaviti Palestinu. Zato su sa pravom tražili svoje, jer zadužili Englesku u najkritičnijim časovima za vreme svetskog rata. Po nagovoru čuvenog Laurensa stupili su rat s Turcima. Guverner Egipta ser X. Mak Mahon za usluge Engleskoj obećao im je slobodnu Arapsku državu da bi presekli dalje useljavanje Jevreja nastala je pobuna Arapa. Pala je krv i arapska i jevrejska. Atentati, ubistva na ulici, paljevine pljačke, sabotaže, upadi i istrebljenja bili su sva-kodnevna pojava. Engleska, veštak u politici kao i uvek, žonglirala je savršeno. Lavirala je i jednoj i drugoj strani, ne u cilju neke sentimentalnosti, nego da bi bili sačuvani engleski interesi na Istoku. Palestina je bila sigurnost Sueckog Kanala i obezbeđenje mosulskih petrolejskih izvora, od kojih su, išle cevi na Sredozemno More. Palestina je bila čuvar strategiskih puteva za Istok. Po potrebi in-tervenisala je i na jednoj i na drugoj strani. I da nije buknuo rat na zapadu, ko zna, kako bi se ovo svršilo. Rat na zapadu smirio je duhove, ali ipak ne zna se šta će biti kad se ratni uragan smiri i kad prestane rika teške artilerije na zapadu. Da ne bude još krvavije i još strašnije obračunavanje.
Danas u doba gonjenja i hajke na Jevreje, Palestina je utočište onih, koji su ostali bez kuće i kućišta. Da nije Palestine problem jevrejskih izbeglica bio bi fatalan, jer nema te države, koja bi mogla, da primi toliki broj izbeglica. Jedino kod naših Jevreja u granicama Srbije ne postoji nikakav problem. A zašto? Zato što su po osećaju, po duši i po srcu kao Srbi. Zato što su oni rame uz rame, s puškom u ruci, sa braćom Srbima išpi iz boja u boj, što su humkama pobusali zemlju našu i krvlju zapivali svaki busen. Zato što su na mogili kostiju svojih i braće svoje Srba, podigli vepičanstveni hram Slave, Pobede i Slobode. Zato, što su kao deca zajedno sa Srpčićima slušali u osnovnim školama, u doba kad se spremalo za krvava pregnuća, pesme o legendarnim junacima Kraljeviću Marku, Milošu Obiliću, Caru Lazaru, Karađorđu, Hajduk Veljku i plejadi neumrlih junaka, koji slavom pomračiše sunce. Ono isto srpsko patriotsko ose- ćanje, koje su učitelji ulivapi u duše i srca malim Srpčićima, ulivali su i u duše i srca malim Jevre- jima. Zato nije čudo što je u Prištini Moša Amar u jurišu viteški pao, isečen od Arnauta na komade. Nije čudo što je jedan Jevrejin osećajući srpstvo u sebi ostavio celokupno svoje imanje srpskoj državi. Isto tako nije čudo, kad se pročita natpis: „Srpsko jevrejsko društvo".
Nema za njih druge otadžbine od Srbije - nema za njih veće slobode u drugom svetu. Tu, na tom srpskom tlu, u tbj mučnoj ali herojskoj i ponosnoj Srbiji, u kojoj ima više krstača nego šljivika, oni su se rodili, tu odrasli, tu prvu zoru ugledali, tu se zapojili majčinim mlekom i tu zajedno sa svojom braćom spremali se za krvava i strašna pregnuća.

LAVOSLAV ŠIK Advokat

Davno prije dolaska Južnih Slovena, dakle, Srba, Hrvata i Slovenaca u novu postojbinuna žalu ja- dranskog mora, u zapadnom dijelu Balkanskog poluotoka, bilo je tu Židova. Bili su posrednici izmene dobara ne samo na svim obalama Sredozemnog mora, dakle i cijelog Levanta, nego i u dalekoj Indiji, Persiji i Kitaju, te tada arapskoj Španiji, pa sve do nalazišta jantara na istočnom moru.
Bili su posjednici latifundija u rimskom impe- riju, a židovski antikni spomenici u Splitu i So- linu, velebna sinagoga u Stobima, nedaleko Skoplja, pa uščuvane vijesti o židovskim općinama iz Emone (Ljubljane), Petovije i Akvileje dokazuju, kako su si pripadnici vjere i jednog jedinog nevidljivog Boga stvarapi ovdje lovi zavičaj, razvili uspješno svoju privrednu djelatnost, api ipak - kako to sveučilišni profesor g. dr. Grga Novak, u svojoj brošuri “Židovi u Splitu“ navodi - uvijek u nadi, da će ih providnost Božja jednom opet dovesti u danima ispunjenja u Jerusolim.
No nijesu se Židovi ni tada bavili isključivo privredom, već ih nalazimo u rimskim magistratima, na dvoru hrvatskih kraljeva iz narodne dinastije u Šibeniku, gdje su, prema istraživanjima tamošnjeg biskupa Josipa Fosca, mnoga geografska imena fe- kičko-židovskog porijekla. U vrijeme cara Dušana zauzeli su Židovi, potomci stobskih Židova, važne položaje u vladarevoj i državnoj službi i bavili se u velike svojom naukom.
Baš Židovi iz hrvatskih krajeva - kako je to uz ostale pisce ustanbvio pretsjednik Jugoslavenske akademije - dr. Vladimir Mažuranić - bili su kao članovi hrvatskog izaslanstva kod kalifa u Kordobi nosioci pisama arapsko-židovskog ministra Hazdai Ibn Šapruta kralju Hasara, dakle onom tatarskom plemenu na obali Volge, koje je bilo prihvatilo Mojsijevu vjeru. I tada su dakle već hrvatski Židovi podržavali privredne veze međ raznim narodima.
Židovi u Sloveniji, u Ljubljani, Celju i Mari- boru - kako to prikazuje dr. Vladimir Trauner, Josip Žonter i drugi, - bili su počam od jedanaestog stoljeća ne samo zanatlije, vinogradari , bankari, već su osnovali u Mariboru sjedište svoje nauke. Maribor pročuo se cijelim tada poznatim svijetom, tako da su od svukud dolazili mladi židovski dječaci na produljenje svojih nauka u taj grad na Dravi. Tamošnji rabinski sudovi bilisu mjerodavni za židovstvo cijele Evrope. Maribor bio je - zahvaljujući Židovima - važno privredno središte.
Iz dokumenata, koji govore o Židovima u Za- grebu - gdje ih je bilo od osnutka grada - vidi se njihova opsježna djelatnost na svakom tadanjem polju privrede a istodobno spominje se 17-VII-1444 DOMUS IUDEORUM, sjedište židovske nauke.
Ako još i nema sustavnog djela o povijesti privrede hrvatskih krajeva i o povijesti Židova u tim krajevima to je napose iz istraživanja prof. dr. Jorja Tadića o dubrovačkim Židovima jasno, koliko su važan faktor Židovi bili u privredi „Slovenske Atine".
Zajedno sa pojedinim dubrovačkim patricijama stvorili su dubrovački Židovi stalna ili prigodna trgovačka udruženja - takovih dubrovačkih faktorija bilo je u Valoni, Sirakuzi, Ankari, Ankoni, Tripolisu, Anversu, Bordou, Bitolju, Skoplju, Carigradu, pa i u svim lukama Levanta i Arabije. V svim trgovačkim misijama dubrovačke republike, kao i u pojedinim dubrovačkim konzulatima bili su i Židovi članovi: kao tumači, trgovački stručnjaci, a katkada i kao vođe tih izaslanstva, kao dubrovački konzuli primjerice Danijel Koduto i 3aharije Graciano.
Karakteristično za tadanje prilike - baš naj- |ugledniji dubrovački čki židovski trgrvci bili su ujedno na glasu sa svoje učenosti i obavljali su funkcije vjerskih učitelja, kao Aron Koen,- Salamon Oef i članovi čuvene obitelji Lunel.
Dolaskom Židova iz Španije i Portugala povećao se privredni utjecaj Židova u slobodnoj republici - slobodna republika bila je privržena.
Kao skoro svi Dubrovčani bili su i tamošnji Židovi konservativni, pojedinu vrst trgovanja baštinili su od oca na sina, bilo to kožom, vunom, svilom, ćilimima, žitom i drugo.
Posebna pojava bila je u Splitu portugiski Židov DaniJel Rodrigez i njegovim djelovanjem nastao je silan procvat dalmatinske metropole.
Uspio je da puteve karavana iz Bosne i cijelog osmanskog carstva dovede do Splita, podigao je tamo Lazaret i pristanište. Vodio je neprestane borbe i nailazio na poteškoće kako sa samim Splićanima, tako i sa vladom u Veneciji, pod koju je tada - kako je poznato - spadao i Split.
Rodrigeza spominjalo se kroz sva stoljeća, čak i do danas zahvalno i ponosno u Splitu. Ovaj veliki ugled što još i danas uživaju dalmatinski Židovi, potomci starosjedioca, imade se svesti na svijetlu uspomenu tih ponosnih Jevreja na istočnom Jadranu.
Nije nipošto mala stvarca, da je još u naše doba, kraj one šačice tadanjih Židova u Splitu - uslijed zapuštanja Dalmacije sa strane Austrije, veliki dio njih se.bio odande otselio - pretsjednik trgovačke obrtničke Komore u Splitu, reprezentant iste u dalmatinskom saboru, istaknuta ličnost u privred- nim a i političkom životu Splita bio Židov Bid Morpurgo.
Osebujan je razvoj Židova u Zagrebu i ostalim gradovima Hrvatske. Nakon što ih je nestalo iz sre- dovječnih gradova banske Hrvatske - u austriskoj vojnoj krajini, osim u Zemunu, uopće nijesu mogli stanovati - opet su se doselili u njih sredinom osamnaestog stoljeća.
Iz knjige zagrebačkognadrabina d-ra Gavre Švarca „Povijest zagrebačke židovske općine od osnutka do 50-tih godina 19 vijeka" vidi se, kako su se najprije 1787 i 1789 doselila dva Židova, dovela sa sobom rođake i pomoćnike.
Trgovinom bavili su se do tada u Zagrebu ve- ćinom Cincari i Grci. Kroz slijedeće decenije Ži- dovi susve više uzeli trgovinu i obrt u svoje ruke.' Bili su u vezi sa veletrgovcima u Beču, Pešti, Pragu, Lajpcigu i Trstu. Uvodili su robu, koja u tim našim krajevima do tada nije bila poznata.
Zanatstvo razvijalo se je sve više i više u in- dustriju u početku u čednom opsegu, a daljnji razvoj pretvorio je mali obrt u velika industriska pre- duzeća.
Industrija koža, ogromna drvna industrija, indu- strija pokućstva, pivovare, tvornice žeste, sladora, tekstilne robe i veletrgovine manufakturnom robom zaposlipe su mnoge hiljade i hiljade radnika, stvorile su blagostanje u tim krajevima. Naprotiv mora se ob- jektivno konstatirati, u krajevima gdje nije bilo Ži- dova i njihovog merkantilnog i poduzetnog duha, gdje Jjkje bilo njihove marljivosti i ustrajnosti - kao u Lici i na Kordunu - bijede i neimaštine nije nestalo.
Pučanstvo je svuda živjelo sa Židovima u skladu.
Židovski trgovac i sitničar bio je u selu apsolutna potreba. Kod njega je seljak mogao dobiti plug, kosu, srp, šećer i kavu, petrolej i žigice, duhan i obuću, odjeću, njemu je pak mogao prodavati žito i jaja, piliće i purane, vino i voće.
Taj seoski trgovac imao je opet svoje veze sa veletrgovcem u gradu, a ovaj je radio izravno ili većinom preko putnika i agenata sa Bečom i Trstom.
Nepobitna je činjenica da je - kao i u susjednoj Ugarskoj - kroz više od jednog stoljeća svaka trgovina bila gotovo isključivo u židovskim'" rukama.
Nije bilo tu pritužaba ili nezadovoljstva, nije bilo prigovora okretnosti i marljivosti te solidti : rada Židova. 1896 godine tužila se spisateljica Zagorka u „Obzoru", da njen znanac doputovavši iz Gospića u Zagreb prvoga dana židovske Nove godine nije mogao da kupi kroz dva dana odijelo, Jer su svi trgovci konfekcijske struke bili Židovi, a njihove trgovine uslijed blagdana zatvorene.
Hrvatski i srpski živalj je hvalevrijedno sve više posvetio brigu, da se njegov podmladak posveti privredi, trgovini i industriji..
„Hrvatski Radiša", „Napredak" i „Privrednik" izobrazili su privredno mnogo hiljada mladića.
Židovi su svagdje i svuda a da nije poznat niti jedan izuzetak, vrlo rado i najpripravnije uzeli u svoje radnje katoličke i pravoslavne naučnike, zadržavali ih kao pomoćnike, potpomagali kasnije pri otvaranju vlastitih radnja savjetom i vjeresijom, prepuštali im, kad su ostarili, vlastitu radnju.
Kod hrvatskih Židova nastupila je, kao i kod astalih Židova u cijeloj Srednjoj Evropi, tragična pojava.
Što je naš veliki učitelj Dr. Teodor Hercl u svom proročanskom romanu „Staro-nova zemlja" pred- video - obistinilo se.
Ideal židovskih oceva i majki bio je da njihovi sinovi steknu sveučilišnu naobrazbu.
Na taj je način nastao apsolutno i relativno kud i kamo preveliki broj židovskih odvjetnika i liječnika.
Mnoge židovske detaljne trgovine i zanatliske radnje nestale su - ali je zato nadošla židovska generacija bankovnih činovnika, knjigovođa, dopisnika, nameštenika osigurateljnih i špediterskih poduzeća, trgovačkih putnika, agenata itd.
Neupućeni jedva bi verovali da danas, primjerice u zagrebačkim trgovinama gotovo i nema židovskih naučnika i pomoćnika.
Međutim poslednjih se godina i kod hrvatskih Židova razvija nastojanje u cilju produktiviranja židovske omladine - mladići i djevojke odlaze sve više u zanat i u tom nastojanju nailaze na potporu kršćanskih majstora.
Ranije su se Židovi u Hrvatskoj mnogo bavili, poljoprivredom i to kao veleposjednici i zakupnici, a bilo je mnogo židovskih činovnika na poljopri- vrednim dobrima.
Danas se omladina pod jakim dojmom razvitka agrikulture u Palestini - u posebnim pripremnim tečajevima, hahšarama, vraća tom radu u prirodi. Ova omladina ne radi više u pisarnicama i duća- nima već opet, kao prije dve tisuće godina, u prirodi vezana za zemlju.
U Vojvodini je razvitak u privredi sličan kao u Hrvatskoj - samo što je tamo cijeli taj ekonomski proces uslijed narodne i vjerske izmješanosti pu- čanstva kompliciraniji.
Još prije dolaska Turaka u Bosnu, Židovi su tamo bili također gotovo isključivo nosioci trgovine i znatan bio je njihov udio u zanatu.
Židovski trgovci putovali su u Italiju i Austriju - oni su bili u svakom pravcu posrednici između svoje otadžbine i velikog svijeta. Njihov položaj u privredi ostao je nepromijenjen i za vrijeme austrijske okupacije a napose njihovim radom razvila se je bosanska industrija.
Međutim, privredna snaga bosanskih Židova ne jača se više, ona pada. Mnogi se Židovi sele u Beograd i Zagreb - a i broj židovskih intelektualaca je u porastu.
Međutim i među bosanskim Židovima pokazuje se opet sve više osjećaj povezanosti sa zemljom, na žkojoj su se njihovi preci prije toliko stoljeća nastanili.
Imade tu još ogromno polje rada - za marljive vješte ljude. Kako.se baš sada kako od strane Hr- vata tako i sa strane Srba pokazuje razumijevanje za Osebujnost muslimanskog življa i krajeva, kako se svuda naglašuje vjerska ravnopravnost to se bosan- šska židovska mladež nada, da će i njoj u saradnji sa Hrvatima i Srbima, kršćanima i muslimanima stati otvoreno široko polje rada.
Od najstarijih vremena prolazio je veliki trgo- vački put od istoka do zapada ušćem Save u Dunav. Nosioci trgovine u Beogradu bili su kroz stoljeća Židovi i ime njihovo bilb je jednako poznato Lajpcigu kao i u Carigradu i Smirni. Ta njihova međunarodna trgovina donijela je mnogo kulturnih poriva u prijestolnicu Srba.
Srbi su se vrlo udružili sa Židovima u svrhu trgovine i svuda se spominje - ne samo u opsežnim Jradnjama obih beogradskih rabina d-ra Isaka Alkalaja i Ignjata Šlanga, već i kod srpskih pisaca - da je uvjek međ Srbima i Židovima vladala harmonija.
Srbi međutim u veliko sudjeluju kod osnivanja i proširivanja domaće industrije, i prema tome broj-čano u Srbiji utjecaj Židova u privredi sve više pada - nu mi Židovi nipošto to ne žalimo. Ne može biti naša težnja, da zauzmemo ma kokovu hegemoniju, da ma na kojem polju dominiramo. Berner Sombart, poznati sociolog je u svome djelu „Die Juden und das Wirschaftsleben" napisao:
„Kao sunce ide Izrael nad Evropom, kad dolazi u koji kraj, niče novi život, a kad odlazi, sve gine što je do sada cvalo"
Židovski nas mudraci podučavaju o dužnosti zahvalnosti sve do tisućnog pokoljenja, prema onom koji nam je dobro učinio.
Međ Hrvatima i Srbima nisu doživeli ni pogroma ni drugih progonstava.
Ako je šta bilo neugodno, mora se to tumačiti prema tadanjem duhu vremena a što su morali ostaviti 1496 godine i 1513 slovenske zemlje nisu to tražili Sloveni već njemački građani koji su ishodili te izgone kod tadašnjih stranih vladara.
Židovi su i danas međ Hrvatima i Srbima potpuno ravnopravni - i njihovo je i pravo i dužnost da surađuju što više mogu ne samo u općoj privredi već na svakom polju ljudske djelatnosti.
Njihova je dužnost da surađuju na ostvarenju sretnije budućnosti naroda i zemlje međ kojima i u kojoj žive.
Pogled na zemljopisnu kartu dokazuje, kako je blizu istočni Jadran sa Palestinom, Naći tu pri vredne veze velika je zadaća Židova na slavenskom jugu.

MIHAILO KUJUNDžIĆ bivši potpredsednik Narodne skupštine

Kampanja, povedena u celom svetu protiv Jevreja, našla je odziva i kod nas, ali ne kao jedno nacio-nalno ili socijalno pitanje, već kao epidemija. Ko zna, kakvi su razlozi bili u ostalim državama, da se tako očigledno harangira progon Jevreja, da se stvori jak antisemitski pokret, no ja sumnjam, da kod nas, u našoj državi, postoje takvi razlozi.
Uzimajući u obzir Južnu Srbiju, dopustimo prvo, da nam putokaz u procenjivanju toga pitanja bude statistika.
Na prostranoj teritoriji Južne Srbije, odnosno Jardarske banovine, na preko 1,600.000 stanovnika ima oko 7.500 Jevreja, koji su približno uzev ovako raspoređeni: Skoplje, nešto više od 3.000; Bitolj oko 2700; Štip oko 550; Priština oko 450; Mitro-vica oko 150. U ostalim mestima gotovo ih nema ili ima tako malo, da nije vredno beležiti.
Dodeljenih Jevreja sa teritorije predratne Kraljevine Srbije ima oko 600. Oko 60-70 porodica su strani podanici, rođeni na ovoj teritoriji, koji su većinom podneli molbe za prijem u jugoslovensko podaništvo. Od svih Jevreja, koji žive na teritoriji Južne Srbije, 96% su jugoslovenski državljani.
Što se tiče ekonomskog-imovnog stanja Jevreja na te-ritoriji Južne Srbije, stvar stoji ovako: od celokupnog jevrejskog življa, na ovoj teritoriji jedva da je 15% materijalno potpuno obezbeđeno; 40% je u mogućnosti da svojim radom zadovoljava svoje potrebe i održava se; dok ostatak od 45°/0 živi od svoga dnevnog rada i privređivanja, živi od danas do sutra, a na slučaj bolesti i nerada, u koliko nije obezbeđen od socijalnih ustanova, "pada na teret jevrejske zajednice. Velikih kapitalista nema, možda ni koja desetina, koji se bave industrijom i trgovinom na veliko, a u mnogo slučajeva kao ortaci sa meštanima; ostali se bave trgovinom, raznim agenturama, zanatstvom a jedan veliki deo sitnim uličnim torbarenjem. Gotovo niko ne radi stranim kapitalom. Eto ovakva je statistička situacija, kako brojna tako i materijalna, kod Jevreja u Južnoj Srbiji.
Mogu li oni biti kakva opasnost?! Mogu li oni kome smetati?! Treba li od njih, ma u čemu i ma kako, praviti bauka i naduvanu opasnost, pa time skrenuti pažnju našeg naroda sa mnogo značajnijih i krupnijih pitanja i problema!
Poznato je kakvi su bili Jevreji u predratnoj Kraljevini Srbiji. Poznato je da su oni odužili svoj dug državi, kako na polju časti, tako i na polju stradanja. Svaki, pa i najoštriji kritičar mora im bdati dužno priznanje i uvrstiti ih u red odličnih i savesnih građana i podanika.
Prema gore izloženom mišljenja sam:
1) Da ima mesta objektivnom prikazivanju Jevrejskog pitanja" kod nas. Objektivno prikazivanje ovog pitanja izvodi narodne mase iz zablude, onemo- gućava i sprečava zloupotrebe nesavesnih, a dobro plaćenih agitatora.
2) Specijalno na teritoriji Južne Srbije, to se pitanje ne oseća, niti ima kakvih uslova i razloga da se postavlja pa mu prema tome nije potrebno nikakvo rešenje.

Dr. JUDA LEVI

profesor i književnik
Na ovom mestu želimo reći koju o tome, kako se Jevreji i njihov život ogledaju u delima jugoslovenskih književnika.Zatim o pitanju ima li i Jevreja, koji nešto daju jugoslovenskoj kulturi i koliko su do danas stvorili u jugoslovenskoj književnosti.
Udeo Jevreja u izgradnji duhovne kulture Jugoslavije u opšte, kao i udeo u jugoslovenskoj književnosti ponaosob, ne može se jedinstveno prikazati iz razloga, što Je jugoslovensko jevrejstvo, od oslobođenja, naginjalo raznim kulturama i potpadalo pod. različite uticaje, kao što su srpski i hrvatski, kao i turski i austro-ugarski, tako da se za poslednje tri četiri decenije može govoriti o nekoj jačoj saradnji među politički razjedinjenim čestima jugoslovenskog jevrejstva.
Istini za volju treba reći, da je ovakvoj saradnji, pored uticaja jugoslovenskih ideologa među Srbima i Hrvatima, davao mnogo potstreka i cionistički pokret, koji je instinktivno povezivao i intelektualne snage srpskog, hrvatskog i bugarskog jevrejstva, pa je stoga posle oslobođenja i mogla da pokaže jevrejska omladina svih jugoslovenskih pokrajina jači polet i napredak. Ovoj predradnji ima se zahvaliti što je jugoslovenskoj jevrejskoj omladini omogućeno i što će se uskoro još više omogućiti, ne samo da postigne stepen kulture ostale mnogobrojne jugoslovenske braće, nego i da u okviru te kulture pruži svoj udeo.
Bila bi nepravda kada ne bismo spomenuli da su prg 1919 godine naselja jugoslovenskih Jevreja u našoj zemlji primala uticaj njene kulture i putem zasebnih patriotskih i literarnih udruženja kao što je Srpsko-jevrejska omladinska zajednica u Beogradu, pa onda putem novina i časopisa, koji su pored onih na srpsko-hrvatskom jeziku izlazili i na jevrejsko-španskom, nemačkom ili mađarskom jeziku. Isto tako su i jevrejska pevačka društva u mnogome doprinela, da se jugoslovensko-jevrejska zajednica upozna ne samo sa modernom sinagogalnom poezijom, već i sa jugoslovenskom pesmom i muzikom uopšte, a naročito sa delima vokalne muzike.
Seme koje su posejali jevrejski neimari jugoslovenske duhovne kulture u srcima naših Jevreja dalo je dosada, doduše, skroman plod, ali svi znaci govore, da se pošlo pravim putem, i da sa pravom možemo očekivati obilniju žetvu.
Među prvima pomenimo pisca, koji je posve sa- mostalno iznikao u srpskoj sredini i brzo bio zapažen. To Je Hajim S. Davičo rodom iz Beograda. Davičo je u srpskoj književnosti, kao Jevrejin, bio odista usamljena zvezda, koja Je zasvetlila celo njegovo pokolenje, željno duhovnog dodira sa liberalnom srpskom sredinom.
Davičo je bio idealistička, romantička i vrlo poetska priroda i veliki srpski rodoljub. Pisao je pozorišnu kritiku, a i prevodio Je sa španskog jezika. Jezik Daviča vanredno je bogat, jedar i reljefan. Pripada prvom jevrejskom pokolenju u Srbiji, koje je potpuno savladalo državni jezik.
Drugi - publicista i književnik - bio je Jovan Mandil, advokat iz Beograda. Rođeni Šapčanin, Mandil je važio kao Jedan od najboljih poznavalaca srpskog jezika među Jevrejima svoga doba. Bio je saradnik Ćurčićevih „Beogradskih novina". Oštra pera i jak polemičar, sarađivao je za vreme rata i u „Bitoljskim novinama" gde je pisao patriotske članke. Poslednji broj ovoga lista izišao je na dan ulaska Bugara u Bitolj 1915 godine, kada je celu noć probdeo u redakciji i spremao broj. Tom prilikom je nazebao, razboleo se teško i ubrzo umro u Grčkoj gde je i sahranjen.
Koliko osećaju Jevreji za Srbiju, koja im je prava otadžbina, vidi se najbolje iz velikog broja rodoljubivih pesama, koje su pisali omladinci, upoznati sa pravom srpskom kulturom, pre Balkanskog i Svetskog rata. Jedan od tih je i Samuilo Apkalaj iz Sme- dereva koji pripada kolu omladinaca koji su sara- đivali na listu „Zajednica". Pisao je u patriotskom duhu, naročito pesme publikovane u raznim listovima Evo ovde njegove pesme ”Na braniku":
Navikli, ko miraz carske dece vaše
Da depite zemlju po ćudi, bez krvi,
Čekali ste trenut bezbrižnosti naše,
Orlušina crna da nas sasvim smrvi.

Um vam glođe zavist i misli vas skole,
Da su nas iscrpla dva pobedna rata,
Da nam Je smrzao mraz udove gole
I da duh opada žaleći brat brata.

K'o roj gusenica kad pustoši vrta,
Našeg zavičaja na domak ste pali,
K'o da smo pogođen lov kraj gladna hrta
Što nemoćno trza, slab, bedan i mali.
I svu tekovinu predaka i našu
Jednom carskom starcu hteste dati na dar,
K'o da nismo narod već stoka za pašu,
K'o da malo behu Bosna, Drač i Skadar!

Pa dođite! Eto, kao čovek jedan
Na branik slobode usta narod ceo,
Za krvavu žetvu biće i sad vredan
Kao što je.doma kad žanje plod zreo.

Dođite u zemlju gde vas sve, sve mrzi
I krševi goli i ravnice plodne,
I ljudi i zveri, i potoci brzi
I sunce što prži jutrom i u podne.

Ta doček vam sprema narod duše gole,
Nezarobljen ropstvom, u slobodi velik;
Sad il' nikad baca sve muke i bole,
Malen brojem, ali silan kao čelik!
Pisac pripovedaka, čovek velike kulture, jeste Isak Samokovlija, banovinski lekar u Sarajevu. Odličan poznavalac duše bosanskog življa, čiji je život mnogostran već zbog toga što to stanovništvo, pod okriljem četiri prastare religije, još uvek živi, ako ne odvojenim, a ono sigurno konzervativnim životom. Njegove pripovetke izdala je Srpska književna zadruga.
Među jevrejske književnike spada još i Hinko Gotlib, advokat iz Zagreba. Vrlo obrazovan i aktivan u mnogim kulturnim ustanovama grada Zagreba, objavljivao je svoje pesme pre Svetskog rata, a javlja se i posle rata.
Nušić jugoslovenskih Mojsijevaca, pravi jevrejski Ben-Akiba srpsko-jevrejskog palanačkog života je dr. Žak Konfino. Živeći kao svestrano obrazovan čovek u krugu svega dvadeset pripadnika svoje veroispo- vedne opštine u Leskovcu bib je u mogućnosti da iz bliza posmatra život svojih neukih građana. Ova neukost dovodila ih je često u nepriliku, iz koje bi se jedva umeli da iskobeljaju. Junaci njegovih priča redom su sve simpatični ljudi.
Poslednjih godina pristižu i novi ljudi od pera čija književna delatnost postaje sve šira i sve više jugoslovenska. Takav je dr. Samuel Romano, profesor iz Zagreba koji se bavi lirikom, nežnom i duboko osećajnom. Sa većim uspehom bavi se dečjom literaturom, te se veruje da će postati jevrejski Čika Jova.
Zasebnu grupu čine mlađi jevrejski književnici takozvani pesnici moderniste: Oskar Davičo i Isak Nahmijas. Oba su jevrejski pesnici-boemi. Izgledi su daGće Davičo postati socijalni pesnik sa Jačom po- litičkom notom a Nahmijas naturalista sa Hajneovim osobinama. Kod Nahmijasa se oseća i uticaj Krleže.
Među ostalim ljudima od pera treba spomenuti i dr. Isaka Alkalaja, vrhovnog rabina, potom nadrabina dr. Gavra Švarca, dr. Morisa Levija i Ignjata Šlanga. Zaslužni su još: David S. Pijade, bivši nastavnik, dr. Kalmi Baruh, profesor iz Sarajeva (poznat kao prevodilac), dr. Šalom Frajberger, rabin iz Zagreba, dr. Cvi Rotmiler, publicista, dr. Salomon Alkalaj, lekar, dr. Leon Koen, lekar-hirurg, dr. Hugo Klajn, lekar. Ne bismo mogli a da ne spomenemo i gospođu Paulinu Lebl Albalu, bivšu nastavnicu književnosti.
Među javnim radnicima treba spomenuti: dr. Aleksandra Lihta iz Zagreba, dr. Bukića Pijade iz Beograda, dr. Vitu Kajona iz Sarajeva, dr. Davida Albalu iz Beograda, dr. Julija Dohanji iz N. Sada, dr. Lavoslava Šika iz Zagreba, Arona Alkalaja iz Beograda, dr. Bracu Poljokana iz Sarajeva, Davida Alkalaja i još mnoge druge.
Među Jevrejima slikarima i vajarima ima ih koji se tu i tamo javljaju sa nekim sadržaJem iz jevrejskog života, ali su većinom izraz svoje sredine i vremena u kome žive, a sve u okviru jugosloven- skog slikarstva. Među prvim jevrejskim slikarima predratne Srbije bio je Leon Koen rodom iz Šapca. Drugi talentovani jevrejsko-srpski slikar bio je Moša Pijade iz Beograda, dok je u hrvatskim krajevima bio vrlo plodan Oskar Herman. Posle oslobođenja javljaju se mlađe snage, među kojima spominjemo: Adolfa Vajlera iz Zagreba, K. Daniliusa iz Sarajeva i Slavka Brila iz Zagreba. Isto tako treba spomenuti i Marka Čelebonovića, Boru Baruha i Rajka Levia iz Beograda kao i Daniela Ozma iz Sarajeva.
Iz ovoga kratkoga pregleda vidi se, da srazmerno mala jevrejska zajednica čini sve napore, da se kulturno što pre i što više uzdigne.
Malom broju jevrejskih književnika dugujemo iskrenu hvalu, što su upoznali jugoslovensku javnost sa životom, osećanjima i mislima naših Mojsijevaca. Mnogobrojni drugi javni radnici održavaju srdačnu vezu i podržavaju ranije započetu kulturnu saradnju sa celom kulturnom jugoslovenskom zajednicom, koja će svakako umeti da ceni odanost Jevreja prema plemenitom jugoslovenskom narodu i njihovu ljubav prema nauci i knjizi uopšte.

DRAGOSLAV LjUBIBRATIĆ glavni sekretar Trgovačke komore u Banjoj Luci

Kad se govori o Jevrejskom pitanju, može se poći sa dva stanovišta: jedno načelno a drugo praktično.
Sa prvog stanovišta antisemitizam je koliko divlja toliko i glupa teorija. Divlja zato, što izvire iz mračnih instikata zoološkog porekla, a glupa stoga, što ne uzima u obzir lične i društvene razlike među Jevrejima.
Nije potrebno izvoditi zaključke, koji iz ove načelne postavke sleduju. Napredno čovečanstvo odavno je s tim načisto.
Ali sa praktičnog stanovišta pitanje se postavlja drukčije. Ma da su JevreJi rasejani među ostale narode po celom svetu, bni su sačuvali opštu Jevrejsku zajednicu. Svoju privrženost oni imaju da dele između države i naroda gde žive i zajednice kojoj pripadaju. To ne ide paralelno do kraja, a teško je održati ravnu meru s obe strane vage. U tome je suština čjevrejskog pitanja. Jedan veliki Jevrejin, francuski filosof g. Anri Bergson kaže: „Antisemitizam rđavo postavlja jevrejsko pitanje, ali, za razliku od mnogih Jevreja, ja smatram da postoji jevrejsko pitanje i, po mome shvatanju, treba da se rasmatra. Ono se svodi, u svojoj osnovi, na pitanje naturalizovanja. Svi stranci, Jevreji ili ne, daleko su da budu dostojni toga i Ja ovde ne mogu da sledim neke Jevreje, kada se pozivaju na jevrejsku solidarnost. Ova solidarnost koju sam ja prvi da priznam i praktikujem, treba da prestane, ako ide nasuprot nacionalnih interesa koje naturalizovani Jevreji imaju na prvom mestu dužnost da respektuju i da im služe. Oni ih ne respektuju uvek i time saučestvuju u pružanju prvidnih razloga antisemitizmu".
Položaj Jevreja u Jugoslaviji nije jednak u svima krajevima. Tamo gde su se oni jače sljubili sa našim narodom antisemitska propaganda nije mogla da uhvati korena. Ona nalazi više odziva u onim krajevima gde Jevreji nisu dovoljno urasli u nacionalnu sre- dinu i prigrlili njezine životne interese.
Pokretanje akcije protiv antisemitske propagande u JugoslaviJi stvar je taktike. Poznato je, da u društvenom životu po zakonu polarizovanja suprotnosti akcija izaziva reakciju. Ali to opet ne znači, da treba skrstiti ruke pred događajima. Sve zavisi od ocene prilika. A one su inicijatorima ove an- kete najbolje poznate.
Ipak se može reći jedno. Postavljati jevrejsko pitanje u Jugoslaviji kao načelno pitanje, značilo bi kucati na otvorena vrata. A što se tiče praktične strane ovog pitanja, njegovo rešenje leži na samim Jevrejima isto toliko, koliko i na ostalim jugoslovenskim građanima.

DERVIŠ KORKUT kustos Zemaljskog muzeja u Sarajevu

Baš sada kada je propaganda tako intenzivna, treba ovo pitanje objektivno prikazati. Pokušaje, da se našim osećajima nakalemi antisemitizam treba osujetiti, jer je to nama muslimanima strano. Antisemitizam o kome se ovde govori, unesen je sa strane.
Kod nas, u koliko postoji neko antisemitski orijentisan, to je on sigurno takav iz razloga poslovne konkurencije. Njihova povika na Jevreje treba da odvrati pažnju od njih samih. To je čisto čaršiski antisemitizam koji sa momentanim nema ničeg zajedničkog.
Po svemu je tome jasno da antisemitizam kod nas nema korena i da on kod nas nije samonikao…
Specijalno za bosanske Jevreje se može reći da su oni postali više domaći nego li što i sami misle. Naš svet njih ne oseća kao neko strano telo.
U drugim zemljama je antisemitizam često puta samo gromobran kojim se narodu svraća pozornost sa važnijih problema.
Pošto kod nas ne postoje uzroci za antisemitizam, to nisu potrebne ni nikakve naročite mere za suzbijanje. Ali ipak moram da istaknem da je potrebno da se o jevrejskoj sirotinji u Sarajevu i Bitolju vodi više brige nego li je to do sada bio slučaj. Ta sirotinja živi vrlo bedno i ima je više nego što se to obično misli.
Ovde je od ranije i od skora bilo više pokušaja, i to iz nemuslimanskih krugova, da se muslimani angažuju kao avangarda protiv Jevreja. Svi su ti pokušaji redom propali, jer ni muslimanske mase ne mogu da se pridobiju za dva morala, jedan za sebe a druti za druge.
Bosna i Hercegovina su klasičan primer verske tolerancije. Ni našim širokim krugovima to nije dovoljno poznato. Ali mnogi inteligentni stranci sa udivljenjem čitaju sa kamenih spomenika ovaj retki primer verske tolerancije. Za to je dokaz i jevrejsko groblje u Sarajevu koje spada među najstarije u Evropi, a koje do sada nikada nije oskrnavljeno.
Prva sinagoga u Bosni sagrađena je na vakufskom zemljištu. A kao najlepša kruna, i kao najsjajniji dokaz verske tolerancije u Bosni je to: da su sve četiri bogomolje domaćih vera sagrađene baš jedna pored druge.

Dr. DUŠAN POPOVIĆ Advokat

Jevrejski, pravilnije izrailjski narod u davna vremena bio Je lutajući pastirski narod. Njega su sačinjavala mnoga plemena. Već u rano doba kod Jevreja se je razvilo poštovanje praoca Avrama, svakako jednoga od uglednih plemenskih poglavica koji je živeo u narodnoj tradiciji. Smatrali su sebe sinovima Avramovim.
Jevrejski narod u početku verovao je u više plemenskih bogova. Dugom tradicijom, a uz pripomoć verovanja da su svi Jevreji sinovi Avramovi, došlo je do vere u jednog zajedničkog Boga svih plemena a kasnije jednog jedinog Boga. Sama činjenica da je došlo do verovanja u jednog Boga dovela je dotle da je taj Bog smatran jedinim i istinitim Bogom a svi drugi kao lažni. Prirodna posledica verovanja u jednoga najvišeg i pravog Boga bila je to, da su Jevreji sebe smatrali narodom najdostojnijim i izabranim. To uverenje je još više podržavala činjenica da su, živeći među raznim narodima, osetili uzvišenost svoga verovanja, prema ondašnjim pretstavama o Bogu u vidu raznih kipova ljudskog i životinjskog oblika.
Jevrejski narod je živeo već vrlo rano rasejan po svetu. Na nekih 13 vekova pre Hrista odveden je taj narod u egipatsko ropstvo. Iz tog ropstva vratio se je u Palestinu. Vratio se je iz ropstva Jedan manji deo tog naroda, kako izvori pominju, oko četrdeset hiljada ljudi i to svakako samo oni koji su bili najodaniji svojoj veri. Iz egipatskog ropstva doveo ih je Mojsije. Već u to vreme bilo je Jevreja u Egiptu, Persiskom Carstvu i po drušm aziskim državama, što u ostalom onda nije bila nikakva iznimka prema drugim narodima.
U šestom veku pre Hrista odveden je jedan deo jevrejskog naroda u vavilonsko ropstvo, gde je bio sedamdeset godina. Posle povratka iz tog ropstva izišao je jevrejski narod preporođen. Tu je bila konačno utvrđena njegova vera u jedno jedino božanstvo, i tu je pod uticajem kulturnog Vavilona bilo napi- sano mnogo svetih knjiga, koje su kasnije dopunjavane i koJe su u svojoj celini proglašene Svetim Pismom. Solomon, kralj jevrejski,pokušao je zavesti centralizaciju jevrejskih plemena. To je učinjeno na taj način što je podigao hram u Jerusalimu u kome je smešten kovčeg Zaveta, koji je pre toga bio pokretan. Time je postigao da taj hram bude neka opšta sinagoga, vrhovna verska uprava i vrhovni verski simvol za sve Jevreje - Izrailjce.
Jevrejski narod i samo jevrejstvo nije jedan isti pojam. U običnom životu, Izrailjci, Jevreji, Judejci i Mojsijevci uzimaju se kao sinonimna imena za sve pripadnike Mojsijeve vere. Međutim, jevrejski narod i pripadnici Mojsijeve vere nisu jedno isto. Pravilnije bi bilo Jevreje nazivati Mojsijevcima. Mojsijevaca ima među različitim narodima i plemenima. Tako već vrlo rano ima u Africi Mojsijevaca mrke boje, Mojsijevaca Arapa, a mnogo kasnije na severu današnje Rusije ima Mojsijevaca mongolskog a također i slavenskrg porekla. Prema tome Jevreji se ne mogu tretirati kao narodnost ili nacija, nego pravilnije samo kao pripadnici Mojsijeve veroispovesti. Zna se, na primer, da je u vremenu oko Hristova rođenja Mojsijeva veroispovest bila proširena čak do Severa, uz persisku obalu, na ostrvima u Sredozemnom Moru i duboko u Africi, pa i danas ima još dosta Abisinaca pripadnika Mojsijeve veroispovesti. Do toga je došpo širenjem Mojsijeve veroispovesti kao što je to bilo i sa svima ostalim veroispovestima.
Razorenje Jerusalima po rimskom caru Titu sedamdesete godine posle Hrista nije imalo za posle- dicu, kao što se to obično misli, rasturanje Jevreja po celom svetu. Daleko pre toga bili su Jevreji, od- nosno Mojsijevci, rastureni po celom tada poznatom svetu. U Egiptu su dugo vremena bili najvećim delom državni upravljači. Još u vreme Amenofisa IV, egi- patskog faraona, pripisuje se Jevrejima uticaj n.a njega da zavede" veru u jednoga Boga. Za vreme rim- skoga carstva Jevreji se mnogo ne zapažaju, jer nisu bili ni u kakvom izuzetnom položaju prema ostalim narodima. Mogli su, naime, postati rimskim građa- nima sa punim građanskim pravom, kao što to po- kazuje slučaj apostola Pavla. Već u to rano doba Jevreji - Mojsijevci - tako rasuti po svetu imali su nešto osobeno, a to je u tome, što nisu bili ve- zani ni za kakav određeni teritorij i državu. Zato jevrejstvo ni tada nije imalo atribute nekog posebnog naroda, nego atribute posebne veroispovesti. Jevrej- stvo je sticalo pripadnike kao i sve ostale vero- ispovesti širenjem Mojsijeve vere, koje je širenje u više mahova bilo veoma uspešno i među nejevrejskim narodima. Kroz ceo srednji vek jevrejstvo je tretirano kao pripadnost posebnoj Mojsijevoj veri. To je biloodznačaja naročito u zapadnim hrišćanskim dr- žavama. Usled te osobenosti u veri Jevreji su u tim državama često prolazili kroz teška iskušenja, tim više što im je pripisivana tragična smrt Hristova Njima nisu priznavana mnoga građanska prava koja su priznavana hrišćanima. Tako, na primer, njima nije priznavano pravo na zemljišnu svojinu, a svojinu zgrada mogli su imati samo u specijalno za njih od- ređenim kvartovima gradova. Nisu mogli biti vojnici ni vitezovi a mogli su se baviti novčarstvom i trgovinom, jer su u to vreme ta zanimanja smatrana manje dostojnim. Taj položaj Jevreja urodio je kasnije tim plodom, da su oni bipi uglavnom trgovci, bankari i novčari. Usled toga su oni tokom vremena imapi veće novčano bogatstvo u srazmeru prema mno- gim drugim narodima.
U novija vremena Jevreje smatraju nacijom u zapadnoevropskom smislu. To je, međutim, sasvim pogrešno shvatanje. Jevreji nisu nikakva posebna nacija, Jer im nedostaju bitni atributi nacije, nego su Jevreji samo pripadnici Mojsijeve veroispovesti i ništa drugo. To gledište uglavnom primaju i sami Jevreji. Zato se oni osećaju kao pripadnici različitih nacija i to obično onih nacija među kojima žive. Tako ima Jevreja Nemaca, Mađara, Engleza, Francuza itd. To uostalom nije ništa neobično i sasvim je razumljivo, jer je za obeležje nacionalnosti verska pripadnost neodlučna. Ovo pogrešno stanovište ukorenjeno je i danas u Evropi. U duhu tog stanovišta uzela je Engelska Imperija na sebe da Jevreje vrati u Palestinu, kao u tobožnju njihovu pradomovinu. To je, međutim, stanovište sasvim neosnovano, jer velika većina Jevreja i nisu Judejci u užem smislu, niti je ikad njihova pradomovina bila Palestina. Postoji i među Jevrejima cionistički pokret; no taj je pokret prilično neznatan, bez sumnje ne mnogo veći nego što je bio za vreme persiskog kralja Kira. Taj pokret je danas nešto jači među Jevrejima, ali to samo usled teških prilika i progona Jevreja.
Jevrejska veroispovest t.j. Mojsijeva veroispovest nije ništa destruktivno i štetno, već naprotiv humana kao i sve ostale kulturne religije. Pogrešno je stanovište da su Jevreji glavni faktor svetskog kapitala. Istina je doduše da oni imaju prema svome broju razmerno veći udeo u svetskom kapitalu, ali to su istoriske posledice do kojih je došlo sticajem okolnosti i zakona koji su vladali. Ni radi toga Jevreji ne mogu biti van zakona jer nisu kapital sticali protivno postojećem redu i zakonu. Ne treba zaboraviti da veliki deo Jevreja jeste puki siromah, naročito Jevreji u Poljskoj pa i kod nas u Južnoj Srbiji.
U našoj zemlji pogotovo nema nikakve osnove da bi se Jevreji progonili samo zato što su Jevreji i da bi samo zato bili stavljeni van zakona. Ukoliko kod nas ima kapitala u jevrejskim rukama, taj kapital, ako je kapital domaćih Jevreja, deluje korisno po našu privredu. Drugo je pitanje stranog jevrejskog kapitala. On se ne može tretirati drukčije nego kao i svaki drugi strani kapital, a samo zato što je to strani a jevrejski kapital ne može imati nikakve posebne štetne sankcije. Prema tome kapitalu može se postupati samo kao sa ostalim stranim kapitalima. Što se tiče samih Jevreja kao takovih, tu po gotovu ne može biti nikakvog posebnog merila za njih samo zato što su Jevreji. Ako se Jevreji osećaju nacionalno kao Srbi, mi ih moramo smatrati članovima našeg naroda i kao takvima priznati im sva prava koja imaju ostapi članovi našega naroda i bez obzira na to što su Mojsijeve veroispovesti. Tako je Jevreje oduvek smatrao naš narod, a tako su se smatrali i sami naši Jevreji, koji su dali svoj udeo i u našim oslobodilačkim ratovima.
Kada se tako shvati jevrejsko pitanje onda je sasvim razumljivo da je moje stanovište u tom, da kod nas nema potrebe otvarati nekakvo Jevrejsko pitanje. Ja šta više mislim da kod nas ne treba naročito ni isticati ni prikazivati „jevrejsko pitanje" kao nešto osobeno, jer samim tim može i kod nas da iskrsne to pitanje; a moje je uverenje da kod nas toga pitanja i nema i da naše narodne mase nisu obuzete nikakvim antisemitizmom.
Ukoliko se tu i tamo ukaže potreba suzbijati antisemitsku propagandu, to je onda u tom slučaju nužno pisati objektivno o našim Jevrejima i o Je- vrejima u opšte.
Na pitanje da li i kako treba rešiti pitanje jevrejstva u Vojvodini i Sremu mišljenja sam da jevrejsko pitanje kao neko posebno pitanje ni u tim pokrajinama ne postoji i da ga kao posebno pitanje ne treba ni rešavati ni tretirati. Međutim mora se priznati da je Vojvodina u nacionalnom pogledu nešto najkomplikovanije i najosetljivije. I u Vojvodini Jevreji mogu biti tretirani kao i svi ostali građani u svakom pogledu. Ako se u tnm pokrajinama među Jevrejima pokazuje opredeljenje za nacionalne manjine, onda se sa njima ima postupati kao sa na- cionapnim manjinama, jer se oni sami podvrgavaju takvom specijalnom tretiranju; šta više, u takvom slučaju nije isključena i nešto veća strogost, jer Jevre|m imaju veću mogućnost da se opredele nacio- nalno, pa ako to ne čine, sami sebe dovode u položaj da se sa njima strožije postupa nego sa ostalim članovima nacionalnih manjina. Razume se i ovde mislim jedino i samo na to ukoliko ideal tih na- cionalnih manjina ide u raskorak sa našim nacio- nalnim i državnim ciljevima.
Isto tako sam mišljenja da i sami Jevreji moraju voditi računa o tome da idu u korak sa našim na- cionalnim idejama, jer protivan rad može dovesti do neželjenih rezultata i do kopiranja antisemitskog pokreta u inostranstvu. Naročito mislim da interes samih Jevreja leži u tom da što više izbegavaju propagiranje stranih jezika i da sami vode računa o onim svojim članovima koji ovu zemlju smatraju svojim privremenim utočištem, te prema tome pre- duzimaju u sticanju kapitala izvesne nedozvoljene akcije i gestove, koji se kasnije mogu upotrebiti kao podloga za akciju protiv svih naših Jevreja inače ispravnih građana.

VOJISLAV NENADIĆ bivši sekretar Narodne skupštine

Jevrejsko pitanje ne može se postaviti u Jugoslaviji onako, kako se ono postavlja u nekim drugim evropskim državama. Ne mogu se ni narodne mase, baš i kad bi se htelo, zavoditi protivu naših Jevreja ako naš narod ne meri jednim aršinom sve Jevreje u Jugoslaviji.
Srbijanske Jevreje naš narod ne odvaja od sebe. Smatra ih Srbima. A i oni su u prošlosti sve učinili, da im Srbi pravoslavne vere ne mogu baš ni na čemu zameriti, upravo, da ih ni po čemu ne mogu razlikovati od sebe. U životu su se toliko upili jedni u druge, da ih vidite u svima poslovima u zajednici, pa čak i u porodičnom životu—braku.
Južnosrbijanski Jevreji u Novom Pazaru, Kosovskoj Mitrovici, Prištini, Skoplju, Štipu i Bitolju za vreme turske vladavine bili su vrlo korektni i vrlo ispravni prema nama Srbima. Upravo, bili su nam najbliži. Kroz sve vreme našeg nacionalno-revolucionarnog rada nije se desio slučaj da nas je neki Jevrejin prokazao turskim vlastima ili, pak, da je svedočio protivu nas pred njima. Primera izdaje, od strane Jevreja, nije bilo. A bilo je Jevreja koji su bili odlično upoznati, kako sa našim radom, tako i ljudima-vođama pokreta i njihovim saradnicima. Čak su nas prikrivali i čuvali, ukoliko im je to bilo u mogućnosti.
Kao trgovci bili su visokog morala. Velike trgovačke kuće iz Soluna rado su kreditima pomagale naše trgovce, održavale ih i ekonomski jačale. Po oslobođenju trudili su se, što i danas čine, da u svima granama života idu istim putem kojim idu i Srbn, kojim idu i njihova braća po veri iz Srbije, a na kome se putu niti mogu razlikovati ni izdva-jati od pravoslavnih, pošto ne postoji bitna razlika koja bi se dala uočiti.
Iz izloženog je jasno moje gledište. Smatram da na teritoriji predratne Srbije i Crne Gore jevrejsko pitanje uopšte ne postoji. Govoriti o njemu na ovom prostoru, značilo bi vređati i pravoslavne i mojsijevce, upravo, raditi za tuđ račun.
Za Jevreje na teritoriji bivše Austro-Ugarske Monarhije ne mogu reći ništa, pošto sa njima nisam imao veze, niti imam vlastitog iskustva.

VASA MADžAREVIĆ pukovnik u penziji

Onda kada se krvavim pregnućem stvarala današnja Jugoslavija, bili su na bojnim poljima sa srpskim vojnicima i srpski Jevreji. Ljubav za zajedničku grudu prnsno ih je povezala. Zato su zajednički i neštedimice sagorevali u krvavom uraganu. Sejani su grobovi na sve strane i zalevana je svaka gruda Srbije, da bi se zadržala najezda neprijateljska, koja je krenula da uguši slobodu i porobi narod srpski. Zato su srpski Jevreji zajedno sa vojnicima srpskim delili i patnje, i muke, i rane, i slave, i radosti, i smrt i triumfe pri povratku u oslobođenu Otadžbinu. Na svima razbojištima gde su natčovečanskom snagom zaustavljani neprijateljski korpusi, ostajale su velike bezimene grobnice, u kojima su i u smrti združeni ležali mrtvi srpski vojiici i srpski Jevreji. Te zajedničke humke za naše Jevreje svedoci su njihove ljubavi prema Srbiji. Zato nije čudo, što im se Srbija odužila odlikujući i njih kao i srpske vojnike. Na grudima mnogih naših Jevreja videćete i srebrnu i zlatnu medalju za hrabrost, kao i Karađorđevu zvezdu sa mačevima. To ordenje i grobovi posejani na Kumanovu, Oblakovu, Merdarima, Prištini, Ceru, Gučevu, Mačkovom Kamenu, Valjevu, Kosmaju, Vlasini i Kajmakčalanu, jesu krvava tapija koju naši Jevreji imaju na ovu zajedničku Ogadžbinu i zato je ne mogu napustiti…
Da bi se videlo kako su junački leteli u borbu i viteški padali na bojnim poljima, navešću neko¬liko primera, koji će ostati zapisani zlatnim slovima u srpskoj ratnoj istoriji.
Avram Pelosov
On je Nišlija. O njemu ne treba pisati slavopojke. Dovoljno je reći samo ovo:
U bitci na Kumanovu 10 oktobra beše kritično stanje. Sedmi puk se nalazio u teškoj situaciji a ovome je mnogo doprinela i pogibija komandanta puka Aleksandra Glišića. Kada pogibe i zastavnik stanje se još više pogorša. Pelosov, videći opasnost, zaboravio je na kišu kuršuma, jurnuo je ispred voj-nika i zgrabio od mrtvog zastavnika pukovsku zastavu. Zatim je poleteo i grmnuo: „Napred braćo, napred junaci". Rekavši to pojurio je sa razvijenom zastavom na Turke a vojnici, kao preporođeni, jurnuše za njim kao stihija i juriš potpuno uspe.
Rafailo Anaf
Kad naši pređoše preko Save bili su primorani da se malo zaustave, jer nisu znali kakva se neprijateljska snaga nalazi pred njima. Trebalo je izabrati jednog od hrabrih, hladnokrvnijih i ve-štijih vojnika koji bi se privukao austriskim redovima da osmotri situaciju i da donese iscrpan izveštaj. Komandant je bez predomišljanja izabrao Rafaila, ili, kako su ga zvali i komandant i vojnici, Ravajla. Rafailo ode i osvetla obraz. Lukavo, neopažen privukao se austriskom telefonisti i zario mu nož u srce. Tada je zgrabio telefon i, kako je znao mađarski, slušao je naređenja austriskog komandanta, koji je javljao da vodi veliko pojačanje i da će preseći otstupnicu srpskoj vojsci. Kada je Rafailo to čuo, pokidao je telefonski vod i pojurio što je mogao brže komandi da podnese izveštaj. Komandant primivši izveštaj od Rafaila naredi povlačenje i tako se blagovremeno izvuče iz zamke. Oduševljen ovim podvigom Rafailovim, komandant je skinuo sa svojih grudi zlatnu medalju i pred celim pukom ljubeći ga u obraz prikačio mu je.
Rafailu nije bilo suđeno da dugo nosi ovo odličje. Poginuo u strašnoj bitci na Konatici…
Binja Daniti
Na užičkim planinama, kada se sručila sila austriska da udari s boka, dočekaše ih naši trećepozivci na položaju zvanom „Popović". Nisu starci prezali od smrti. Znali su da ih vodi u borbu njihov junački podnarednik - Jevrejin koji zna računicu - Binja. I kada navališe Austrijanci mladi kao rosa, kada zavrištaše brzometke i zaštektaše mitraljezi, starci ne ustuknuše. Napred isturiše berdanke, sa bajonetima kao ražnjevima, i krenuše na juriš. Podnarednik Binja izlete pred starce i grmnu: „Za mnom braćo"! Nastade pokolj staraca i mladića, i starci nadvladaše. Položaj pade, ali pade i junačina Binja. Karađorđeva zvezda sa mačevima, koja mu beše na grudima, iskrvavila se kao da je govorila da je iz krvi i ponikla…
Moša Amar
Kada srpska vojska s muzikom i pesmom „Hej trubaču" krenu 1912 godine da oslobađa Kosovo, krenu i konjički eskadron Moše Amara. Dugi puti lako se podneše i za čas eskadron izbi na granicu. Jedni odoše Kumanovu a konjički eskadron Moše Amara krenu Kosovu. Koliko sreće i radosti beše u srcu Amarovom kada se sa konjicom nađe na Kosovu o kome je toliko slušao u svome detinjstvu. Njegov vod krenuo je Ferizoviću. Grabili su da što pre izvrše zadatak: osvetiti Kosovo… A kada su stigli u Ferizović narod ih je zasuo cvećem. Još se nisu bili ni snašli od radosnog dočeka, kada iz zasede grunuše nekoliko hiljada Arnauta i nastade borba strašna i krvava. Preko dve hiljade martinki kosile su vod Amarov koji se lavovski borio. Sa zalaskom sunca ceo vod ležao je isečen zajedno sa svojim vodnikom Mošom Amarom. Onako polomljeni - posečeni, kao bor do bora, ličili su na Jugoviće..
David Koen
Oduševljen pobedama srpske vojske, zanesen slavom srpskog oružja, David je dao oduške svojim srpskim osećajima u knjizi „Bog čuva Srbiju". Ko bi rekao i ko bi pomislio da će ta knjiga, napisana srcem i dušom, biti uzrok pogibije ovog vrlog Srbina - Mojsijevca!
Kada su Bugari uzeli Niš, uhvatiše Davida i upitaše ga: Kazuj, da li si ti pisao knjigu „Bog čuva Srbiju"? Sinu ponos iz čela ponosna starca. Ozaren slavom i herojstvom onih koji su padali neštedimice za slavu Srbije, David je rekao: „Jest, ja sam pisac te knjige i nje se ne odričem! Sve što sam pisao u njoj to je odraz moga ubeđenja i mojih osećaja. Jeste, Bog čuva Srbiju i ona će postati Belika Srbija"! Te noći, samo je nebo bilo svedok mučeničke smrti Davida Koena…
Avram Saso
Redov treće čete prvog bataljona sedmog pešadiskog puka drugog poziva, Avram Saso, limar po profesiji a Dorćolac po kraju, živ, okretan, pun samopouzdanja u sebe, skroman u svemu i uvek veseo, zajedno sa drugovima krenu 1912 godine u pomoć braći Bugarima na Jedrene. Dugo su se lomile kosti i lila krv a Jedrene je svojom strašnom tvrđavom i prkosilo i izazivalo. Kada je to dojadilo, reši se komanda da po cenu života najboljih vojnika učini ! juriš na bedeme Jedrena. Ili osvojiti ili izginuti… I u praskozorje jednog prolećnjeg jutra zaciktaše trube, zaurlaše topovi. Prvi pred četom jurnu Avram. U jurišu bi ranjen, žaleći što je ometen u napadu na tvrđavu. I zato, čim je previo, ranu pojurio je za drugovima da ne bi izostao. A kad stiže do bedema, kao» limar, vičan penjanju, ispe se na utvrđenje Papaz Tepe. Presrećan kao u zanosu stigao je samo da vikne: „Živela Srbija"! Zrno ga je pogodilo posred čela i on pade sa bedema, na kome je ostala srpska zastava pobedonosno da leprša…
Leon Lebl Student filozofije, pisar univerziteta i po-znati novinar, poginuo je junački kao podnarednik na položaju kod sela Leskovca na Kosmaju. Kako je junački poginuo najbolje svedoči pismo njegovog ko-mandanta puka g. Milutina Stevanovića koji između ostalog kaže i ovo:
„Posle sloma na Suvoboru Austrijanci su rešili da ia Kosmaju dadu otpor. Strašna je bila borba. Otimala se stopa po stopa. Četa Leonova dobila je zadatak da prva udari i da prva učini juriš pretrčavajući brisani prostor, koji su tukli bez-brojni austriski mitraljezi. Krenuli su svi kao lesa, kao bujica, koja sve pred sobom krši i lomi. Leon je bio pred svima. Pored njega su bili kaplar Milenko Ršumović i redovi Toma Terzić i Beljko Bjelović a svi vojnici jurili su za njima u stopu. Za tren oka uskočiše u rovove i pobiše Austrijance. Umesto da ostane u rovovima kao svi ostali, jer je još veća austrijska sila čekala u drugom rovu i sipala smrtonosnu vatru iz mitraljeza, Leon skoči iz rova sa kaplarom i onom dvojicom vojnika i po-leteše sami u rov Austrijanaca. Ali usled strašne vatre morali su leći i tako se našli između ro-vova naših i austriskih. Povremeno čuo se snažni glas Leonov vojnicima u rovu: „Dobro nišanite, samo dobro nišanite". U tome ga je pogodilo prvo zrno u nogu. Redov Beljko pritrča da ga previje ali dva druga zrna doleteše iz mitraljeza i jedno pogodi Leona u trbuh i raznese mu utrobu… Nastala je strahovita borba o telo Leonovo. Naši učiniše juriš pre vremena, pobediše Austrijance a telo Leonovo zakopaše tu na krvavom razbojištu. Toliko su ga drugovi vojnici voleli i držali za svog rođenog - da su zaboravili da je Jevrejin, i metnuli mu više glave krstaču".
Hajim M. Davičo
Otmen, u srpskim školama srpstvom zapajan, karaktera kao čelik i junak, Hajim Davičo, komandant prvog bataljona VII pešadiskog puka III poziva, u naj-odlučnijem času kada su Austrijanci jurišem razbili jedan puk i zarobili dva bataljona, dobi na-ređenje da po cenu života zadrži i zbuni Austrijance. I na čelu trećepozivaca Davičo izvrši sa svojim vojnicima jedan neodoljiv nalet na neprijatelja i razbi Austrijance koji posle ovog neočekivanog napada pobegoše padinama Kosmaja. Tom prilikom pođe mu za rukom da oslobodi nezgodne situacije ona dva bataljona i da zajedno nastave gonjenje razbijenog neprijatelja. U tome gonjenju kod Ravnog Gaja pade izrešetan neprijateljskim kur-šumima…
Hajim I. Davičo
Brat od strica Hajima M. Daviča koji je od svoga detinjstva stalno živeo u inostranstvu, u iskrenoj i velikoj ljubavi prema rođenoj grudi, na dan mobi-lizacije 1912 godine napustio je svoje stalno bora¬vište u inostranstvu i stupio u red aktivnih boraca Kraljevine Srbije, da se tek posle demobilizacije vrati ponovo u Beč. Godine 1914 svestan opasnosti kojoj izlaže svoju porodicu od ugnjetača, protivu kojih će se za srpsku stvar boriti, ponova napušta Beč i kao srpski narednik otvara svetski rat sa svojim vodom na Adi Ciganliji, gde je kontuzovan. Posle kratkog lečenja vraća se u komandu, učestvuje u svima borbama svoje jedinice sve do opšteg povla-čenja. Iako potpuno iznuren, svojevoljno napušta nišku bolnicu gde je upućen na lečenje, u težnji da do kraja služi Otadžbini. Potpuno iznemogao pada u Bum Kuli neprijatelju u ruke i biva zarobljen. U ropstvu se naročito istakao za srpsku stvar tako da ga je neprijatelj osudio na smrt… Tek najvišom intervencijom kazna mu je zamenjena prisiliim radom pod zemljom. Posle tolikog samoodricanja i požrtvovanja za srpsku stvar, ovo je jedan eklatantan primer pre-velike ljubavi prema Otapbini.
Ašer Levi
Dostojan junak da ga i gusle slave, kao mnoge koji na mačevima nosiše slavu Srbije. Kao hrabar vojnik bio Je ponos i dika Drugog gvozdenog puka. Dosta je reći samo to da je jednoglasno primljen u Gvozdeni puk -kao potporučnik. U turskom ratu postao je poručnik i komandir čete Gvozdenog puka. Komandant puka dao je o njemu ovu ocenu: „Neobično kuražan, prezire smrt, hladan i u najstrašnijim časovima, u svakoj pa i u najtežoj situaciji prisebai, prema vojnicima roditeljski blag". Kada su razoružavali Arnaute toliko se izlagao da je komandant bio primoran da mu skrene pažnju da to izlaganje izbegava. U njegovom vodu bili su i Grubač i vojvoda Kosta Pećanac. Lozinka im je bila: „Svi za jednog". Njegov strašni juriš na Zletovskoj Reci, kada je prvi pred četom uleteo u bugarske rovove, zadivio je ceo Gvo-zdeni puk. Sam je tom prilikom zarobio ceo jedan bugarski vod…
…Eto kako se nekad ginulo za Otacbinu. Neka ovi primeri posluže mlađim generacijama. Porodice ovih junaka mogu da budu bezbrižne kao i porodice svih ostalih ratnika ove napaćene zemlje…

VOJA STOJANOVIĆ Publicista

U doba velikih pregnuća, kada se pre 1912 godine mapa Srbija spremala da ostvari svoj petvekovni san, oslobođenje Kosova i Dušanovog carstva i oslobo-đenje srpske braće preko Drine, Save i Dunava, na čelu državne uprave bili su veliki umovi koji su je spremali da izdrži u borbi. Uspeh ovog pothvata zavisio je od saniranja finansija. Nije čudo što se u tome uspelo, jer ministri finansija bili su tada Stojan Protić i Lazar Paču. Njihovom uspehu doprineo je svo-jim znanjem, poštenjem i predanošću u radu tadanji načelnik Ministarstva finansija srpski Jevrejin Avram Lević.
Naše finansije, koje su za vreme prošle dina-stije bile upropašćene, dolaskom Kralja Petra na presto počele su da se oporavljaju. Radilo se i štedelo nemilosrdno. Ali u momentima kad je trebalo spasavati narod od siromašenja davapo se široke ruke.
U septembru 1911 godine, kada nas je Austrija privredno davila, sve beogradske banke bile su bez para. Time je nastala nemogućnost angažovanja u kupovanju šljiva i pekmeza, u vreme najveće sezone. O nekakvom zajmu nije bilo govora. Voja Marinković i Milorad Drašković, tadanji direktori banaka i narodni poslanici, došli su na ideju da se obrate za pomoć državi. Da odu lično Stojanu Protiću, znali su da neće uspeti, jer takve stvari Protić nije radio bez svoga načelnika Avrama Levića, u koga je imao neograničeno poverenje. Zato su njih dvojica jednoga jutra došli u kancepariju načelnika Avrama Levića da mu izlože tešku situaciju, verujući da će ih on razumeti i po njihovom traženju povoljno referisati svome ministru. Nisu se prevarili. Lević je osetio teško finansijsko stanje naših banaka i kao državnik i rodoljub uvideo je da će, ako ne pomogne banke, narod doći u bezizlazan položaj. Ako na vreme ne proda svoje proizvode, koji su izvor njegovih prihoda iz kojih ppaća sve državne dažbine, onda će stradati i državni budžet - jer neće biti prihoda od poreza.
Zato je bez predomišljanja napisao opširan referat za Protića. Imao je Lević velike muke da ubedi Stojana Protića jer ovaj nije lako davao pare iz dr-žavne kase. Predpožio mu je kao prešnu državnu potrebu da se ovim bankama izađe u susret. Banke bi dobio privremenu pozajmicu na tri do šest me-seci iz državne kase, uz pristojnu kamatu, i na taj način hiljade i hiljade seljaka-proizvođača bi se spaslo. Ovo je prvi slučaj u istoriji finansija Srbije da država daje pomoć bankama za poslove ove vrste. Lević je tu postupio kao državnik i finansijer, dobro je procenio situaciju i time izbegao jedno bezizpazno stanje koje je moglo da nastupi za naše seljake-proizvođače. Ovo je učinio i sa razloga što se u to doba u Narodnoj banci nalazilo preko pedeset miliona dinara kapitala koji je ležao mrtav, bez kamate. Suma od dvadesetak miliona dinara nije pretstavljala za državnu kasu nikakvu opasnost. Ovo utoliko pre što su bile date potrebne garancije od strane banaka kojima su na čelu bila ova našadva, sada pokojna, velika državnika. Ova odluka, da se ovim bankama da novac, pretstavljala je veliku dobit za našeg seljaka a i za samu državnu kasu, jer je na pozajmljeni novac dobila i izvesnu sumu na ime kamate.
Molioci su pripadali opoziciji i Stojan Protić - pored sveg navaljivanja Levićevog - bio je vrlo oprezan u donošenju ove odluke i nije ju potpisao sve dok se nije konsultovao sa poč. Pačuom. Tome konsultovanju je bio prisutan i Lević. Ovo re-šenje je imalo velikog odjeka u tadanjim bankarskim krugovima, najviše zato što se je izbegla sigurna izvozna kriza, ali je imala odjeka i u redovima opo-zicije koja je u Narodnoj skupštini povela žestoku kampanju protivu tadanjeg ministra finansija Pro-tića. Bila je to velika senzacija kada se pro-čulo da su kase ministra finansija zapečaćene od s.trane Glavne kontrole. Napade u Skupštini odbio je velikim dokumentovanim govorom državnik i opozicioni poslanik poč. Drašković koji je, iako opo-zicionar, odao puno priznanje za donošenje ovakve državne odluke koja je prvenstveno poslužila našem zemljoradniku. Posle govora Draškovića likvidirano je ovo pitanje i data puna satisfakcija načelniku Ministarstva finansija Leviću, što je bio redak slučaj da Narodna skupština javno nekome odaje priznanje za ispravan i državnički rad. Kroz ratove 1912-1913 godine naše finansije su bile tako sanirane, da su bez teškoća i bez zaduživanja, što je retkost za zemlje koje vode rat, obilno snabdevale našu vojsku Tako je sve to išlo do samog svetskog rata. Bojska je bila naoružana i sa velikim rezervama hrane. To je sve zasluga mudre finansijske politike poč. Laze Pačua i njegovog saradnika načelnika Levića.
Veliki državnik i finansijer poč. Stojan Protić napisao je ove reči za Avrama Levića: „Ostao je kao načelnik državnog računovodstva za sve vreme moga upravljanja državnim finansijama. Kad je poč. Paču uoči balkanskog rata preuzeo upravu u državnim finansijama, on ga je zadržao kao iačelnika za sve vreme svoga ministrovanja do smrti. Na tom položaju ostao je sve do pred kraj 1917 godine.
Za sve vreme ministrovanja moga i Pačuovog, Lević je bio vrlo vredan i pouzdan i vrlo sposoban naš saradnik. Ako u radu našem za državne finansije ima čega dobroga, korisnoga i možda zaslužnoga, onda jedan ne mali deo pripada Leviću".
Protivu Levića su vodili borbu naročito neka gospoda, zato što nisu htela i mogla podnositi kon-trolu, ozbnljnu i umnu, ministra finansija. Sa njima je naravno bila i jedna povorka liferanata koji su imali svoje protektore i u vrhovima državne uprave. I dok je pok. Paču bio rukovalac državnih finan-sija i šef Levićev, dotle ova gospoda nisu mogla ništa učiniti protiv njega. Lević je za vreme rata u Londonu učinio Srbiji i srpskim državnim fi-nansijama i srpskom državnom kreditu vrlo lepih i vrlo umnih usluga, tako da je u Londonu ispravljao i ispravio i po neku ne malu ministarsku grešku.
Kad je Stojan Protić, koga su svi politički pred-ratni i posleratni ljudi visoko cenili, mogao napi-sati ovakve reči za svoga saradnika Levića, onda to zaista mnogo znači. Ovo tim pre što se zna da je Stojan Protić bio vrlo obazriv kada je davao ocene o svojim činovnicima. Bezbroj prepreka i teškoća u vođenju državne politike imao je Lević da savlađuje u najdelikatnijim momentima naše državne politike i on ih je svesno i sa puno volje savpađivao imajući uvek u vidu samo dobro naroda i države.
Kada su dve neprijateljske vojske navapile na izranjavanu i izmučenu Srbiju, nastalo je naglo po-vlačenje. Sve se ostavljalo i sve se žurilo na jug samo da se sačuva glava. Mnogi su izgubili glave, ostavljapi sve, ne vodeći računa ni o državnoj kasi. ( Sav državni trezor, koji je onda iznosio oko 200 sanduka zlata, bio je poveren jednome čoveku, tadanjem načelniku Ministarstva finansija Leviću. Pored sve brige oko čuvanja i prenosa državne imovine, jednoga dana-kada se nalazio na Raškoj - dođoše kod njega u kancepariju pokojni Ljuba Davi-dović i Voja Marinković, noseći u rukama jednu staru knjigu i rekoše Leviću: „Sudbina je htela da Vi sada preko Apbanije nosite sobom jednu veliku istorisku vrednost, da nosite ovu knjigu. Znate li šta je ovo? Ovo je Miroslavljevo Jevanđelje. Dajte da se u jedno sanduče upakuje, da vam isto zapisnički predamo. Ova je knjiga za naš narod od neocenjive vrednosti. Čuvajge ovu našu svetinju kao oči u glavi i ne odvajajte se od nje".
Prešavši Albaniju zajedno sa ovom knjigom, Lević je na Krfu predao ovu svetinju na čuvanje u državni trezor i ona je stajala tamo sve do našeg povratka sa Solunskog fronta u oslobođenu otadžbinu. Tako je sudbina htela da jedan srpski Jevrejin sačuva najveću dragocenost Srbije.
Posle Golgote, posle bespuća, čiji su pravac pokazivapi leševi srpskih vojnika, posle natčove-čanskih muka preko Crne Gore i Albanije, izmučeni, ispijeni glađu, isceđeni vojnici srpski stigli su preko Skadra u močvarne predele San Đovane di Medua. U tom haosu, u tom vrtlogu, našao se samsamcit Avram Lević sa dve stotine sanduka zlata. I u ovoj situaciji Avram Lević umeo je da nađe mogućnost da spase državnu imovinu.
Kada je stigla pađa, zlato je natovareno i sa mnogobrojnim izbeglicama krenulo morem za Brindizi a odatle za Krf gde je stiglo u državnu blagajnu zajedno sa Miroslavljevim Jevanđeljem. Levića nisu zadržali na Krfu. Ceneći njegove finansijske i državničke vrednosti vlada ga je po-slala u London, gde je imao široko polje rada i gde je sa uspehom delovao da srpski državni kredit uživa neograničeno poverenje tadašnjih savezničkih krugova.
Avram Lević je jedan od plejade onih predratnih državnika Srbije, koji su umirali kao siromasi iako su dugob godina imali najveće položaje u državi.

LUKA SMODLAKA novinar i publicista

U državnom i političkom životu Engleske nije redak slučaj da su ličnosti jevrejskog porekla igrale istaknutu ulogu, ali je svakako jedinstven slučaj da su takve ličnosti došle na najviše položaje koje razgranato državno ustrojstvo Britanske Imperije pruža svojim građanima. Teško je zamisliti drugu neku zemlju, izuzev Francuske, u kojoj je takav slučaj bar delimično ponovljen; ali ono što engleski slučaj čini izuzetnim jeste okolnost da su u zemlji sa ve-likom aristokratskom tradicijom dva vrhovna polo-žaja zauzimali ljudi iz srednje društvene klase jevrejskog porekla, kao što su bili: Bendžemin Dizraeli i Rufus Ajseks, koji su kasnije poznati podimenom: lord Bikonsfild i lord Reding, od kojih je prvi bio dvaputa britanski pretsednik vlade, a drugi zauzimao istaknute položaje pre no što je postao vice-kralj Indije.
Dok život i rad lorda Redinga pretstavlja poste-peni razvoj jedne velike karijere, život lorda Bi-konsfilda pretstavlja ostvarenje jedne velike ambicije začete u mladim godinama a ostvarene tek pred kraj života, posle dugog i strpljivog čekanja; i dok je lord Reding zauzimao sve više položaje na skali državne jerarhije, lord Bikonsfild pretstavlja u po-litičkoJ istoriji Engleske neobičan primer čoveka koji je kao jedna od glavnih ličnosti velike stranke proveo u opoziciji 32 godine od 39 godina svog javnog i političkog rada. Ili kako to veli engleski publi¬cista Dž. Spender: „Dizraeli je primer čoveka neobične marljivosti, istrajnosti i odvažnosti koji savlađuje sve teškoće".
Pa ipak ima izvesne sličnosti između ova dva čoveka suprotna po karijeri i po ostvarenju postav-ljenih ambicija. Sličnost je pre svega ležala u njihovoj zajedničkoj rasi koja se ne odlikuje emotivno-šću, već jačinom volje, energičnošću i istrajnošću, kao i plodnošću uma i asimilacionom sposobnošću. Ovim drugim dvema odlikama Dizraeli je daleko nadmašavao lorda Redinga, i po njima je zauzimao izuzetno mesto ne samo u političkom već i u duhovnom životu Engleske, a imao je i neobiČnu privlačnost za engleske narodne mase kao veliki parlamentarac, državnik i govornik, dok je lord Reding ušao u red velikih advokata i administratora Engleske.
Neobičnost pojave lorda Bikonsfilda u javnom životu Engleske utoliko je veća, što je on drugi potomak doseljene porodice Dizraeli iz Modane - koja je sredinom XVIII veka prešla iz Italije u Lon-don i tu nastavila svoje trgovačke poslove - a još više što je Dizraeli čitavom svojom spoljašnošću i manirima odavao stranca. „Nijedan Englez nije se mogao približiti Dizraeliju, a da neposredno ne bude svestan da je u prisustvu jednog stranca" - veli njegov biograf Frederik Grinvud. Pa ipak ni strano poreklo ni stran izgled Dizraelijev nisu mu smetali da svojom personalnošću osvoji divljenje engleskog naroda kao ni jedna politička ličnost izuzev Gledstona, čiji je on bio pravi antipod ne samo u poli-tičkom pogledu, već i čitavim svojim pogledima na svet.
Po mišljenju nekih engleskih kritičara Dizraeli je svojim orijentalizmom osvojio maštu engleskog na-roda, premda njegova romantična sklonost nije bila njegov najveći dar, već njegova posmatračka i opisivačka sposobnost. Tu sposobnost izgleda da je Dizraeli nasledio od svoga oca koji je napustio ban-karske poslove i postao književnik, tako da je Dizraeli još u svom ranom detinjstvu imao pri-liku da dođe u kontakt sa značajnim engleskim ličnostima toga vremena. Ovaj nasleđeni književni dar ispoljio je Dizraeli još na početku svoga razvoja, pa ga je razvijao do kraja svoga života uporedo sa svojim političkim radom i interesovanjem. A da ovo političko interesovanje nije vremenom postalo vr-hovno u životu Dizraelievom, on bi po mišljenju engleskih kritičara stekao slavu najvećih engleskih pisaca. Šta više, i u tim književnim delima svojim Dizraeli je manifestvovao svoje političko uverenje, tako da su njegovi romani ne samo prepuni vanrednih prikazivanja ličnosti i karaktera, već su ujedno i izraz njegove političke ideologije. Ovim svojim dvostrukim svojstvom književnika i političara Di-zraeli je stvorio od sebe veliku duhovnu ličnost koja je intelektom stvarala velike političke koncepcije, a književnom maštom i izrađenim stilom sli-kala karaktere ljudi i davala divne opise društvenih vrlina i poroka. Na taj način Dizraeli je igrao veliku ulogu u istoriji moralnog, kulturnog i političkog razvoja svoje zemlje.
Uprkos ovog dualizma u razvoju Dizraelijevom, Ipak je njegovo književno interesovanje bilo priornije, jer je on Još 1826 godine objavio svoju prvu knjigu „Vivien Grej", koja je bila oštra satira višeg engleskog društva toga vremena, dok je tek 1832 godine pokušao da uđe u politički i parlamentarni život. A između prve publikacije i prvog neuspelog pokušaja na političkom polju nalazi se serija političkih i psiholoških romana i burleska kojima je on stekao popularnost u svojoj zemlji i ujedno izazvao gnev izvesnih političkih krugova, pa je osetio potrebu da se udalji iz Engleske i krene na duže putovanje po jugoistočnoj Evropi, od 1825-1831 godine, da po povratku sa toga puta ne samo još više razvije svoJ književni rad, već ujedno započne i političku akciju. Posle tri neuspela pokušaja da uđe u parlament, 1832 godine i početkom i krajem 1835 godine, Dizraeli je 1837 godine uspeo da bude izabran kao narodni poslanik za grad Medston; ali je on za vreme kratkog perioda od povratka sa puta do ulaska u parlament razvio živu aktivnost perom i objavio niz novela: „Mladi vojvoda" (1831); „Kontarini Fleming" (1832) i „Čudna priča o Alroju" (1835), kao i političku brošuru „Opravdanost britanskog ustava" (1835).
Posle ove političke brošure, interesovanje Dizraelievo za politički i javni život postaje sve intenzivnije, pa i njegov književni rad dobija sve više političku boju. U tu novu kategoriju knjiga spada prvenstveno njegova trilogija političkih romana napisanih između 1844 i 1847 godine: „Koningsbi", „Sibil" i „Tenkred", koji su karakteristični za političke prilike toga doba u Engleskoj. Ta trilogija je ujedno najbolje književno delo Dizraelijevo.
Jednovremeno politička akcija Dizraelijeva postaje sve jača u parlamentu. Tako on postaje parla-mentarni šef torijevske stranke, koju on pokušava sve više da demokratizuje, stvarajući pokret „Mlade Engleske", koji je igrao tako važnu ulogu u socijal-nom razvoju Engleske, pomažući u sve većoj meri prava radnika. Ovakvim radom sticao je Dizraeli sve jači položaj u svojoj stranci, pa je 1852, 1858 i 1866 godine dobio i položaj ministra finansija da 1868 godine postane za kratko vreme i pretsednik vlade prviput. Iz toga vremena je i njegov predlog za izmenu izbornog zakona, kojim su data većem delu naroda biračka prava; ali Je iz toga perioda i njegova najbolja politička studija: „Život Džordža Bentinka", u kojoj se iznosi borba između pristalica zaštitne i slobodne trgovine.
Ovaj period bio je samo pripremni za vrhunac političke karijere Dizraelijeve, a vrhunac je došao 1874 godine i trajao nekoliko godina, pa je završen 1880 godine. To je period drugog pretsednikovanja Dizraelijevog i vladavine torijevske stranke, koja se odlikovala, blagodareći uticaju Dizraelijevom, sve većim jačanjem Engleske na domenu spoljne politike i proširenja carstva, ali je i u unutrašnjoj politici pokazala povoljne rezultate mnogobrojnim reformama u korist radničke klase. Pa ipak je - po mišljenju engleskog kritičara T. Kebela - najveća zasluga Dizraelijeva i njegove uprave bila na domenu politike koju je on vodio u pogledu Bliskog Istoka. Ta njegova politika završena je Berlinskim kongresom 1878 godine, sa koga se on vratio u zemlju dočekan triumfalno. To je bio zenit u njegovoj političkoj karijeri, jer posle dve godine dolazi pad njegove stranke na izborima 1880 godine i nov period liberalne uprave sa Gledstonom na čelu, a odmah zatim i smrt Dizraelijeva 19 aprila 1881 godine, koja je - kako'veli Kebel - izazvala opštu žalost u narodu sličnu žalosti stvorenoj smrću Velingtonovom.
Ipak je Dizraeli uspeo da pred kraj života napiše svoje poslednje književno delo „Endimion" (1880), koje sa sličnim romanom „Lotar" napisanim 10 godina ranije, daje sliku društvenih prilika toga doba u Engleskoj.
Tako se Dizraeli pred kraj svoga života ponovo vratio književnom radu, a u parlamentu je zauzeo svoj raniji položaj šefa opozicije, na kome je pro-veo najveći broj godina svoga aktivnog života. Ali je Dizraeli kroz čitav svoj život ostao veran svojoj veri u intelekt i jevrejsku rasu, premda je ostao lojalan svojoj usvojenoj zemlji, i od početka do kraja ostao dramatičan karakter - kako to veli jedan njegov kritičar.
Pa ipak je u karakteru Dizraelijenrm bilo i drugih elemenata, koji su sačinjavali njegovu veličinu kao čoveka, pisca i državnika. Tako je on ostao do kraja čovek skromnih sredstava ne zanemarujući opšte interese, bio je oštrouman posmatrač ljudi i razumevao je velike i male strane ljudskog života; a svojim političkim intelektom i neograničenim poverenjem koje mu je dato podigao je prestiž i moć svoje nove domovine.
Karijera lorda Redinga sasvim je drukčija i po prirodi i po tempu. Dok je Dizraeli ubrzo napustio nameru da se posveti advokatskoj profesiji, lord Reding je proveo glavni deo svoga života kao advo-kat i na najvišim stručnim položajima koje pravnici mogu zauzimati u državnoj jerarhiji, tako da je on u toj profesiji stekao najviše priznanje, postavši jedan od najvećih advokata svoga vremena i vrhovni sudija u Engleskoj. Tek posle tridesetogodišnjeg rada na tim položajima, njegove diplomatske sposobnosti i naročito njegov talenat za pregovore doneli su mu daleko veće funkcije na novom domenu, tako da je 1917 godine postao visoki komesar i specijalni izaslanik u Sjedinjenim Državama Amerike, a jedno kratko vreme 1931 godine bio je i ministar spoljnih poslova. Na taj način njegova karijera odlikuje se neprekidnim uspesima sa jednog visokog položaja na idući viši. Sve te uspehe postigao je on svoj'om nesumnjivom sposobnošću bez obzira na svoje poreklo; jer je lord Reding bio Jevrejin po rođenju, temperamentu i kroz čitav svoj život bio je ponosan na svoju rasu - kako to veli njegov biograf Volker-Smit.
Ali je lord Reding pored svoje čisto pravne profesije imao interesovanje i za politički život, pa je kasnije, u svojoj 44 godini, postao član parlamenta za grad Reding (po kome je i dobio svoju lordovsku titulu), i član liberalne vlade od 1910 - 13. Čitavim svojim temperamentom bio je on manje pogodan za političara, pa je zato brzo i napustio političku karijeru i ostao veran svojim urođenim dispozicijama advokata i administratora. Tim svojim odlikama stekao je on vrhovne položaje u državnoj jerarhiji, ali nije došao na najviši položaj koji je njegov saplemenik postigao u političkom životu Engleske. Po tome se ova dva velika čoveka, Dizraeli i Reding, dopunjuju, kao što se oni mentalnim dispozicijama razlikuju. Dok je Dizraeli imao samo jednu ambiciju, da postane pretsednik vlade, pa je sve svoje sposobnosti skoncentrisao na ostvarenje tog ideala strpljivo čekajući na svoj momenat, lord Reding je svoje pravničke sposobnosti primenjivao na razne strane pravnog života i postepeno prelazio iz jedne sfere pravnog domena u drugu. Otuda ta gradacija u njegovom razvoju do najviše tačke u državnoj administraciji. Tu leži sva razlika u tempu između razvoja lorda Redinga i Dizraelija. Ali postoji razlika između njih iu intelektu. Iako se lord Reding odlikovao gipkošću duha i retkim sposobnostima za pregovore, njemu je nedostajala široka kultura i interesovanje za ideje, što odlikuje prvoklasne duhove. Bez jednog dubljeg filosofskog fonda i jačeg interesovanja za probleme ne da se zamisliti viši duh. Bez izvesnih književnih kvaliteta nijedna veća misao ne može da dođe do svog potpunog izražaja. A lord Reding bio je bez književnih kvaliteta i u svome dugom radu i životu nije objavio nijednu knjigu iz ma koja grane pravne i druge oblasti. U tome otstupa on od Dizraelija, koji je od početka do kraja života upotrebljavao svoje pero da izrazi misao koja je pokretala njegov agilan duh.
Veličina lorda Redinga ležala je u njegovoj čisto pravnoj karijeri, u sposobnosti da rešava admini-strativne probleme i donosi zakonske reforme, a povrh svega u njegovom advokatskom talentu koji po svome obimu nadmašuje sposobnosti engleskih velikih advokata njegova doba, izuzev poznatog Edvarda Karsona, koji je skoro u svima većim pravnim sporovima bio protivnik lorda Redinga. U sudskim procesima lord Reding raspolagao je ubedljivošću argumenata i mirnoćom izlaganja, i neobičnim darom da vlada detaljima, kao i velikom oštroumnošću. Pa ipak mu je nedostajala personalnost Edvarda Karsona i oštra rečitost lorda Birkenheda - da spomenemo samo ova dva savremenika lorda Redinga i dve najveće ličnosti na pravnom domenu. Ali je zato lord Reding imao neobično razvijenu sposobnost pomirljivosti u spornim pitanjima i neobičnu autodisciplinu koja mu je bila od velike pomoći u rešavanju sporova gde su rasne i nacionalne emocije bile u pitanju.
Za vreme svoje karijere imao je lord Reding dva slučaja te vrste. Prvi slučaj je bio prilikom reša-vanja predloga o „Hom rulu" za Irsku 1910 godine. Kada je zaoštrenost bila velika u debati toga pitanja, lord Reding je dao svoju formu za njegovo lakše rešenje, rekavši da se to rešenje ne može postići ako se ne bude više generozan i manje podozriv, i sa više poverenja prema Ircima.
Ova neemotivnost lorda Redinga u nacionalnim pitanjima učinila je možda da izbor padne na njega prilikom određivanja kandidata za vice-kralja Indije u burnim godinama koje su nastale za indiski problem neposredno posle rešenja irskog pitanja, 1921 godine, kada je lord Reding stvarno bio naimenovan za vice-kralja Indije i ostao na tome položaju do 1926 godine.
Tim naimenovanjem lord Reding dostigao je svoju kulminaciju u dugoj karijeri punoj postepenih ali sve većih uspeha; ali je to njegovo naimenovanje bilo bez presedana u politiČkoj istoriji Engleske, i ono je potvrdilo pravilo političkog upravljanja u toj zemlji, Da se lojalnost građana dobija davanjem naj-većeg poverenja.
„Poverenje je često prava mudrost" - te reči velikog engleskog državnika Gledstona najbolje objašnjavaju slučaj Dizraelija i lorda Redinga u državnom i političkom životu Engleske. Ova dva velika čoveka tuđe rase stavili su svoje talente i sposobnosti u službu zemlje i naroda koji ih je kreditirao poverenjem i koji nije pravio pitanje od njihovog porekla. Taj osećaj neizdvajanja i jednakih mogućno-sti da se dođe na najviše položaje učinio je da se kod njih stvori želja da svojoj domovini posluže svima svojim sposobnostima, ali je taj osećaj u mnogo većoj meri bio razvijen kod Dizraelija. On je to svoje osećanje lepo izrazio kada je u svojoj političkoj studiji o Džordžu Betinku napisao sledeće reči: „Bilo bi u interesu državnika da se energija i stva-ralačka moć Jevreja angažuje za stvar sadašnjeg društva".
Engleski državni faktori i engleski narod angažovali su energiju i stvaralačku moć ova dva velika Engleza jevrejske rase u korist svoje zemlje, kreditirali ih neograničenim poverenjem i od njih načinili dve neobično produktivne i pozitivne snage u korist društva, i time pružili primer ostalom svetu za opravdanost Gledstonovih reči: da je poverenje najbolja mudrost.

PAJA ŠUMANOVAC javni beležnik i advokat

Poći ću sa sela, iz koga sam ponikao.
Jevreji su po nekim našim selima bili i u ranije doba pojedinačno naseljeni. Bavili su se redovno trgovinom. U doba pre svetskog rata bili su uvažavani od sela i seljaka, a to su i zaslužili. Oni su tom selu i seljaku bili najbliži, nalazili mu se u njegovim najhitnijim potrebama. Osim toga što je davanje robe na kredit, i to lični, redovno u najteže doba godine selu i seljaku upravo prva pomoć koju je on vraćao u jesen, taj trgovac bio je u tim našim malim selima, čovek, koji je bio informator selu za poljoprivredne produkte, za plasiranje novih oruđa za naprednije obrađivanje polja, za nabavku boljeg semena, bolje rase stoke itd. Na polju higijenskom, zdravstvenom, pa i kulturnom. Koje iz knjiga, novina i sličnog materijala i sami i na pitanje sela davali su ti naši trgovci dosta poučnog a siromašnom selu pristupačne i kulturne „robe", koja se nije plaćala. Nije bilo „sve samo za novac". Taj mali trgovac saživeo se u to doba sa našim selom i uz učitelja bio može biti još jedini u „cipelama“ u selu. Neka mi ne zamere naša bogatija i naprednija sela za ovaj stav. To je tačno i ja to govorim za manja, siromašnija sela, kojih Je više, i govorim Jer je to moje iskustvo. Dobrim savetima, koje će od svog trgovca seljak pre zatražiti, jer mu je bliži, brine se seljak više za svoje zdravlje, traži lekarsku pomoć, a katkad dobiva domaćim načinom „kapi" od svoga trgovca.
U naprednijim, bogatijim selima već je takav trgovac sa razgranatijom radnjom. Tu nije „sitničarija", tu je već „trgovina mešovite i manufakturne robe", tu je „trgovac sa hranom" mlin, i drugo.
I takvi se trgovci nisu udaljavali onda a ni danas od svog sela.
Radi kao i onaj njegov sunarodnik na iašem selu, radi prema njemu „na veliko" ali ostaje seoski trgovac.
Tu je već i raširenije polje kontakta sa selom, tu je nošta, telefon, telegraf, - tu ovaj trgovac već u mnogim slučajevima piše, telefonira i drugo. Kod takvog se opaža, da i napreduje, jer je tu češće trgovac s poljoprivrednim produktima, - veći promet - veća zarada.
Ovakav trgovac sam ili njegov sin vremenom prelazi u obližnju varoš, a to ne uvek, a ređe u velike gradove.
U varošima je Jevrejin trgovac kao i ostali trgovci veći po vrstama, industrijalac, finansijer. U varoši ih ima i zanatlija i intelektualnih radnika u svima strukama.
Iz varoši održava trgovac Jevrejin veze sa selom i seljakom i čvrsto - intenzivno radi svaki u svo-joj struci.
U varošima rade više i na kulturnom polju. Humana i karitativna društva osećaju povoljno njihovu saradnju, svako veće društvo apeluje na naše Jevreje, - biva to negde i s malo nezgodnim gestima, da ne kažem metodama, koje prema njima mogu izostati, koje su posledica neke načelne netrpeljivosti, o čemu ću posle reći.
Kako je varoš centar svoga kraja, tu je Jevreja više, a trgovina dobrim delom u njihovim rukama. Trgovci su na svom mestu.
Nekom specijalnom politikom se ne bave, ne ističu se kao naročiti agitatori za partiju, ocenjuju, kad je tome vreme, politički položaj hladno. Nikad nisu ni u kakvom radu pogrešili protivu bitnih interesa Jugoslavije kao celine, koju smatraju isto tako svoJom kao i mi ostali.
Već vidim kritičare! Ali evo kratak odgovor: najpre očisti ispred svoje kuće. I u našem žitu ima kukolja.
Izgleda kao da nije bilo potrebno da se latim pera.
Ali zbog onih, o kojima sam u prvim redovima ovoga članka govorio, zbog duše našeg naroda, zbog visine kulture naših osećaja, moram osporiti da postoji u toj plemenitoj duši načelna mržnja protiv čoveka kad za to nema razloga.
Ako je to plemenita odlika našeg naroda, pa ako se još objektivno doda, da su naši Jevreji pomogli svojim zajedničkim životom s našim ljudima ovde, da se u tu dušu ne uvuče netrpeljivost, onda je re-čena čista istina.
A pred istinom ne treba bežati.
Znam da će biti kritičara, - koji će kazati, ne stoji to, jer Jevreji kod nas baš ne uživaju velike simpatije.
Odgovor je na ovo kratak. Zavist, koja se uvlači zbog njihovog napredovanja, zamračuje dušu našeg naroda s takvim parolama, zavist koja se rađa radi konkurencije u napredovanju. Umesto zavisti i grdnje - učiniti valja nešto drugo.
Biti vredan, biti štedljiv, - ne biti rasipan - ne izdavati novac za ono što nije neophodno po-trebno, jaka je parola, koja će očistiti dušu narodnu od poroka zavisti, a podići moralnu snagu. Treba držati na umu ovu filozofiju: ko više troši nego što zarađuje,taj srlja u propast. Pogledati valja okolo, da li se toga držimo mi ili Jevreji? Ko praska u sitne sate čašama ili flašama, naši ljudi ili Jevreji?
V doba kulture, nadmetanje kulturnim sredstvima - a prvo je, sredstvo rad, drugo trezvenost, treće štednja.
Štedi bele pare za crne dane, kaže narod, - pa ako nije baš sve za crne dane, a ono za bolju i lepšu budućnost svoju i svog naroda.
Mesto zavisti druga parola - nacionalna solidarnost. Kad se pogleda složna solidarna saradnja Jevreja, naši ljudi flegmatično dobace: „E, niko nije složan kao oni". Zla sudbina ih je naučila. Naši deklamuju: brat brata do vode vodi, ali ga u vodu ne gurne. Lepo je ovo narod ispevao. Ali zvuči nekako po starini, kao da je to bilo davno. Umesto „jevrejske" solidarnosti naši ljudi ne mogu da iznađu dosta velike doze pakosti, kako bi jedan drugog omanuli ma u kom poslu. Ako jedan naš čovek propada, svi će jednoglasno viknuti: „Tako mu i treba, to je prava propalica! Ako napreduje odmah grakću na njega: „Lopov je, švercuje" i t. d. i naći će se mnogo njih da mu škode. Tako na svakom koraku, čim se jedan podigne, najtrnovitijim pute-vima, od svojih dobiJa kao „pripomoć" zavist, mržnju, podmetanje.
Od ovih poroka treba naš narod lečiti. To je porok, koji se uvlači u čistu slovensku dušu, koji se nije zacario samo kod nas Srba nego i kod osta-lih slovenskih plemena.
Nisu tome krivi Jevreji, oni nam dobrim primerom pokazuju put ka boljem.
Nepravedno je stoga i pokušavati s mržnjom na Jevreje „gurati glavu u pesak" pred svojim krivicama. Oni svojim postupcima u ovim kraJevima nisu tome u ranije vreme a ni danas dali povoda kao jevrejska celina. Bilo je teških dana, na koje sam mislio, spominjući prvi svetski rat. Govorim iz iskustva kad kažem, da se naši Jevreji i u ono haotično vreme nisu udaljili od svojih ljudi iz ovog kraja, i da nije bilo razloga onim oštećivanjima prema pojedincima naročito na selu, pod parolama, jer su Jevreji.
Teško je bilo inteligentnom čoveku isprsavati se protiv rada nekih samozvanih ljudi, koji su neka rešenja stvarali u vreme raspada Austrougarske protiv Jevreja u našem kraju, samo zato što su Jevreji, - ali je to bila dužnost, pa ma koliko neprijatnosti preživljavao.
Dužnost je to svakog od nas, ako ne želimo da se ogrešimo o savest samo radi nekih principa, jer ovi naši mirni sugrađani dosadašnjim svojim stavom nisu dali povoda drugom postupku.
Napisah ovo bez dogovora i bez razgovora ma s kim, bez ikakve tendencije, onako kako sam ovde preživljavao, samo radi objektivne istine.

TEODOR SKRBIĆ novinar i dnrektor Jugoslovenske Zastave

Važan faktor grada Osijeka, koji danas ima oko 50.000 stanovnika, pretstavljaju Jevreji kojih ima oko 2500-3000 (ni njihova veroispovedna opština nijeu stanju da dade njihov tačan broj, jer se stalno nalaze „u pokretu") - dakle 5% od celokupnog žiteljstva, U Osijeku oni danas u svojim rukama drže veći deo trgovine, industrije, advokatskog i lekarskog poziva. Zbog toga neće biti neinteresantno, ako ovde ukratko iznesemo istoriju Jevreja u Osijeku.
Grad Osijek je svakako Jedan od najstarijih gradova današnje Kraljevine Jugoslavije. Grad je, kako je dokazano, postojao već u trećem i drugom veku pre Hrista kao keltsko naselje. Docnije postaje rimska kolonija Mursa, koju car Hadrijan u četvrtom veku po Hristu utvrđuje kao donjopanonsku tvrđavu. Da li je u ono vreme u Osijeku bilo Jevreja danas je teško reći, ali nije isključeno, jer su se posle razorenja Jerusalima Jevreji raselili po svima krajevima rimske imperije, pa kako se u to vreme doka-zalo da se nalaze već i daleko severnije, moguće je da ih Je bilo i ovde, već i zbog toga, što je Osijek- Mursa po svom položaju od prastarih vremena bio komunikacioni i privredni centar, koji je vezivao Sever sa Jugom, Istok sa Zapadom, i obratno, odnosno između sebe, što su Jevreji, u čijim Je rukama već tada bila celokupna trgovina i bankarstvo, umeli da iskoriste.
Posle raspada rimske imperije na dva carstva, na zapadno, ili rimsko, inaistočno, ili vizantijsko, u oba carstva, a naročito u vizantijskom, pod koje potpada i Mursa-Osijek, nalazimo Jevreje, pa nije isključen njihov boravak i ovde.
Posle propasti Murse za vreme seobe naroda pa sve do invazije Turaka u Slavoniju, kroz ceo srednji vek istorija grada Osijeka je vrlo tamna, pa je teško tvrditi, da je u njemu u to vreme bilo Jevreja. Vero-vatno je da ih je bilo, jer su Osmanlije njima bili naklonjeniji nego hrišćanima. Međutim, na osnovu istoriskih dokumenata dokazano je, da je u to vreme u Slavoniji bilo Jevreja - i pored toga, što im je bilo zabranjeno da se ovde naseljavaju - pa ih Je, verovatno, bilo i u Osijeku.
Od 1454 do 1456 godine ban Slavonije, pod koju potpada i Osijek, bio je morovićki vlastelin i slo-venački velmoža grof Ulrik Celjski. On je u svojoj rezidenciji izdao naređenje kojim, na tužbu njegovih podanika koje su Jevreji kao svoje dužnike iskori-šćavali, naređuje najstrože kazne kako za hrišćane koji se kod Jevreja zadužuju, tako i za Jevreje koji hrišćanima daju veresiju. Iako time još niJe doka-zano, da su u Slavoniji i njenom glavnom gradu već bili nastanjeni Jevreji, dokazano je da su se oni ovde - makar i prolazno- bavili. Jer administratrr fi-nansija kordovskog kalifa Abdur Ruhmuna III (912-916 god.) Jevrejin Hosdaj Ibn Šabrut šalje krišom preko slavonskih i mađarskih Jevreja pismo vođi tatarskog plemena Kazara, koje su jevrejski misionari obratili na Mojsijevu veru, a čiji potomci docnije pod imenom Izraelićana dolaze i u Slavoniju, naročito u Mađarsku, gde pod vladaocima iz kuće Arpadove dobijaju u zakup pravo naplaćivanja poreze, te u HIII stoleću uskraćuju feudalnim gospodarima Osijeka plaćanje carine i maltarine (trošarine).
Pred kraj XVII veka proterani su Turci iz Slavonije i iz Osijeka i grad je reinkorporiran Viro-vitičkoj županiji. O tome je 1746 godine održana „inauguralna" sednica, na kojoj je pročitan upravni "etatut, kojim se, naročito zabranjivalo naseljavanje Jevreja u Osijeku i u Virovitičkoj županiji, ana-logno već ranije postojećim zakonima (Jevrejima je u to vreme i onako u celoj carevini bilo zabranjeno naseljavanje u graničnim, brdskim ili utvrđeni me-stima). Ali i pored ove zabrane u Osijeku nalazimo već dva Jevrejina, koji su zaostali iz turskog vremena. Zovu se David i Heršl. Prezimena nemaju, jer prezimena im daju vojne vlasti tek docnije pod carem Josifom II. (Ima među tim imenima često i šaljivih i drastičnih - već prema „raspoloženju" članova komisije, oficira,ili prema težini „jabuke" - mita!) Njih dvojica su jedini Jevreji ne samo u Osijeku, već u celoj Virovitičkoj županiji. David je jatak osječkog čuvenog donjogradskogdravsko-dunavskog gusara Perle, sa kojim je na smrt osuđen i pogubljen. (Po svom građaninu Perlu osječki Donji Grad dugo je nosio nadimak „Perle Stadt"). Heršl, koji se zanimao kuvanjem lužine i pao pod stečaj, bio je proteran iz OsiJeka i iz Virovitičke županije i izgubio se ne zna se kuda.
Međutim, svakako su se Jevreji od vremena do vremena krišom pojavljivali u Osijeku, jer osječki jezuitski prior i župnik pater Joahim Kosuček mnogo govori protivu njih, a vlasti su svaki čas izdavale zabrane, koJima im se zabranjuje posećivanje vašara. Verovatno će biti netačan i spisak, koji u Osijeku pokazuje samo dvojicu Jevreja, jer u plemićskom spisku „velikog suca" grada Osijeka i Virovitičke županije iz 1747 godine nalazimo, da te godine u Osijeku živi 11 Jevreja, kojima se, međutim, veoma brzo gubi trag.
Od nestanka ove jedanaestorice pa sve do 1770 godine ne nalazimo u Osijeku traga Jevrejima. Pomenute godine dolazi u Osijek neki Tomas Perl, Jevrejin iz Brna u Moravskoj, koji se 26 februara pokrštava i nastanjuje u Osijeku. Posle njega dolazi njegov zemljak Franc Jozef, koji se takođe pokrštava. 21 maja 1794 godine pokrštava se i Jevrejin iz Nikolsburga imenom Leo, koji prima ime i prezime svog kuma i majstora krojača Mihaila Ernsta. On se pokrštava u crkvi otaca kapucina. Ne može se utvrditi da li su ovi konvertiti i dalje ostali u Gradu.
Ovo pokrštavanje nije pretstavljalo takvu senzaciju kao ona dve godine ranije, kada se je i pored najstrožijih zabrana, 23 aprila 1792 godine na đurđevskom vašaru u Osijeku pojavio Jevrejin Salamon Koh iz Tenja, koji je uhvađen kao džeparrš, kada je od voskara Stipana Semelića iz Šikluša u Baranji ukrao kesu sa 350 forinti u srebru i pobegao. Uhvaćen je istoga dana u Marija-Đudu u Baranji, dopraćen u Osijek, gde ga je županiski sudija Antun Lesek osudio na četiri msseca zatvora i 25. batina kada bude izlazio iz zatvora. Koh se žalio protiv ove presude, ali ju je veliki župan Ivan plemeniti Janković potvrdio. Istu sudbinu doživeo je i Kohov zemljak Jevrejin Jakob David, koji je na đurđevskom vašaru u Osijeku 1797 godine vukovarskom opančaru Toši Miloševiću ukrao pare.
Od tog vremena se malo šta čuje o Jevrejima u Osijeku sve do XIX veka, kada u Osijeku nalazimo Jevrejina Mihaila Singera, koga je kao svog „dvorskog Jevrejina" iz Đera u Mađarskoj ovamo doveo general grof Ferdinand Dežefi i namestio ga kao pisara u županiji. Njegovi potomci i danas još žive u Osijeku, a jedan od potomaka njegovog brata je i bivši pretsednik mađarske vlade Imredi, koji je pre nekoliko godina u Mađarskoj inaugurisao protiv¬jevrejsku politiku, pa je na njoj i sam pao, kada se ispostavilo da je i on sam jevrejskog porekla.
Mihailo Singer je prvi Jevrejin koji je sahranjen u Osijeku. Za njegovu sahranu dala je vojska komadić zemlje na egzercirištu u Donjem Gradu, na kom se docnije razvilo prvo osječko jevrejsko groblje. Mihailo Singer je prvi Jevrejin u Osijeku sve do 1848 godine, koji sme stalno da stanuje na teritoriji grada, gde mu je vojska dala komadić zemlje u Gornjem Gradu u takozvanom pukovskom perivoju (Regimentsgarten), današnjoj Jegerevoj ulici, bašti industrijalca Rajznera. Svi ostali Jevreji, koji se tolerisani bave ovde, mo-raju svakog dana u 6 sati uveče da zatvore svoje radnje i da napuste grad, kom naređenju se oni i pokoravaJu, te prelaze na konak preko Drave u susednu baranjsku opštinu Dardu, odakle najveći broj Jevreja dolazi u Osijek, a isto tako i iz Bonjhada u Tolnanskoj županiji, u Mađarskoj, najveće i uređene jevrejske opštine.
Sve do 1835 godine u gradu ne stanuje nijedna jevrejska familija, iako su neke tolerisane kao „spekulanti" i trgovci, koji dobivaju čak i gradske liferacije, jer su Jeftiniji od hrišćana. Godine 1836 u Osijek dolazi Herman Rajhenštajn i žena mu Barbara Fišer iz Beča, kojima se ovde rodi kći Leonora. Herman i Barbara se zajedno sa decom pokrštavaju u katoličkoj župnoj crkvi u Gornjem Gradu 23 decembra 1844 godike, venčavaju se, a to isto čine i njihova deca. Docnije se ova familija seli u Budimpeštu, gde se mađarizira i prima ime „Juranji", Njihovi potomci pod tim imenom i danas žive u Beču.
Sve do „četrdesetosmaških" godina, iako u slavonskim selima nalazimo već Jevreje, u gradu Osijeku Još uvek nema stalno nastanjenih Jevreja, naročito ih nema u Tvrđavi, Gornjem i Novom Gradu (osječki kvartovi). A ako i ima koji, taj se dobro krije da ga vlasti ne bi uhvatile i proterale iz grada. U Donjem Gradu, međutim, Jevreji Šahtic, Oberson i još neki ipak vode velike „špekulantske" radnje, šta više Alba Oberson je glavni zakupac gradskih mesnica i liferant mesa za vojsku. On ima veliki proces, koji se vodi od 1848 do 1850 godine. Optužen je da ima jeksik meru i da krčmi rđavo meso. Proces je završen kod Banske vlasti u Zagrebu, koja gradskom magistratu u Osijeku daje ukor što je ovo pravo izdao u zakup jednom Jevrejinu.
Još 1848 godiie izdat je „carski patent" po kome se Jevrejima dozvoljava da se mogu slobodno naselja-vati, pa čak i kuće kupovati, u celoj carevini, samo moraju da organizuju svoje veroispovedne opštine. Posle ovog „carskog patenta" oni počinju da se na-seljavaju u gradu tako da 31 decembra 1849 godine, kada su osnovali svoju veroispovednu opštinu u Osijeku, u gradu nalazimo već 42 jevrejske duše, među njima i Marka Franka, oca zloglasnog zagrebačkog političara d-ra Josifa Franka, osnivača takozvane „frankovačke" stranke. Taj se Marko Frank preko osam godina sakrivao u Osijeku, a to su činili i mnogi drugi Jevreji, što se vidi iz njihovih molbi upućenih gradskom magistratu (poglavarstvu), u kojima mole za dozvolu boravka. Uz molbu moralo je da se priloži i pismeno jemstvo od najmanje šest uglednih građanina, koji su potvrđivali da su odnosni Jevreji zaslužili da im se dozvoli naseljavanje u gradu. Sem toga morali su da imaju otpust one op-štine ili onog vlastelina, na čijoj su teritoriji dotle živeli.
Sve do „konskripcionog patenta" 1857 godine Jevreji se ne smatraju zavičajnicima grada, već samo „tolerisanim" strancima, kojima se nerado daje zanatsko pravo, jer se tome protive cehovi, a ne zovu se ni trgovci, već samo „špekulanti", jer trgovci su članovi hrvatskog, odnosno katoličkog gremiuma u Tvrđavi i srpskog trgovačkog gremiuma u Donjem Gradu, koji Jevreje ne primaju kao svoje članove, ma da trgovačko-zanatska komora, koja već postoji u Osijeku, prnznaJe Jevrejima ista prava u privredi kao i Nejevrejima. Prvi sekretar ove komore Je dr. Josif Pozner, pokršteni bečki Jevrejin. Te godine uno-šenjem u spisak stanovnika grada Jevreji postaju zavičajnici grada, i ima ih već oko 150 duša.
Prvi pretsednik osječke veroispovedne opštine bio je Leopold Epštajn, koji je od komande carske granice 1850 godine tražio dozvolu za skupljanje pijavica u reci Vuki i Vučici, nudeći u ime zakupnine 2 000 forinti u zlatu, ali komanda odbija njegovu molbu, jer se „Jevrejima ne mogu dati takva prava ni za kakvu zakupninu".
V to vreme nema u gradu - sem nekoliko „špekulanata", „telala" (antikvara), piljara, zanatlija i njihovih pomoćnika - drugih jevrejskih privrednika, jer se drugim poslovima ne smeju baviti. Ovo stanje traje sve do „carskog patenta o emancipaciji Jevreja" od 18 februara 1860 godine, kada se Jevreji izjednačuju U pravima sa ostalim građanima i dozvoljava im se rad u svim granama privrede. Te godine Ima ih još uvek samo 200 duša u Osijeku. Većina stanuje u Donjem Gradu, gde se nalazi i prvi njihov hram u kući na Jelačićevom trgu br. 28 (sada kuća špeditera g. Frajnda). Taj nekadanji Hram sada služi kao magacin. Docnije su imali hram u Gornjem Gradu, kuda su se preselili iz poslovnih razloga, najpre u Pejačevićevoj (tada Nemačkoj) ulici br. 34 a zatim u Aninoj ulici br. 1, sve do 1860 godine, kada u Županiskoj ulici u Gornjem Gradu sazidaše svoju današnju monumentalnu sinagogu.
Godine 1870 jevrejska opština ima već svoje posmrtno društvo (Hevru Kadišu) i veroispovednu školu, te već broji 160 porodica sa 60 duša, da bi za 70 godina (do 1940) dostigla oko 850 porodica sa 2500-3000 duša. U njihovim rukama nalazi se glavni deo osječkog kapitala, velike industrije, bankarstva, šumske industrije, do pre kratkog vremena i štampe, i to ne samo grada Osijeka, već i cele Slavonije, gde mnogi od njih imaju i velike posede.
Danas ih već ima priličan broj sa slaviziranim imenima, deca im ne posećuJu više strane škole, što u velikoj meri utiče na njihova osećanja za većinu u kojoj žive i nalaze hleb. Među njima oseća se opadanje uticaja „zapada", koji ih Je često upotrebljavao kao svoje „pionire" u širenju tuđinskog mentaliteta. Oni se osećaju kao ravnopravni građani i politički opredeljuju po svom ubeđenju, ili, kao i mnogi drugi Nejevreji; oportunistički, što im se, kada se zna šta se u svetu sa njima radi, ne može zameriti.
Svi su za državu, ma da mnogi iz njihove omladine napuštaju zemlju, da traže u stranom svetu ostvarenje svojih nacionalnih ideala. I pored svih eventualnih zamerki, mora im se priznati da su se za ovih dvadeset godina života u Jugoslaviji potpuno snašli i da danas pretstavljaju pouzdan i vredan elemenat. Zbog toga se u Osijeku, pored neznat-nih izuzetaka, o nekom antisemitizmu i ne može govoriti…

SIMA PANDUROVIĆ Književnik

U političkom životu predratne Srbije a naročito Beograda, koji je bio centar i srpstva i jugoslovenstva, politički ljudi bili su jakog duha, čestitog karaktera, nesalomljive volje, pozitivni stvaraoci i borci za slobodu i prava naroda. Zato su bili takvi jer su svoju političku veru primili u borbama za ideale zbog kojih su neki završavali bilo smrću, bilo u tamnicama. S pravca kojega bi predratni političar izabrao, nije se skretalo. Samo takvi politički ljudi, koji su kroz borbe i muke išli vedra i visoko uzdignuta čela i raširenih grudi, mogli su pripremati svoj narod za velika dela. Na tom istoriskom putu nije se klecalo, nego se išlo ka boljoj budućnosti naroda i otadžbine snažnim i muškim koracima. Za dobro otadžbine takmičili su se najbolji sinovi zemlje. U tom takmičenju učestvovali su s elanom i Srbi i naši Jevreji. Odrasli i vaspitavani tu na zgarištu patriotizma i samopregorenja za ideale i za dobro naroda, primali su i mentalitet i osobine grude na kojoj su odrasli i živeli. Kod naših Jevreja u to doba bilo je i takvih koji su svojim poštenim patriotizmom ukazivali da je Srbija zajednička otadžbina. No ipak nisu svi mogli da izbiju na površinu. Jedan od njih svetao karakter i patriota bio je Šemajo Demajo, poznati advokat iz Beograda. Markantna dosledna ličnost u stremljenju za dobro naroda, otmena figura među našim Jevrejima. Rođen u Beogradu od čestitih i uglednih roditelja u doba razbuktalih političkih strasti i u doba kada se Srbija spremala da zagazi u krv, Šemajo je rastao i odrastao vajajući u sebi kao skulpturu najlepše osobine. Svestan da svoju rasu treba uzdići kulturbo na nivo dostojan sredine u kojoj se nalazi, Šemajo se dao na nauku, da temeljno osposobi sebe za ugledan poziv koji ga čeka. Posle svršenih pravnih nauka u Beogradu, odlazi na usavršavanje u inostranstvo. Time stiče zavidnu reputaciju kao advokat i kod svoje sabraće i kod uglednih Srba u Beogradu. Primeran radnik, dobre duše i srca, vedroga duha, samodisciplinovan, rasno temperamentan i suviše kulturan rešio se da svoju snagu stavi u službu i svojih bližnjih koji su od njega očekivali i ono što je prevazilazilo njihovu moć. Bez obzira na veliki posao u kancelariji, on se dao na kulturno podizanje svoje braće. Osnovao je Srpsko-jevrejsko društvo kao i mnoga druga i svojim neumornim radom visoko digao ugled svojih sunarodnika pred Srbima. Kad god je bio u pitanju rad za dobro bližnjih, nije znao za umor, ni fizički ni duševni. Trošio je svoju snagu za druge, kao da je slutio da će mu život biti kratak. Za naše Jevreje i za Srbe značio je ličnost koju su neobično poštovali. Zato nije čudo što mu je Beograd, u znak zahvalnosti za njegov rad, dao poverenje i istakao ga u prve redove nekada jake i moćne Radikalne stranke. Sa svima osobinama narodnog tribuna umeo je svojim govorima, svojom kulturom i svojim poznavanjem socijalnih prilika Beograda da pridobije građane i političare Beograda. Da bi dali oduške priznanja za njegov rad, krunisan uspehom u svim pravcima njegove delatnosti, jednoglasno je u stranci kandidovan za odbornika Opštine grada Beograda. Svojim radom u Opštini, Šemajo se pokazao dostojan poverenja koje mu je ukazano. To poverenje još se više manifestovalo docnije kada je jednoglasno predložen kao kandidat za narodnog poslanika za grad Beograd na listi Narodne radikalne stranke čiji je nosilac bio g. Božidar Maksimović. Posle izvršenih izbora Šemajo Demajo postao je poslanik za grad Beograd i kao takav uvek opravdao poverenje svojih birača.
Nije Demajo bio jak samo na političkom, humanom i socijalnom polju. On je bio dostojan sin ove zemlje i u danima rata, kada se ooslobađalo Kosovo. Učestvovao je u svim borbama od Kumanova do Bitolja, od Rajčanskog Rida, Govedarnika pa sve do Strumice. Za zasluge odlikovan je sa više odličja, među kojima je i Karađorđeva zvezda.
Ratne tegobe i neumoran rad na svim poljima učinili su svoje i zdravlje Šemajino počelo je da popušta, kao i kod mnogih drugih ratnika. Morao je da traži leka i zato odlazi u Beč. Umro je avgusta 1932. godine.
Tako je nestala jedna izrazita figura, jedan redak talenat iz redova naših Jevreja, koji su radili za dobro svoje zemlje celog svog života. Njegov nestanak osetili su njegovi mnogobrojni prijatelji, kako Srbi tako i Jevreji, kod kojih je uživao neopredeljene simpatije u svima radovima i profesijama. Šemajo je dao najbolji primer kako se požrtvovano služi državi i zajednici, kojoj je pripadao

DIMITRIJE C. ĐORĐEVIĆ publicista

Kada je posle predaje ključeva Knezu Mihailu od beogradske tvrđave, s proleća 1867 godine, poslednja turska posada napustila Beograd i otputovala za Vidin, nastao je nov, slobodan život prestoničkog stanovništva. Tada je Kneževina Srbija postala svoj gospodar.
Odlaskom poslednjih Turaka iz Srbije, dahnuli su dušom i beogradski Jevreji koji su, kao starosedeoci, za vreme Turaka delili sa Srbima i zlo i dobro. Taj njihov zajednički, patrijarhalni život, nesumnjivo je imao uticaja na tok daljeg razvitka međusobnih prijateljskih odnosa, koji je nastao posle zajedničkog oslobođenja od Turaka…
I danas još nalazi se u životu mali broj starih Jevreja koji su svojim očima gledali kad je poslednja turska vojska iz grada otplovila niz Dunav za Ada-kale i Vidin. Taj odlazak Turaka posmatrali su kad su još bili deca, igrajući se sa svojim vršnjacima Srbima, po onoj prostranoj poljani ispred Jalije, gde je od vajkada bilo jevrejsko naselje.
To naselje nije bilo ograđeno kakvom naročitom ogradom. U jedno vreme tu su živeli svi Mojsijevci na okupu. Nijednoga nije bilo van toga kruga. Ali, početkom sedamdesetih godina prošloga veka, pojedini Jevreji počeli su se seliti sa Jalije u druge ulice.
Prvi je napustio jevrejsku malu Moša Ozerović, otac Avrama Ozerovića, bivšeg poslanika za grad Beograd, i otselio se u Dubrovačku ulicu, sada ulicu Kralja Petra. Drugi se docnije uselio u istu ulicu Edija Buli, otac Benciona Bulija, takođe docnijeg poslanika za grad Beograd. A za njima su kasnije, jedan po jedan, napuštali ono svoje staro gnezdo i iseljavali - se u obližnje - ulice. I onda se počeo gubiti onaj idilički izgled domova i ovoga kraja. Pa i onaj patrijalhalni način života i tradicije počele su se postepeno gubiti. Od stare Jalije i Jevrejske Male svakoga dana je ostajalo sve manje uspomena, koje je ovekovečio u svojim romantičkim pripovetkama o Jaliji i Jevrejskoj Mali, Hajim Davičo, bivši član Srpskog učenog društva, naš konzul u Trstu, prevodilac pozorišnih komada i pozorišni kritičar…
Još odavno je poznato da je Srbija uvek tolerirala svaku veroispovest u svojoj zemlji. Uvek je poštovala svačiju veroispovest, ali je svoju pravoslavnu veru uvek štitila, ljubomorno čuvala i junački branila. Pravoslavni Srbi ginuli su za svoju veru. I svakako su zato i poštovali tuđu veroispovest.
Zbog veroispovesti, među starim Beograđanima, pravoslavcima i Mojsijevcima, nije bilo nikakve mržnje. Pa ni u unutrašnjosti zemlje.
Ovom prilikom vredno je zabeležiti jedan mali verski događaj, koji se odigrao u Valjevu, pre pola stoleća, dok je tamo živeo Čelebon Pijade, trgovac, Mojsijevac, otac doktora Bukića Pijade, poznatog beogradskog lekara, pisca raznih popularnih članaka iz oblasti medicine i higijene, i književnika.
Malom Bukiću bilo je četiri godine kada se igrao po prašini u valjevskoj čaršiji, sa jednim svojim vršnjakom, ispred očevog dućana. Ovu dečju igru posmatrao je Ljuba Nenadović, i onda će reći Čelebonu, koga je iz milošte zvao Čedom:
Pogledaj, Čedo, kako se onaj tvoj švrća igra sa svojim vršnjakom, pa niti tvoj zna da je Mojsijevac, niti onaj drugi zna da je pravoslavac. Ja bih želeo da u tom neznanju i odrastu. I kamo sreće da je to tako svuda, pa bi mnogo bolje bilo za celo čovečanstvo…
A kad je mali Bukić pošao u osnovnu školu i naučio da čita i da piše, on je neko vreme čitao apostol u valjevskoj crkvi, i niko mu nije zamerao…
Poznato je druželjublje između Srba i Jevreja u starom Beogradu. Zajedno su rasli i odrasli, zajedno su učili osnovnu školu, zajedno su se igrali na Jaliji, i u toj igri delili su između sebe koru hleba. Srpčiće i Jevrejčiće nije delila veroispovest, niti je ona stvarala omrazu.
U Srpskoj osnovnoj školi u Jevrejskoj Mali (današnja Solunska ulica), nekada su bili učitelji: Čika Pera Dimić, Milivoje Stefanović i Dimitrije Josić. Tada su Jevrejska deca posećivala srpsku školu pre podne a jevrejsku posle podne.
U gimnaziji su, na času naše veronauke, jevrejska deca izlazila u dvorište, i posle svršenog časa veronauke vraćala se na druge časove.
Kad su ta deca odrasla u slobodi i postali građani, onda su oni bili stari poznanici, stari drugovi. Njihovi odnosi bili su prijateljski, njihovo druželjublje raslo je iz dana u dan. Svakome Srbinu vrata na jevrejskim domovima bila su širom otvorena. Bila je stvorena u takvim okolnostima jedna prijateljska zajednica. To su bili Beograđani, to su bili Srbi pravoslavne i Mojsijeve vere. To su bili zajednički branioci svoje otadžbine, koji su u docnijim ratovima za nju i zajednički ginuli…
Ono staro druželjublje i prijateljstvo najvidnije se manifestovalo o jevrejskim fašankama i maskara-dama, kada su naši pozivani i imali pristupa i u najviđenijim domovima Srba Mojsijeve vere. I tako su se zajednički provodili, kao u jednoj velikoj porodici… I to je tako trajalo dugi niz godina…
Nisu se samo zajednički provodili i veselili. I ginuli su zajedno kad ih je pozvala Otadžbina. I delili su svako zlo i dobro.
Kao primer neka nam posluži požrtvovanje braće Amar.
Kada je nadležni komandant za vreme prvog balkanskog rata, prilikom zauzeća Uroševca (pređe Ferizovića) upitao svoje oficire: ko želi prvi da uđe u Ferizović na čelu odreda, tada se javio Moša Amar, konjički potporučnik. I on je prvi ušao, ali je tu svoju hrabrost platio glavom. Arnauti su ga ubili iz zasede…
Dva rođena brata, Moni i David, a Mošina braća od stričeva, takođe mladi oficiri, poginuli su u ljutim borbama, kao još i drugi Jevreji.
Lep primer rodoljublja, humanosti i požrtvovanosti, ostavila je pok. Neti Munk, rođena Tajtacak, majka doktora Munka, vojnog lekara, a udova pok. Gutmana Munka, bivšeg krojača, starim Beograđanima poznatog kao krojača koji je davao odelo činovnicima na mesečnu otplatu.
Neti Munk bila je dobrovoljna ratna bolničarka. Ona je stupila u dobrovoljački odred 1885 godine pod komandom đenerala Horvatovića, da vrši tešku dužnost ratne bolničarke, i svojim radom, držanjem i oduševljenjem podizala je duh dobrovoljcima.
Godine 1912 i u Svetskom ratu radila je po bolnicama, gde je neumorno, zaboravljajući na sebe, lečila i negovala teške tifusne i kolerične bolesnike. Odbolovala je trbušni i pegavi tifus i čim je ozdravila produžila je svoj humani i patriotski rad. Umrla, je 8 aprila 1924 godine u svojoj šezdesetoj godini. Njenu smrt ožalili su beogradski listovi u zasebnim člancima i odali punu poštu i priznanje ovoj rodoljubivoj ženi. Sprovod je bio svečan. Ispratili su je svi redovi prestoničkog građanstva i pretstavnici svih korporacija, vojska i četnici. Sahranjena je, po svojoj želji, u jevrejskom vojničkom groblju, među ratnicima za koje je imala ljubav rođene majke. Odlikovana mnogobrojnim odličjima, ova žena je ispraćena kao zaslužna kći svoga naroda…
Kao prvi pretsednik opštine pominje se Samuel Haima Davičo. I onda su se dalje ređali: Edija Buli, Jakov Alkalaj, Avram Ozerović, Samuilo Azriel, dr. Solomon Alkalaj, Rafailo Finci, Šemajo Demajo, dr. David Alkalaj, koji je prvi od Jevreja dobio titulu doktora prava, dr. Bukić Pijade i drugi.
Prvi jevrejski advokat bio je David Koen, koga su za vreme okupacije u svetskom ratu ondašnji neprijatelji obesili u niškom gradu…
Jevrejsko žensko društvo starije je rd Beogradskog ženskog društva. Na čitavu godinu dana pre no što je Katarina Milovuk, prva direktorka Više ženske škole, uspela da osnuje Beogradsko žensko društvo, osnovano je 1874 godine Jevrejsko žensko društvo. To je bilo u opšte prvo žensko društvo koje je bilo osnovano u Srbiji.
Prva pretsednica Jevrejskog ženskog društva bila je Toni Azriel. To je bila prva žena sa Zapada u ondašnjoj maloj jevrejskoj primitivnoj sredini.
Rođena u Beču, udala se u Beogradu za jednog člana porodice Azriel, jedne od najuglednijih jevrejskih kuća staroga Beograda. Inteligentna i otmena dama, znalac i stranih jezika, bila je prva ličnost u jevrejskim krugovima. Ona je uživala veliko poštovaše naročito zato što je imala divno vaspitače i lepu dušu a uz to puna takta i ni malo gordosti, te je brzo osvojila sve dobre i primitivne žene, trudeći se da nikada pred njima ne istakne svoja preimućstva i da ih ne potceni…
Takvo priznanje i ocenu dobila je Toni Azriel, prva pretsednica Jevrejskog ženskog društva, prilikom društvene pedesetogodišnjice… Prva potpretsednica istoga društva bila je Solči Buli, koja je na tom položaju poslužila pune trideset i tri godine…
Stari beogradski Jevreji imali su u to doba još jednu kulturnu ustanovu. To je bilo Srpsko-jevrejsko pevačko društvo, koje je osnovano 1879 godine.
Prvi pretsednik toga društva koje je osnovano na dve godine pre osnivanja beogradskog pevačkog društva „Kornelije Stanković", bio je g. Avram Mevorah, koji se još i danas nalazi u životu, a čija je kći gospođica Lela A. Mevorah, današnji sekretar uprave Jevrejskog ženskog društva, koje je već ušlo u 66 godinu svoga uspešnoga humanoga i patriotskog rada.
Srpsko-jevrejsko pevačko društvo uvek se rado odazivalo pozivu i sudelovalo je na koncertnim priredbama za humane, patriotske i viteške ciljeve…

VUK DRAGOVIĆ novinar i publicista

Trebalo je da dođe do svetskoga rata pa da ja izučim dva katihizma: crnogorsko-pravoslavni i rimokatolički. Oba, dabome, bez moga prethodnog konsultovanja. I u obojim jedna ista stvar me grdno šokirala: bacanje krivice na Jevreje za Hristovu zemaljsku sudbinu. To u toliko većoj meri što su sve osude činjene sa jednog vrlo uskog, nekako nacionalnog stanovišta. Kao da je Isus rođen negde u Mirijevu, Mančestru ili Perpinjanu, a ne u Vitlejemu. I kao da masa koja ga je primila bila sebi za boga nije bila jevrejska, već, recimo, britanska, hrvatska ili portugalska. Identifikovali smo. naprosto, jevrejski narod s jevrejskim verskim kneževima i s jerusalimskom čaršijom. Nismo postavljali dilemu: ili je Hrist jevrejski sektaš i u tom slučaju je njegova smrt interna stvar jevrejskog obračuna, ili je Hrist ekstranacionalan, naš koliko i jevrejski, i u tom slučaju sleduje se identifikovati, kroz vreme i preko prostora, s masom njegovih savremenih sledbenika, i u toj masi solidarisati se ne samo s Jevrejima već prvenstveno s Jevrejima koji su bili njegova duhovna vojska i do kojih nije krivica što nisu postali i njegova organizovana vojska društvene revolucije. I činilo mi se, tada kada su me te stvari po malo mučile, nije od nas lepo što krivimo Jevreje za ono što je prvenstveno pogodilo Jevreje.
Posle sve te stvari prestale su da me muče ukoliko su mi postajale jasne. I ne bih se toga ni setio da mi ne dođe nekako zgodno da pređem na naše domaće Jevreje, na Jevreje s kojima se sretamo na Dorćolu, s kojima svoj vek vekujemo.
Po toj nazovi hrišćanskoj logici sledovalo bi da raspalim po glavi moga prijatelja Mošu Pijada prvom prilikom kada ga sretnem, što mi banka u kojoj je glavna zverka Solomon Solomonijević nije, recimo, prolongirala menicu samo s kamatom, bez otplate.
Samo ni putem ove logike ne sleduje ići u beskonačnost i izvoditi teoriske zaključke koji ne bi uvek bili pogodni za praktičnu upotrebu.
Sve priznajući, striktno, pravo samoopredeljenja naroda, do krajnjih praktičnih posledica, čini mi se da se ovde ne bi trebalo postavljati nikakav jevrejski problem netrpeljivosti i mržnje prema nekoj nejevrejskoj, recimo i arijevskoj toleranciji i ljubavi, jer to bi značilo pokretanje ne pitanje nacionalnosti već pitanje rasnosti.
Izgleda mi mnogo pravilnije, upravo jedino pravilno, posmatrati ovu stvar, danas, kod nas, ne kroz nacionalnu prizmu (koja tako često zna da deformiše sliku problema) već kroz jednu mnogo elemen-tarniju ali i mnogo pouzdaniju, kroz prizmu kojom treba posmatrati odnose ljudi u zajednici.
Savršeno mi je jasno da će jedan deo, i Jevreja i Nejevreja, biti odlučno protivan ovakvom gledanju. Ali mi je isto tako savršeno ravnodušno šta iz toga može da nastane kao posledica. Jevreji i Nejevreji do čijeg mi je mišljenja stalo i stalo mi da pravilno misle, ne spadaju, svakako, u taj tabor. Njih bih želeo da upozorim, ukoliko bi bili zastranjeni navijačkim tumačenjem i Talmuda i Jevanđelja, da je zaista odavno prošlo vreme kada vera, rasa, pa i nacija treba ljude da razdvaja jer: Josif nije imao braću u sinovima svoga oca već je braću našao u tuđem Misiru. A svaki od nas je Josif, bio Jevrejin ili ne, posmatran očima koje vide životne svarnosti.
U krilu ovoga naroda koji zna šta su patnje, kome, možda, pretstoje velika iskušenja u budućnosti, Jevreji, progonjeni narod tragične prošlosti, imaju sve uslove za život u kome bi s nama časno delili dobre i zle darove sudbine.
Saputnici naši kroz život oni treba jasno da vide da samo jednim putem možemo ići zajedno: putem društvenog razvoja. Ići pravo, hrabro. bez stranputica - i bez podvala. U protivnom sami će biti krivi. Ako verolomstvom budu stali da ispisuju nove, zaista izlišne stranice patnji sopstvene istorije, neka ih ne iznenadi što će ih narod, u svojoj borbi za bolji život, smatrati za narodne neprijatelje; neka ni za trenutak ne reflektiraju na srdačnost i družbu jednoga naroda koji se bori za svoja prava ako i sami, u toj borbi, ne umeju u sopstvenom stadu da razlikuju kurjaka od pastira.
Ne smetaju nama Jevreji. Naprotiv. Njihove izvanredne sposobnosti moraju da koriste sredini. Nema kod nas mržnje. Nikada je nije ni bilo. Mi ne volimo mržnju. Sva prava naša i za njih su prava. Bez ograničenja, bez izuzetka bilo po kome osnovu. A među prvim dužnostima, imperativnim: da uklonimo sve prepreke (bez obzira čiJi će osobeni interesi ili predrasude biti povređene) koje su se isprečile na putu za bolji život.