Kako I Zasto Sta Znamo O Bogu

Rabin Arije Kaplan

KAKO I ZAŠTO
ŠTA ZNAMO O BOGU

Verovatno ne srećete često osobu koja je naučnik - i teolog. Kada saznaju o mom naučnom obrazovanju, ljudi se najčešće pitaju zbog čega sam išao na rabinske studije. U stvari, ja sam prvo bio na rabin-skim studijama, nauku sam formalno počeo da stu-diram tek kasnije. Međutim, obe su me oblasti, i nauka i religija, oduvek izuzetno zanimale i o obema sam razmišljao već od ranog detinjstva.
Možda ipak mislite da imam krajnje neoubičajeno izmešana interesovanja. Jesu li ona uistinu toliko neobična? Oduvek sam bio čovek koji postavlja pitanja, u potrazi za istinitim odgovorima. U stvar-nosti se uvek postavljaju dve vrste temeljnih pitanja: Kako? I zašto? Nauka traga za odgovorima na pitanje “kako?” Samo religija može da nam da odgovor na pitanje “zašto?”
Mnogo je bazičnih “zašto?” pitanja koja možemo da postavimo. Zašto postoji nešto, umesto ničega? Zašto je svet tako savršeno mesto za život? I zagledamo li se u to pitanje istinski duboko, naći ćemo samo jedan mogući odgovor: zato što je Bog sa promislom stvorio svet - da bude stecište života.
Iako se temelji na veoma dubokom filozofskom konceptu, ovaj odgovor se lako može shvatiti iz jedne talmudske priče.
Dođe jednom filosof kod Rabi Meira i kaže mu: “Ja ne verujem u Boga. Ne verujem da je Bog stvorio svet. Verujem da je svet nastao sam od sebe, bez bilo kakve pomoći spolja.” Rabi Meir ne reče ništa. Neko-liko dana kasnije poseti Rabi Meir filosofa i pokaza mu divne stihove, ispisane veštom rukom na glatkom listu papira. Filosof je sa divljenjem razgledao sti-hove. Napokon upita: “Koji pesnik je napisao ovu ljupku pesmu? Koji umetnik rukopisa ju je ispisao?”
Rabi Meir kimnu glavom pa reče: “U zabludi si. Nije bilo ni pesnika, niti pisara. Vidiš, ovaj list papira je ležao na mom stolu, kraj mastionice. Slučajno sam preturio bočicu, mastilo se izlilo na papir i rezultat je ova pesma.”
Filosof se začuđeno zagleda u Rabi Meira. “Ali to je nemoguće”, usprotivio se. “Tako ljupka pesma, tako savršen rukopis! Takve stvari ne nastaju same od sebe. Mora da postoji autor. Mora da postoji pisac.”
Rabi Meir se nasmeja. “Sam si to rekao. A kako bi onda svet, koji je toliko divniji, toliko složeniji od bilo koje pesme, mogao da nastane sam od sebe? Mora da postoji Autor. Mora da postoji Tvorac.”
Ovo je, naravno, stara rasprava o temi Stvaranja. Neki smatraju da teorija evolucije može da objasni tu ogromnu tajnu, izvanrednu složenost živog sveta. Možda, međutim, pitanje zahteva mnogo dublje razmatranje.
Jedno od najprivlačnijih naučnih istraživanja poslednjih godina na polju molekularne biologije jeste studija izvanredno složenih hemijskih reakcija koje se odvijaju u živom organizmu. Savršenost prirodnog zakona koji omogućuje ove procese udivljuje. To je i prilika da postavimo najvažnije “zašto” pitanje. Zašto su svi ovi zadivljujuće složeni procesi uopšte mogući? U njihovoj složenosti i u činjenici da se zbivaju, Božja ruka je bezmalo vidljiva. To je ono što treba da imamo na umu kada u našem veku tumačimo reči Rabi Meira.
Godinama sam razmišljao o zamisli Boga, o takvom konceptu koji bi mi bio prihvatljiv i kao rabinu i kao naučniku. Taj napor me je poveo putem proučavanja skoro svih velikih klasika jevrejske teologije, nagnao me je da stara učenja vrednujem i potom pokušam da ih razvijem u skladu sa naj-savremenijom naučnom misli.
Šta judaizam kaže o Bogu? Dereh Hašem (Put Božji) Rabi Moše Haima Lucata, jedno je od najvećih klasičnih dela jevrejske sistematske teologije. Nakon pažljivog proučavanja mora jevrejske literature o toj temi, autor zaključuje da o Bogu možemo da utvrdimo šest temeljnih istina:

1. Bog postoji.
2. Bog je apsolutno savršen.
3. Božje postojanje je apsolutno neophodno.
4. Bog je apsolutno nezavisan.
5. Bog je apsolutno jednostavan.
6. Bog je apsolutno jedan.
Podrobno ispitivanje nedvosmisleno pokazuje da su samo dve među ovim tvrdnjama uistinu temeljne; ostale četiri se iz njih mogu izvesti formalnim i sistematskim putem. Možemo da kažemo da je Bog apsolutno savršen i da je apsolutno jednostavan. Iz ova dva aksioma možemo da izvedemo ostalo. Zamisao o savršenom i jednostavnom biću možemo da razradimo i na krajnje sistematski i formalan način, kao što se to čini u Euklidovoj geometriji ili u ak-siomatskoj teoriji kvantnog polja. Ovom metodo-logijom možemo da dođemo do većine klasičnih koncepata o Bogu.
Formalna razrada rečenih aksioma, razrada geo-metrijskih teorema, preobimna je za ovaj tekst. Iz argumenata koje smo upravo usvojili proizlazi zadivljujući smisao. Može se dokazati da savršeno biće mora da bude aktivno, odnosno, da pasivno biće ne može da bude savršeno. Savršeno biće dakle mora da ima nešto što je okosnica njegovog delanja. Takođe se može dokazati da jednostavno biće ne podleže promeni. Tako, govorimo li o biću koje je i jedno-stavno i savršeno, mi opisujemo biće koje je sigurno delatno i poseduje okosnicu delanja i, budući jednostavno i nepromenljivo, ne može da dela u odnosu na samo sebe. Stoga ono mora da stvori nešto što nije ono samo. To objašnjava zašto je Bog, savršen i jednostavan, stvorio svet.
Iz ovoga takođe sledi mnogo jednostavnija definicija Boga. Boga možemo da definišemo kao Tvorca sveta a iz takve definicije opet možemo da izvedemo druge zaključke. Ova definicija je ne samo odgovarajuća nego i veoma tradicionalna. Ona je data već u prvom stihu Biblije: “U početku stvori Bog nebesa i zemlju.” Tu presudno pitanje nije – kada je Bog stvorio svet, ili, u kojoj etapi. Vratimo li pogled dovoljno unazad, uočićemo da nauka staje pred drugim pitanjem na koje je nemoćna da da odgovor: “Kako je, pre svega, začet svet?”
Iz definicije da je Bog svrhoviti Stvoritelj vaseljene možemo da izvučemo samo nekoliko zaista značajnih uvida. Najpre, Bog postaje veoma stvaran, isto tako stvaran kao ti i ja, čak i više od toga. Stoga o Bogu ne možemo da govorimo kao o nekoj apstraktnoj etičkoj sili, ili kao o kakvoj društvenoj konvenciji. Budući Tvorac, Bog se nalazi na višem planu egzistencije u odnosu na sva Njegova stvorenja, zato ga i nazivamo Nadbićem.
Zatim, ako je Bog Stvoritelj sveta, on je takođe stvoritelj svekolike materije. Primenimo li to na Ajnštajnovu teoriju relativnosti, moći ćemo da izvu-čemo veoma zanimljiv zaključak. Princip relativnosti nas uči da su i prostor i vreme atributi materije. Stoga, ako Boga definišemo kao Stvoritelja sveta, kao Stvoritelja svekolike materije, onda postaje sasvim očigledno da je Bog, takođe, Stvoritelj prostora i vremena. Dalje, ako je Bog Stvoritelj prostora i vremena, onda prostor i vreme ne mogu da sadrže Boga, odnosno, Bog ne može da postoji u prostoru i vremenu.
Podudarno, ova činjenica može formalnim putem da se izvede iz našeg drugog aksioma - da je Bog apsolutno jednostavan. Ova dva uvida su bez sumnje vrlo tesno povezana. Reč je o zamisli istinski dubokoj, zamisli koja se prvi put pominje u jednom midrašu napisanom pre gotovo dve hiljade godina. Midraš pita zašto se Bog često naziva makom, što je hebrejska reč za “mesto”. Midraš zatim daje odgovor da se o Bogu često govori kao o mestu zato što je On mesto sveta a nije svet Njegovo mesto. Bog sadrži vaseljenu ali se On u njoj ne sadrži. U dubljem smislu, svet prostora i vremena jeste Božja tvorevina i stoga on ne može da Ga sadrži.
Sledimo li ovakav tok razmišljanja, on nas može odvesti još dalje. Ako Bog ne postoji u prostoru, onda je očigledno da On ne poseduje telo i stoga ni lik niti obličje, budući da sve ove pojave zadiru u osobine prostora. Kao i mnoge druge stvari koje se tiču Boga i to se pominje u Bibliji: “Zato čuvajte dobro duše svoje; jer ne videste nikakav lik u onaj dan kad vam govori Gospod na Horivu" (Pon. zakon, 4:15).
Mnogi odeljci iz Biblije, međutim, o Bogu govore antropomorfno, kao da On ima ljudsko telo. Ima navoda kao što su: “oči Božje”, “ruka Božja” i slično. Važno je shvatiti da se u Bibliji ne misli da Bog poseduje stvarno telo. Veliki jevrejski filosofi pišu da Biblija jednostavno pozajmljuje pojmove koji se obično odnose na čoveka te ih koristi da izrazi odnos Boga prema svetu. To takođe objašnjava biblijsku ide-ju da je Bog stvorio čoveka u svom liku, što ne znači da čovek izgleda kao Bog ili - da Bog izgleda kao čovek. Postoji li uopšte zaključak koji bi bio toliko nemerljivo daleko od istine! Reč je, naravno, o alego-rijskom izražavanju koje treba da ukaže na to da čovek poseduje intelektualne moći i slobodnu volju te da, kao i sam Bog, nije bez ostatka vezan zakonima prirode.
Primena Ajnštajnove teorije relativnosti nas je naučila da Bog postoji ne samo van carstva prostora nego i van domena vremena. To nas opet vodi putem novih, krajnje zanimljivih zaključaka. Pojave kao što su starost, početak i kraj, sve su smeštene u vremenu. Ako Bog postoji van vremena, onda se nijedna od ovih pojava ne može primeniti na Njega. Deca neretko postavljaju pitanje: “Ako je Bog stvorio svet, ko je on-da stvorio Boga?” Pravi smisao ovog pitanja u stvari jeste pitanje “Koliko je Bog star?” Pitanje se temelji na pretpostavci da Bog postoji u vremenu, što je, kao što smo upravo zaključili, pogrešna premisa. Stoga je ovakvo pitanje besmisleno. Predstave vremena ili starosti ili početka, uopšte se ne mogu primeniti na Boga.
Da, ali nije li zakon prirode, jedan od aksioma sveta prirode, da sve ima svoj početak? Ovde je odgovor krajnje očigledan. Bog nije obeležen prirodom ili pravilima. Zapravo, Bog je izuzetak svakog pravila. Tačan aksiom bi mogao da glasi ovako: “Sve mora da ima svoj početak; sve, izuzev Boga.”
Postoji još jedna veoma značajna i očigledna posledica tvrdnje da Bog jeste van vremena. Svaka promena se događa u vremenu i stoga, ako Bog po-stoji van vremena, On mora da bude vazda neizme-njen i nepromenljiv. Ova zamisao je takođe prilično eksplicitno data u Knjizi proroka Malahije (Malahija, 5:6): “Ja sam Gospod, ne menjam se.” Ako je Bog Tvorac vremena, i stoga van vremena, iz toga sledi da je On u stanju da izazove promenu u svetu ne me-njajući se.
Ali zašto se onda u Bibliji često govori o Bogu koji se ljuti, veseli ili tuguje? I ovde je ponovo reč o jeziku alegorije kojim Biblija Božja dela opisuje shodno osećanjima koja bismo mi imali kada bismo postupali na dati način.
Zamisao o Bogu - Tvorcu sveta, dovodi nas do trećeg značajnog zaključka. Ako je Bog Stvoritelj sveta, onda On mora da bude kadar sve da učini. Stoga Njegova moć u svetu mora da bude neogra-ničena. To je istovremeno i zahtev prvog aksioma - da je Bog savršen. To je i razlog što o Bogu govorimo kao o svemogućem i svemoćnom. To je ujedno i razlog što Boga u mnogim molitvama zovemo “Kra-ljem sveta”. Još jedanput, u Bibliji nedvosmisleno sto-ji: “Što god hoće, Gospod čini, na nebesima i na zem-lji, u morima i u svim bezdanima” (Psalmi, 135:6).
Dovitljivi studenti postavili su mi veoma nezgodno pitanje o konceptu Boga. Ako je Bog svemoćan, može li On da stvori kamen koji nije u stanju da podigne? Ovo sjajno pitanje u stvari veoma podseća na pitanja koja je u svom delu Vodič zabludelih uveo Majmonid. Majmonid pita: “Da li je Bog kadar da stvori drugo biće poput Sebe? Može li Bog Sebe da menja? Može li Bog Sebi da stvori telo?” - i zatim na sva pitanja od-govara sa “Ne”, obrazlažući da Bogu ne pripisujemo moć da čini ono što je nepobitno nemoguće.
Sledstveno onome što smo kazali ranije, Bog po-stoji van vremena i zato ne podleže promeni. Iz toga proizlazi važna činjenica da se Bog ne predomišlja. Bog ne može iznenada da odluči da želi Boga druž-benika, ili da želi da bude telesan ili da želi da izvrši samoubistvo. Odgovori na ova pitanja su delimično sadržani u predstavi Boga koji živi van vremena.
Ovo je takođe objašnjivo u okviru ranije spomenutog koncepta prema kojem je Bog savršen. Kao savršen, Bog je nužno svemoguć, sposoban da učini sve moguće. Međutim, savršenost ne iziskuje od Boga da čini nemoguće. Jedna od stvari koje su nepobitno nemoguće, nemoguće po samoj definiciji Boga kao apsolutno savršenog, jeste da On postane, makar i najmanje - manje savršen. Neosporno, sve mogućnosti koje Majmonid podvrgava analizi, stva-ranje drugog Boga, jednako koliko i samouništenje Boga ili Njegovo samootelovljenje, učinile bi Ga manje savršenim. To se može dokazati formalno, na temelju koncepta savršenstva. Ako bi postojao kamen koji Bog ne može da podigne, onda bi van Njega postojalo nešto nad čim On nema kontrolu, nešto što Ga dakle čini manje savršenim. Ovo je takođe ne-pobitno nemoguće. Stoga Bogu ne pripisujemo sposobnost da stvori kamen koji ne može da podigne.
Iz dva temeljna aksioma koja iznosi Rabi Lucato - Božje savršenosti i Njegove jednostavnosti - stižemo do smisaono odgovarajuće definicije Boga kao Stvoritelja vaseljene. Iz te definicije smo razvili sve koncepte Boga koje smo ovde razmatrali. Ovi koncepti stoga proističu iz prvog stiha Biblije: “U početku stvori Bog nebesa i zemlju.”
Iz predstave o Božjem savršenstvu se može izvesti još jedno temeljno načelo, naime, da je Bog jedan. Ono je takođe navedeno u biblijskom stihu (Pon. zakon, 6:4), ali nam je poznatije kao obznana vere koja se izgovara ujutru i uveče, u vidu molitve Šema Jisrael: “Šema Jisrael, HaŠem Elokenu, HaŠem Ehad - Čuj Izraele, Gospod je Bog naš, Gospod je Jedan.”
Koje su još implikacije ove naizgled jednostavne tvrdnje? Jedan Bog, nad svekolikom vaseljenom i nad bilo kojim drugim svetom. Jedan Bog, nad svim planetama, svim zvezdama, svim galaksijama. Postoji samo jedan Bog nad svim. Ako je Bog Kralj celo-kupnog kosmosa, kosmosa koji sadrži stotine milijardi galaksija, kvadrilione zvezda i sunaca, kosmosa, prečnika najmanje milijarde svetlosnih godina, kako takav Bog može da brine o čoveku? Kako može da ga se tiče tako majušna tačka u ogromnosti kosmosa? Međutim, videli smo da Bog postoji van prostora; sto-ga sama veličina za Njega ne može da bude od naro-čitog značaja. S druge strane, poznato nam je da je čovek jedan od najkompleksnijih činilaca kosmosa. Uistinu, čovekov mozak je beskrajno kompleksniji i od najveće galaksije. Pored toga, čovek je još i najsvesnije, najperceptivnije, najintrospektivnije biće. Nije li verovatno da su ove činjenice Bogu važne? Možda dakle uopšte nije tako iznenađujuće da Bog misli na nas.
U stvari, upravo ovo pitanje nalazimo u Bibliji, u Knjizi Psalama:
“Kad pogledam nebesa Tvoja, delo prstiju Tvojih, mesec i zvezde koje si Ti postavio;
Šta je čovek, te ga se opominješ, ili sin čovečji, te ga pohodiš?
Učinio si ga malo manjim od anđela, slavom i čašću venčao si ga" (Psalmi, 8:4-7).
Međutim, prirodno je upitati se: “Ako Bog vlada svekolikom vaseljenom, kako može da obrati pažnju na mene?” Što zapravo znači: kako je moguće da Bog brine o svakom pojedincu ponaosob? Na to pitanje smo već dali odgovor. Bog nije ograničen prostorno, ni vremenski, a to znači da On nema početak ni kraj; On je lišen granica. Ako je On sam neograničen, beskrajan, onda takvi moraju da budu i Njegovo razumevanje i mudrost. Još jedanput, u Bibliji na-lazimo podršku u nedvosmislenoj tvrdnji: “I razume-vanju Njegovom nema broja” (Psalmi, 147:5).
Beskrajno sveznajući, Bog, doslovno, zna sve. On zna tačno šta se zbiva sa svakim od četiri milijarde ljudi na zemlji, svakog trenutka. Uistinu, Bog zna šta se zbiva sa svakim pojedinačnim atomom celokupnog Stvaranja. Teško je pojmiti kako bilo koje biće može da raspolaže takvim obiljem informacija. Ipak, bez obzira na brojnost stvorenja na svetu, taj broj je još uvek veoma mali u poređenju s beskrajnošću - obimom Božje inteligencije.
Nesumnjivo je da bismo mogli da se zapitamo, kako je moguće da Bog zna sve? Jednostavnije: na koji način On prima toliko informacija? Božje prisustvo prožima sve što postoji, i zato je On svestan svega što se dešava; to sve - tik je uz Njega. Ova zamisao je izražena i u Bibliji: “Može li se ko sakriti na tajno mesto da ga Ja ne vidim? Govori Gospod: Ne ispunjavam li Ja nebesa i zemlju?” (Jeremija, 23:24).
Sledeći zaključak koji možemo da izvedemo u pogledu Božjeg znanja jeste taj da je Njemu poznata budućnost. S početka to može da bude daleko ljudskom poimanju zato što uvodi brojne paradokse. Međutim, dosadašnje razmatranje će nam pomoći da shvatimo zagonetno. Bog postoji van vremena i stoga je za Njega budućnost isto što i prošlost. Ova ideja je objašnjena u Bibliji: “I zove naraštaje od iskona? Ja, Gospod, prvi i posljednji, Ja isti” (Isaija, 41:4). Bog “zove naraštaje”, odnosno, On zna budućnost stoga što je On van vremena – “Ja, prvi i posljednji, Ja isti.”
Konačno, mnogi ljudi, deca naročito, pitaju: “Zašto ne možemo da vidimo Boga? Objašnjenje nije u tome da je Bog daleko, nego, naprotiv, to da je veoma blizu. Budući da Bog ispunjava svekoliko Postanje, ne postoji mesto na kom Njega nema. Stoga ne raspo-lažemo uglom, kontrastom, uz pomoć kojih bismo mogli da ustanovimo Njegovu prisutnost. Ovo je analogno našoj nemoći da vidimo vazduh koji nas okružuje. Vazduha postajemo svesni jedino kada duva vetar. Slično, Boga postajemo svesni jedino kroz Njegova dela, kroz koja nam otkriva Svoje prisustvo. Možda je ova sličnost razlog što u hebrejskom reč ruah znači i vetar i duh.
Boga možemo da osetimo, možemo da ga doživimo iskustveno, ali činjenica je da o Njemu ne znamo mnogo. Pa ipak, videli smo kako primena neumoljive naučne misli na samo dve kratke biblijske tvrdnje može mnogo da nas nauči o prirodi Boga:
“U početku stvori Bog nebesa i zemlju.”
“Čuj Izraele, Gospod je Bog naš, Gospod je Jedan.”
Što pažljivije razmotrimo biblijske tvrdnje, bolje ćemo moći da shvatimo temeljna pitanja o Bogu i o vaseljeni - pitanja “kako” i “zašto”.

Časopis Moraša 1
S engleskog prevela Karolina Ajgenmaht

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License