Kadis Ali Nezno Stvarno Nezno

Zoran Janković
Kadiš, ali nežno… stvarno nežno

Puko bezvlašće & kratak, ali koristan vodič kroz građansku neposlušnost

Tokom celog svog filmskog opusa, već bezmalo dve decenije Vudi Alen ostavlja utisak tvrdokornog posvećenika autoreciklaže, te su njegovi filmovi mahom puki eho nekadašnjeg genija, s povremenim potezima koji podsećaju na najbolje dane. Minipoduhvat novosadskog Solarisa koji se tiče objavljivanja Alenovih izabranih dela (planirane su četiri knjige tokom ove i naredne godine) zgodna su prilika da se utvrdi da li je Alen na polju lepe književnosti uspevao da isporuči nešto svežine i originalnosti i da li mu to i dalje polazi za rukom.
Alenova zbirka Kratak, ali koristan vodič kroz građansku neposlušnost (Without Feathers, u prevodu Zorana Paunovića i Vladislave GordićPetković) u Srbijici je posle punih 11 godina dočekala i reizdanje – s gledišta ovdašnjih izdavača zaboravljenu i prezrenu instituciju. A da vredi tog truda, vredi. Reč je o najcenjenijem i najpoznatijem Alenovom književnom radu, ali, što je bitnije – superiorno izvedenom. A uz to vrlo pitko, ogledu o transponovanju opsesivnih tema iz filmskog u domen literature (mada u ukupnoj oceni ne treba smetnuti s uma da je reč o zbirci predstavljenoj još 1973).
Čini se da je kao pripovedač Vudi Alen mnogo opušteniji nego kao filmski režiser. Iako se zadržava u poznatim tematskoideološkim okvirima, u pripovetkama je manje usiljen, svestan da mu književnost, kao neuporedivo jeftinija umetnost od filma, pruža slobodu da dodatno istraži mogućnosti hipertrofije apsurda. Jedan apsurd ustupa mesto narednom, i to gotovo filmskom brzinom, te iako je Alenova rečenica, kako je i svojstveno filmskom autoru, ekonomična i ukroćena, često zna da zanese čitaoca visprenošću sadržaja.
Alen poseže za mnogobrojnim pripovednim tehnikama (ispovedni monolozi, dnevnička forma, tradicionalna pozorišna dijaloška struktura, epistolarna forma, novinska hronika, biografski visokoparne crtice…) nameravajući da pronađe podesno pakovanje za često urnebesnu smešu paradoksa, cinizma, mizantropije i (pop) referentnosti. Kako je reč o zbilja briljantnoj zbirci, teško je izdvojiti najbolje trenutke a ne skliznuti u vode subjektivnih preferenci.
Ali ako se mora, najzaokruženije i najosobenije bile bi Kurva iz Mense (u kojoj pripovedač kao tipični noirdetektiv raskrinkava mrežu ucena devojaka s magistratom koje klijentima pružaju usluge književne rasprave kao vida preljube) i Da su impresionisti bili zubari (fantazija koja ispituje transpoziciju temperamenta), koja donosi pisma Vinsenta van Goga, kome su, kao i Sezanu, Gogenu, TuluzLotreku, dodeljeni alternativni identiteti frustriranih stomatologa.
Svežiji Alenov rad Puko bezvlašće (Mere Anarchy) predstavlja, pak, pokušaj da se zbirka raznorodnih pripovesti uveže višim konceptom. Kroz sintagmu iz naslova, preuzetu iz stiha Jejstove pesme, pokušano je da se, prateći Jejstov trag, napravi što precizniji prikaz savremenog sveta. Tamo gde Jejst upire prstom u sveopšte rasulo, propast ustrojstva čistijih duša, Alen se šeretski podsmeva svekolikoj ljudskoj ludosti. Većina pripovedaka kao polazišta ima bizarne novinske vesti (većina pripovedaka je u ovoj zbirci našla utočište nakon premijere u Njujorkeru), na osnovu kojih Alen kreće u potragu za apsurdom koji će u zasenak baciti onaj iznet na prethodnoj stranici. Iako konceptualno umrežena, ova zbirka je manje ujednačena. Autorov umor na nekoliko mesta je jasno primetan.
Teme Pukog bezvlašća variraju od već viđenih, mada efektno simpatičnih (recimo, detektivski obojena Kako ti smrtonosno ukus pupi, draga), preko nedovoljno fokusiranih (npr. Grešiti je ljudski, lebdeti božanski), do uspelih i nepatvoreno duhovitih (poput Dadice draga, koja nam donosi fin odjek jetkosti, autoironije i pronicljivosti opisanog prizora iz porodičnog života viđanih na najboljim stranicama Efraima Kišona).
Ova poslednja u fokus stavlja i jednu zanimljivu očitost – Alen najmanje duha i daha pokazuje u pričama koje se oslanjaju na filmski svet, dok s lakoćom poentira i zabavlja kad piše o bračnoporodičnim peripetijama. Lošijem utisku o Pukom bezvlašću u izvesnoj meri doprineo je i krut, na nekim mestima nevešt prevod Bojane Vujin, krcat proizvoljnostima, dok se, na drugoj strani, svakako mora pohvaliti izuzetno idejno rešenje korica Ivice Stevanovića.
Kako je možda pogrešno očekivati sveže ideje i stvaralački zanos sedamdesetdvogodišnjaka s opusom od 43 režije, ove dve zbirke, kao i preostala dva izdanja, dragocen su povod da se utvrdi lični odnos prema umetničkim dometima jedne od ikona popkulture 20. veka, čoveka koji je ironiji, hipohondriji, fobičnosti i levičarskom hiperintelektualizmu dao najurnebesnije moguće obličje. Popboks 30.11.07

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License