Kineska Arogancija

Vreme

Brahma Čelani

Kineska arogancija
Porastom ekonomske i vojne moći vlada u Pekingu ohrabrena je da sprovodi jaču spoljnu politiku

Uspeh podiže samopouzdanje, a nagli uspeh rezul-tira arogancijom. Ukratko rečeno, upravo je to pro-blem s kojim se i Azija i Zapad susreću u Kini i koji je još jednom predstavljen na samitu G-20 u Kanadi.
Porastom ekonomske i vojne moći kineska vlada je ohrabrena da sprovodi jaču spoljnu politiku. Pošto je održala propovedi o „mirnom usponu“, Kina sada po-staje spremna za borbu, uverena da je zadobila neophodnu moć.
Ovaj pristup postao je istaknutiji zbog globalne finansijske krize koja je počela u jesen 2008. Kina je tu krizu predstavila kao simbol pada anglo-američkog brenda kapitalizma i slabljenja američke ekonomske moći. Time je ojačano njeno dvostrano verovanje - da njen brend državnog kapitalizma nudi verodostojnu alternativu i da je njena globalna dominacija ne-izbežna.
Izvoz i prodaja na malo u Kini je u usponu, a vrednost njenih deviznih rezervi sada dostiže 2,5 biliona dolara, dok je američki fiskalni i trgovinski de-ficit i dalje alarmantan. To je doprinelo jačanju vere među kineskom elitom u spoj autokratske politike i državnog kapitalizma.
Sa tačke gledišta Kine, najveći gubitnik zbog globalne finansijske krize jesu SAD. To što je Amerika i dalje zavisna od Kine kada je reč o kupovini državnih obveznica na nedeljnoj bazi u vrednosti od nekoliko milijardi dolara da bi finansirala svoj poveliki budžetski deficit predstavlja nagoveštaj smene globalne finansijske moći, što će Kina sigurno iskoristiti da bi zadobila političke poene tokom predstojećih godina.
Pažnja javnosti je možda trenutno usmerena na evropske finansijske nevolje, ali za Kinu je važnije to što hronični deficit i prezaduženost Amerike odraža-vaju njen relativni pad. Tome dodajte dva rata koje SAD vode preko mora, od kojih jedan postaje sve vreliji i nepobediv, a ono što kineskim liderima pada na pamet jeste upozorenje istoričara Pola Kenedija u vezi sa „imperijalnom preforsiranošću“.
Nasuprot takvoj pozadini sve veća nasrtljivost Kine možda neće mnogo njih iznenaditi. Stiče se utisak da savet Denga Ksiaopinga „sakrijte potencijale i sače-kajte svoje vreme“ više ne važi. Kina se danas ne stidi da pokaže svoje vojne kapacitete i da se afirmiše na više frontova.
Kao rezultat toga, u odnosu Kine i Zapada javljaju se nove tenzije, a do izražaja su u potpunosti došle na prošlogodišnjem samitu o klimatskim promenama u Kopenhagenu, gde je Kina, najveći svetski zagađivač čije emisije štetnih gasova najbrže rastu, lukavo izbegla pritiske tako što se sakrila iza država u raz-voju. Kina od tada produbljuje te tenzije tako što nastavlja da manipuliše vrednošću svoje valute, odr-žava abnormalno visok trgovinski suficit i sprečava da roba koju proizvode strane kompanije na njenoj teri-toriji bude plasirana na domaćem tržištu.
Kada je reč o političkim i bezbednosnim pitanjima,
Kina ne pobuđuje manje zabrinutosti.
Ipak, istina je da ekonomski i vojni problemi Ame-rike ugrožavaju njene spoljnopolitičke opcije u odnosu na Kinu. Stiče se utisak da su SAD nevoljne kao nikada pre da iskoriste svoju moć i da još uvek moraju da izvrše pritisak na Kinu da koriguje svoju politiku koja preti da onemogući trgovinu.
Kina vodi predatorsku trgovinsku politiku time što potcenjuje vrednost valute i preplavljuje svetska tržišta veštački jeftinom robom. To osujećuje proizvodnju u zemljama u razvoju više nego na Zapadu. Međutim, time što preti da destabilizuje globalnu ekonomiju, Kina takođe ugrožava zapadne interese.
Od velike je važnosti to što je Kina postala globalni vojni igrač pre nego što je postala globalni ekonomski igrač. Vojnu moć Kine je izgradio Mao Cedung, čime je omogućio Dengu da se usredsredi samo na brzu izgradnju ekonomske moći. Pre nego što je Deng pokrenuo svoje „četiri modernizacije“ Kina je zadobila globalni vojni domet, budući da je testirala svoju prvu međukontinentalnu balističku raketu DF-5 sa dometom od 12.000 kilometara i napravila termo-nuklearnu bojevu glavu.
Da Mao nije uspostavio vojnu bezbednost, Kina ne bi mogla da izgradi ovakvu ekonomsku moć. Širenjem ekonomije u protekle tri decenije Kina je zapravo dobila čak veće oruđe za unapređenje svoje vojne moći.
Dakle, uspon Kine je plod i Maovog i Dengovog rada. Međutim, da joj nije vojne moći, SAD bi tretirale Kinu kao drugi Japan.

Autor je profesor strateških studija u Centru za politička istraživanja u Nju Delhiju
Danas

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License