Kako Je Mir Izgubio Svoju Draz Izrael Kao Upozorenje

Naomi Klajn

Kako je mir izgubio svoju draž

Izrael kao upozorenje

Velike granične ograde ne pripadaju svetu gulaga već svetu zvučnih barijera duž autoputeva, luksuznih loža na sportskim stadionima, prostorima gde je pušenje zabranjeno, bezbednosnim zonama na aerodromima i „ograđenim naseljima“…One eksplicitno pokazuju privilegije bogatih i zavist siromašnih na način neprijatan i jednima i drugima. To nije isto kao reći da nisu funkcionalne.

Kristofer Koldvel, glavni urednik Vikli standarda

Decenijama je konvencionalna mudrost glasila da opšti haos iscrpljuje globalnu ekonomiju. Pojedinačni šokovi i krize mogu se iskoristiti kao sredstvo za prisilno otvaranje novih tržišta, dabome, ali nakon što prvi šok učini svoje, za neprekidan ekonomski razvoj potrebni su relativan mir i stabilnost. To je bilo prihvaćeno objašnjenje za uspešnost devedesetih: okončanje Hladnog rata omogućilo je privredama da se koncentrišu na trgovinu i investicije, a pošto su zemlje postale povezanije i međusobno zavisnije, verovatnoća da će razmenjivati bombe bila je mnogo manja.

Međutim, na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu 2007. politički i korporativni lideri lupali su glavu nad situacijom koja se, izgleda, rugala ovoj konvencionalnoj mudrosti. Nazivali su je „Davoskom dilemom“, a kolumnista Fajnenšel tajmsa Martin Volf opisao ju je kao „kontrast između povoljne svetske ekonomije i problematične politike“. Kako je rekao, privreda se suočila „sa serijom šokova: krah berze posle 2000; strašni teroristički napadi od 11. septembra 2001; ratovi u Avganistanu i Iraku; trvenja u unutrašnjoj politici SAD; skok cena nafte do nivoa koji nisu viđeni od 70-ih godina 20. veka; prekid pregovora Doha runde (pregovora u vezi sa Svetskom trgovinskom organizacijom); i sukob oko iranskih nuklearnih ambicija“ – a ipak se našla u „zlatnom periodu široko rasprostranjenog bogatstva“. Prostije rečeno, svet je išao pravo dođavola, nikakve stabilnosti nije bilo na vidiku, a globalna ekonomija je urlala u znak odobravanja. Ubrzo potom bivši američki sekretar za finansije Lorens Samers opisao je „skoro potpun prekid veze“ između politike i tržišta kao „nešto od Dikensa, razgovarate s eksper-tima za međunarodne odnose i čujete da vremena nisu bila nikad gora. Zatim razgovarate s mogućim investitorima i čujete da vremena nisu bila nikad bolja.“

Taj zbunjujući trend uočen je i kroz ekonomski pokazatelj zvan „indeks topova i kavijara“. Indeks prati prodaju lovaca bombardera (topovi) i korporativnih mlaznjaka (kavijar). Tokom sedamnaest godina uvek se ispostavljalo da s porastom prodaje lovaca bombardera opada prodaja luksuznih korpora-tivnih mlaznjaka, i obrnuto: kad raste prodaja korpo-rativnih mlaznjaka, prodaja lovaca bombardera opada. Naravno, šačici ratnih profitera uvek je uspevalo da se obogate prodajom oružja, ali oni su u ekonomskom pogledu bili beznačajni. Opšte priznata istina savremenog tržišta glasila je da ne možete imati buran privredni procvat usred nasilja i nestabilnosti.

Međutim, ta opšte priznata istina više ne važi. Od 2003, godine invazije Iraka, indeks pokazuje ubrzan i simultan porast potrošnje na lovce bombardere i korporativne mlaznjake, što znači da svet postaje sve manje miran, dok istovremeno nagomi-lava značajno povećan profit. Galopirajući privredni razvoj u Kini i Indiji odigrao je ulogu u povećanoj potražnji luksuzne robe, ali isto važi i za ekspanziju uzanog vojno-industrijskog kompleksa u rasprostranjen kompleks kapitalizma katastrofe. Današnja globalna nestabilnost ne koristi samo maloj grupi liferanata oružja; ona stvara ogromne profite sektoru visokotehnološkog obezbeđenja, građevinskoj industriji, privatnim zdravstvenim kompanijama koje leče ranjene vojnike, sektoru nafte i gasa – i, dabome, preduzetnicima angažovanim u sektoru odbrane.

Razmere prihoda o kojima je reč svakako su dovoljno velike da podstaknu privredni procvat. Lokid Martin, čiji je bivši predsednik predsedavao odborom koji je na sav glas agitovao u prilog rata u Iraku, dobio je samo 2005. godine 25 milijardi dolara prikupljenih od poreskih obveznika. Demokratski kongresmen Henri Vaksmen primetio je da ova suma „premašuje ukupan bruto-domaći proizvod 103 zemlje, među kojima su Island, Jordan i Kostarika… (a) bio je veći i od zbira budžeta Sekretarijata za trgovinu, Sekretarijata unutrašnjih poslova, Uprave za malu privredu i kompletnog zakonodavnog ogranka vlade“. Sâm Lokid takođe je bio „tržište u porastu“. Kompanije poput Lokida (čije su deonice između 2000. i 2005. utrostručile svoju vrednost) velikim su delom razlog što su berze u SAD spasene od dugotrajnog kraha posle 11. septembra. Dok su cene konvencionalnih deonica teturale, Spejd difens indeks (SPADE Defense Index), „reper za deonice odbrane, unutrašnje bezbednosti i svemira“, od 2001. do 2006. godišnje je rastao prosečno za 15 procenata – sedam ipo puta od povećanja indeksa S&P 500 (Standard & Poor’s 500).

Davoska dilema dodatno je podstaknuta intenzivno profitabilnim modelom privatizovane rekonstrukcije iskovanim u Iraku. Deonice građe-vinskih firmi, među kojima su giganti industrijskog građevinarstva, koji posle ratova i prirodnih katastrofa dobijaju sočne ugovore bez ikakvih tendera, skočile su između 2001. i aprila 2007. za 250 procenata. Rekonstrukcija je sada tako krupan biznis da se svako novo uništavanje dočekuje s oduševljenjem u vidu vruće početne ponude deonica: 30 milijardi dolara za rekonstrukciju Iraka, 13 milijardi za rekonstrukciju posle cunamija, 100 milijardi za Nju Orleans i obalu Golfskog zaliva, 7,6 milijardi za Liban.

Teroristički napadi, posle kojih je nekad sledio sunovrat na tržištu deonica, sada se dočekuju sa sličnim optimizmom. Posle 11. septembra 2001, Dou Džons (Dow Jones) se odmah po ponovnom otvaranju berzi strmoglavio za 685 poena. Sasvim suprotno tome, 7. jula 2005, na dan kad su u londonskom javnom prevozu eksplodirale četiri bombe, ubivši desetine i ranivši stotine ljudi, na berzama u SAD-u radni dan se završio bolje od prethodnog, s porastom Nasdaka (Nasdaq) za sedam poena. Sledećeg avgusta, kad su britanske snage reda uhapsile dvadeset četiri osumnjičena koji su navodno planirali da podmetnu bombe u avione na linijama prema SAD-u, Nasdak je dan završio jači za 11,4 poena, umnogome zahvaljujući skoku cena deonica otadžbinske bezbednosti.

Zatim, tu je basnoslovno bogatstvo naftnog sektora – profit od 40 milijardi dolara koji je samo EksonMobajl ostvario u 2006, najveći ikad zabeležen, a kolege iz rivalskih kompanija poput Ševrona nisu mnogo zaostajale za njim. Poput zarada u sek-torima odbrane, industrijskog građevinarstva i otadžbinske bezbednosti, bogatstvo naftnog sektora pove-ćava se sa svakim ratom, terorističkim napadom i uraganom pete kategorije. Pored kratkoročnih beneficija od visokih cena izazvanih nesigurnošću u ključnim regionima proizvodnje nafte, naftna industrija konzistentno uspeva da pretvori katastrofe u svoju dugoročnu korist, bilo osiguravajući da veliki deo sredstava namenjen rekonstrukciji Avganistana ode na skupu drumsku infrastrukturu za novi gaso-vod (dok se s većinom ostalih važnih projekata rekonstrukcije odugovlačilo), proturajući irački zakon o nafti dok zemlja još gori ili kačeći se za uragan Katrina kako bi se u plan ubacila gradnja prvih novih rafinerija u SAD-u od 70-ih godina 20. veka. Industrija nafte i gasa toliko je blisko povezana s privredom katastrofe – kao uzrok koji leži u korenu mnogih katastrofa i kao neko kome su od koristi– da zaslužuje da bude tretirana kao počasni dodatak kompleksu kapitalizma katastrofe.

Nema potrebe za zaverama

Bujica katastrofa koje se događaju u poslednje vreme pretvorila se u tako spektakularne profite da su mnogi ljudi širom sveta došli do istog zaključka: mora biti da bogati i moćni sami izazivaju katastrofe kako bi ih mogli eksploatisati. U julu 2006. anketa sprovedena među stanovništvom SAD-a ustanovila je da više od trećine ispitanika veruje da je vlada umešala prste u napade 11/9 ili da nije preduzela ništa kako bi ih sprečila, „zato što je želela da Sjedinjene Države započnu rat na Bliskom istoku“. Slične sumnje prate većinu katastrofa koje su se dogodile poslednjih godina. U Lujzijani posle Katrine skloništa su brujala od glasina da nasipi nisu popucali nego da je u njoj potajno podmetnut eks-ploziv, kako bi eksplodirali i „uništili crnački deo grada, da bi belački ostao suv“, kako je nagovestio lider Nacije islama (Nation of Islam), Luis Farakan. U Šri Lanki sam često čula da su cunami prouzrokovale podvodne eksplozije koje su izvršile Sjedinjene Države, da bi mogle da pošalju vojsku u Jugoistočnu Aziju i preuzmu potpunu kontrolu nad privredom regiona.

Istina nije tako zlokobna, ali je zato opasnija. Privredni sistem koji iziskuje konstantan razvoj ali se pri tom protivi svim ozbiljnijim pokušajima zakonske regulative zaštite čovekove okoline, sâm po sebi generiše stabilan priliv katastrofa, bilo vojne, ekološke ili finansijske prirode. Glad za lakim i brzim profitima kakve donose čisto špekulativne investicije pretvorio je tržišta deonica, valute i nekretnina u mašine za stvaranje krize, kao što pokazuju azijska finansijska kriza, kriza meksičkog pezosa i dot-kom krah. Naša zajednička zavisnost od prljavih i neob-novljivih izvora energije stvara stalni priliv drugačijih kriznih situacija: prirodne katastrofe (učestalije do 430 procenata od 1975) i ratovi vođeni zbog kon-trole nad oskudnim resursima (ne samo oni u Iraku i Avganistanu, nego i konflikti slabijeg intenziteta poput onih koji besne u Nigeriji, Kolumbiji i Sudanu), koji zauzvrat dovode do terorističkih na-pada (studija urađena 2007. izračunala je da se broj terorističkih napada sedam puta povećao od početka rata u Iraku).

S obzirom na temperature ključanja, klimatske i političke, buduće katastrofe neće morati da se zaku-vavaju ni u kakvim mračnim zaverama. Prema svim pokazateljima, dovoljno je da zadrže ovaj kurs pa da nastave da dolaze s još svirepijim intenzitetom. Generisanje katastrofe može se, prema tome, prepustiti nevidljivoj ruci tržišta. To je jedna od oblasti u kojoj joj baš dobro ide. Iako kompleks kapitalizma katastrofe ne pravi smišljene intrige namenjene kreiranju kataklizmi kojima se hrani (mada je moguće da je Irak značajan izuzetak), postoji obilje dokaza da industrije u njegovom sastavu daju sve od sebe da obezbede da sadašnji katastrofalni trendovi ostanu nepromenjeni. Velike naftne kompanije već godinama finansiraju pokret za poricanje klimatskih promena; EksonMobajl potrošio je tokom protekle decenije 16 miliona dolara na taj pohod. Mada je ovaj fenomen dobro poznat, o međuigri između preduzetnika koji igraju na kartu katastrofe i elitnih kreatora javnog mnjenja mnogo se manje zna. Više uticajnih trustova mozgova – među kojima su Nacionalni institut za državnu politiku (National Institute for Public Policy) i Centar za bezbednosnu politiku (Center for Security Policy) – dobijaju velika sredstva od industrije oružja i otadžbinske bezbednosti, koje direktno profitiraju na tome što ove institucije neumorno prikazuju svet kao mračno i preteće mesto, čije je probleme moguće rešiti jedino silom. Sektor otadžbinske bezbednosti postaje sve više integrisan s medijskim korporacijama, što predstavlja razvoj s orvelovskim implikacijama. Godine 2004. je Leksis-Neksis (LexisNexis), gigant u oblasti digitalnih komunikacija, platio 775 miliona dolara za Seisint, kompaniju za pronalaženje podataka koja blisko sarađuje s federalnim i službama saveznih država u poslovima nadzora. Te iste godine je Dženeral elek-trik, koji poseduje NBC, kupio InVižn (InVision), glavnog proizvođača visokotehnoloških uređaja za detektovanje eksplozivnih naprava, koji se koriste na aerodromima i drugim javnim mestima. InVižn je između 2001. i 2006. dobio ugovornih poslova za Unutrašnju bezbednost u vrednosti od neverovatnih 15 milijardi dolara, više od bilo koje druge kom-panije.

Tiha ekspanzija kompleksa kapitalizma katastrofe u medije može se ispostaviti kao nova vrsta korporativne sinergije, koja se temelji na vertikalnim integracijama, tako popularnim devedesetih. U tome svakako ima izvesne poslovne logike. Što je veća panika u koju padaju današnja društva, ubeđena da teroristi vrebaju u svakoj džamiji, to rejtinzi bivaju sve veći, kompleks prodaje sve više biometrijskih ličnih karata i podiže se sve više haj-tek ograda. Ako je san o otvorenoj „maloj planeti“ bez granica bio karta za profit tokom devedesetih, košmar prete-ćih, utvrđenih zapadnih kontinenata, pod opsadom ratnika džihada i ilegalnih emigranata, preuzeo je u novom milenijumu tu ulogu. Jedino što preti cvatućoj privredi katastrofe, od koje zavisi tako mnogo bogatstva – od oružja i nafte, preko građevinarstva i nadzora, do patentiranih lekova – jeste mogućnost ostvarivanja kakve-takve klimatske stabilnosti i geo-političkog mira.

Izrael i nepromenljiva država aparthejda katastrofe

Dok se analitičari naprežu da shvate Davosku dilemu, pojavljuje se nov konsenzus. Nije reč o tome da je tržište postalo imuno na nestabilnost, barem ne sasvim. Reč je o tome da je stabilan priliv katastrofa sada tako očekivan da se vazda prilagodljivo tržište promenilo da bi se uklopilo u ovaj novi status kvo – nestabilnost je nova stabilnost. U diskusijama o post-11/9 fenomenu, kao glavni dokaz često se ističe Izrael. Tokom većeg dela protekle decenije, Izrael je proživljavao svoju sopstvenu Davosku dilemu: ratovi i teroristički napadi bili su sve učestaliji ali je berza u Tel Avivu, i pored sveg tog nasilja, dosezala rekordne nivoe. Kako je prokomentarisao jedan berzanski analitičar na Foksovim vestima nakon sedmojulskih bombaških napada u Londonu: „U Izraelu se svakog dana suočavaju s terorističkim pretnjama, a njihovo tržište cele godine funkcioniše najnormalnije.“ Poput opšteg stanja globalne privrede, izraelska politička situacija je, po mišljenju većine, katastrofalna, ali njegova privreda zato nije nikad bila jača, a stope razvoja iz 2007. ravne su onima u Kini i Indiji.

Ono što čini Izrael zanimljivim kao primer topova i kavijara nije samo to da je privreda elastična u odnosu na velike političke šokove kao što su rat s Libanom 2006. ili Hamasovo preuzimanje Gaze 2007, već i to da je Izrael stvorio privredu koja, reagujući na eskalirajuće nasilje, doživljava značajnu ekspanziju. Razlozi za lagodan suživot izraelske industrije s katastrofom nisu tajanstveni. Godinama pre no što su američke i evropske kompanije shvatile potencijal globalnog procvata industrije obezbeđenja, izraelske tehnološke firme su punom parom razvijale industriju otadžbinske bez-bednosti, a tim sektorom dominiraju i danas. Iz korporativne perspektive, ovakav razvoj učinio je Izrael modelom koji je na tržištu post-11/9 trebalo podražavati. Iz socijalne i političke perspektive, međutim, Izrael bi trebalo da posluži sasvim drugačije – kao ozbiljno upozorenje. Činjenica da ta zemlja nastavlja da uživa u sve većem prosperitetu, iako vodi rat protiv svojih suseda i eskalira brutalnost na okupiranim teritorijama, upravo demonstrira koliko je opasno graditi privredu utemeljenu na premisi stalnog rata i sve dubljih katastrofa.

Trenutna sposobnost Izraela da kombinuje topove i kavijar kulminacija je dramatične promene u prirodi njegove privrede tokom proteklih petnaest godina, koja je imala dubok i malo ispitan uticaj na paralelnu dezintegraciju izgleda za mir. Poslednji put su se kredibilne šanse za uspostavljanje mira na Bliskom istoku pojavile početkom devedesetih, u vreme kad je moćno biračko telo u Izraelu verovalo da nastavak konflikta više ne predstavlja opciju. Komunizam je pao, počinjala je informaciona revolucija, a u izraelskim poslovnim krugovima vla-dalo je ubeđenje da krvava okupacija Gaze i Zapadne obale, zajedno s bojkotom Izraela od strane arapskih država, dovodi u opasnost ekonomsku budućnost zemlje. Gledajući eksploziju „novih tržiš-ta“ širom sveta, izraelske korporacije su se umorile od ograničenja koja im je nametao rat; želele su da budu deo sveta visokih profita koji ne poznaje granice, a ne zatvorene u tor regionalnog razdora. Ako bi izraelska vlada uspela da ispregovara nekakav mirovni sporazum s Palestincima, susedi Izraela morali bi da prekinu bojkot, a zemlja bi bila u savršenom položaju da postane čvorište bliskoistočne slobodne trgovine.

Godine 1993. Den Gilerman, tadašnji predsednik Federacije trgovinskih komora Izraela (Federation of Israeli Chambers of Commerce), glasno je zastupao takav stav. „Izrael bi mogao postati samo još jedna država… ili bi mogao postati strategijski, logistički i tržišni centar celog regiona, poput bliskoistočnog Singapura ili Hongkonga, mesto gde multinacionalne kompanije baziraju svoja sedišta… Govorimo o sasvim drugačijoj privredi… Izrael mora delati brzo i prilagoditi se, ili će propustiti ovu ekonomsku priliku kakva se pruža jednom u životu, a nama će preostati samo da kažemo: ‘mogli smo’.“

Te iste godine je Šimon Peres, tadašnji ministar inostranih poslova, objasnio grupi izraelskih novinara da je mir postao neizbežan. Međutim, bila je to vrlo specifična vrsta mira. „Mi ne tražimo mir među zas-tavama“, rekao je Peres, „nas zanima mir među tržištima.“ Nekoliko meseci kasnije izraelski premijer Jicak Rabin i šef Palestinske oslobodilačke organizacije Jaser Arafat rukovali su se na travnjaku ispred Bele kuće da bi označili inauguraciju Sporazuma iz Osla. Svet se radovao, a njih trojica su podelila Nobelovu nagradu za mir za 1994. godinu – a onda je sve krenulo nizbrdo.

Oslo je možda bio najoptimističniji period u izraelsko-palestinskim odnosima, ali čuveno rukovanje nije značilo i da je sporazum zapečaćen. Bio je to naprosto pristanak na početak procesa, kad je većina spornih pitanja bila još uvek nerešena. Arafat se nalazio u krajnje nepovoljnom položaju za poga-đanje, budući da je morao da ispregovara sopstveni povratak na okupirane teritorije, a pri tom nije imao siguran dogovor o sudbini Jerusalima, palestinskim izbeglicama ili jevrejskim doseljenicima, pa čak ni o pravu Palestinaca na samoodređenje. Strategija iz Osla, tvrdili su pregovarači, bila je insistiranje na „miru među tržištima“, koje se temeljilo na zamisli da će time i sve ostalo leći na svoje mesto: otva-ranjem granica i pridruživanjem sili globalizacije trebalo je da Izraelci i Palestinci dožive vrlo kon-kretna poboljšanja u svom svakodnevnom životu, koja bi stvorila gostoprimljiviji kontekst za „mir među zastavama“ u budućim pregovorima. Tako je, barem, obećavao Sporazum iz Osla.

Slomu koji je usledio doprineli su mnogi faktori. Izraelci su skloni da krivicu svaljuju na samo-ubilačke bombaške napade i ubistvo Jicaka Rabina. Palestinci ukazuju na frenetičnu ekspanziju izraelskih nelegalnih naselja za vreme Oslo perioda, kao dokaz da se mirovni proces temeljio, kako je to rekao Šlomo Ben-Ami, ministar inostranih poslova u labu-rističkoj vladi Ehuda Baraka, „na neokolonijalističkoj osnovi“, osmišljen tako da „kad se najzad uspostavi mir između nas i Palestinaca, postoji situacija zavisnosti, strukturalni nedostatak jednakosti između dva entiteta“. Debate oko toga ko je izbacio mirovni proces iz koloseka i da li je mir ikad i bio stvarni cilj procesa, dobro su poznate i is-crpno istražene. Međutim, dva faktora koja su doprinela izraelskom povlačenju u unilateralizam malo su poznata i o njima se retko govori, a oba su povezana s jedinstvenim načinima na koje se pohod Čikaške škole odrazio u Izraelu. Jedan od njih bio je dotok sovjetskih Jevreja, direktan rezultat ruskog eksperi-menta šok terapije. Drugi je bio preobražaj izraelske izvozne privrede, iz one koja se zasnivala na tradicionalnoj robi i visokoj tehnologiji u onu koja je bila neproporcionalno zavisna od prodaje stručnog znanja i uređaja povezanih s kontraterorizmom. Oba faktora su znatno poremetila proces iz Osla: dolazak Rusa umanjio je zavisnost Izraelaca od palestinske radne snage i omogućio im da se utvrde na okupiranim teritorijama, dok je nagla ekspanzija indu-strije visokotehnološkog obezbeđenja stvorila velike apetite unutar bogatih i najmoćnijih sektora Izraela, koji su počeli da naginju napuštanju mira u korist vođenja kontinuiranog i stalno rastućeg rata protiv terorizma.

Nesrećnim spletom istorijskih okolnosti, početak Oslo perioda poklopio se s najtežom fazom eksperimenta Čikaške škole u Rusiji. Rukovanje na travnjaku ispred Bele kuće odigralo se 13. septembra 1993; tačno tri godine kasnije Jeljcin je poslao tenkove da granatiraju zgradu parlamenta, čime je utro put svojoj najbrutalnijoj dozi ekonomskog šoka.

Tokom 90-ih godina 20. veka približno milion Jevreja napustilo je bivši Sovjetski Savez i preselilo se u Izrael. Doseljenici koji su u ovom periodu pristigli iz bivšeg Sovjetskog Saveza čine danas više od 18 procenata ukupne jevrejske populacije. Teško je prenaglasiti uticaj tako velikog i naglog transfera stanovništva u zemlju tako malu kao što je Izrael. Proporcionalno, to bi bilo kao kad bi kompletan ži-valj Angole, Kambodže i Perua spakovao kofere i preselio se odjednom u Sjedinjene Države. U Evropi, to bi bilo kao kad bi se cela Grčka preselila u Fran-cusku.
Kad se prvi talas sovjetskih Jevreja uputio u Izrael, činili su ga uglavnom oni koji su nakon što su celog života bili izloženi verskim progonima rešili da odu da žive u jevrejskoj državi. Međutim, posle tog prvog talasa, broj ruskih doseljenika u Izraelu dramatično se povećao i bio je direktno povezan s količinom bola koju su ruskom narodu nanosili njihovi doktori ekonomskog šoka. Ove kasnije talase sovjetskih doseljenika nisu činili cionistički idealisti (mnogi su imali vrlo tanušne dokaze o svom jevrejskom poreklu); reč je bila o očajnim ekonomskim izbeglicama. „Nije najvažnije kuda idemo, već odakle dolazimo“, rekao je 1992. Vašington tajmsu emigrant koji je čekao u redu ispred izraelske ambasade u Moskvi. Portparol Cionističkog foruma sovjetskih Jevreja priznao je, u vezi s egzodusom, da „nije stvar u tome da ih privlači Izrael, nego da su ih iz SSSR-a oterali politička nestabilnost i ekonomsko propadanje zemlje“. Najveći talas usledio je posle Jeljcinovog puča 1993. – baš kad je u Izraelu započinjao mirovni proces. Posle toga, još 600.000 ljudi preselilo se iz bivših sovjetskih republika u Izrael.

Taj demografski preobražaj preokrenuo je i onako nesigurnu dinamiku pregovora. Pre dolaska sovjetskih izbeglica Izrael nije mogao da se na iole duže vreme odvoji od palestinske populacije u Gazi i na Zapadnoj obali; njegova privreda nije mogla opstati bez palestinske radne snage, jednako kao što Kalifornija ne bi mogla funkcionisati bez Meksikanaca. Oko 150.000 Palestinaca svakodnevno je na-puštalo svoje domove u Gazi i na Zapadnoj obali i putovalo u Izrael da tamo čisti ulice i gradi dru-move, dok su palestinski farmeri i trgovci punili kamione svojom robom i prodavali je u Izraelu i drugim delovima teritorija. Postojala je uzajamna ekonomska zavisnost dveju strana, a Izrael je preduzimao vrlo agresivne mere da bi sprečio da palestinske teritorije razviju samostalne trgovačke odnose s arapskim državama.

Potom, baš kad su odredbe iz Osla počele da deluju, taj odnos duboke međuzavisnosti naglo se prekinuo. Za razliku od palestinskih radnika, čije je prisustvo u Izraelu smetalo cionističkom projektu, utoliko što se na Izrael vršio pritisak da vrati otetu zemlju i omogući podjednaka prava na državljanstvo, stotine hiljada Rusa koji su u tom trenutku pristigli u Izrael imali su sasvim suprotno dejstvo. Poduprli su cionističke ciljeve tako što su značajno povećali broj Jevreja u odnosu na broj Arapa, istovremeno obezbedivši novi izvor jeftine radne snage. Tel Aviv je odjednom dobio moć da započne novu eru u odnosima s Palestincima. Izrael je 30. marta 1993. počeo sa svojom politikom „zatvaranja“, blokirajući granice između Izraela i okupiranih teritorija, često danima ili nedeljama zaredom, sprečavajući tako Palestince da stignu na posao ili prodaju svoju robu. Zatvaranje je bilo privremena mera, tobožnji neophodan korak preduzet zbog pretnje terorizma. Ubrzo je preraslo u novi status kvo, s teritorijama odsečenim ne samo od Izraela nego i međusobno, a red se održavao kroz još više složen i ponižavajući sistem kontrolnih punktova.

Godina 1993. isticana je kao praskozorje nove ere ispunjene nadom: umesto toga, bila je to godina u kojoj su se okupirane teritorije od bednih spavaonica u kojima su bitisale najniže klase izraelske države preobrazile u ugnjetačke zatvore. U istom periodu, između 1993. i 2000, udvostručio se broj izraelskih doseljenika koji su živeli na okupiranim teritorijama. Uglavnom grubo sagrađena, izolovana doseljenička naselja preobrazila su se u luksuzna, utvrđena predgrađa sa sopstvenim prilaznim drumovima s ograničenim pristupom, očigledno osmišljena kao dodatak izraelskoj državi. Za vreme Oslo godina Izrael je nastavio da prisvaja rezerve pitke vode na Zapadnoj obali, napajajući naselja i preusmeravajući i to malo vode u Izrael.

Novi doseljenici su i ovde odigrali ulogu o kojoj se malo zna. Mnogi građani nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, koji su u Izrael došli bez pare u džepu nakon što su im devalvacije u sklopu šok terapije odnele kompletnu životnu ušteđevinu, lako su se davali namamiti na okupirane teritorije, gde su kuće i stanovi bili mnogo jeftiniji, a nudili su se i spe-cijalni krediti i bonusi. Neka od najambicioznijih naselja – kao što je Arijel na Zapadnoj obali, koji se diči univerzitetom, hotelom, terenom za mini golf u teksaškom stilu – vršila su agresivnu regrutaciju u bivšem Sovjetskom Savezu, šaljući skaute i pokrećući vebsajtove na ruskom jeziku. Zahvaljujući takvom pristupu, Arijel je uspeo da udvostruči svoju populaciju, a danas važi za neku vrstu male Moskve, s natpisima na prodavnicama ispisanim na ruskom i hebrejskom jeziku. Polovinu njegovih stanovnika čine novi doseljenici iz bivšeg Sovjetskog Saveza. Izraelski pokret Mir sada (Peace Now) procenjuje da u ovu kategoriju spada oko 25.000 izraelskih građana koji žive u ilegalnim naseljima, a napominje i da su mnogi Rusi potegli na put „ne znajući baš najbolje kuda idu“.

U Izraelu, godine koje su usledile posle Sporazuma u Oslu ispunile su svoje obećanje o zameni sukoba prosperitetom, i to na dramatičan način. Sredinom i potkraj devedesetih izraelske kompanije su na juriš osvojile globalnu privredu, pogo-tovo haj-tek firme specijalizovane za telekomunikacije i veb tehnologiju, pri čemu su Tel Aviv i Haifa postali bliskoistočne ispostave Silikonske do-line. Na vrhuncu dot-kom mehura, 15 procenata izraelskog bruto-domaćeg proizvoda i oko polovine izvoza poticali su od haj-tek industrije. To je izraelsku privredu učinilo „najzavisnijom od tehnologije u svetskim razmerama“, prema pisanju Biznis Vika – dvostruko zavisnijom nego što su to Sjedinjene Države.

Pridošlice su ponovo odigrale presudnu ulogu u tom procvatu. Među stotinama hiljada Sovjeta koji su devedesetih stigli u Izrael bilo je više visokoobrazovanih naučnika nego što ih je na najboljem tehnološkom fakultetu u Izraelu diplomiralo za osamnaest godina postojanja te ustanove. Među nji-ma su bili mnogi od onih koji su na svojim leđima izneli sovjetsku stranu Hladnog rata – a kako je rekao jedan izraelski ekonomista, postali su „raketno gorivo za izraelsku tehnološku industriju“. Šlomo Ben-Ami opisuje događaje posle rukovanja ispred Bele kuće kao „jednu od najuzbudljivijih era privrednog razvoja i otvaranja tržišta u istoriji. To otvaranje tržišta obećavalo je da će koristiti obema stranama u sukobu, ali s izuzetkom korumpirane elite oko Arafata, Palestinci su bili upadljivo odsutni iz post-Oslo procvata. Najveća prepreka bilo je zatvaranje, mera koja za četrnaest godina otkako je 1993. nametnuta nije nijednom ukinuta. Prema rečima Har-vardovog stručnjaka za Bliski istok Sare Roj, naglo zatvaranje granica 1993. imalo je katastrofalno dej-stvo na palestinski privredni život. „Zatvaranje je bilo događaj koji je naneo najviše štete privredi tokom Oslo perioda, a time i mera koja je najviše naškodila ionako ugroženoj privredi“, rekla je u jednom intervjuu. Radnici nisu mogli raditi, trgovci nisu mogli prodavati svoju robu, farmeri nisu mogli doći do svojih polja. Godine 1993. bruto-nacionalni proizvod po glavi stanovnika na okupiranim terito-rijama opao je za blizu 30 procenata; do sledeće godine, stopa siromašnih među Palestincima porasla je na 33 procenta. Do 1996, kaže Rojeva, koja je opširno dokumentovala ekonomski uticaj zatvaranja, „66 procenata palestinske radne snage bilo je nezaposleno ili vrlo nedovoljno uposleno“.

Umesto „mira među tržištima“, Oslo je za Palestince značio nestanak tržišta, manje posla, manje slobode – i, što je najvažnije, sa širenjem naselja, i manje zemlje. Upravo je ova krajnje neodrživa situ-acija pretvorila okupirane teritorije u bure baruta koje je eksplodiralo kad je Arijel Šaron u septembru 2000. posetio lokalitet u Jerusalimu koji muslimani zovu al-Haram al-Šarif (a Jevreji Gora hrama), i tako pokrenuo drugu intifadu.

U Izraelu i međunarodnoj štampi generalno se tvrdi se da je razlog što je mirovni proces propao bilo to što je ponuda Ehuda Baraka u Kemp Dejvidu, u julu 2000, bila najbolja koju su Palestinci ikad mogli dobiti, a Arafat je okrenuo leđa izraelskoj velikodušnosti i tako dokazao da nikada nije istinski priželjkivao mir. Posle toga, i posle izbijanja druge intifade, Izraelci su izgubili veru u pregovore, izabrali su Arijela Šarona i počeli da grade ono što nazivaju bezbednosnom barijerom, a Palestinci Zidom aparthejda – mrežu betonskih zidova i čelič-nih ograda koje štrče u odnosu na zelenu liniju iz 1967, gladno se pružajući u unutrašnjost palestinske teritorije i uvlačeći u izraelsku državu ogromne blo-kove naselja, a u ponekim oblastima i do 30 pro-cenata vodenih resursa.

Nema sumnje da je Arafat želeo bolje pogodbe od onih koje su mu nuđene u Kemp Dejvidu ili Tabi u januaru 2001, ali istina je i da te pogodbe nisu bile baš takve premije kakvim se prikazuju. Iako ih Izraelci konzistentno ističu kao najvelikodušnije ponude u istoriji, Kemp Dejvid nije nudio gotovo nikakvu odštetu Palestincima koji su 1948, kad je formirana izraelska država, oterani sa svoje zemlje i iz svojih domova, niti se prišlo makar blizu mini-malnim pravima Palestinaca na samoodređenje. Godi-ne 2006. Šlomo Ben-Ami, glavni pregovarač izrael-ske vlade u Kemp Dejvidu i u Tabi, odstupio je od partijske linije i priznao da „Kemp Dejvid za Palestince nije bio nikakva propuštena prilika; da sam Palestinac, ja bih takođe odbacio Kemp Dejvid“.

Bilo je i drugih faktora koji su doprineli da Tel Aviv posle 2001. napusti sve ozbiljne pregovore o miru – faktora isto tako jakih kao Arafatov navodno beskompromisni stav ili Šaronova lična želja za stvaranjem „velikog Izraela“. Jedan ima veze s uspo-nom izraelske privrede zasnovane na tehnologiji. Početkom devedesetih, ekonomska elita Izraela priželjkivala je mir koji bi joj doneo prosperitet, međutim, ona vrsta prosperiteta koju su izgrađivali tokom Oslo godina naposletku se mnogo manje oslanjala na mir nego što su u početku pretpostavljali. Kad se ispostavilo da nišu Izraela u glo-balnoj privredi čini informaciona tehnologija, to je značilo da ključ razvoja predstavlja slanje softvera i čipova u Los Anđeles i London, a ne transport teških tereta u Bejrut i Damask. Uspeh u tehnološkom sektoru nije iziskivao da Izrael gaji prijateljske odnose sa svojim arapskim susedima ili da okonča okupaciju teritorija. Uspon tehnološke privrede bio je, međutim, tek prva faza sudbonosne ekonomske transformacije Izraela. Druga je došla posle kraha dot-kom privrede 2000. godine, kad su vodeće izraelske kompanije morale da nađu novu nišu na globalnom tržištu.

S privredom koja se uglavnom bazirala na visokoj tehnologiji, dotkom krah pogodio je Izrael gore nego bilo koga drugog. Zemlja je smesta krenula u slobodan pad, a u junu 2001. analitičari su predviđali da će oko 300 izraelskih haj-tek firmi pasti pod stečaj, s desetinama hiljada otpuštenih radnika. Telavivske poslovne novine Gloubs objavile su u naslovu na prvoj strani da je 2002. bila „najgora godina za izraelsku privredu posle 1953.“

Jedini razlog što recesija nije još gora, prim-ećivale su novine, jeste to što je izraelska vlada smesta intervenisala s jakih 10,7 procenata povećanja vojnog budžeta, delimično isfinansiranog kresanjima socijalnih davanja. Takođe, vlada je podstakla tehno-lošku industriju da se s informacionih i komunikacijskih tehnologija prebaci na bezbednost i nadzor. U ovom razdoblju Izraelske odbrambene snage odigrale su ulogu neke vrste poslovnog inku-batora. Mladi izraelski vojnici su, za vreme služenja obaveznog vojnog roka, eksperimentisali s mrežnim sistemima i uređajima za nadzor, a svoja otkrića su, po povratku u civilni život, pretvarali u poslovne planove. Pokrenuto je mnoštvo novih firmi, speci-jalizovanih za sve i svašta, od pretraživanja poda-taka, preko nadzornih kamera, do profilisanja tero-rista. Kad je došlo do eksplozije potražnje za ovim uslugama i uređajima, u godinama posle 11. sep-tembra, izraelska vlada je otvoreno usvojila novu ekonomsku viziju: razvoj koji je dotad obezbeđivao dotkom mehur biće zamenjen bumom u oblasti otadžbinske bezbednosti. Bio je to savršen brak između agresivnosti Likud partije i njenog tradi-cionalnog prihvatanja ekonomije Čikaške škole, ote-lovljen u liku Šaronovog ministra finansija Benjamina Netanjahua i novog guvernera centralne banke Izraela Stenlija Fišera, glavnog arhitekte MMF-ovih šok-terapijskih avantura u Rusiji i Aziji.

Godine 2003. Izrael je već ispoljavao sve znake čudesnog oporavka, a 2004. je izgledalo da je zemlja zaista uspela da izvede čudo: posle razornog kraha, išlo joj je bolje nego gotovo bilo kojoj zapadnoj privredi. Za veći deo razvoja Izrael je mogao da zahvali tome što se mudro postavio kao neka vrsta tržnog centra za tehnologiju otadžbinske bezbednosti. Vlade širom sveta su odjednom počele da kupuju sve što je moglo da posluži u lovu na teroriste, kao i obaveštajce koji poznaju arapski svet. Pod vođstvom Likud partije, izraelska država reklamirala se kao izložbeni salon najmodernije opreme za unutrašnju bezbednost, pozivajući se na svoje višedecenijsko iskustvo i stručnost u borbi protiv arapske i musli-manske pretnje. Poruka Izraela Severnoj Americi i Evropi bila je direktna: taj Rat protiv terorizma koji ste vi sad započeli mi vodimo otkako smo se rodili. Pustite da vam naše haj-tek firme i privatizovane špijunske kompanije pokažu kako se to radi.

Prema rečima časopisa Forbs, Izrael je preko noći postao „zemlja kojoj se treba obraćati za anti-terorističke tehnologije“. Od 2002. Izrael je svake godine domaćin najmanje šest velikih konferencija na temu unutrašnje bezbednosti, na kojima se okup-ljaju zakonodavci, šefovi policije, šerifi i generalni direktori iz celog sveta, a veličina i obim rada tih skupova iz godine u godinu su sve veći. Budući da tradicionalni turizam trpi posledice opšteg straha za sigurnost, pojavila se ova vrsta zvaničnog kontrate-rorističkog turizma, koja delimično popunjava nastalu prazninu.

Za vreme jednog takvog skupa u februaru 2006, koji je reklamiran kao „zavirivanje iza kulisa (izrael-ske) borbe protiv terorizma“, delegati iz FBI-ja, Majkrosofta i singapurskog Sistema javnog prevoza (između ostalih) putovali su na neke od izraelskih najpopularnijih turističkih destinacija: Kneset, Goru hrama, Zid plača. Na svakoj lokaciji, posetioci su razgledali i divili se bezbednosnim sistemima u stilu tvrđave, da bi videli šta od toga mogu primeniti kod kuće. U maju 2007. Izrael je ugostio direktore više velikih američkih aerodroma, koji su pohađali seminare o tipovima agresivnog profilisanja putnika i skrininga koji se koriste na međunarodnom aero-dromu „Ben Gurion“, pored Tel Aviva. Stiven Grosman, šef avio-saobraćaja na međunarodnom aerodromu u Ouklendu, u Kaliforniji, objasnio je da je došao zato što su „Izraelci legendarni po svom sistemu bezbednosti“. Neki delovi programa su morbidni i teatralni. Na primer, prilikom Konferen-cije o unutrašnjoj bezbednosti 2006, izraelska vojska prikazala je složenu „simulaciju katastrofe s masov-nim žrtvama koja je započeta u gradu Nes Ciona, a završena u bolnici u Ašaf Harofehu“, kako su naveli organizatori.

To nisu političke konferencije, već unosne sajamske izložbe namenjene da demonstriraju veštinu i znanje izraelskih firmi iz sektora bezbednosti. Kao rezultat toga, izraelski izvoz proizvoda i usluga povezanih s kontraterorizmom porastao je 2006. za 15 procenata, a projektovano je da će u 2007. porasti za 20 procenata, što iznosi 1,2 milijarde dolara go-dišnje. Izvoz sektora odbrambene industrije dosegao je 2006. rekordne 3,4 milijarde dolara (u poređenju sa 1,6 milijardi 1992.), učinivši Izrael četvrtim naj-većim izvoznikom oružja u svetu, većim od Velike Britanije. Izrael ima više tehnoloških deonica na Nasdak berzi – od kojih su mnoge povezane s industrijom bezbednosti – nego bilo koja druga zemlja, a ima više tehnoloških patenata registrovanih u SAD-u nego Kina i Indija zajedno. Njegov tehnološki sektor, koji je najvećim delom povezan s industrijom bezbednosti, trenutno čini 60 procenata ukupnog izvoza zemlje.

Len Rozen, ugledni izraelski investicioni bankar, rekao je časopisu Forčen: „Bezbednost je važnija od mira.“ Za vreme Osla, „ljudi su priželjkivali mir koji će obezbeđivati razvoj. Sada tragaju za merama obezbeđenja, kako nasilje ne bi kočilo razvoj“. Mogao je da ode i mnogo dalje od toga: biznis osiguravanja „bezbednosti“ – u Izraelu i širom sveta – direktno je odgovoran za najveći deo meteorskog privrednog rasta u Izraelu poslednjih godina. Nije preterivanje ako kažemo da je industrija rata protiv terorizma spasla posustalu izraelsku privredu, u mno-gome kao što je kompleks kapitalizma katastrofe pomogao u spasavanju globalnih tržišta deonica.

Evo malog primera dosega ove industrije:

• Poziv upućen bilo kojoj od njujorških policijskih stanica snimiće i analizirati tehnologija koju je razvila izraelska firma Najs sistems (Nice Systems). Najs takođe prati komunikaciju za potrebe policije u Los Anđelesu i kompanije Tajm Vorner (Time Warner), a među desetinama drugih važnih klijenata koje snabdeva kamerama za video nadzor nalazi se nacionalni aerodrom „Ronald Regan“.

• Prizori zabeleženi u londonskoj podzemnoj železnici snimaju se kamerama za video nadzor koje proizvodi Verint, firma u posedu izraelskog tehno-loškog giganta Komversa (Comverse). Verin-tove opreme za nadzor koriste i Ministarstvo odbrane SAD-a, vašingtonski međunarodni aerodrom „Dalis“, Kapitol Hil i montrealski sistem podzemne železnice. Kompanija ima klijente u više od pedeset zemalja, a pomaže i korporativnim gigantima kao što su Houm Dipo i Target da drže svoje radnike na oku.

• Zaposleni u gradskim službama Los Anđelesa i Kolambasa, u Ohaju, nose elektronske „pametne“ identifikacione kartice koje proizvodi izraelska kompanija SuperKom (SuperCom), koja se diči bivšim direktorom CIA-e Džejmsom Vulzijem kao predsedavajućim svog upravnog odbora. Neimenova-na evropska zemlja angažovala je SuperKom za svoj nacionalni program zamene ličnih karata; druga je poručila pilotski program za „biometrijske pasoše“, a u oba slučaja reč je o vrlo kontroverznim inici-jativama.

• Fajervol-sisteme u kompjuterskim mrežama nekih najvećih elektroenergetskih kompanija u SAD-u izradio je izraelski tehnološki gigant Ček Point (Check Point), mada su ove korporacije odabrale da im se imena drže u tajnosti. Prema navodima kompa-nije, „89 procenata Forčen 500 kompanija koriste sigurnosna rešenja Ček Pointa“.

• Posle Superbola 2007. svi radnici Međuna-rodnog aerodroma u Majamiju prošli su kroz obuku namenjenu identifikovanju „loših ljudi, a ne samo loših stvari“, uz korišćenje psihološkog sistema zva-nog Prepoznavanje obrasca ponašanja (Behavior Pattern Recognition), koji je razvila izraelska firma Nju ejdž sikjuriti solušns (New Age Security Solu-tions). Generalni direktor kompanije je nekadaš- nji šef obezbeđenja na aerodromu „Ben Gurion“. Među aerodromima koji su poslednjih godina sklopili s Nju ejdžom ugovor da obučava njihove radnike u profi-lisanju putnika jesu Boston, San Francisko, Glazgov, Atina i londonski „Hitro“, kao i mnogi drugi. Lučki radnici u sukobima opterećenoj delti Nigera prošli su kroz obuku Nju ejdža, kao i službenici holandskog Ministarstva pravde, čuvari Kipa slobode i agenti Kontraterorističkog biroa pri Njujorškoj policiji.

• Kad je bogata njuorleanska četvrt Odubon plejs posle uragana Katrina zaključila da joj je potrebna sopstvena policija, angažovala je izraelsku firmu za privatno obezbeđenje Instinktiv šuting internešenel (Instinctive Shooting International). Zanimljiv naziv: Instinktivno pucanje. (Prim. prev.)

• Agenti Kraljevske kanadske konjičke policije (kanadske federalne policije), prošli su kroz obuku koju organizuje Internešenel sikjuriti instraktors (International Security Instructors), kompanija sa sedištem u Virdžiniji specijalizovana za obučavanje pripadnika policije i vojske. Kompanija reklamira svoje „teško stečeno izraelsko iskustvo“, a njeni instruktori su „veterani izraelskih specijalnih jedinica iz… Izraelskih odbrambenih snaga, izraelskih Nacio-nalnih jedinica za borbu protiv terorizma (i) Službe opšte sigurnosti (GSS ili ‘Šin Bejt’)“. Lista elitnih klijenata ove kompanije obuhvata FBI, Vojsku SAD-a, Pomorsko-desantne jedinice SAD-a, kao i Specijalne jedinice Ratne mornarice SAD-a („Foke“) i Policijsku službu grada Londona.

• U aprilu 2007. specijalni agenti imigracionog odseka američkog Ministarstva unutrašnje bezbed-nosti koji rade duž granice s Meksikom prošli su kroz intenzivnu osmodnevnu obuku koju im je držala Golan grupa (Golan Group). Golan grupu su osnovali bivši oficiri izraelskih Specijalnih jedinica, a ova kompanija se diči sa više od 3.500 zaposlenih u sedam zemalja. „U suštini, uveli smo u svoje proce-dure izraelski stil obezbeđenja“, rekao je Tomas Pirson, šef operacija kompanije, o ovoj obuci koja obuhvata sve, od borbe prsa u prsa i vežbi gađanja do „sticanja vrhunske vozačke veštine“. Golan grupa, čije je sedište sada u Floridi ali koja i dalje rekla-mira svoja izraelska iskustva, proizvodi i rendgenske aparate, detektore metala i puške. Pored mnogih vlada i slavnih ličnosti, njihovi klijenti su Ekson-Mobajl, Šel, Teksako, Livajs (Levi’s), Soni (Sony), Sitigrup i Pica hat.

• Kad je Bakingemskoj palati zatrebao novi bez-bednosni sistem, odlučila se za Magal, jednu od dveju izraelskih kompanija najangažovanijih na izgradnji izraelske „sigurnosne barijere“.

• Kad Boing bude počeo da gradi planirane, dve i po milijarde dolara vredne „virtualne ograde“ na američkim granicama prema Meksiku i Kanadi – sa elektronskim senzorima, bespilotnim letelicama, nad-zornim kamerama i 1.800 tornjeva – jedan od nje-govih glavnih partnera biće Elbit. Elbit je druga po redu izraelska firma najangažovanija na izgradnji kontroverznog izraelskog zida, koji predstavlja „drugi po veličini graditeljski poduhvat u istoriji Izraela“ i takođe košta dve i po milijarde dolara.

Sa sve više zemalja koje se pretvaraju u tvrđave (zidovi i haj-tek ograde grade se na granicama između Indije i Kašmira, Saudijske Arabije i Iraka, Avganistana i Pakistana), moguće je da će se „sigurnosne barijere“ ispostaviti kao najveće tržište kata-strofe od svih dosad. To je razlog što Elbit i Magal ne haju za nemilosrdan negativni publicitet koji izraelski zid privlači širom sveta – štaviše, smatraju ga besplatnom reklamom. „Ljudi smatraju da smo mi jedini isprobali ovu opremu u stvarnom životu“, objasnio je generalni direktor Magala Jakob Even-Ezra. Elbit i Magal doživeli su da se cena njihovih deonica posle 11. septembra više nego udvostruči, što je standardna pojava kada je reč o deonicama izraelske industrije otadžbinske bezbednosti. Verint – koga nazivaju „dedom video nadzora – uopšte nije donosio profit pre 11. septembra, ali se zato cena njegovih deonica između 2002. i 2006. više nego utrostručila, blagodareći ogromnoj potražnji za uređajima za nadzor.

Izvanredan učinak izraelskih kompanija iz sektora otadžbinske bezbednosti dobro je poznat onima koji prate berzansko poslovanje, ali o njemu se retko govori kao o faktoru politike u regionu, a trebalo bi. Nije slučajno to što se odluka izraelske države da stavi „kontraterorizam“ u središte svoje izvozne pri-vrede precizno poklopila s njenim napuštanjem mirovnih pregovora, kao i s jasnom strategijom pre-formulisanja njenog sukoba s Palestincima, koji se više ne smatra borbom protiv nacionalističkog pokreta s konkretnim ciljem vezanim za teritoriju i prava, već delom globalnog rata protiv terorizma – borbe protiv nelogičnih, fanatičnih snaga čiji je jedini cilj uništavanje.

Ekonomija ni slučajno nije primarni podsticaj za eskalaciju u regionu od 2001. naovamo. Razume se, nestašice goriva za nasilje nema ni na jednoj strani. Ipak, u takvoj atmosferi, koja je po svemu protivna miru, ekonomija je, u određenim fazama, predstav-ljala protivtežu, terajući političke lidere da pregova-raju, kao što je bio slučaj početkom devedesetih. Procvat industrije otadžbinske bezbednosti samo je promenio pravac tog pritiska, stvarajući još jedan moćan sektor posvećen kontinuiranom nasilju.

Kao što je bio slučaj s ranijim novim teritorijama Čikaške škole, privredni razvoj Izraela u periodu posle 11/9 obeležen je naglim raslojavanjem društva i velikim jazom između bogatih i siromašnih u toj državi. Sigurnosni bum propraćen je talasom priva-tizacija i kresanja socijalnih davanja koji su prak-tično uništili ekonomsku baštinu laburističkog cionizma i stvorili epidemiju nejednakosti kakvu Izraelci nikad dotad nisu videli. Godine 2007. 24,4 procenta Izraelaca živelo je ispod linije siromaštva, sa 35,2 procenta od ukupnog broja dece ispod te linije – u poređenju s osam procenata siromašne dece pre dvadeset godina. Ipak, iako korist od privrednog buma nije podjednako raspodeljena, toliko je unosna za mali sektor Izraelaca, pogotovo moćan segment koji je savršeno konzistentno integrisan u vojsci i vladi (sa svim onim poznatim korporativističkim korupcionaškim skandalima), da su potpuno zabo-ravili zašto su uopšte priželjkivali mir.

Pomak izraelskog poslovnog sektora u političkom pravcu jeste dramatičan. Vizija koja danas preovladava na berzi deonica u Tel Avivu nije Izrael kao čvorište trgovine u regionu već, pre, kao futuristička tvrđava, kadra da preživi čak i u moru odlučnih neprijatelja. Taj revidirani stav bio je najizraženiji u leto 2006, kad je izraelska vlada prEtvorila ono što je trebalo da budu pregovori s Hezbolahom o razmeni zarobljenika, u bespoštedan rat. A najveće izraelske korporacije nisu samo podr-žavale taj rat, nego su ga i finansirale. Bank Leumi, izraelska novoprivatizovana megabanka, delila je nalepnice za branike sa sloganima „Pobeda će biti naša“ i „Mi smo jaki“, dok je, kako je u to vreme pisao izraelski novinar i pisac Jicak Laor, „ovaj rat prvi koji se dao brendirati od strane jedne od naših najvećih kompanija za mobilnu telefoniju, koja ga koristi da bi vodila opsežne promotivne kampanje“.

Očigledno, izraelska industrija više nema razloga da se boji rata. Nasuprot godini 1993, kad je sukob doživljavan kao barijera za razvoj, berza u Tel Avivu je skočila u avgustu 2006, mesecu razornog rata s Libanom. U poslednjem kvartalu godine, koji je obuhvatao i krvavu eskalaciju na Zapadnoj obali i u pojasu Gaze posle izbora Hamasa, ukupan privredni porast Izraela iznosio je neverovatnih osam procenata – više nego trostruk u odnosu na stopu porasta privrede u SAD-u u istom periodu. U međuvremenu, palestinska privreda opala je 2006. između 10 i 15 procenata, sa stopom siromaštva koja dostiže blizu 70 procenata.

Mesec dana nakon što su UN proglasile prekid vatre između Izraela i Hezbolaha, njujorška berza održala je specijalnu konferenciju o investiranju u Izraelu. Prisustvovalo je više od 200 izraelskih firmi, mnoge od njih iz sektora otadžbinske bezbednosti.

U tom trenutku, privredna aktivnost u Libanu bila je praktično potpuno zaustavljena, a oko 140 fabrika – proizvođača svega i svačega, od montažnih kuća i medicinske opreme, do mleka – raščišćavalo je ruševine nastale posle udara izraelskih bombi i projektila. Gluv i slep za poguban uticaj rata, njujorški skup poslao je svetu optimističnu poruku: „Izrael je spreman za biznis – kao i uvek“, izjavio je izraelski ambasador u Ujedinjenim nacijama Den Gilerman, pozdravljajući delegate na konferenciji.

Samo deceniju ranije, takva ushićenost u vreme rata bila bi nezamisliva. Upravo je Gilerman, kao rukovodilac izraelske Federacije trgovinskih komora, pozivao Izrael da iskoristi istorijsku priliku i postane „bliskoistočni Singapur“. Sada je bio jedan od najglasnijih ratnih jastrebova, navaljujući na još veću eskalaciju ratnih dejstava. Gilerman je na CNN-u rekao da „iako je možda politički nekorektno i, može biti, čak i netačno reći da su svi muslimani teroristi, slučajno je vrlo tačno da su skoro svi teroristi muslimani. Prema tome, ovo nije samo izraelski rat. Ovo je svetski rat.“
Taj recept za beskrajno ratovanje širom sveta jeste isti onaj koji je Bušova administracija ponudila posle 11. septembra kao poslovni prospekt kompleksu kapitalizma katastrofe u nastajanju. Nije posredi rat koji bilo koja zemlja može da dobije, ali ovde pobeda i nije svrha. Svrha je stvaranje „bezbednosti“ u utvrđenim državama, podjarivano beskonačnim sitnim čarkama izvan njihovih zidina. Na neki način, posredi je isti cilj koji kompanije za privatno obezbeđenje imaju u Iraku: obezbediti peri-metar, zaštititi glavnog. Bagdad, Nju Orleans i Sendi Springs pružaju nam uvid u vrstu ograđene budućnosti, koju je sagradio i kojom upravlja kom-pleks kapitalizma katastrofe. U Izraelu je, međutim, ovaj proces najviše odmakao: cela zemlja je pretvorena u utvrđenu ograđenu zajednicu, okruženu isključenim ljudima koji žive u stalnim crvenim zonama. Tako izgleda društvo za koje mir više nema ekonomsku draž, koje vrlo mnogo ulaže u borbu i profitira na beskrajnom Ratu protiv terorizma, u kom je nemoguće pobediti. Jedan deo liči na Izrael, a drugi na Gazu.

Slučaj Izraela je ekstreman, ali vrsta društva koju on stvara možda i nije jedinstvena. Kompleks kapitalizma katastrofe cveta u uslovima stalnih sukoba manjeg intenziteta. Čini se da je to krajnji cilj u svim zonama katastrofe, od Nju Orleansa do Iraka. U aprilu 2007. američki vojnici počeli su da sprovode plan za pretvaranje nekoliko nestabilnih bagdadskih četvrti u „ograđene zajednice“, okružene kontrolnim punktovima i betonskim zidovima, čiji će se stanovnici pratiti pomoću biometrijske tehnologije. „Bićemo kao Palestinci“, predvideo je jedan žitelj Adamije, posmatrajući kako ograđuju kraj u kom živi. Nakon što je postalo jasno da Bagdad nikad neće biti Dubai, a da Nju Orleans neće biti Dizni-lend, plan B glasi da ih valja pretvoriti u drugu Kolumbiju ili Nigeriju – rat bez kraja, koji velikim delom vode privatni vojnici i paravojne snage, ubla-žen taman koliko treba da se prirodni resursi bez smetnji vade iz tla, pri čemu najamnici čuvaju gaso-vode, platforme i rezerve pitke vode.

Postalo je uobičajeno poređenje militarizovanih geta u Gazi i na Zapadnoj obali, s njihovim betonskim zidinama, elektrificiranim ogradama i kontrolnim punktovima, s bantustanskim sistemom u Južnoj Africi, koji je držao crnce u getima i zahtevao da pri izlasku pokažu propusnice. „Izraelski zakoni i praksa na okupiranim palestinskim teritorijama svakako podsećaju na određene vidove aparthejda“, rekao je u februaru 2007. Džon Dugard, južnoafrički advokat, specijalni izvestilac UN-a o stanju ljudskih prava na palestinskim teritorijama. Sličnosti su upadljive, isto kao i razlike. Južnoafrički bantustani bili su, u suštini, radni logori, način da se afrički radnici drže pod strogom kontrolom, kako bi za male pare dirinčili u rudnicima. Ovo što je napravio Izrael jeste sistem osmišljen s upravo suprotnom svrhom: da sprečava radnike da rade, kao mreža otvorenih torova za milione ljudi koji su proglašeni za suvišne.

Palestinci nisu jedini narod na svetu svrstan u tu kategoriju: milioni Rusa takođe su postali višak u sopstvenoj zemlji, zbog čega su mnogi otišli iz rodne zemlje u nadi da će u Izraelu naći posao i pristojan život. Iako su originalni bantustani u Južnoj Africi rasformirani, svaka četvrta osoba koja živi u straćarama u narastajućim slamovima takođe je suvišna u novoj, neoliberalističkoj Južnoj Africi. Ovo odbaci-vanje 25 do 60 procenata populacije jeste zaštitni znak pohoda Čikaške škole, budući da su „sela sirotinje“ sedamdesetih počela da niču po celoj Juž-noj hemisferi. U Južnoj Africi, Rusiji i Nju Orlean-su, bogati se ograđuju zidovima. Izrael je odveo proces odbacivanja korak dalje: podigao je zidove oko opasne sirotinje.

Iz knjige Naomi Klajn Doktrina šoka
Procvat kapitalizma katastrofe (21. glava)
Samizdat B92, Beograd, 2009
Prevod Tanja Milosavljević

Naomi Klajn (1970) kanadska novinarka, književnica i antikorporativna aktivistkinja autor je bestselera No Logo koji je preveden na tridesetak jezika i smatra se izuzetnim intelektualnim štivom našeg vremena.

LAMED, Broj 8, Avgust 2010

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License