KAKO ČITA I PIŠE ANA ŠOMLO
Anu Šomlo poznajem odavno. Bili smo onda manje sedi, a ona je izgledala tačno kao na slici sa korica ove svoje knjige… Bila su to vremena kada su svi ljudi čitali više nego danas, pa i pisali drugačije nego danas. Dugo smo radili zajedno, pre svega u časopisu RTV teorija i praksa, jedinom te vrste u zemlji. Znao sam kako Ana misli, da bih kasnije saznao i kako piše, ali nisam znao šta i kako čita. Sada mi je jasnije zašto bez čitanja nema ni pisanja, zašto bez suočavanja sa delima drugih čovek ne može biti siguran u ono što sam želi da kaže.
Dnevnik čitanja: MOJ SVET KNJIGA dobio sam usred leta, ali nisam ni pomišljao da ću o njemu imati prilike da govorim pod ovim uglednim krovom. Pogledao sam ga zato pomnije i prvi dobitak od toga je bolje upoznavanje autora, jer sam shvatio šta on prati, kako reaguje na nepregledni svet knjiga i književnih tema – i ljudski i stručno. Ana je, naime, i pisac i prevodilac, i hroničar, i kritičar… ali svemu tome prethodi posvećenost čitanju. Možda bismo to mogli da sažmemo u neizgovoreni moto: Čitam, dakle postojim!
Svet knjiga je veliki, ustalasani okean, a čoveka koji je u njemu svoj, preplavljuje okeansko osećanje, kao dete koje još pre rođenja lebdi u jedinstvenoj tečnosti. Sazrevanjem naši zaveslaji su sve snažniji, ali okean je sve nepregledniji. Gutamo jedne, no nastaju nove knjige – a samo jedna među njima je ova o samom čitanju, gde se ponekada učini da je realni život tek senka naših doživljaja pri čitanju.
Knjiga sa 30 priča-seansi o čitanju, izašla je u biblioteci simboličkog naziva Testament, što je oznaka iskustva i trajnosti. Ana Šomlo je izdvojila samo period od 1998. do 2007. godine, dakle poslednju deceniju, iako kaže da ovaj dnevnik vodi od kada je naučila da piše. Ne znam nikoga u okolini koji je bilo šta tako tiho i uporno radio celog života, jer čitanje nije tek pasija, pa ni profesija ni opsesija… čitanje je umeće, odluka ali i ozbiljan rad, dakle nešto što ima svoju svrhu i učinak, nemerljiv bilo čemu drugom. Najveći broj zapisa je iz prelomnih godina najnovije istorije ove zemlje, koju Ana pomno prati i preživljava kroz posete i tekstove. Tu nema nikakve distance, kritika je pronicljiva, ali setna, učešće brižno ali s nadom.
Rekao bih: Dok Vi spavate, Ana čita; dok Vi snivate, Ana piše; dok Vi pričate, Ana plovi po onom okeanu… Kako izabrati ono što ćemo čitati ostaje prava tajna, koju ne razotkriva ni neka nova knjiga, ni tomovi knjiga, ni kartoteka pisaca. Ana to priznaje i već u prvoj rečenici kaže: "Ponekad se čini da čovek sudbinski naleće na knjigu koju će pročitati, kao da mu je neka mistična igra namenila." U poslednjoj rečenici svojeg dnevnika, govoreći o knjizi originalne, duhovite Orli Kastel Blum, dodaje: "Potrudiću se da je prevedem, a poslužiću se savetom Amosa Oza, ovde pomenutog, a vi, ako želite da saznate nešto više o njoj, pročitajte je."
Niko ne zna koliko je sve autora i naslova pomenuto u dnevniku, koliko kultura i literatura, ali je sasvim sigurno da od prisvojnih prideva u Aninom rečniku dominiraju: "Moja, moje, naše…", što me je fasciniralo gotovo na svakoj stranici beležnice. Ne bih želeo da interpretacijom ovog stava utičem na vaš doživljaj ovog štiva, osim kroz uverenje da je time iskazan čvrst identitet i uspostavljena linija koja autora spaja sa prošlim, trenutnim i budućim na ovim prostorima. Jezik je vezivno tkivo jednog života, sudbine ljudi njegova građa, poruke sabraće po peru njegova hrana…
Dnevnik čitanja, koji je pred nama, osoben je po više dimenzija. Tu se ništa ne prepričava niti kategoriše, tu se autor suočava sa delima i temama drugih, često onih o kojima je pisala i koje je prevodila. Uvek je prijatno iznenađena, uvek zaronjena u delo o kojem nam govori i zato joj verujemo, a kada priznaje koga i šta još nije pročitala, ostaje nam samo da joj se pridružimo, jer malo će ko od nas uspeti i da prelista ono što je Ana već proučila. Možda bi ona mogla da nam svako veče u hiljadu i jednom nastavku "ispriča" po jednu knjigu…
Gotovo u svakom odlomku prepozna se "žica" fine duhovitosti, što će obradovati poštovaoce našeg pisca, a privući novog čitaoca. Za svoju profesiju novinara u aktuelnoj situaciji kaže: "Za sada mi je jedno oko na TV ekranu, a drugo na internetu. U ovo, multimedijsko vreme neće biti čudno ako čovek postane razrok." U tekstu Darmar posmoderne piše: "Imala sam te noći strašne snove, da sam zaboravila svoj, a nisam naučila dobro nijedan jezik i da uskoro neću moći ni sa kim da se sporazumevam dok ne savladam postmodernu, koja se, izgleda, proširila i na farmaciju i lingvistiku."
Ana piše o životu književnih likova paralelno sa tekstom o svom ranijem i tekućem životu, o vremenima i sudbinama, o porodicama, seobama i putovanjima, o skrupuloznosti prevodioca, o tome da se neodgovorno može pisati (u svoje ime) ali ne i prevoditi, o slikama koje se u nama slažu i mešaju (na javi i u snu), o negdašnjoj otmenosti i današnjoj oholosti i pohlepi, o paranoji nacionalizma… piše o podmuklom delovanju biografije, o novinarima i političarima, državama u kojima je živela, Srbiji, Izraelu… Ona kaže da nikada nije brisala prašinu sa knjiga koje čita, da nije mogla da ne kupi knjigu koju čita, niti da pokloni onu koju nije pročitala… Ana pišući o knjigama u stvari sučeljava ljude i kulture, epohe i predele… Svesna je funkcionalne vrednosti zaborava, kao i činjenice da "književno delo često bolje predstavlja određeni vremenski period od istorijske dokumentacije." Pita se: "Postoji li istoričar koji će o mom vremenu napisati istinu?" Dodaje da je "svet na pragu novog milenijuma potpuno podivljao"…
Jezik je jedna od ključnih tema, posebno jezik u rasejanju. Zapaža: "Koliko je jezik bitan dokazuje i to što su tamo ti ljudi bili Jevreji, a ovde su postali Rusi… Prošle nedelje uselio se u Izrael milioniti Jevrejin iz Rusije… Izrael je novi Vavilon… Danas u Izraelu, gde je zvanični jezik ivrit, govori se na 23 jezika koje su Jevreji doneli iz zemalja u kojima su se rodili… Možda se samo zadržala vekovna tuga progona u očima… " Ili: "Čitaću na engleskom i zato nosim par rečnika, jer imam patološku potrebu da svaku reč koju znam i ne znam proveravam." "Svako saznanje", po dubokom uverenju jednog pisca kojeg Ana citira, "srazmerno je uloženom naporu", što i deca i ljudi danas prenebregavaju.
Ana se nikada ne krije – govori uvek šta je, ko je, odakle je, šta misli… a uvek joj ostane vremena i da malo "pecne": "Imala sam utisak da su svi ratovi na svetu završeni i da nikada neću uspeti da dokažem svoju hrabru prirodu. Sada više nisam hrabra i plašim se svih nedovršenih i budućih ratova." Pri jednom letu u Ameriku zapisuje: "Moj dnevnik je moja crna kutija."
Otkrili smo, tako, jednu začitanu i načitanu Anu Šomlo.
Hvala joj na putovanju!
Photo: Bruno LANGERCHOLTZ
