Kako Su Prekinuti Odnosi S Izraelom

IZ ISTORIJE NAŠE DIPLOMATIJE
Kako su prekinuti odnosi sa Izraelom
Saznavši da se odnosi prekidaju „po narećenju", članovi Spoljnopolitičkog odbora Skupštine SFRJ demonstrativno su napustili sednicu. Veljko Mićunović je već tada predviđao negativne posledice odluke sa najvišeg mesta.
Onima koji se danas, kao i protekle dve decenije, apriorno protive mogućnosti uspostavljanja diplomatskih odnosa naše zemlje sa Izraelom, verovatno je nepoznato da svojevremeni prekid tih odnosa (1967, zbog rata na Bliskom istoku) nije učinjen ni na dovoljno promišljen ni na sasvim demokratičan način. Naprotiv, takav korak preduzet je, po svemu sudeći, naprečac i od strane samog rukovodećeg vrha, a trebalo je da posvedoči našu najveću meru solidarnosti s Naserom i Arapima.
Javnosti je tako ostalo nedostupno mišljenje Spoljnopolitičkog odbora Savezne skupštine da stav Jugoslavije prema ratu na Bliskom istoku ne bi morao sadržavati i prekid diplomatskih odnosa sa Izraelom, jer bi takva odluka, između ostalog, ne samo otežala njenu ulogu u rešavanju bliskoistočne krize već i umanjila uspešnost jugoslovenske politike u Evropi i šire. Diskusija o petodnevnom ratu na Bliskom istoku i o pitanju prekida odnosa Jugoslavija Izrael vođena je na 39. sednici ovog skupštinskog tela 13. juna 1967. godine i na njoj je neke „opome¬ne" i razloge protiv prekida ovih odnosa izneo Veljko Mićunović, tadašnji predsednik tog odbora. Prema stenografskim beleškama, on je, između ostalog, rekao:
Što se tiče drugih krupnih mera, koje još nisu sprovedene, jedna od njih je i pitanje prekida odnosa Jugoslavije i Izraela. Ja sam razumeo da jeta odluka doneta, no ne znam tačno stanje stvari. (Osman Karabegović: Uslovno je doneta.) Hteo bihda kažem dvetri stvari u vezi sa tom odlukom, jer se radi o jednoj sasvim novoj odluci duboko principijelnog karaktera. Koliko se ja sećam, u toku svoga postojanja Jugoslavija nije kidala diplomatske odnose ni sa jednom zemljom, mada je za to imala mnogo prilika i vrlo teških momenata, počevši od 1945. godine sa Italijom oko pitanja Trsta, pa zatim od 1948. godine, pa i kasnije, sa SSSRom i drugima na Istoku.
Budući da je Jugoslavija stalno bila angažovana kao saveznik antikolonijalnih i oslobodilačkih pokreta, kao na primer protiv Francuske uIndokini, zatim skoro desetak godina protiv Francuske i njenog rata u Alžiru, gde su Francuzi, ja se ne sećam tačnih podataka, ubili oko milion Alžiraca, pa na kraju krajeva, govoreći i o politici Amerike u Vijetnamu, gde se broj žrtava vijetnamskog naroda na jugu i na severu, ocenjuje oko 500.000 ili moguće i više i sa svim ovim državama smo mogli prekinuti diplomatske odnose. Znači, Jugoslavija u svim tim prilikama nije prihvatala tu praksu prekidanja diplomatskih odnosa, sigurno iz dobrih razloga. Nismo prekidali diplomatske odnose sa zemljama koje smo inače ocenjivali kao agresore ili kao zemlje koje vode kolonijalne ratove i istrebljuju i civilno stanovništvo i obračunavaju se sa golorukim narodima u njihovoj borbi za slobodu i nezavisnost.
Uvezi sa prekidom diplomatskih odnosa sa Izraelom, ja sam tako razumeo izjavu zamenika državnog sekretara, tom pitanju mi od strane Nasera, pa ni od strane Bumedijena, a to su najsvežiji razgovori koji su vođeni sa dva šefa najdirektnije zainteresovanih arapskihdržava juče i prekjuče, nije pridavana prvorazredna pažnja. Ja to razumem ovako: da u arapskim vrhovima i u arapskoj javnosti vrlo dobro znaju, ono što je i ovde istaknuto, do koje je mere Jugoslavija, bez rezervi i kolebanja od prvog momenta, podržala njihovu borbu. Otuda ja razumem da kod arapskih vlada tom pitanju, posebno u odnosu na Jugoslaviju, nije pridavan neki prvorazredni politički značaj. (Osman Karabegović: Ali ja mislim da to nije beznačajno, naročito kada Jugoslavija prekida odnose sa Izraelom. Ja mislim da to ne treba potcenjivati. Mislimda sada Arapi u ovoj svojoj situaciji smatraju da to nema efekta, oni traže više.) Ja se slažem da to nije beznačajno, ali isto tako bilo bi poželjno ako bismo kroz te naše kontakte sa neangažovanim zemljama tretirali i to pitanje. Za Jugoslaviju bi bilo, po mom mišljenju, od velike važnosti da mi znamo, ne samo posle sastanka u Moskvi, da su socijalističke zemlje Evrope odlučile da prekinu odnose, nego da znamo kakvi su stavozi po tom konkretnom pitanju prekida odnosa niza nesvrstanih država Azije i Afrike. Prema tome, izveštaji u tom pravcu, konsultacije i razgovori jugoslovenske vlade i njenih predstavnika sa neangažovanim zemljama u Aziji i Africi, bili bi od koristi za nas pre nego donesemo bilo kakvu odluku.
Bilo kako bilo, ja verujem da je, i kao pomoć Naseru i svim arapskim zemljama, još kako važno kako će se nesvrstane zemlje Azije i Afrike odnositi prema tom pitanju i da bi tu dejstvo Jugoslavije bilo od koristi. Razume se, svaka pomoć u kritičnim situacijama, kao što je ova, koja se ceni kao kritična, kakva i jeste, traži i žrtve. Isto tako kao što ih traži i u pribiranju materijalnih sredstava da pomognemo što možemo brže, tako traži žrtve i u drugim pitanjima.
Mislim da treba u Odboru reći da mi ne bi trebalo da se mnogo začudimo ukoliko se na primer toje moje lično mišljenje izgledi za nastavljanje i ostvarenje naših planova u pogledu jugoslovenske politike u Evropi, u kontekstu naše nove aktivnosti u svim glavnim pravcima na međunarodnom planu, te naše inicijative i prilične ambicije koje smo imali, računajući tu i rad koji je bio uložen od strane Parlamenta Jugoslavije i od strane vlade, nađu u krupnim teškoćama kakve nisu predviđene, recimo, do danas, s obzirom na tu odluku o prekidu odnosa sa Izraelom. Mislim da ne bi trebalo da budemo iznenađeni ukoliko ta naša evropska politika bude susretnuta na drugi, nov i negativan način, s obzirom na realnu situacijuu Evropi kakva je ona u vezi sa agresijom protiv arapskihzemalja i sa rezultatima te agresije. Hoću da kažem to da bi trebalo sa timda računamo ida ne budemo kasnije iznenađeni.
Isto tako, postavlja se i pitanje da li Jugoslavija, koja je već afirmisana u svetu ovim ratom još više nego pre, kao bezrezervni prijatelj Nasera i Arapa, Naseru i drugim Arapima može više da koristi ako zadrži formalne odnose sa Izraelom ili da mu šteti. Ako prekine odnose sa Izraelom, ne treba isključiti, to je moje razmišljanje, da se Jugoslavija time možda lišava mogućnosti da sutra sedne za sto sa velikim silama u Ujedinjenim nacijama ili van njih u jednom globalnom rešavanju svih problema koji su doveli do rata i imperijalističke agresije na Srednjem istoku. Verovatno će posle prekida odnosa sa Izraelom šanse Jugoslavije za takvu ulogu u perspektivi rešavanja ove krize biti jako smanjene; te šanse će imati verovatno pre one zemlje, računajući i nesvrstane, kao što smo mi, koje ne budu išle na prekid diplomatskih odnosa nego će imati predstavnike na obe strane.
Ja lično moguda razumem, govoreći o politici socijalističkih zemalja u Evropi, da je za Bugarsku, Poljsku, pa i Sovjetski Savez i druge prekid diplomatskih odnosa ipak nešto drukčiji korak nego što je to za Jugoslaviju kao nesvrstanu zemlju i osvedočenog prijatelja Arapa.
Diskutujući o moskovskoj deklaraciji, ja nemam da dodam nijednu reč, potpuno se slažem sa onim najboljim ocenama koje su tudate i sa smislom koji je tu dat u deklaraciji, ali može da se postavi pitanje zašto i Sovjetski Savez i drugi nisu izašli, kao što je to učinila Jugoslavija, u ponedeljak, kada je počeo rat, sa nečim sličnim, zašto je na Istoku čekano sa objavljivanjem izjave predsednika Tita preko 30 časova; narod i javnost na Istoku nisu znali da je šef Jugoslavije dao sat i po ili dva sata posle izbijanja rata takvu izjavu. (Osman Karabegović: Tu igraju ulogu i drugi faktori.)
Da, razume se, tu postoje i drugi faktori, postoje i razultati rata, postoji i reakcija arapskog sveta u odnosu na SSSR i u tom kontekstu ja mogu da razumem da sada prekid odnosa sa strane tih zemalja nije identičan sa sličnim korakom Jugoslavije, s obzirom na to gde smo bili mi i ranije i sada, a gde su bili oni u odnosu na Arape. Na kraju, nismo prekidali odnose ni s Izraelom ni s drugima nakon trojne agresije na Egipat od 1956. godine.
Ne znamda li je ta odluka već doneta, ja tu iznosim izvesne svoje argumente, ti argumenti meni se nameću, a ukolikoje ta odluka već doneta, razume se da su moja diskusija i argumenti prilično bespredmetni."
U* februaru 1982. godine, sređujući svoje rukopise, Mićunović je ispod ovih svojih reči napisao sledeću napomenu:
„Poslije moga izlaganja drug Miša Pavićević, zamjenik državnog sekretara za inostrane poslove, saopštio je da je on dobio nalog (naređenje) da službeno odmah obavijesti ambasadora Izraela da Jugoslavija prekida diplomatske odnose sa Izraelom i da on ide (sa sjednice Odbora) da tu odluku izvrši. Poslije ovog saopštenja učesnici sjednice su naglo (demonstrativno) poustajali, sjednica je bila prekinuta i nije se više ni nastavljala, iako je ovo pitanje bilo samo prva tačka dnevnog reda (kojih je bilo više). Ovo je jedini slučaj, za vrijeme koliko sam ja bio predsjednik Odbora, da se dogodilo nešto slično samo u ovoj prilici i nikad više, iako je bilo dosta teških (političkih) momenata u radu Odbora (kao npr. kada je Odbor uporno zahtijevao valjda po prvi put u istoriji Odbora i odnosa Skupština Vlada da pred Odborom "brani" vojni budžet državni sekretar za narodnu odbranu). Uprkos otpora vojnog rukovodstva, do te sjednice je došlo. Na sjednici na kojoj je raspravljano o ratu na Bliskom istoku i prekidu odnosa sa Izraelom bilo je prisutno oko 3040 ljudi iz čitave Jugoslavije."
Danas, kada se ponovo javljaju inicijative za uspostavljanje diplomatskih odnosa između Jugoslavije i Izraela, ove reči iskusnog diplomate i pisca proslavljenih „Moskovskih godina" (kao i podsećanje da su članovi Odbora Skupštine SFRJ demonstrirali protiv odluke o prekidu) imaju dragoceno i dalekosežno značenje. I one su, svakako, razlog više da se podrže ozbiljna zalaganja da se odnosi s Izraelom konačno normalizuju.
SAVA DAUTOVIĆ 26. novembar 1989 NIN

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License