Kindertransport Iz Ndh Februara 1943 Godine

45. NAGRADNI KONKURS SAVEZA JEVREJSKIH OPŠTINA JUGOSLAVIJE za radove sa jevrejskom tematikom 2001.

Šifra: JARON = Ženi Lebl

'KINDERTRANSPORT' IZ NDH FEBRUARA 1943. GODINE

Židovska Bogoštovna općina u Zagrebu (dalje: ŽBOZ) bila je za sve vreme okupacije Jugoslavije u izuzetnom položaju, kao da su ustaški vlastodršci nameravali da je sačuvaju za svoj alibi. Ona je nastavila svoj rad i posle proglašenja tzv. Nezavisne države Hrvatske (NDH), ali više ne u svojim prostorijama u Palmotićevoj ulici 16, iz kojih je izbačena, već u jednom privatnom stanu na Trgu kralja Tomislava 4. To joj je omogućilo, naročito u prvo vreme, pre velikih deportacija, da svoju glavnu brigu posveti organizovanju pomoći zatočenicima u raznim logorima. Izvršena je temeljna reorganizacija rukovodstva i poslovanja: oko predsednika dr Huga Kona (Kohn), koji je došao na to mesto posle dr Maksa Pšerhofa, i na toj dužnosti ostao do 3.5.1943. godine, okupio se veliki broj aktivista koji su sa puno požrtvovanja obavljali mnoge veoma teške i do tada nepoznate zadatke.1
Zamenik dr Kona bio je do septembra 1942. godine advokat Dragutin-Drago Rozenberg, a u Upravi su bili Dezider Abraham, Joško Abraham, Robert Goldštajn, Ašer Kabiljo, dr Ðuro Kaštel, Ašer-Oskar Kišicki, David Levi Dale, Robert Štajn i dr Pavle Štern.2
3.5.1943. godine uhapšeni su i deportovani u Aušvic gotovo svi preostali Jevreji u NDH. Među njima su bili i poslednji živi rabin na čitavoj teritoriji NDH dr Šalom-Miroslav Frajberger (Freiberger), dr Hugo Kon i ing. Egon Polak.
Posle te masovne deportacije preostalo je svega nekoliko stručnjaka i onih koji su živeli u mešovitim brakovima. Na čelo ŽBOZ postavljeni su Robert Glikstal i Ašer-Oskar Kišicki. Oni su ostavljeni u Zagrebu zahvaljujući suprugama Arijevkama.
*
10. aprila 1941. godine u tri sata popodne ušla je nemačka vojska u Zagreb. Dva sata kasnije proklamovao je maršal Slavko Kvaternik 'Nezavisnu državu Hrvatsku'. Sutradan, uoči praznika Pesah, stigao je u Židovsku bogoštovnu općinu u Palmotiæevoj ulici prvi gestapovac i objavio da je zaplenjena ta cela dvospratna zgrada i da su svi prisutni uhapšeni. Ista sudbina zadesila je i susednu Hevru kadišu i Komitet za izbeglice. Novine su isto veče započele sa huškanjem protiv Jevreja, i na radnjama su istaknuti natpisi 'Židovima ulaz zabranjen'.
Nemci i ustaše upali su u Dom staraca, tzv. Švarcov dom i naredili da svi njegovi stanari moraju u roku od 24 sata napustiti zgradu, ali u njoj ostaviti nameštaj i svoje lične stvari.3
Starci i starice prebačeni su u dve usamljene kućice na otvorenom polju u Stenjevcu kraj Zagreba, gde su živeli u neopisivoj oskudici i pod strahovitim uslovima. Bilo je odvoðenja pojedinaca, kojima se gubio svaki trag. Decembra 1943. godine starci su prebačeni kamionima iz Stenjevca u Brezovicu, gde je njih 60 bilo smešteno u dve male prostorije. ŽBOZ uspela je kasnije da nadogradi još dve sobe.4
Desetak dana posle proglašenja NDH pohapšeni su svi advokati Jevreji iz glavnoga grada i odvedeni u logor Kerestinac kraj Zagreba.
Prvo masovno hapšenje obavile su ustaše 29.4.1941. godine, kad je grupa od 160 jevrejskih omladinaca odvedena u prvi ustaški koncentracioni logor Danica u mestu Drnje kraj Koprivnice. Odande su juna ili jula 1941. godine otpremljeni 'na rad' u logor Jadovno na Velebitu, u Lici, kraj Gospića. Tamo je 16.6.1941. deportovano i 450 članova lože 'Benei Brit'. Svi su mučki ubijeni pre dolaska Italijana, koji su prekasno, tek 9.9.1941. godine, preuzeli to područje.5

ZAKON O ZAŠTITI ARIJEVSKE RASE i HRVATSKE ČASTI

30.4.1941. objavljen je prvi Zakon o hrvatskom državljanstvu, a posle toga Zakon o zaštiti arijevske rase i hrvatske èasti. Poèetkom maja 1941. godine bila je Jevrejima Zagreba nametnuta kontribucija od 100 miliona dinara u zlatu, koja je uskoro poveæana na još 50 miliona dinara u zlatu, brilijantima i dijamantima. Tada su počela i prva hapšenja talaca 'za osiguranje' ove kontribucije.
Svi bez razlike Jevreji morali su nositi obeležje 'Ž' (Židov) spreda na levoj strani grudi i pozadi na leđima. I bebe u kolicima bile su obeležene tim znakom. ŽBOZ je dobila nalog da pripremi 10.000 takvih obeležja. 22.5.1941. godine objavljena je zabrana kontakta Jevreja sa arijevskim osobama.
Na čelu tzv. Židovske policije u Zagrebu bio je Ivica Baraković, a SS¬-Hauptsturmführer Franz Abromeit, specijalni izaslanik Adolfa Ajhmana, od početka juna 1942. godine bio je savetnik za židovska pitanja pri nemačkom poslanstvu u Zagrebu. Sve 'protužidovske objave' imale su sledeći naslov: 'Ustaško redarstveno povjerenstvo, Židovski odsjek', a bile su izdate u ime povjerenika Božidara Cerovskog.
Još početkom juna 1941. godine svakodnevno su dovođeni u prihvatni logor na Zbor u Zagrebu transporti sa Jevrejima iz raznih delova NDH - iz Hrvatske, Slavonije i Bosne.6
Sve se to dešavalo još pre 26.6.1941. godine, kada je po ulicama Zagreba osvanula Uredba o osnivanju koncentracionih logora, koju su potpisali 'poglavnik' dr Ante Pavelić i ministar unutrašnjih poslova Andrija Artuković. Zatvoreni su svi jevrejski računi u bankama i zaplenjeni svi sefovi i skladišta. Nastavljeno je s masovnim hapšenjima, ljude su izvodili iz kuća i preduzeća, pa čak skidali i sa tramvaja.
Osnovani su logori Jasenovac, Stara Gradiška, Tenje kraj Osijeka, uglavnom za žene i decu, Kruščica u Bosni sa oko 3.000 žena i dece, koji su kasnije deportovani dalje, i Loborgrad, jedini od logora koji je bio pod nemačkom, a ne ustaškom komandom.
Krajem novembra 1941. godine Židovska općina u Osijeku dobila je nalog od vlasti NDH da u roku od pet dana pronađe prostorije 'za smeštaj' 2.000 žena i dece, koje će sama Općina morati da izdržava. U Ðakovu, 35 km. od Osijeka, bio je mlin 'Cereale', vlasništvo biskupije Ðakovo, koji je pretvoren u koncentracioni logor, a u koji je u dva transporta prebačeno 1.830 jevrejskih žena i dece. Početkom januara 1942. dopremljen je u Ðakovo veliki transport jevrejskih žena i dece iz koncentracionog logora Stara Gradiška, gde je besneo tifus, te je namera ustaša bila da zarazu prenesu i u Ðakovo i na taj način pospeše likvidaciju jevrejskih žena i dece u oba logora.7
Druga faza logora Ðakovo trajala je do juna 1942. godine. Preživeli su vraćeni u Staru Gradišku i odvedeni u Jasenovac, gde su zverski ubijeni, ponajviše istoga leta 1942. godine. Životi žena i dece u tim logorima, sa vrlo malim izuzecima, nisu mogli da budu spašeni, ali je sigurno da je ŽBOZ - koliko je god to u tadašnjim uslovima bilo mogućno - nastojala i da je urađeno sve što je bilo u moći da se život zatočenika u onim teškim danima učini barem donekle podnošljivim i humanijim.8
O stanju u ustaškim logorima najbolje svedoči pismo od 27.4.1942. godine nepoznatog zagrebačkog Jevrejina, tada u emigraciji u Italiji. On javlja da je njegov brat od 9.11.1941. godine u logoru kraj Jasenovca i dodaje: "Dahau je u poređenju s Jasenovcem (Hrvatska) oporavilište!!!"9
U istom pismu (naglašavam: od 27.4.1942. godine) nepoznati ali veoma dobro obavešteni autor navodi da je sa velikim zadovoljstvom čuo da je ministarstvo unutrašnjih dela Hrvatske odobrilo izlazak iz NDH prve grupe od 50 dece i da se radi na tome da se broj poveća na najmanje 250. On dodaje da je to jedina svetla tačka tih dana, ali se sirota deca neće moći oprostiti od svojih roditelja. Oni su u Ðakovu, u koncentracionom logoru, a u logoru majki vlada pegavi tifus, hiljadu slučajeva na 2.800 žena. "Ni od očeva ništa, jer su očevi nestali, kao i naša braća. Sada smo tek saznali kakvoj smo sudbini izbegli i kakvu zahvalnost mi dugujemo za gostoprimstvo."10

'SKRB ZA LOGORE'

Zbog sve većeg broja zatočenika u koncentracionim logorima širom NDH, glavna briga ŽBOZ bila je posvećena organizovanju odeljenja koje je dobilo ime 'Skrb za logore'. Rad toga odeljenja bio je, već prema konkretnim zadacima, podeljen u sektore, a za svaki takav sektor bila je formirana ekipa saradnika za izvođenje postavljenog zadatka - brige o poboljšanju smeštaja, ishrane, zdravstvenog stanja i opštih uslova boravka zatočenika u logorima.
ŽBOZ dobila je od vlasti NDH saglasnost za obavljanje tog zadatka, a Općina je odredila ekipu za njegovo izvršenje. Ekipu su sačinjavali: Dezider Abraham, Robert Goldštajn, dr Heršković, Ašer Kabiljo, Oskar Kišicki, David Levi, dr Pavao Štern i ing. Ernest Tausk.11
Prvi kojima je slata pomoć bili su pohapšeni omladinci, tada još u logoru Danica. Kasnije se pomoć slala koliko god je bilo dopušteno i u ženske logore Ðakovo i Loborgrad, i u mešovite logore Jasenovac, Stara Gradiška, Ferićanci, Gospić i druge. Pošto se saznalo o gladi u logorima, počelo se sa prikupljanjem hrane, tople odeće i obuće i sa odašiljanjem paketa. Ubrzo se našlo dosta saradnika, među kojima su najaktivniji bili Robert Štajn, Roza Haker, Slavica Gevelb, sestre Dankner, Manja Abraham i drugi. U Trenkovoj 9 mogle su se ponekad saznati i vesti iz logora.12
*
Pošto je jevrejskoj deci bilo zabranjeno da pohađaju državne škole, ŽBOZ organizovala je na prvom spratu u Trenkovoj ulici broj 9 jevrejsku školu. Inicijatori te škole bili su nadrabin dr Šalom-Miroslav Frajberger i Rihard-Riki Kon. U tu se zgradu smestio i nadrabin dr Frajberger, koji je sa porodicom izbačen iz svoga stana u Amruševoj ulici.13
Učitelji u školi bili su dr Frajberger, Aliska Dukeš, Ružica Šlezinger, Grete Vajs, Marika Suler i drugi. Dece je bilo prilično i to u raznim godinama. Nije se previše pazilo na godine i u koji razred dete zaista spada, glavno je bilo da imaju neki okvir. Dr Frajberger im je pričao o sudbini jevrejskog naroda kroz vekove i uvek završavao čas rečima utehe. Učitelji nisu bili strogi, odmori su bivali sve duži. Za vreme odmora deca su odlazila u prizemlje zgrade i pomagala starijima, članovima odbora 'Skrb za logore'.

MARIJA BAUER - INICIJATOR AKCIJE SPASAVANJA

Prvi znak o mogućnosti legalnog izlaska iz NDH jevrejske dece između 10 i 16 godina došao je iz Istanbula. Bračni par Bauer iz Vinkovaca iselio se mnogo pre izbijanja Drugog svetskog rata u Tursku, gde su razvili veoma uspešnu veletrgovinu drvetom. Posle smrti supruga, posao je nastavila udovica Marija Bauer rođ. Mehman, veoma kulturna, energična i sposobna žena i filantrop. Ona je redovno slala pakete sa životnim namirnicama jugoslovenskim ratnim zarobljenicima u nemačkim logorima, gde je bio i njen zet Maks Frank, dok su kćerka i unuk Fedor-Feđa ostali u Hrvatskoj.
Marija Bauer bavila se i filatelijom, sakupljanjem umetničkih predmeta i porcelana, hobijima kojima se bavio i strasni sabirač istih predmeta privremeno nastanjen u Turskoj, papski nuncijus monsinjor Anđelo Ronkali (Angelo Giuseppe Roncalli 1881-1963, kasnije Papa Jovan XXIII). Bar jednom mesečno dolazio je monsinjor Ronkali u stan Marije Bauer, gde je bio i centar sastajališta jugoslovenskih izbeglica.
Negde krajem 1941. ili poèetkom 1942. godine stigao je u Istanbul Moše Šertok (kasnije Šaret) na čelu delegacije koja je sebi postavila zadatak da izvuče iz Slovaèke grupu jevrejske siročadi. Predstavnik Jevrejske agencije (Sohnuta) Hajim Barlas nije mogao da dođe do monsinjora Ronkalija, te je doveo Šertoka Mariji Bauer, koja mu je smesta, jednim telefonskim razgovorom, sredila prijem. Tom prilikom M. Bauer je doznala da u Budimpešti na organizaciji dečjih grupa radi Palestinski ured (Palästina-Amt ili skraćeno Pal-Amt), na čijem je čelu bio Mikloš-Moše Kraus, te je dobila ideju da se tim putem mogu izvući i jevrejska deca iz NDH, uključujući i njenog unuka Fedora-Feđu Franka.14
Prvu kartu napisala je Marija Bauer 12.3.1942. godine. "Man will im Wege des Roten Kreuzes 50 Kinder im Alter von 10-16 Jahren nach Palästina beförden", pisala je M. Bauer. Bezlično "Man will" ne ukazuje ko je, kako i gde počeo organizaciju akcije spasavanja dece, ali je očigledno da je udeo Marije Bauer bio ne mali. Nije znala kome se treba obratiti, te je ta karta stigla u Zagreb na ime njenih znanaca dr Karla i Ili Špiler, koji su je predali Židovskoj općini. Dobija se utisak da o toj akciji u Zagrebu nisu do tada imali pojma, iako su se redovno dopisivali sa raznim jevrejskim činiocima, od Hajima Barlasa, predstavnika tzv. Die Hilfsorganisation Jevrejske agencije u Istanbulu, Natana Švalba, predstavnika 'HeHaluca' u Ženevi i Salija Majera, predstavnika 'Džointa' (Joint Organization) u Švajcarskoj, pa do Krausa u Budimpešti. Verovatno da im niko i nikada nije pomenuo mogućnost legalnog spasavanja dece, iako se dobro znalo u kakvoj se situaciji nalaze Jevreji u NDH. Dr Hugo Kon i dr Drago Rozenberg odgovorili su Mariji Bauer 30.3.1942. godine da će odmah sastaviti spisak od 50 dece.
ŽBOZ uputila je 13.4.1942. godine molbu ministru unutarnjih poslova NDH Andriji Artukoviću da odobri iseljavanje iz NDH u Tursku 50 jevrejske dece, čiji su roditelji već bili deportovani, na šta je tajništvo ministra odgovorilo već 15.4.1942. godine, T. broj 2550-I-A-1942. (Predmet: Židovska djeca - dozvola preseljenja u Tursku):
«Savezno s dopisom naslova od 13. travnja 1942. saopćuje se, da se načelno odobrava preseljenje 50 židovske djece iz Nezavisne Države Hrvatske u Tursku. U tu svrhu potrebno je da naslov za svako dijete poimenično zatraži redovnim putem putnicu pozivom na ovaj dopis. Ravnateljstvo za javni red i sigurnost je obaviješteno, te će dati dozvolu za putnice. ZA DOM SPREMNI!»
Posle daljnih 48 sati ŽBOZ dobila je nalog da preda tačne adrese dece za koje se traži iseljenje. Iz prepiske koju posedujemo vidi se da Općina iz opreza nije predala te adrese, već samo imena, gradove iz kojih deca potiču i datume rođenja, jer se radilo o deci između 10 i 16 godina.15

LISTA ZA LISTOM, SPISAK ZA SPISKOM

Iako je Marija Bauer još 12.3.1942. godine uputila pismo, tek dva meseca kasnije, 14.5.1942. godine, sastavljena je prva poznata nam lista 86 dece i 9 pratilaca i to:
1/ Abinun Flora (1939), 2/ Albahari Tilda (1929), 3/ Alt Vera (1928), 4/ Altarac Buena (1926), 5/ Altarac Eliezer (1926), 6/ Altarac Salamon (1928), 7/ Altarac Sida (1927), 8/ Ascher Ruben (1929), 9/ Atias Klara (1927), 10/ Atias Rahela Rozika (1929), 11/ Atias Sultana (1931), 12/ Baruh Ašer (1930), 13/ Breslauer Gideon (1929), 14/ Deitelbaum Harry (1927), 15/ Deutsch Estera (1930), 16/ Donnerkeil Harry (1928), 17/ Dorner Tibor (1927), 18/ Flesch Ljerka (1929), 19/ Frank Fedor (1931), 20/ Frank Ruben (1926), 21/ Freiberger Mihael Ruben (1932), 22/ Goldstein Josip (1928), 23/ Gross Edita Mirjam (1926), 24/ Grunwald Vladimir (1931), 25/ Hahn Isidor (1926), 26/ Herškovic Mirjam (1930), 27/ Herškovic Rut (1926), 28/ Hrgovic Tito (1931), 29/ Kabiljo Albert Avram (1932), 30/ Kaff Lea (1928), 31/ Kišicki Cvi (1930), 32/ Koen Avram (1927), 33/ Krakauer Slavko (1926), 34/ Lang Nelly (1928), 35/ Levi Danko (1929), 36/ Maestro Estera (1926), 37/ Maestro Mois (1930), 38/ Mozes Otto (1928), 39/ Pfeffermann Mihael (1931), 40/ Pfeffermann Ruben (1928), 41/ Rechnitzer Rut (1926), 42/ Roth Josip (1926), 43/ Salzberger Mira (1926), 44/ Sebestyen Judita (1929), 45/ Stein Aleksandar (1927), 46/ Stern Zdenka (1928), 47/ Sternberg Eduard (1929), 48/ Sternberg Lea (1929), 49/ Weiner Hermina (1928), 50/ Weiss Simon (1928)…

51/ Abinun Albert (1927), 52/ Abinun Isak (1926), 53/ Abinun Moric (1931), 54/ Bahar Salamon (1929), 55/ Bruckner Bogdan (1931), 56/ Česno Aleksandar (1930), 57/ Danon Estera Erna (1927), 58/ Drožanski Sofija (1926), 59/ Einhorn Leon (1928), 60/ Grinker Ria (1928), 61/ Grunbaum Magda (1926), 62/ Hazan Mazalta (1927), 63/ Išah Alegra (1926), 64/ Jakubović Lavoslav (1926), 65/ Kajon Hajim (1930), 66/ Katan Hanika (1930), 67/ Koen Albert (1930), 68/ Koen Josef (1930), 69/ Koen Sami (1928), 70/ Konforti Albert (1927), 71/ Lehrer Moric (1926), 72/ Levi Josef (1926), 73/ Levi Rifka (1929), 74/ Maestro Jakov (1929), 75/ Majer Salamon (1930), 76/ Papo Moric (1931), 77/ Perera Sara (1929), 78/ Reich Srećko (1930), 79/ Rosenstein Jelka (1926), 80/ Schlesinger Emil (1928), 81/ Stein Dragutin (1927), 82/ Taussig Darko (1932), 83/ Taussig Verica (1930), 84/ Trinki Estera (1931), 85/ Zwiback Ignatz (1929), 86/ Cohen Fedor (1929).
Kao pratioci dečjeg transporta pominju se lica, za koja se veli da su u svakom pogledu pogodna i sastoje se iz 'vatikim' (veterani cionističkog pokreta) i to: Frajberger dr Miroslav (9.1.1903), Frajberger Irena rođ. Štajner (24.12.1906), Rozenberg dr Dragutin (1898), Haker Žiga (1876), Haker Roza rođ. Herman (1888), Maestro Jakov (1898), Maestro Regina rođ. Štajn (1904), Davidović Ivo (1918), Davidović Vera rođ. Pulgram (1920).
*
Gornji spisak 86 dece po azbučnom redu - koji počinje od broja 1 do 50, pa od broja 51 ponovo od slova A - ŽBOZ uputila je u Istanbul Hajimu Barlasu. U propratnom pismu oni vele da su primili njegovo pismo od 25.4.1942. i da mu šalju spisak dece predviđene za transport u Tursku po odobrenju MUP NDH od 15.4.1942. br. 2550¬-I-A-1942, čiji mu prevod na nemački šalju u prilogu i po kome je dozvoljen izlazak 50 dece za koju oni mole dozvolu ulaska u Tursku.16
Po jednu kopiju tog odobrenja MUP-a NDH s prevodom na nemački jezik i sa spiskom dece i pratilaca poslali su iz Zagreba i u Budimpeštu direktoru Pal-Amta Miklošu Krausu i u Ženevu Natanu Švalbu.
Iz propratnog pisma vidimo zašto je poslato 86 imena dece umesto 50 koliko je trebalo navesti. Pošto u Zagrebu nisu bili u stanju da pošalju potpuno pouzdanu listu za izvesno neodređeno vreme, morali su da sastave listu malo većeg broja dece, te mole da se izda odobrenje za svu navedenu decu, uz izričitu obavezu ŽBOZ da će samo maksimum pedesetoro doći u obzir za izlazak iz NDH u Tursku, iako bi se veoma radovali kada bi broj mogao biti povećan, pošto i tako postoji priličan broj kandidata koje su privremeno morali da izostave. Oni naglašavaju da su prilikom izbora naročitu pažnju posvetili duševnom i telesnom stanju i da su deca u tom smislu potpuno prikladna. Vremenski razmak između primljene dozvole od MUP-a NDH i njihovog pisma oni objašnjavaju time, što im je prilikom sastavljanja lista bilo potrebno više vremena nego što su oni želeli, pa ipak nisu za svu decu uspeli da prikupe sve potrebne podatke, kao na primer za decu pod brojevima 1 (Abinun Flora), 52 (Abinun Isak), 76 (Papo Moric) i 84 (Trinki Estera), te ga mole da u tom smislu pokaže popustljivost, jer se radi isključivo o tačnim datumima rođenja, koji nisu od neke veće važnosti. U Zagrebu su pazili da se striktno drže odreðene granice godina starosti, izmeðu 10 i 16, pri čemu su mnoga deca morala da izostanu sa liste. Kod dvoje dece, pod br. 21 (Freiberger Mihael Ruben) i 82 (Taussig Darko) donja granica će se postići tek kroz nekoliko meseci, ali iz Zagreba mole da se i to dvoje dece odobri i to iz razloga, što su roditelji prvoga predviđeni za pratioce transporta, a sestra drugoga je u spisku pod brojem 83, ali se garantuje da su oba deteta duševno i telesno potpuno razvijena i zrela za napore tog puta. Za decu pod brojevima 56 (Česno Aleksandar), 58 (Drožanski Sofija), 60 (Grinker Ria) i 79 (Rosenstein Jelka) već su predali putne isprave, broj 61 (Grünbaum Magda) i 81 (Stein Dragutin) su trenutno na teritoriji koja je ranije pripadala Jugoslaviji a sada Mađarskoj, dok je broj 63 (Išah Alegra) iz Bitolja (sada Bugarska) i koja je potpuno siroče. No pošto se uglavnom radi o deci koja su ovde rođena i čiji roditelji desetine godina žive, odnosno koji su živeli ovde, u Zagrebu se nadaju da se deci mogu izdati hrvatske putne isprave iako bude nekih teškoća. Deca su snabdevena potrebnom odećom i rubljem i naglašava se da su gotovo svi bez sredstava i da su najvećim delom bez roditelja ili im se roditelji nalaze u logorima, te im se mogu osigurati samo najnužnija sredstva za troškove i takse za putne isprave i samo izdaci za put do Budimpešte, a sve drugo im se mora nabaviti. Iz Zagreba će im biti veoma zahvalni ako se Crveni krst u Ženevi, Budimpešti i Istanbulu bude obratio hrvatskom Crvenom križu sa molbom da on preuzme patronat nad tim transportom, ili barem da im pomogne oko priprema i prilikom putovanja, što važi i za Crveni krst u zemljama kroz koje će taj transport prolaziti.
Iz pisma se može naslutiti tragedija toga vremena, kada su i odrasli i deca u NDH gotovo svakodnevno 'nestajali'. Istine radi, pod 'nestalima' su se podrazumevala i ona lica koja su se prebacila u partizane ili na teritoriju pod italijanskom ili mađarskom upravom ili okupacijom, ali je većina 'nestalih' tada bila po ustaškim logorima smrti ili već ubijena. U tom smislu je i u sastavljanju i predaji na uvid same liste preostale dece bilo opasnosti, jer su veoma često baš po listama sastavljenim u razne svrhe ustaše hapsile.
Iz Budimpešte nije bilo odgovora, ali je 21.5.1942. godine Natan Švalb obavestio Salija Majera, predstavnika Džointa u Švajcarskoj, da je primio spisak iz Zagreba sa 83 imena dece od 10 do 16 godina, koja su bila određena za aliju i za koje je Sohnut - kako Švalb piše - dobio certifikate. On navodi da mu je dr D. Rozenberg javio da su većina dece siročići, a i roditelji ostalih su u logorima.17
Verovatno da je ubrzo posle toga došlo do nekih značajnih događaja, verovatno hapšenja te dece, te su sledile još dve izmenjene i dopunjene liste iz Zagreba upućene Barlasu u Istanbul, i to 2. juna i 30. juna 1942. godine.
Nije prošlo ni dve nedelje kad je 2.6.1942. godine iz Zagreba pošlo sledeće pismo s novom listom, ovoga puta sa 76 imena. Otpala su sledeća deca sa prve liste: br. 2 (Albahari Matilda-Tilda), 5 (Altarac Eliezer), 18 (Flesch Ljerka) i 52 (Abinun Mois).18
Dr Hugo Kon, predsednik ŽBOZ i sekretar ing. Egon Polak pišu Hajimu Barlasu u Istanbul 30.6.1942. i potvrđuju mu prijem njegovog pisma od 26.5.1942. godine. Ovoga puta šalju mu 'izmenjenu i dopunjenu' listu dece koja dolaze u obzir za transport u Palestinu. Sa prethodne liste poslate u Bern (?) otpadaju sledeća deca: Albahari Matilda (br. 2), Altarac Eliezer (br. 5), Flesch Ljerka (br.18) i Abinun Moise (br. 32 ili 82). Umesto te dece predlažu se Inge Polak (1931) i Ljerka Polak (1936), a za pratioce se predlažu i Egon Polak (1897) i Blanka Polak, rođ. Lustig (1901), ing. Dragutin Ašer (1906), Rene Ašer, rođ. Adler (1914) sa sinčićem Tomislavom, rođenim 30.5.1941.
Rabin dr Frajberger obratio se Markoniju, predstavniku Vatikana u Zagrebu, s molbom za intervenciju. 15.8.1942. godine državni sekretar Vatikana kardinal Luigi Maglione naredio je predstavnicima Vatikana u Budimpešti i Bukureštu da zamole tamošnje vlade za pristanak za tranzit jevrejske dece. Nuncius Anđelo Ronkali obavestio je 25.8.1942. godine da je dobijen pristanak mađarske vlade, ali su oktobra predstavnici Sohnuta u Istanbulu saznali da nema dece(!?!).19
Iz Zagreba su 10.10.1942. pisali Barlasu da je ostalo još samo 34 dece i da ga mole da se donja granica starosti pomeri sa 10 na 7 godina. Onda slede pisma i telegrami Pal-Amtu i Krausu lično, na koja nije stizao odgovor, te su iz Zagreba kopije pisama upućenih Krausu poslali dr Eržebet Kurc i ing. Otu Komoljiju u Budimpeštu i Mariji Bauer u Istanbul. Njih troje su se veoma aktivno angažovali. Prepiska je veoma teška i dirljiva.
Krajem 1942. godine uspelo je ŽBOZ da nabavi odobrenje za odlazak 50 dece za Palestinu, ali to nije važilo za decu koja su se nalazila u logorima, ponajviše u Ðakovu. Ostalo je svega 11 dece koja su otputovala preko Budimpešte u Palestinu. Pošto je u toj grupi dece bio i sin rabina dr Frajbergera, postoji njegovo pismo Markoniju sa zahvalnošću za intervenciju Vatikana. Taj dokument služi do danas Vatikanu za alibi.20
*
Sledeći spisak koji posedujemo nosi datum 14.10.1942. godine. Na njemu su imena 37 dece i to:
1/ Alt Veronika Ilona (1928), 2/ Atijas Rahela Rozi (1929), 3/ Bohm Lela (1929), 4/ Braun Bella (1932), 5/ Danon Estera (1929), 6/ Deutsch Estera (1930), 7/ Donnerkeil Harry (1928), 8/ Dreissiger Ljerka (1928), 9/ Dreissiger Željko (1930), 10/ Freiberger Mihael Ruben (1932), 11/ Gruber Salamon (1935), 12/ Handel Gizela (1935), 13/ Herzberg Amalija (1929), 14/ Herzberg Josip (1933), 15/ Kabiljo Albert (1932), 16/ Kabiljo Alfons (1935), 17/ Kišicky Cvi Eliezer (1930), 18/ Koen Aron (1936), 19/ Kohn Leo (1933), 20/ Levi Danko (1929), 21/ Levi Jakov (1935), 22/ Maestro Jakov (1928), 23/ Maestro Sarina (1932), 24/ Mautner Zlatan (1934), 25/ Pollak Inga (1931), 26/ Pollak Ljerka (1935), 27/ Pollak Raul (1929), 28/ Rechnitzer Dan (1934), 29/ Rechnitzer Ruth (1926), 30/ Rothmüller Zemira (1934), 31/ Stern Zdenka (1928), 32/ Weber Manfred (1932), 33/ Weiss Žiga Šimun (1928), 34/ Widman Iso (1932), 35/ Widman Josip (1936), 36/ Zukanović Ignac (1932) i 37/ Gross Edita (1926).
Kao što se iz spiska može videti, od u prvom pismu pomenute dece ostalo je svega 12 sledećih:
1/ Alt Veronika Ilona (ranije pod brojem 3), 2/ Atijas Rahela Rozi (10), 6/ Deutsch Estera (15), 7/ Donnerkeil Harry (16), 10/ Freiberger Mihael Ruben (21), 15/ Kabiljo Albert (29), 17/ Kišicki Cvi Eliezer (31), 20/ Levi Danko (35), 22/ Maestro Jakov (74), 29/ Rechnitzer Ruth (41), 31/ Stern Zdenka (46) i 33/ Weiss Žiga Šimun (50), kao i sestre Inga Pollak (1931) i Ljerka Pollak (1935) iz dodatka drugom spisku. Sva ostala imena su nova.21

ČINJENICA: ZNALO SE!

Veoma je zanimljivo pismo (na hebrejskom jeziku) koje je Menahem Bader iz Istanbula uputio 22.1.1943. u Palestinu Avrameku (Avraham Lipski), sa izveštajima Meiru (Martinu Veltmanu-Tuvalu), Elijahu (Epštajnu-Elatu) i Elijahu (Dobkinu). Pošto je puno je podataka o stanju u Hrvatskoj, donosimo glavne delove iz njega.22
Bader piše da ga je Drago Rozenberg obavestio da su u Apriki Riki (Kohn) i Robert Fajt sa porodicama. U Asoli su Žiga Nojman, Zvonko Hiršl i Mihael Levi. Liht je u Nonantoli. 'U okolini' su Jelinek, Rotkopf, Libman, (Robert) Štajn, Ico Vajs, Leo Gotlib, Mil. Švarc i Šmeterling (u Padovi).
U zatvoru su (ne piše u kome): Nikola (Tolnauer?), Hans (Hohzinger?), Milo Švarc i Moric Levi.
Umrli su (ne piše kako i gde): Romano, Suso, Pali Štajner, Sobolski, Rudi Buhvald, Pavle Baum, Rudi Rozner, Ivo Kon, Julijo Mogan, Perlberg, Ivo Švarc, Žiga Graf, Herman Kraus, Šik i mnogi drugi, većina sa porodicama.
U Zagrebu su još ostali Hugo Kon, Egon Polak, Šalom Frajberger, braća Kišicki, Ivo Davidović, ing. (Dragutin) Ašer, ing. (Ernst) Tausk.
Od čoveka koji je stigao te nedelje iz Budimpešte čuo je da Korodi radi u Omzi (?), da je Haker mobilisan na prinudni rad u okolini grada, a Aleksa Klajn je sa porodicom u Italiji. Pisao je Margiti i Vigu…
Izmeðu ostalog Bader piše da je 20.1.1943. bio primljen kod nuncijusa monsinjora Anđela Ronkalija. Ta ideja došla mu je slučajno, te nije unapred mogao da izvesti Barlasa, koji je tada boravio u Ankari. Posavetovao se sa Cvijem (?) i njegovo mišljenje je bilo da ode na sastanak. Predstavio se kao predstavnik Histadruta (Sindikata) i kibuca koji absorbuju decu i izbeglice. Imao je ograničeno vreme za razgovor. Rekao mu je otprilike sledeće:
«Cela cenjena Evropa je za nas gubilište. Broj poubijanih Jevreja u poslednjoj godini dostigao je milione. (Primedba autora: Pismo je pisano 22.1.1943. godine, te se i iz ovoga vidi da se već tada znalo za tragediju!). Pokolji su u Poljskoj, katoličkoj zemlji, a stanovništvo se ne buni. Ne mogu ponovo pričati sve pojedinosti pokolja ljudi bez zaštite, staraca, bolesnih, žena i dece, a da ne briznem u plač ili da se okamenim u nemom ćutanju. Eto, slušamo glas predstavnika Vatikana i znamo da se molimo za one koji trpe zbog svoje rase i svoje vere. Jasna i određena reč u korist Jevreja u njihovoj velikoj tragediji bila bi na mestu. Sada, kada svaka pomoć koja se pruža Jevrejima donosi sobom opasnost i tešku kaznu, zar ne bi bilo pravedno da blagoslove, da se javno blagoslove oni retki pojedinci koji nam pružaju pomoć. Oni koji još imaju osetljivo srce ohrabrili bi se i možda bi mnogi od naše braće mogli biti spašeni. Izaslanici crkve posećuju zemlje, pa i okupirane zemlje. Bilo je vremena kad smo dobijali vesti iz tih zemalja i mogli smo da im šaljemo pomoć i podršku preko Ženeve i Lisabona i pokušavali da razbijemo tešku presudu koja je pala na njih. Sada odgovara mrtva tišina na naša očajavajuća pitanja. O varšavskom getu, gde su pre godinu dana koncentrisali preko pola miliona Jevreja, javljaju da je preostalo 150.000 ili 40.000 ili 20.000 Jevreja. (Prim. autora: Ustanak u Varšavskom getu izbio je aprila 1943. godine!). Ništa nam nije poznato o 53 geta koja su formirana u Poljskoj. Ne znamo ništa o Terezinu, ne znamo ništa o sudbini 10-15.000 Jevreja koji su ostali u Slovačkoj od 90.000 koji su tamo živeli kad je počeo rat. Bila bi to važna pomoć kada bi nam Vatikan pomogao pomoću svojih izaslanika koji bi mogli da saznaju kakva je tužna stvarnost u tim mestima. Možda bi samo interesovanje pomoglo da se spasi ono što nam je preostalo. Britanska vlada odobrila nam je sada ulazak u Palestinu za oko 5.000 dece i 500 odraslih.23
Mi se nadamo da možemo uspeti da povećamo tu kvotu u toj meri da ćemo moći da dovedemo one za koje smo dobili dozvolu za ulazak. Nadamo se da će i neutralne zemlje dozvoliti ulazak jevrejske dece. Do te mere je došla katastrofa, da se ne usuđujemo da mislimo o spasavanju odraslih. Eto, otvoren je sada uski otvor za spasavanje i pre nekoliko dana stiglo je u zemlju prvih 50 dece iz Mađarske. Ali katastrofa i smrt galopiraju i deca stižu polagano da čovek poludi. Ne dozvoljavaju im izlazak. Ne dozvoljavaju im tranzit. Zašto ne bi On, neutralna persona uvažena od sviju, uzeo na sebe pregovore sa opunomoćenima iz Nemačke, Mađarske, Slovačke, Hrvatske, Rumunije i Bugarske, sa okupiranom Holandijom i Francuskom, da nam dozvole izvlačenje jevrejske dece, da nam dozvole da izvučemo barem malo jevrejske dece. Mi ćemo snositi sve troškove oko putovanja i brige oko dece. Stavićemo im na raspolaganje brodove za prevoz ako nema vozova, te da nam se deca predaju u jednoj od luka.24
Nuncijus je primetio još u sred mojih reči: "Ako ima nekoliko tačaka koje nisu tako tamne, stvar nije učinjena bez pomoći crkve." Bio je učtiv, obećao je da će preneti moje reči. On je siguran da se od strane Vatikana čine napori za pomoć i za uticaj. Dok je odgovarao i odgovore pratio uzdasima i vraćanjem na obećanja da će podsetiti i nastaviti da podseća na stvar nužnosti za pomoć i stvarno posredništvo, takođe u krugu onih na koje može da utiče u balkanskim zemljama, radiće i sam u tom smeru, nuncijus je ustao i rekao: "Eto, sutra odlazi u Rim izaslanik Pape u pratnji spacijalnog čoveka iz Rima koji je došao da ga primi. Susrešću vas odmah s njim i njemu ispričajte ponovo sve ove stvari." Napustio je sobu i vratio se s tim čovekom. I taj razgovor je bio veoma ljubazan. Ustanovilo se da sam s tim čovekom putovao od Adene do Istanbula. Nisam ga odmah prepoznao, jer je u vozu bio obučen u civilno odelo, a ovde se pojavio u biskupskoj odeždi. Ime mu je Artur Hoghem, on je apostolski delegat za Egipat i Palestinu. Pričao je da ga je posetio rabin Hercog, a i Elijahu Epštajn je bio kod njega.
Na molbu rabina Hercoga poslao je telegram u Rim, ali je tek u Istanbulu dobio odgovor. Taj odgovor nije mnogo ohrabrujući. On me je pitao da li je mogućno verovati u obećanja da će izdržavanje izbeglica u neutralnim zemljama, ako uspeju da ih izvuku iz okupiranih teritorija i uspeju da dobiju odobrenje od nekoliko zemalja da ih tamo smeste, ići na račun američkih Jevreja. Bez čekanja na njihovo ovlašćenje, ja sam to potvrdio. On se hvalio da su uspeli da odvedu Mirona Tajlora (Myron Taylor, Ruzveltov predstavnik u Vatikanu) u Lisabon. Sutra on putuje u Rim. Rekao je da mu srce plače od onoga što se dogaða i obećao da će tražiti puteve za pomoć. Odjednom se setio da mu je rabin Hercog pokazao nekoliko pisama koja su stigla iz Poljske, ali - čudno - nikakav materijal mu nije predat. Pitao me je da li sam spreman da mu predam memorandum. Obećao sam mu da ću mu svakako predati memorandum i rekao da je Hajim Barlas predstavnik Sohnuta u Turskoj; on se danas vraća iz Ankare, te će mu memorandum svakako napisati on. On je ponovio svoju molbu da mu se materijal preda "Latest tonight". Barlas se vratio u podne. Ispričao sam mu sve i zamolio ga da mu preda memorandum. Na moju žalost, Barlas je reagovao kao uvređen što sam ja bio kod nuncijusa, jer ta stvar spada zvaničnim predstavnicima Sohnuta. Objašnjavao sam mu i objašnjavao da nije bilo vremena za čekanje. Nisam se pojavio kao predstavnik Sohnuta, a to sam učinio jer sam mišljenja da treba udarati glavom o svaki zid i zid. Eto, kad je potreban zvanični korak ja mu veoma rado predajem čast da on taj korak učini. Na kraju smo se izmirili. Memorandum je napisan i isto veče predao sam ga u ruke Hoghema.»25

ODGOVORNOST MIKLOŠA KRAUSA

Dr Hugo Kon i dr Frajberger pišu iz Zagreba 19.2.1943. Miklošu Krausu u nadi da je dobio njihovu listu od 50 dece koju su mu poslali 11.2.1943. i ponavljaju tekst telegrama koji su mu poslali 17.1.1943. godine: "DODATI DEČJOJ LISTI BROJ 51 STEINER MILIVOJ PETI JULI 1928 SISAK".
Dr Hugo Kohn i dr Freiberger dodaju:
«Mi moramo uz listu da primetimo sledeće:
1/ Mi smo postavili na listu sve još postojeće, tj. svu decu u starosti od 7 do 18 godina.
2/ Iz mnogih razloga morali smo u drugu listu za transport u Tursku da primimo pojedinu decu koja su pokrštena, iako protiv svoje volje. Radi se o sledećima: 32/ Goldberger Nadica; 48/ Segal Nehama; 49/ Klugman Felicia i 50/ Büchler Zlata. Mi vas molimo da kod Goldberger Nadice ne samo da ne pravite nikakva pitanja, već da to smatrate kao Micva, jer se radi o detetu koje je dobilo potpuno jevrejski odgoj i koje se sada nalazi u jednom samostanu.
Oba deteta Grün su se nalazila u Pokretu.
Uz br. 6: potrebne ulazne papire već smo vam poslali i nadamo se da ste ih dobili.
U vezi s decom ispod 10 godina hteli bismo da primetimo: br. 1 i 2; 3 i 4; 7 i 8; 9 i 10; 18, 19 i 20; 22 i 23; 25, 26 i 27; 34 i 35; 38 i 39; 42, 44 i 47; 43, 45 i 46 su braća i sestre, što se može uzeti kao olakšavajuća okolnost. Br. 15 je sestra Jakova Maestro, koji je otputovao s prvom grupom; br. 16 ima rođake u zemlji, koji će ga uzeti sebi…»
*
Iz Zagreba je 12.3.1943. godine upućen u Istanbul Hajimu Barlasu telegram, u kome se javlja da ih je Kraus izvestio da je omogućeno putovanje za samo 15 dece i dva pratioca, te stoga Židovska općina odlučno protestuje i moli hitno odobrenje cele liste i dece i pratilaca. Oni mole Barlasa da o odobrenju liste obavesti Krausa.
15.3.1943. ŽBO je iz Zagreba uputila Mariji Bauer pismo, u kome je obaveštava da su dan ranije poslali telegram Hajimu Barlasu s molbom da podrži njihov stav i mole je da odmah dođe u vezu sa njim, kako bi najbrže rešili pitanje sledećeg dečjeg transporta. Kraus je na račun zagrebačke kvote ekspedovao celu prvu grupu, te u budućnosti ne treba organizovati posebne grupe, već uvek izvestan broj dece iz NDH priključiti transportima. Oni obaveštavaju Mariju Bauer da im je dozvoljeno da kao pratioce pošalju samo dve osobe (jedan bračni par), pa naglašavaju:
«Mi smo sada u situaciji jednog gladnoga, koji dobija uvek samo par mrvica kad njegov sit sused sedne za trpezu. Mi smo protiv toga protestovali. Da li biste hteli, veoma poštovana gospođo, da kod odgovornih u Istanbulu objasnite naš stav. Trebalo bi poslati g. Krausu najtačnija telegrafska uputstva, kako bi ih on striktno izvršio. Žao nam je da Vas moramo uznemiravati, ali vreme veoma pritiska i mi nemamo nikakav drugi izlaz…»

OPET NOVE LISTE

21.3.1943. sastavljena je u Zagrebu nova lista dece, za koju mole da im se dozvoli 'iseljenje u Tursku'.
1/ Pollak Raoul (1929), 2/ Pollak Hella (1935), 3/ Pollak Inga (1931), 4/ Pollak Ljerka (1935), 5/ Tausk Vilim Kurt, 6/ Deutsch Felix (1924), 7/ Braun Bella (1932), 8/ Braun Mirjam Tereza (1925), 9/ Deutsch Ivo Julijo (1936), 10/ Deutsch Lea (1933), 11/ Roth Lola (1929), 12/ Marcus Josefina (1926), 13/ Levi Jakov (1935), 14/ Kabiljo Avram Alfons (1935), 15/ [?] Sarina (1932), 16/ Rothmüller Zemira (1934), 17/ Gruber Salamon Šlomo (1935), 18/ Weiss Etelka (1930), 19/ Weiss Ignjo (1929), 20/ Scheiber Ivo (1930), 21/ Maylaerder Sonja (1934), 22/ Herzberg Amalija (1929), 23/ Herzberg Josip Josef (1933), 24/ Augenstein Rahela (1931), 25/ Dreissiger Boris (1926), 26/ Dreissiger Ljerka (1928), 27/ Dreissiger Željko (1930), 28/ Mautner Zlatan (1934), 29/ Danon Estera (1929), 30/ Zukanović Ignac (1932), 31/ [?] Kornizer ___ica (1934), 32/ Goldberger Nadica (1934), 33/ Weiss Helga (1926), 34/ Neumann Tomislav (1935), 35/ Neumann Zdenka (1930), 36/ Kohn Leo (1933), 37/ Weber Manfred (1932), 38/ Wiedmann Isak (1932), 39/ Wiedmann Josip (1936), 40/ Koen Rahamim (1936), 41/ Koen Aron (1936), 42/ Grün Vera (1924), 43/ [?] Walter Josef (1925), 44/ Kalderon Isak (1927), 45/ Kalderon Isak (1933), 46/ Kalderon Klara (1929), 47/ Kalderon Pinhas (1926), 48/ Kalderon Streja (1935), 49/ Kalderon Šarlo (1932), 50/ Segal Nehama (1929), 51/ Klugman Felicia (1925), 52/ Büchler Zlata (1925), 53/ Steiner Milivoj (1928), 54/ Aschner Alfred (1924), 55/ Aschner Kurt Marijan (1927), 56/ Sebestyen Judita (1929), 57/ Hirschl Simon (1935), 58/ Schuster Pavao Ervin (1929), 59/ Amper Harry (1924), 60/ Scheiber Ivica (1928), 61/ Scheiber Branko (1937), 62/ Klein Mira (1927), 63/ Fodor Elisabeth (1933), 64/ Berger Vera (1929), 65/ Steinitz Mary (1931), 66/ Kalderon Estera (1925), 67/ Plessner Ruth Vera (1925), 68/ Weiss Rada (1924), 69/ Lederer Zdenka (1921).
Pratioci: 1/ Frajberger dr Miroslav (1903) sa suprugom Irenom rođ. Štajner (1906); 2/ Davidoviæ Ivo (1918) sa suprugom Verom rođ. Pulgram (1920), 3/ Polak Egon (1897) sa suprugom Blankom rođ. Lustig (1901), 4/ Ašer ing. Dragutin (1906) sa suprugom Rene rođ. Adler (1914) i sinčićem Tomislavom (1941), 5/ Kon Božidar (1908) sa suprugom Dragicom rođ. Štajner (1920), 6/ Švarc Emil (1917) sa suprugom Evom rođ. Dyma (1922) i kćerčicom Tamar Hanom (1942), 7/ Frajberger Ljuba (1907), 8/ Gevelb Slava (1908), 9/ Dukes Alice (1907), 10/ Goldštajn Robert (1910) sa suprugom Marijom rođ. Šiler (1918).26
Zanimljivo da postoji još jedna lista, sastavljena istog datuma, ali na kojoj ima samo 32 imena, i to 27 imena dece iz prethodnog spiska (u zagradi pod brojevima sa prethodne liste):
1 (1), 2 (3), 3 (4), 4 (5), 5 (6), 6 (7), 7 (8), 8 (9), 9 (10), 10 (14), 11 (16), 12 (17), 13 (24), 14 (32), 15 (33), 16 (34), 17 (35), 18 (37), 19 (50), 20 (51), 21 (52), 22 (54), 23 (55), 24 (57), 23 (59), 26 (65), 27 (67). U toj listi je i petoro novih, i to dvoje bliznaka: 28/ Lano Franjo (1939) i 29/ Lano Stefanija (1939) i troje iz porodice Spitzer: 30/ Vlatka (1930), Vera (1927) i Branka (1935).27

SUDBINA CERTIFIKATA UBIJENE DECE

Po izveštaju Slavka Radeja, aktiviste ŽBOZ, preko Budimpešte je primljeno obaveštenje da se radi o dozvolama za 40 dece iz NDH. Taj broj nije mogao biti sakupljen iz dva razloga: grupa je trebalo da bude sastavljena isključivo od dece koja su bila na slobodi, jer dete koje je jednom ušlo u logor nije izlazilo živo iz njega. Po tome je broj dece opao na 11. Osim toga, administrativna procedura je bila u rukama Mikloša Krausa, koji je pisao da treba opremiti 35 dece, pa je onda taj broj smanjio na 25, pa na 20 dece. Židovska općina protestovala je preko Švajcarske, ali bezuspešno. Nisu imali razumevanja za njihove proteste i argumentacije. Slučaj se završio tako što je 7.2.1943. uveče pošlo 11 dece vozom u Mađarsku. Organizacija je bila dobra, grupu je pratila izvesna kaluđerica Dragica Habazin, sestra Crvenog križa. Za decu se reklo da su katolici i imali su i osobne papire kao katolici…
Iz raznih pisama i izveštaja vidi se da su iz Zagreba javili Krausu da je od 69 dece čija je alija bila odobrena ostalo u Zagrebu samo 11, dok su ostali odvedeni u logore. Predložili su da umesto odvedenih pošalju drugu decu koja takođe imaju pravo za aliju ili da makar umesto dece u logoru priključi grupi makar decu iz Hrvatske koja su se nalazila u Mađarskoj. Na to im je Kraus kratko odgovorio da je stvar nemoguća.
Šta se ustvari dogodilo? Umesto da se u spisak za aliju unese na mesto 'nestale' dece drugu decu iz Hrvatske koja su bila u strašnom stanju, u životnoj opasnosti, Kraus je dozvole dao deci iz Poljske i Slovačke, čiji je položaj bio mnogo bolji, a bilo je i indikacija da je trgovao certifikatima. Taj Krausov korak koštao je života preostalu decu, koja su ili ubijena u samoj Hrvatskoj ili 3.5.1943. godine odvedena u Aušvic.28
Sliku o Miklošu Krausu dopunio je svojom izjavom dr Emil Švarc (danas Amiel Šomroni) u pismu autoru:
«Ja sam bio u Zagrebu tajnik Saveza Židovskih omladinskih udruženja Jugoslavije i član hanhagat AKIBE Jugoslavije. Kao takvom su mi u to doba - početkom 1943. - iza januara - izvadili certifikat iz Erec Izraela i poslali u Budimpeštu. Ja sam dobio obavijest preko Švicarske i odlučio s ženom i malom kćerkom pobjeći u Mađarsku. To nije bilo lako i ja sam tek jula 1943. stigao u Budimpeštu. G. Kraus mi je rekao da on nije dobio nikakav certifikat na moje ime i da moram napraviti novu molbu. Njegova sekretarica se smilovala kad je vidjela moju kćerku Tamar (1 god. stara) i odala mi je da je moj certifikat prodan izvesnom g. Fullopu za sina i snahu. Kad sam ga posjetio (Fullopa) bio je vrlo neljubazan i odbio moju molbu - ali nije opovrgnuo činjenicu. To je slika g. Krausa!!!»

SEĆANJA dr AMIELA ŠVARCA-ŠOMRONIJA

Dr Amiel Šomroni uputio mi je 23.2.1994. sledeće pismo:
«Po Vašoj želji pokušati ću rekonstruirati događaje u vezi s transportom židovske omladine iz Zagreba preko Budimpešte u Erec Izrael.
Koncem 1942. godine dobili smo u Općini obavijest da je g-đa Maria Bauer iz Istanbula zamolila i dobila certifikat za useobu u Palestinu za 55 djece iz Zagreba, među kojima je bio naravno i njen unuk Fedor Frank (radi kojeg je i pokrenula taj postupak sa svrhom da ga spasi). Korespondencija je išla preko slijedećih funkcionera: Hugo Kohn, predsjednik Općine, Aleksa Klein, sekretar, dr Šalom Freiberger, nadrabin. Ja sam bio njegov sekretar i znao za sve pregovore koji su išli s Budimpeštom (Kraus, sekretar ili glava Palestina Amta); g-đa Maria Bauer, Carigrad, u Zagrebu gore navedena lica i uz pomoæ nadbiskupa Stepinca (odakle smo govorili telefonom u stvarima koje nismo htjeli da ih ustaše čuju). Mislim da je Aleksa Klein morao ići i u Peštu, ali se ne sjećam da li je zaista otputovao. Znadem pozitivno da smo direktno, pismeno i telefonom (i tajno preko nadbiskupa - za svaku sigurnost) poslali 55 imena sa svim potrebnim podacima i konačno decembra 1942. dobili smo sve potrebne potvrde i dokumente. Dr Freiberger je htio da ja lično pratim djecu do Budimpešte i da se vratim nakon što sam djecu 'predao'. Nisam pristao jer je moja žena bila sa kćerkom od 6 mjeseci i nisam je htio pustiti samom u tako nesigurna vremena.»

DECA KOJA SU STIGLA U EREC ISRAEL 1943. GODINE

Iz Budimpešte je februara 1943. godine krenula grupa od 74 dece, među kojima i njih jedanaestoro iz NDH i to:

Vera Alt (danas Dina Maestro), Haifa
Rozika Atijas (danas Rahel Rotem), Haifa
Ester Dojč (danas Nir), Haifa
Hari Donerkajl (danas Cvi Raam), Haifa
Ruben Frajberger (Reuven Jaron), poginuo 1956.
Edit Gros (danas Dita Ejnav), Haifa
Alegra Išah (Cipora Hiršl), umrla u Kirjat Gatu
Dan Levi, Kanada
Jakica Maestro, umro u Izraelu
Zdenka Štern (danas Naomi Cfoni), kibuc Šaar Haamakim
Simon Vajs (danas Šimon Cahor), Tel-Aviv

Iz Zagreba je sa grupom pošao i dečak Cvi Kišicki, sin Žige i Feliske, ali ga je ujak iz Baje izvukao iz grupe. Stradao je sa ujakom.
*
Kratko vreme posle odlaska dece u Palestinu, rabin dr Šalom Frajberger, čiji je i sin-jedinac Ruben bio među njima, poslao je pismo Menahemu Baderu, članu delegacije Vaad hacala u Istanbulu. On izražava radost za uspešnu akciju, ali dodaje: «Ubeđeni smo sada da nije bilo pravedno da je tako malo naše dece uspelo da poseti tetku Moledet (domovinu).»

SEĆANJA ESTER DOJČ

Ester Dojč (Deutsch, 1930), na listi od 14.5.1942. godine pod brojem 15, danas Ester Nir, Haifa, razgovarala je 1993. godine sa autorom i kasnije uputila veoma opširan opis svoga puta od Zagreba do Šaar Haamakima, te donosimo (u prevodu) znatne delove toga svedočenja, iako su njena sećanja sećanja devojčice, već prilično izbledela posle pedeset godina, te tu i tamo ne odgovaraju činjeničnom stanju:
«Početkom 1942. godine, u sred Drugog svetskog rata, počelo je da se govori u ŽOZ o mogućnosti alije za spasavanje jevrejske dece. Počelo je i upisivanje kandidata za tu aliju. Bilo mi je tada 12 godina i roditelji su me upisali s mešovitim osećanjima. U stvari nisu ni verovali da će se ta alija ostvariti, ali ipak nisu hteli da propuste mogućnost da barem mene spasu od opasnosti koja se svakodnevno osećala, iako što tada još nisu jasno znali do koje je mere veliko uništenje. U samom Zagrebu upisalo se oko 50 dece. Kako smo čuli, organizacija alije trebala je da se obavi preko Jevrejske opštine u Budimpešti.
Januara 1943. godine, kada se stvar oko alije gotovo i zaboravila i većina pre godinu dana upisane dece nije bila u gradu (većina ih je odvedena u logore, a delu je uspelo da pobegne u Italiju ili Mađarsku), javili su nam da će se februara ostvariti alija. Od pre godinu dana upisane dece ostalo nas je svega jedanaestoro od 11 do 16 godina i to: Zdenka Stern, Vera Alt, Rozika Atias, Dita Gross, Alegra Išah, Ester Deutsch, Harry Donerkeil, Simon Weiss, Danko Levi, Jakica Maestro i Ruben Freiberger. Sećam se da su došli na ideju da pošalju drugu decu i omladince sa certifikatima onih kojih više nije bilo u gradu, ali je odgovor iz Budimpešte bio da bi svaki pokušaj slanja deteta pod drugim imenom ili neka druga iznimka od naređenja dovela u opasnost celu aliju. To je bilo oštro do te mere da su po striktnim direktivama iz Budimpešte gotovo izvukli iz grupe devojčicu koja je od upisivanja pa do datuma polaska prešla starosnu granicu od 16 godina…»
*
O tim 'striktnim direktivama' pisao je i dr Amiel Šomroni:
«Nekoliko dana prije puta, 9.1.1943., bila je velika racija i ustaše su odveli u logore više od 40 djece za koje smo već dobili dozvolu izlaska i vizu za Budimpeštu. Bio sam prisutan kad je dr Freiberger lično govorio s Krausom (ovog puta na hebrejskom) i rekao jasno, da su četrdesetoro djece 'obolili' i nisu u stanju putovati i nema izgleda da će 'ozdraviti', pa predlažemo da mjesto njih - i na njihovo ime uzmemo još 40 druge djece. Odgovor Krausa je bio odlučan: NE i pod nikakvim uvjetom.
Konačno je transport otišao u Budimpeštu (7.2.1943) i odande preko Carigrada u Palestinu. Niže ću navesti imena onih koji su otišli i sretno stigli, ali, ali! (To sada mogu niže navedeni potvrditi). U Budimpešti su im se pridružila mađarska djeca, pod imenom onih nesretnih naših koji su odvedeni u logor i uništeni.
Kad su stigli u Carigrad, na kolodvoru ih je dočekala g-đa Maria Bauer i kad su pročitali ime 'Fedor Frank' javio se dječak iz Budimpešte. G-ða Bauer - koju sam sastao 1944. u Carigradu - mi je rekla da se na mjestu onesvjestila. Među našom omladinom je bio i Reuven Freiberger, sin nadrabina, koji je pao na Suecu 1956. godine. Bio je član kibuca Šaar Haamakim.»
*
Ester Nir piše u nastavku:
«Koliko se sećam, organizaciju alije u Zagrebu vršio je dr Šalom Freiberger, zagrebački nadrabin i upravnik tzv. Obdaništa srednjoškolske mladeži. Nešto pre polaska pozvao je svakog od nas na razgovor u vezi s alijom. Ne sećam se tačno svih direktiva, ali je svakako bilo govora o našem ponašanju na putu. Jedna od važnih direktiva bila je da ne govorimo o stanju u Zagrebu, jer bismo time doveli u opasnost sve u gradu preostale Jevreje, porodice i prijatelje. Svako od nas dobio je cedulju sa adresom i brojem telefona čoveka po imenu Kraus, koji je tada verovatno bio predsednik Općine i organizator alije u Budimpešti. Rečeno nam je da dobro čuvamo tu cedulju i u slučaju da iskrsne bilo kakav problem, mali ili veliki, da je to adresa na koju se treba obratiti i da je to čovek koji će nas prihvatiti u Budimpešti. Ta cedulja je bila najvažnija stvar kojom su nas snabdeli. Osim toga, snabdeli su nas namirnicama u slučaju da se negde zaustavimo na putu. Bilo je tamo puno dobrih stvari koje su tada bile retkost i smatrale se luksuzom. Legitimacije kojima su nas snabdeli bile su za prolaz u Tursku, čini mi se da ih je izdao Crveni krst. Turska je tada bila naš zvanični cilj. Bilo je zabranjeno čak i izgovoriti reč 'Palestina'. Tako nam je rečeno u uputstvima koja smo dobili.
I tako, 7.2.1943. godine krenuli smo iz Zagreba. Okupili smo se u Općini u Trenkovoj br. 9, tamo smo se oprostili od naših mladih učitelja koje smo mnogo voleli, od rabina i od malobrojnih prijatelja koji su tamo preostali. Nikako se ne mogu setiti kako i gde sam se oprostila od roditelja i brata. Čak se ne mogu setiti da li je to bilo kod kuće ili u Općini. To mi se jednostavno izbrisalo iz pamćenja.
Putovali smo u dva ambulansa do železničkog perona sa kojega je trebalo krenuti. Dr Pavel Štern, lekar, Naomin brat, pratio nas je i ukrcao u voz. Tamo nas je predao u ruke sestre u uniformi hrvatskih domobrana, koja je čekala na nas. Rečeno nam je da se zove Sestra Habazin. On joj je uručio naša dokumenta i novac koji su nam dali u Općini, i oprostio se od nas. Sestra Habazin, koja je bila velika i debela, nije se čak ni osmehnula i nije progovorila ni jednu reč osim naređenja koja nam je izdavala. Prilično nas je plašila. Ona nam je naredila da sedimo u potpunom miru u dva kupea koja su nam bila određena i da ne govorimo ni sa kim. Ona je zaključala jedna ulazna vrata vagona i smastila se kraj ulaza na drugom kraju. Ako je neko uopšte želeo da uđe u vagon za vreme vožnje do mađarske granice, mi to nismo videli. Ne sećam se da smo izmenili i jednu reč sa Sestrom za sve vreme vožnje. Posle rata sam čula da joj je dodeljena medalja od strane partizana za tu njenu i druge akcije u kojima je učestvovala. Tada nismo bili sigurni da joj se može verovati.
Predveče smo stigli u mađarsku pograničnu varošicu Džekenješ. Osetili smo da je naš vagon otkačen i da su počeli da ga vuku po prugama. Sakupili smo hrabrost i izašli iz kupea gde smo svi bili okupljeni i potražili smo sestru Habazin da je pitamo o čemu se radi, ali nje nije bilo. Posle nekoliko trenutaka u vagon su ušli uniformisani ljudi, koji su govorili mađarski, jezik koji niko od nas nije razumeo. Sve što smo mogli razumeti od bujice njihovog govora bila je reč 'Palestina'. Pošto smo znali da mi zvanično putujemo u Tursku, bili smo ubeđeni da nas je naša pratiteljka izdala. Uniformisani ljudi su otišli i umesto njih se posle nekoliko trenutaka pojavio čovek u jahaćim pantalonama i čizmama, sa tirolskim šeširom, i pitao nas na nemačkom da li smo mi deca koja putuju za Palestinu. Mi smo bili u šoku. Da bi nas odobrovoljio i možda smirio, rekao je: "Ich bin vom Judenrat in Budapest". Među nama je bilo dece koja su govorila nemački, ali smo znali da je naziv Židovske općine 'Jüdische Gemeinde', a da je 'Judenrat' nešto sasvim drugo. Nismo mogli znati da gospodin Engelman (čini mi se da se tako zvao) nije potpuno upućen u finese nemačkog jezika, koji je govorio s teškim mađarskim naglaskom. Sada, unazad, razumem njegove očajničke pokušaje da probije naše ćutanje. Neko od nas je došao na ideju i rekao da se želimo povezati sa gospodinom Krausom. Čuvši to ime ozarilo mu se lice i rekao nam je: "Gospodin Kraus me je poslao." Pokušavao je da nas ubedi da siđemo s njim u železnički bife i popijemo nešto toplo i pojedemo nešto, jer ćemo morati čekati još prilično vremena dok stigne voz za Budimpeštu, uz koji će priključiti naš vagon. On nam je rekao i to da se sreo sa sestrom Habazin i da mu je ona predala dokumente i naš novac. Rekli smo mu da nismo gladni. Samo se dva ili tri dečaka nisu uzdržala i sišla su s njim u bife. Većina nas je ostala u vagonu koji su nastavili da premeštaju tamo i amo, možda sa pruge na prugu, što nismo mogli videti zbog mraka. Posle izvesnog vremena, što nam je ličilo na večnost, vratili su se dečaci puna stomaka i zadirkivali nas pričama o toplom kakau i pecivu s maslacem, što smo u to vreme u Hrvatskoj zaboravili i da postoje. Malo posle povratka dečaka i gospodina Engelmana priključili su naš vagon vozu i nastavili smo put do Budimpešte. Time se naša izolacija završila. Doduše bili smo smešteni u jednom kupeu sa gospodinom Engelmanom, ali je u vozu bilo još ljudi i ušli su naravno i pogranični činovnici i poreznici koji su pregledali naše legitimacije koje su bile kod gospodina Engelmana. On je govorio s činovnicima i opet je jedina reč koju smo razumeli bila 'Palestina'. Malo po malo počeli smo da osećamo, ne da razumemo, da je sada dozvoljeno reći šta je naš stvarni krajnji cilj. U Budimpeštu smo stigli noću i smestili su nas u zgradu gde su bili koncentrisani Jevreji izbeglice iz Jugoslavije, uglavnom oni koji su govorili mađarski iz severnog dela zemlje. Boravili smo u toj zgradi dva dana i jedino čega se sećam je bilo da su se ljudi ljutili na nas jer nismo pobožni - čak je i rabinov sin, Ruben Freiberger, jeo bez pokrivene glave, kao i zbog toga što smo odbili da pričamo šta se događa u Hrvatskoj iz koje smo stigli. Jedina svetla tačka bio je naš prijatelj gospodin Engelman, koji je došao da nas izvede na izlet po gradu, čak i u kupovinu u neki veliku i luksuznu radnju. Drugog dana odveli su nas u neku veliku salu gde su se sakupila deca - olim. Sala je bila prepuna, uglavnom porodicama koje su došle da isprate svoju decu - olim. Sa podijuma je govorio energično neki čovek, naravno na mađarskom, te mi nismo razumeli ni reč. Rečeno nam je da je to gospodin Kraus. Posle govora počeo je gospodin Kraus da čita imena, među kojima i naša. Čuli smo da su svi potvrđivali svoje prisustvo, te smo i mi oglasili da se nalazimo. Zapanjili smo se kada smo među imenima čuli i imena naših drugova iz Zagreba, za koje smo čuli da su odvedeni u transportu za Aušvic, i glasove koji su potvrđivali prisustvo. U dečkoj naivnosti pomislili smo na trenutak da su ih Nemci oslobodili, jer su imali certifikate za Palestinu. Sada smo već znali da je naše putovanje uz znanje i dozvolu Nemaca. Hteli smo da se proguramo kroz publiku i da potražimo i zagrlimo drugove, kada smo odjednom shvatili da na njihova imena putuju druga deca. Dečjim instinktom razumeli smo da ovde nešto mnogo nije u redu. Ta javili su u Zagreb da je zabranjeno slati decu pod tuđim imenom i da su njihovi certifikati izgubljeni. Kasnije smo pisali o tome iz Istambula u Zagreb. U međuvremenu smo bili tužni i uzbuđeni. Pošto su završili čitanje liste pošli smo na železničku stanicu; ne sećam se kako, u svakom slučaju se naša grupa opet okupila u jedan kupe. Bili smo izolovani, uglavnom zbog jezika, ali i zato što nismo bili pobožni, kako je bila većina dece kojoj smo bili priključeni u Budimpešti. Kasnije nas je otkrila grupa iz Hašomer hacaira iz Čehoslovačke, koji su nas prisvojili i pomogli nam tokom celog puta. Sad nam se izmenio život. Oni su sedeli s nama i s njima smo pevali pesme iz Erec Jisraela koje smo znali iz škole u Zagrebu, pomogli su nam s koferima kada smo ih iznosili iz voza, kao na primer na granici između Rumunije i Bugarske, gde smo peške prešli preko zamrznutog Dunava. Na bugarsku obalu smo stupili pod budnim okom nemačke policije i vojnika koji su držali pasoše sviju nas i upoređivali svakoga sa fotografijom u pasošu. Naravno da smo se plašili da će otkriti decu koja su putovala pod tuđim imenom, ali su, kako izgleda, izmenili fotografije. U svakom slučaju prošli smo u miru. Uzgred, u Budimpešti su nam izmenili naše propusnice mađarskim pasošima. Niko nam nije objasnio zašto i niko nam nije dao obaveštenja šta da radimo ako nas budu pitali kako to da mi ne govorimo mađarski i iz koga mesta u Mađarskoj dolazimo. Razgovarali smo međusobno o tome i odlučili da u slučaju potrebe, ako nas budu pitali, svi kažemo da su naši roditelji mađarskog porekla, ali da su živeli u Jugoslaviji i tamo smo odrasli, te da smo po pravu našeg mađarskog državljanstva mogli izaći iz Jugoslavije. To je bila verzija koja je mogla da prođe. Nismo imali potrebu za to dok nismo stigli u Atlit, gde su nas oficiri britanske obaveštajne službe pitali i ta je verzija bila potpuno prihvaćena. Zbog opasnosti od Savezničkog bombardovanja i zakona o zamračenju koji je vladao u celoj porobljenoj Evropi, voz je stajao noću na stanicama, a lokomotiva se iskopčavala. Danju, za vreme vožnje, lokomotiva nam je dovodila toplotu u vagone. Bila je zima, bilo je veoma hladno, i mrak je bio potpun. Okupili smo se u kupeu, moja drugarica Rahel i ja, ogrnute ćebadima nas obe da bismo se zagrejale. Iz Mađarske smo prešli u Rumuniju i u Bukureštu, gde je tada još bila velika jevrejska zajednica, primili su nas toplim obrokom i što je bilo još važnije, jevrejska opština platila je da bi lokomotiva bila prikopčana i grejala nas i noću. To je bila jedina noć na celom putu do Istanbula, kada nam nije bilo hladno. Već sam pomenula da smo na granici između Rumunije i Bugarske prešli peške preko zaleđenog Dunava. Bugarski seljak s nekom spravom sličnom harpunu išao je ispred nas i merio debljinu leda, a mi smo se poređali iza njega u dugom redu. U Bugarskoj smo nastavili put vozom i u jednom od mesta, gde se voz zaustavio na nekoliko sati, prihvatili su nas žene i deca iz jevrejske opštine. Veoma smo se uzbudili zbog toplote i milosrđa kojima su nas ugostili, iako su i sami živeli u priličnoj bedi i skučenosti, jer su njihovi muževi bili u logorima. Nastavili smo putovanje preko Grčke i Turske do Istanbula. Stigli smo noću i stvar koja je na nas ostavila ogroman utisak bila je svetlost u koju je utonuo grad. U svim zemljama Evrope koje su bile u ratu bilo je zamračenje, ali je Turska bila neutralna zemlja, te su u njoj bila svetla kao nešto obično.
Na železničkoj stanici u Istanbulu sećam se teškog utiska. Kada se voz zaustavio trčala je uz njega žena i izvikivala ime 'Gideon Breslauer'. Ustanovilo se da je to bilo ime njenog unuka, čije je ime ona pronašla u listi dece koja dolaze iz Jugoslavije. Kako je ogromno bilo njeno razočarenje kada se na to ime pojavio mršavi mađarski dečak, sa pejotima i kapicom na glavi, a ne njen Gideon, kojega je imala nadu da sretne. Nismo smogli snagu da joj objasnimo taj nesporazum.29
U zoru smo prešli čamcima Bosfor u azijatski deo Istanbula. U rano jutro još su se videla svetla obale s druge strane i iznad istanbulske velike džamije dizalo se sunce, veliko i crveno. To je doprinelo svečanom trenutku kada smo znali da smo ostavili evropski kontinent koji je bio pod nemačkom vlašću. Tek smo sada bili potpuno sigurni da smo izbegli opasnost. Osećanja su bila veoma mešana. S jedne strane radost što smo sada stvarno na putu na sigurno mesto, ali s druge strane, saznanje da smo ostavili iza nas porodicu i drugove, za koje nismo znali šta će im biti sudbina.
U svakom čamcu bilo je izaslanika iz Palestine. Oni su se trudili da nas nagovore da pričamo da bismo dali oduška buri osećanja koja su i oni osetili. Ja nisam mogla da govorim. Da bi nas obradovali, doneli su vrećice pune urmi, smokava, kikirikija, narandži i drugog voća iz zemlje, što je za nas bilo posebnog ukusa. U Istanbulu smo ostali nekoliko dana u hotelu na obali mora. Osećali smo se gotovo kao na odmoru. U hotel je došao da nas poseti Menahem Bader, koji je tada bio izaslanik u Jevrejskoj agenciji (Sohnutu) u Istanbulu od strane Hašomer hacaira. I on je pokušavao da nas nagovori da pričamo i da čuje od nas o stanju Jevreja Hrvatske i stanju u Zagrebu. Tek pošto se gotovo zakleo da naše reči neće doći do štampe i da mu je informacija potrebna da bi pomogao u granicama mogućnosti, pristali smo da mu pričamo nešto malo što smo znali. Celu istinu saznali smo svi tek mnogo kasnije.
Još jedno iznenađenje nas je čekalo, kada je neko došao u hotel i rekao da je došao da nas vodi na ručak kod jedne jugoslovenske Jevrejke po imenu Bauer. Išli smo ili putovali - više se ne sećam tačno. Stan gospođe Bauer je bio luksuzan, čak i prema pojmovima iz Jugoslavije od pre rata. Ona nas je primila veoma lepo i predstavila nam je čoveka koji je na naše iznenađenje bio konzularni predstavnik Kraljevine Jugoslavije u Istanbulu, možda i sam konzul, stvarno se ne sećam; samo se sećam da je bio 'važna ličnost'. Prijem je bio bogat, a gospođa veoma prijatna i dobra. Ona nam je predložila i mi smo to sa zahvalnošću primili, da nam služi kao prolazna poštanska stanica za našu prepisku iz Ereca za naše porodice u Hrvatskoj. Upotrebljavali smo tu njenu službu sve dok britanska cenzura nije nadošla na to da gospođa Bauer ima isuviše unuka u kibucu Šaar HaAmakim i počela dosledno da nam vraća pisma sa pečatom "Nema poštanske veze sa neprijateljskim zemljama".
Iz Istanbula smo produžili put luksuznim vozom do sirijskog grada Haleba (Alepa). Bio je to ostatak 'Orijent Ekspresa', koji je do početka rata vozio od Pariza do Haleba. U Halebu su nas smestili za nekoliko sati odmora u hotel koji je bio u jevrejskom vlasništvu, i opet su nas počastili svim dobrim stvarima. Posle nekoliko sati popeli smo se u voz uskog koloseka, koji nas je vodio polagano preko snežnih libanskih brda u Bejrut. Na putu smo videli prvi put bulke, koje su rasle na mestima gde se otopio sneg i ukazala se prostranstva trave sa crvenim, ljubičastim i belim tačkama. Zaista divan prizor. U Bejrutu smo proveli šabat u jevrejskom hotelu.
U nedelju izjutra, 23.2.1943. godine, vozili smo se libanskim autobusima do Roš HaNikra. Vrlo smo se uzbudili kada smo sišli iz autobusa i prvi put sreli decu iz Erec Jisraela. Primili su nas uz pesmu i mahali malim zastavicama. Svako od nas primio je opet kesicu voća. Ako sada razmišljam, mislim da je tada bio 15. švat (T"U bi'Švat). Tamo smo se popeli na autobuse preduzeæa 'Šahar' koji nas je vozio preko Haife pravo u Atlit. U svakom autobusu bio je predstavnik organizacije 'Alijat haNoar', koji nam je objašnjavao šta vidimo na putu. Između objašnjenja pokušavao je čovek u našem autobusu da malo govori s nama. On je govorio nemački, jezik koji je većina nas razumela.
U Atlitu nas je očekivalo razočarenje. Opet bodljikava žica i naoružani čuvari, sive barake i blato i prljavština naokolo. Da bi atmosfera bila potpuna, stalno je padala kiša, i opet smo bili uplašeni i smućeni. Stanje je bilo u potpunoj suprotnosti sa prijemom koji smo imali do tada. Na našu sreću, čekali su nas pri silasku iz autobusa članovi Udruženja Jevreja iz Jugoslavije (HOJ) i članovi kibuca Šaar HaAmakim. Tamo je naravno bila Ester Štern, Naomina sestra, Hilel Livni i Jakir i Etelka Eventov. Možda ih je bilo i drugih, ali se ovih sećam. Njihov prijem nam je prilično olakšao osećanje. Neko nam je objasnio da Englezi žele da nas ispituju o zemljama iz kojih potičemo, koje su bile neprijateljske zemlje i da je to potrebno za ratni napor. Plašili smo se tih istraga, jer smo navikli da se bojimo svake vlasti. Najzad je i to prošlo dobro. Prijatniji nam je bio razgovor koji smo vodili sa Henrijetom Sold, koja je bila osnivač 'Alijat haNoar'. Ona je razgovore vodila lično, iako joj je tada bilo već 83 godine. Ona je razgovarala veoma prijatno i lepo sa svakim detetom koje je u to vreme stiglo. Njena su pitanja bila o našim porodicama i o okolini iz koje smo došli, da bi ustanovila u koje mesto i okvir bi nas poslala. S njom je bilo još raznih ljudi iz raznih struja, uglavnom pobožnih, koji su se trudili da decu koja su im se činila pobožna ne odu u 'slobodne' ustanove ili kibuce. Ali mi, cela naša grupa, odlučili smo jednoglasno da mi želimo da idemo u kibuc Šaar HaAmakim. Imali smo nekoliko razloga: prvo, među osnivačima kibuca bila je sestra jedne devojčice iz naše grupe; deo nas, uglavnom stariji, bili su članovi HaŠomer haCaira još u Jugoslaviji; veliki broj članova kibuca bili su poreklom iz Jugoslavije. Bio je samo problem sa Rubenom Freibergerom, rabinovim sinom, i naravno da su predstavnici pobožnih hteli da on ide u pobožnu ustanovu. Međutim, uslišena je njegova molba da ostane sa nama (tada je imao 11 godina), kao i želja sviju nas da ostanemo zajedno, možda na ličnu intervenciju Henrijete Sold.
Naša je želja ostvarena i još isto veče smo otputovali sa drugovima koji su nas čekali u naš novi dom. U kibucu su nam omladinci i članovi kibuca priredili vrlo dirljiv i topao doček. Bili smo prva deca koja su stigla iz katastrofe, čije dimenzije tada ni nama nisu bile poznate. Članovi kibuca su učinili sve da nas nahrane svim dobrim stvarima i da nam prirede što lepši doček.
Tokom vremena su nam priključili dodatne grupe dece koje su stigle iz Evrope. Pošto smo govorili mešavinom jezika, ubrzo se hebrejski pretvorio u jedini zajednički jezik. Stvorila se atmosfera oko rada i učenja i delatnost u omladinskom pokretu 'HaŠomer haCair' i u predvojničkoj obuci. Niko od nas nije imao porodicu u Erecu, te možda su se i zbog toga stvorile tesne veze među nama. Sa većinom drugova održava se veza do danas…»
*
Iako su deca izričito molila da se stvar njihovog dolaska ne objavljuje u štampi, princip novinara da 'javnost ima pravo da zna' pobedio je i već istoga dana, 24. februara 1943. godine list 'Palestine Post' na naslovnoj strani objavio je vest o dolasku dece. To je odmah dostavljeno u Berlin jerusalimskom muftiji Hadž Aminu el-Huseiniju, koji se angažovao, pisao svim ministrima inostranih poslova Sila Osovine sa zahtevom da se dečje alije obustave, što je i urodilo plodom. Bila je to poslednja grupa koja je iz Budimpešte stigla u Erec Jisrael.30

POSLE DEPORTACIJE FRAJBERGERA, KONA i POLAKA

3.5.1943. godine odvedeni su u Aušvic, u nepovrat, rabin dr Miroslav-Šalom Frajberger, dr Hugo Kon, ing. Egon Polak i gotovo celokupna preostala jevrejska zajednica Zagreba. NDH je nastavila svoju igru i na čelo ŽBOZ postavila Roberta Glikstala i Ašera Kišickog, koje su štitile 'rasno čiste' supruge. O tome kako su se ova dvojica osećala možemo čitati u dva pisma iz Zagreba, koja nose datum 17.8.1943., a upućena su u Istanbul Meiru (Veltmanu). Potpisao ih je Robert, a pisana su na hrvatskom jeziku. Prvo pismo glasi:
«Dragi prijatelju, primili smo Vaše pismo od 9. o. mj. U međuvremenu smo zaista od tete Marije (Bauer) dobili obavijest da je našoj djeci dobro, da uče i da napreduju, pa smo te vijesti naravno s veseljem proslijedili njihovim obiteljima, u koliko je to bilo moguće. Nema svrhe istražiti tko je kriv ili nedužan za to da i ostala djeca nisu mogla pravodobno biti dobro spremljena. Ali moramo istaknuti dojam, da je za to kriv Kraus, koji nas je zapostavio, premda je znao u kakvom su položaju jeladim (deca). Znademo da je s Vaše i sa strane ostalih prijatelja sigurno sve poduzeto da nam se pomogne, ali u Arpadiji (Mađarskoj) ne dišu istim dahom. To su, kako smo se i u zadnje vrijeme uvjerili, sasvim drugi ljudi, koji kanda nas ne priznaju članovima iste obitelji. Za Huga (Kona) i Šaloma (Frajbergera) ništa, posve ništa ne znamo. Međutim, u posljednje vrijeme primio je dosta veliki broj privatnika životne znakove o onima koji su u svibnju odvedeni. Javljaju se pojedinci, mahom mladi svijet iz Birkenaua bei Neubrun O/Schl., da rade, da su zdravi i da imadu sve što im treba. Ispitujemo mogućænost da im pošaljemo dodatnu hranu putem Crvenog križa, kao i onima na otoku Rabu. Učinit ćemo sve da braći olakšamo život. Za dr Isaka (?) se prošle godine govorilo, da se je javio, ali nitko te karte nije vidio, niti smo mogli ustanoviti išta u tom pogledu. Vjerovatno će kao liječnik imati bolji položaj i bolje životne uvjete, ali pojedinosti ne znamo. Nikola (Tolnauer ?) je ovdje na Savskoj cesti i - koliko smo čuli - dobro mu je, dobro se hrani i dobro je obučen. Nemojte se čuditi što više o njemu ne znamo, jer nismo u mogućnosti da više saznamo, što ćete razumijeti. O obitelji Marberger i opet ništa! Bogomira Hiršla više nema!
Što se tiče ujaka Ezre (pomoć), napokon je ovdje. Dobili smo šmone meot alafim (800,000), na čemu svima velika hvala. Preko Arpada (Mađarske) piše nam Ivo da imademo dobiti navodno nekih 40 ili 20 alafim (tisuća) njihovog voća (novca), pa bi nas veoma zanimalo je li to za nas ili za njih tamo. Ako je za njih, dajte nalog da im se odmah hitno izruči, ako je za nas, onda neka se već, zaboga, pomakne s mjesta, da ne bi opet bilo prekasno. Uopće, Arpadu je svejedno i ravnodušno imade li naša obitelj da jede ili nema. A nas tište teške brige da preostalu obitelj uzdržimo na životu.
Svima vama šaljemo srdačne pozdrave i mnogo mislimo na vas, u želji da se jedanput još sastanemo. Činimo sve što je u našoj mogućnosti da izvršimo preuzete zadaæe oko zbrinjavanja obitelji, ovdje i u Mahanot (u logorima). Pa ako nam možete poslati voća, što više i što boljega, bit ćemo sretni, jer ćemo imati saznanje da s nama osjećate.
Mnogo vas sve voli i grli vaš stari Robert (Glikstal)
P.S. Ivo (Davidović) sa nekih 30 naših nalazi se kod Arpada, te oskudijevaju, jer tamošnji nemaju shvaćanja za naše. Ako postoji mogućnost da im se upute sredstva molimo da doznačite na naslov Dr O. Braun.
*

Drugo pismo glasi:
«Dragi prijatelju,
Pored pisma od 9. o.mj. uputili ste nam upite o pojedinim osobama i obitelji, pa Vam moram nažalost javiti, da ih u najvećoj većini više nema. O nekima pišem u prvom pismu, a sada za ostale.
Leon (Perić?) je u Staroj Gradiški i prima od nas tjedno dodatni omot hrane. Za Popsa nam je jedanput pisao Bonce (Menaše, tada u zarobljeništvu) da je umro. Međutim, Drago tvrdi da se to samo čulo, ali pouzdano nije ništa, kao ni to gdje se nalazi. Ni za jednoga od svih ostalih upitanih ništa ne znamo. Naročito ne za Šimu (Špicera iz Beograda) sa kćerkom i za druge iz njegovog mjesta. Znademo samo za one koji su nam se javili, a za neke samo naslućujemo gdje su. Tako smo se rastepli, te nas je ostalo samo nekoliko.
Molim Vas da potvrdite g. Barlasu primitak njegovog pisma od 10. o. mj. sa zahvalom za sav njegov trud. Samo je malo jeladim (dece) za aliju ovdje, ali jedva da će moći doći do Arpada, kod kojega od naše djece ima samo nekoliko, uz Šikecovog (Kišicki) Cvija, koji čeka u Baji kod ujaka na aliju. Kako samo žalimo što nije išao s prvim transportom!
Zanimat će Vas možda da sa Dačom (adv. David Alkalaj) marljivo dopisujemo. On je u časničkom logoru Everheide, pa nam mjesečno, on i naši ostali prijatelji, od svojih prihoda šalju od 2500 do 5000 maraka, već prema tome koliko su mogli odvojiti. Dirljivo se brinu za nas i mnogo pitaju za sve vas.
Rado očekujemo nove Vaše vijesti, a međutim sve vas srdačno pozdravljamo i grlimo Ašer Kišicki Robert

NAPOMENE

(1) U vezi sa dr Maksom Pšerhofom: po jednoj verziji (Šelah, str. 156) dr Pšerhof je 11.4.1941. uhapšen sa dr Lihtom, dr Hinkom Gotlibom i drugima i poslat u Grac. Po drugoj verziji u istoj knjizi (str. 164 i napomena br. 2), 16.5.1941. godine uhapšeni su svi članovi Bene¬i Brita u Zagrebu. Pšerhofova kći Ilana Kolar, koja je tada radila u italijanskoj ambasadi u Zagrebu, saznala je za predstojeće hapšenje i uspela da ubedi oca i majku da istoga dana prebegnu u Italiju uz pomoć prijatelja Italijana.
(2) Joško Abraham prebegao je iz Zagreba u Budimpeštu juna 1942. godine; Robert-Ruben Štajn prebegao je 8.2.1942. u Ljubljanu i priključio se grupi dece koja je kasnije prešla u Nonantolu.
(3) Lavoslav Švarc bio je veoma imućan čovek. Imao je zakup soli. Činio je mnoga dobra dela. Osnovao je dva fonda za davanje stipendija studentima. Jednim je upravljala Općina grada Zagreba, a drugim ŽBOZ. Godine 1905. ostavio je Lavoslav Švarc testamentarno Židovskoj općini u Zagrebu 400.000 kruna za osnivanje 'Zaklade za dom za stare i nemoćne'. Krajem 1910. godine izgrađen je na Maksimirskoj cesti u Zagrebu Dom zaklade Lavoslava Švarca.
(4) Dr Emil Švarc (danas Amiel Šomroni), sekretar rabina Frajbergera, piše da je akciju prebacivanja kamionima obavio nadbiskup Alojzije Stepinac, da je farma u Brezovici bila njegova svojina i da je kardinal dao nalog da se stanarima obezbede sredstva za opstanak. Kada su posle rata preživeli hteli da to posvedoče pred sudom, vlasti im nisu dozvolile. Pokušaji Židovske općine da se ponovo dobije zgrada Zaklade Lavoslava Švarca nisu uspeli, jer se u zgradu uselila neka vojna ustanova. Početkom 1954. godine Komanda vazduhoplovstva JNA pristala je da za bivši Švarcov dom plati nadoknadu u iznosu od oko 90 miliona dinara. Od toga novca i iz drugih sredstava sazidana je sredinom pedesetih godina nova zgrada Doma na Bukovačkoj cesti. Vidi: 50-godišnjica Doma staraca u Zagrebu, BHOJ 1-2/1961, str. 5-6.
(5) O grupi omladinaca koji su poslati 'na rad' u Jadovno - vidi Itaj, str. 61-64. Po dr Brunu Karmonu (Čango), još 62 omladinca odvedeno je 30.5.1941. u logor Danica. Vidi: BHOJ 5/1993, str. 15-16.
(6) Dr Branko Grosman, Jerusalimski proces, BHOJ 5-7/1961, str. 1-3; 21-33.
(7) BHOJ 8/1961, str. 11.
(8) Na jevrejskom groblju u Ðakovu sahranjeno je oko 650 dece i žena koji su pomrli izmučeni glađu i bolestima u tom ustaškom logoru. Ono što čini logorsko groblje jevrejskih žrtava u Ðakovu jedinstvenim je činjenica da je svaki grob, izuzev jedne zajedničke grobnice jedanaest omladinki, individualno označen, te je bilo mogućno preživelim srodnicima da im podignu spomenike i da se svake godine organizuje poseta tome groblju. Jakovu Maestru zvanom 'More' može se zahvaliti što ih je sahranjivao i gde je god znao podatke postavljao je iznad humke table s imenima. Ubrzo je odveden u Jasenovac, gde je zverski ubijen. Vidi knjigu Secanja, str. 154. Vidi još: JP 11-12/1969, str. 5-8; BHOJ 8-9/1971, str. 12; BHOJ 8-10/1972, str. 16.
(9) "DACHAU WAR IM VERGLEICH ZU JASENOVAC /KROATIEN/ EIN ERCHOLUNGSHEIM!!!". Vidi: Projekt, 25.17 (10), str. 44.
(10) Projekt, 25.17 (10), str. 44.
(11) Joško Indig (Josef Itaj) je iz Slovenije slao telegrame, telefonirao i obaveštavao pojedince i ustanove šta se događa u NDH. Vidi Itaj, str. 70.
(12) Tako je Hans Hochsinger, koji je odveden sa roditeljima 9.1.1942. godine, poručio: "Tata Kadiš [posmrtna molitva] 26. februara." Vidi: Joško Abraham, Kuća u Trenkovoj ulici 9, BHOJ 6-8/1979, str. 8-9. O Rozi Haker, sekretaru WIZO za Jugoslaviju, i o dr Hansu Hochsingeru - vidi: Itaj, str. 331.
(13) Trenkova ulica u Zagrebu spaja Štrosmajerov trg sa Svačićevim trgom. Dr Frajberger rođen je 9.1.1903. u Zagrebu, supruga Irena rođ. Štajner rođena u Beču 24.12.1906. Sin Mihael Ruben rođen je u Osijeku 18.9.1932.
(14) Pismo Marije Bauer Marbergeru, 22.4.1942, AHOJ, B-132.
(15) Iz pisma nepoznatog autora od 27.4.1942. godine vidi se da se znalo o toj akciji i da se čulo kako je odobren izlazak za 50 dece iz Ðakova, a da se radi na povećanju tog broja na 250. U izjavi svedoka Alekse Kleina-Arnona na suđenju Adolfu Eichmannu u Jerusalimu ima nekoliko netačnosti. Pismo Ministarstvu unutrašnjih dela - tj. Andriji Artukoviću, nije pisano jula 1941. već 13.4.1942. godine. Vidi: Branko Grossmann, Jerusalimski proces, BHOJ 5-7/1961, str. 1-3; 21-33.
(16) 'Judenkinderübersiedlung nach der Türkei': AL, Sekcija A 37 III.
(17) Šelah piše (str. 317-318) da se od maja do novembra 1942. ne zna šta se odigravalo. On navodi da je u Budimpešti primljeno 122 omladinskih certifikata i da je trebalo da se odlazak obavi u tri grupe: 50 iz Mađarske, 50 iz Hrvatske i 22 iz Mađarske (verovatno treba: iz Slovačke).
(18) Kod broja 52 je došlo do greške, jer se to dete zvalo Abinun Isak, dok je pod brojem 53 bio zapisan Abinun Moric-Moise.
(19) Šelah, str. 143, napomene 61, 62
(20) St. Siege, Doc. no 441, p. 661.
(21) Ne možemo proveriti šta je bilo sa decom iz svih spiskova. Na kraju je iz NDH krenulo 12 dece, šest dečaka i šest devojčica i to pod brojevima 3, 10, 15, 16, 21, 23, 35, 46, 50, 63, 74, kao i br. 31 (Kišicki Cvi), ali je on ostao u Baji kod ujaka i s njim stradao.
(22) AM, D.I. 698 Bet.
(23) Vidi angažovanje Jerusalimskog muftije protiv te odluke: Lebl, str. 229-235.
(24 ) Dr Jichak-Ajzik Halevi Hercog, 1888-1959, rođen u Poljskoj, 1897. roditelji su mu prešli u Englesku, u Lids. Godine 1916. bio je rabin u Dablinu, Irska, godine 1925. glavni rabin Irske, a od 1937. godine glavni rabin u Palestini, kasnije u Izraelu. Za vreme Drugog svetskog rata mnogo radio na spasavanju Jevreja. Otac je 6. predsednika Izraela Hajima Hercoga. Elijahu Epštajn - kasnije Elijahu Elat.
(25) Adv. Martin Veltman (kasnije Meir Tuval, 1905¬-1982), supruga Vera rođ. Horovic (umrla 1978) i sin Saadja, kasnije prof. univerziteta, stigli su u Palestinu 1939. godine i nastanili se u Jerusalimu. Između 1943-1945. Meir je u Istanbulu bio član Odbora za spasavanje progonjenih Jevreja u okupiranoj Evropi.
(26) AL, Sekcija A 37 Alef, File 12 B, br. 180-183.
(27) AM, broj 71, 21.3.1943.
(28) Pismo izbeglica iz Jugoslavije u Budimpešti Barlasu u Istanbulu, AM, S-26/1199, str. 4. Šelah je pokušao da na to pismo dobije reakciju od M. Krausa, ali mu ovaj nije odgovorio.
(29) Ester Nir je pogrešila: Ime koje je žena u Istanbulu izvikivala bilo je Feđa Frank, a žena je bila Marija Bauer.
(30) Lebl, str. 229-235.

BIBLIOGRAFIJA

AH Arhiv Hrvatske, Zagreb
AHOJ Arhiv Eventov Udruženja Jevreja iz Jugoslavije u Izraelu (HOJ), Jerusalim
AJVŠ Arhiv Jad vašem, Jerusalim
AL Arhiv Radničke partije na ime Pinhasa Lavona, Tel-Aviv, Sekcija A 37 III.
AM Arhiv Morešet, Kibuc Givat Haviva
AŽOZ Arhiv Židovske općine Zagreb
Barlas Hajim Barlas, Spasavanje za vreme holokausta, Tel Aviv 1975.
BHOJ Bilten HOJ (Udruženja Jevreja iz Jugoslavije u Izraelu), Tel-Aviv
Itaj Josef-Joško Itaj, Jaldej Vila Ema, Tel-Aviv 1984.
JIM Jevrejski istorijski muzej, Beograd
JP Jevrejski pregled, Organ SJOJ, Beograd
Lebl Ženi Lebl, Hadž-Amin i Berlin, Beograd 2003.
Projekt Međuuniverzitetski projekt za istraživanje imigracije za vreme britanskog mandata, na ime Šaula Avigura, Univerzitet Tel-Aviv
SJOJ Savez Jevrejskih opština Jugoslavije
Sećanja Sećanja Jevreja na logor Jasenovac, Beograd 1972.
St. Siege Actes et Documents du St. Siege relatifs a la Seconde Guerre Mondiale,
ed. Pierre Blet, Geneve, N. 8 1965-1981 (II volumes).
Šelah History of the Holocaust in Yugoslavia, ed. Menachem Shelah,
Yad Vashem, Jerusalem 1990.

O 'Kindertransportu' iz NDH ostalo je relativno mnogo pisama iz kojih se može pratiti tok događaja. Autor je dugo godina tragao za njima po raznim arhivima i smatra da je prikupio gotovo celokupnu korespondenciju, po kojoj se može nastaviti istraživanje.
Većina pisama je na nemačkom jeziku.
Ovde donosimo kopije većeg dela tih pisama sređenih po datumima.
Na fotografiji: Deca iz NDH u kibucu Šaar Haamakim neposredno posle dolaska, sa dva vaspitača. Grupa koja je stigla februara 1943. godine nosila je naziv 'Alijat hanoar Gimel'.
Gornji red, s leva:
Vera Alt, Simon Weiss, Estika Reuveni, Johanan Omri, ispred njega Ruben Freiberger, Hari Donnerkeil, Slovak Moše, Alegra Išah.
Donji red, s leva:
Jakica Maestro, Rozika Atijas, Danko Levi, Ester Deutsch, Zdenka Stern.

Fotografija Marije Bauer iz 1932. godine

PRILOŽENA PISMA I SPISKOVI:

Ist. -Zgb 12.03.1942. Karta Marije Bauer
Zgb. - Ist. 30.03.1942. ŽBOZ Mariji Bauer
NDH Crv. križ 15.04.1942. Odobrenje izlaska 50 dece u Tursku
Zgb. - 14.05.1942. Spisak 86 dece i 9 pratilaca
Zgb. - Ist. 16.05.1942. Izveštaj Barlasu o odluci Crv. križa
Zgb. - Žen. 21.05.1942. Spisak 83 dece Švalbu i S. Majeru
Ist. - Zgb. 26.05.1942. od Barlasa
Zgb. - Žen. 02.06.1942. Spisak 76 dece, 9 pratilaca + izmene
Zgb. - Ist. 30.06.1942. Barlasu izmenjena i popunjena lista
Ist. - Zgb. 02.10.1942. od Barlasa
Ist. - Zgb. 10.10.1942. od Barlasa
Zgb. - Žen. 14.10.1942. Spisak 37 dece
Zgb. - Ist. 14.10.1942. Barlasu, granica 7 godina, novi spisak
Zgb. - Ist. 14.10.1942. Barlasu, ostalo 34 dece od 7-16 god.
Žen. - Zgb. 20.10.1942. od Švalba
Zgb. - Ist. 23.10.1942. Barlasu
Zgb. - Žen. 02.11.1942. Pominju novu listu
Zgb. - Bdp. 05.11.1942. Pal-Amtu
Zgb. - Bdp. 05.11.1942. Dr E. Kurz
Zgb. - Bdp. 05.11.1942. Telegram - Krausu
Zgb. - Bdp. 17.11.1942. Krausu
Žen. - Zgb. 19.11.1942. Švalb dr Kohnu
Zgb. - Bdp. 23.11.1942. Dr E. Kurz
Zgb. - Bdp. 23.11.1942. Krausu
Zgb. - Bdp. 23.11.1942. Pal-Amtu
Bdp. - Zgb. 25.11.1942 od Krausa
Zgb. - Žen. 25.11.1942. Švalbu o kočenju u Bdp.
Bdp. - Zgb. 26.11.1942 od Krausa
Zgb. - Žen. 26.11.1942. Sredinom avgusta odvedeni Jevreji
Nonantola 08.01.1943. Dr Licht
Zgb. - Bdp. 12.01.1943. Krausu
Zgb. - Bdp . 12.01.1943. Komolyju
Zgb. - Žen. 19.01.1943. 15 iz liste 2.6.42. preostalo u Bdp.
Bdp. - Zgb. 22.01.1943. od Komolyja
Ist. - 22.01.1943. Hebr.: Abrameku (Avraham Lipski)
Zgb. - Bdp. 27.01.1943. Komolyju
Zgb. - Žen. 31.01.1943. Švalbu
Zgb. - Bdp. 19.02.1943. Krausu
Ist. - Zgb. 19.02.1943. od Barlasa
Ist. - Zgb. 24.02.1943. S. Mandelblatt - Freibergeru
Padova 07.03.1943. Josef Schmetterling
Velaluka 09.03.1943. Marberger
Zgb. - Ist. 12.03.1943. Telegram Barlasu
Zgb. - Ist. 15.03.1943. Mariji Bauer
Ist. - Merh. 15.03.1943. Hebrejski
Zgb. - Bdp. 17.03.1943. Krausu
Zgb. - Bdp. 17.03.1943. Dr E. Kurz
Zgb. - Bdp. 18.03.1943. Komolyju
Zgb. - Bdp. 21.03.1943. Komolyju
Zgb. - Bdp. 21.03.1943. Spisak 32 dece
Zgb. - Žen. 21.03.1943. Spisak 69 dece + 10 pratilaca
Zgb. - Bdp. 22.03.1943. Komolyju
Ist. - Zgb. 22.03.1943. S. Mandelblatt Freibergeru
Velaluka 29.03.1943. Milhofer
Bdp. - Zgb. 30.03.1943. od Komolyja
Ist. - 30.03.1943. Hebr.: Menahem (Bader) Abrameku
Ist. - 30.03.1943. Hebrejski: ? - Abrameku
Ist. - Zgb. 12.04.1943. S. Mandelblatt - Freibergeru
_. - _. 16.04.1943. Maks-Mizzi: Spisak izmena pratilaca
Ist. - 23.04.1943. Hebr.: Menahem (Bader) Avrameku
Ist. - Zgb. 30.04.1943. Freibergeru
Zgb. - Bdp. 20.05.1943. Spisak 20 pratilaca
Ist. - 15.07.1943. Hebr.: Menahem - Avrahamu Lipskom
Zgb. - Ist. 17.08.1943. Robert - Meiru
Zgb. - Ist. 17.08.1943. Robert, A. Kišicki-
Zgb. - Ist. . A. Kišicki, Robert - Mariji Bauer
Bdp. - Ist. . Mariji Bauer i H. Barlasu - 6 str.
Bdp. - Ist. . Izveštaj na 8 str.
Ist. - Zgb. 24.09.1943. Mendel B[ader]., Venja P[omeranc].
Zur. - Ist. 16.11.1943. Licht - Mariji Bauer
Zur. - Ist. 17.11.1943. Licht - Mariji Bauer
Zur. - Ist. 05.12.1943. Licht - Mariji Bauer
Ist. - Zgb. 15.07.1944. Vera i Ivo Davidović - Kišickom