Ivan Ninić
Krah desničarskog bastiona
KADIMA - napred ili potop?
Verovatno ni najveći pesimista u stranci Likud nije verovao u ono što nam izraelski mediji javljaju iz dana u dan: kolaps do nedavna najjače partije u Knesetu i svakodnevni uspon novoformirane partije Kadima, što u prevodu znači napred. Po proceni ovdašnjih analitičara, Šaronova partija bi danas dobila 37-38 mesta u izraelskom parlamentu od 120 poslanika, ispred laburističke stranke Avoda sa 22 sedišta i Likuda sa ispod 10. To je krah ovog, do nedavna desničarskog bastiona, ali i potop ostalih stranaka u Knesetu, srednjih i manjih. Dve male cionističke religiozne partije trebalo bi da se ujedine, ako misle da opstanu u parlamentu; Šinuj, centristička nereligiozna stranka u usponu na poslednjim izborima, takodje se osipa, dok će izraelske arapske partije verovatno posle izbora ući u koaliciju sa Kadima. I levičarski Merec je oslabio, jer mnogi levičari prelaze u Avoda da ojačaju položaj njenog novog predsednika Amira Pereca. Jisrael bejtenu, pretežno ruska partija i ortodoksna Agudat Jisrael, od kojih svaka može da računa sa 5-6 poslanika, opredeliće se nakon izbora. Dakle, harizmatični Šaron, svojim političkim magnetizmom, uspeva da okuplja ljude. Ali, da li je to dovoljno?
Oponenti ga optužuju da nema, niti može da kreira, političku platformu, sa ljudima različitih političkih opredeljenja. Prebacuju mu i godine: sa 77 se teško ide kadima, tj. napred. Da starost ne bi bila meta njegovih protivnika, zamolio je Šimona Perasa, koji je napustio Avoda posle 60 godina aktivnog rada u toj stranci, da ne uđe u Kadimu, uz obećanje da će u budućoj vladi biti naimenovan za jednog od ministara. Na račun Šarona se čuju i optužbe da okuplja političare osumnjičene za korupciju, pa i sam premijer je već godinama u uraganskom centru finansijskih afera.
Međutim, generala sve to kao da ne interesuje i može se videti kako svakodnevno žustrim pokretima ide u nove poduhvate.
Veliko je pitanje šta su istinske namere Šarona. Desnica ga optužuje da je izdao sopstvenu viziju cionitičke doktrine. Kako stvari stoje, doznaće se nakon izbora krajem marta 2006. Ali, već sada se može naslutiti da dezangažovanje u Gazi neće biti opšte mesto njegove strategije. Bilo je to strateško povlačenje u ime stvaranja jednog efikasnijeg odbrambenog sistema Izraela. Nakon 60 godina okupacije neki političari su uvideli da je Pojas Gaze nepotrebno slepo crevo države Izrael. Dobar deo Zapadne obale će se takođe prepustiti Palestincima, ali od povlač!enja na granice 1967. nema ni govora. Pominje se njihovo redefinisanje i pomeranje ka Istoku od 5-15%. Jerusalimsko pitanje ostaje otvoreno, ali ne i nerešivo. Ključ bi mogao da bude u novoj formulaciji šta sve spada u taj Večni grad razdora. Novi tonovi se čuju od nekih mlađih političara u Kadimi, na primer, od dinamičnog Meira Šitrita, da Izrael treba da naseljava svoje teritorije, a ne Zapadnu obalu. Sever Izraela, brdoviti Galil, sa svojom blagorodnom klimom, služi za izlete i odmor, ali nema razvijenu industrijsku infrastrukturu, pa doseljenici nerado naseljavaju te krajeve.
Stanje južno od Beer Ševe je još gore. Niko od izraelskih političara nije umeo da animira doseljenike da se nasele u pustinju i oplemene je. ^ak ni harizmatičnom Davidu Ben Gurionu to nije pošlo za rukom.
Izrael, poznat u svetu po tome što najbolje zna kako se obrađuju pustinjska područja, nije u stanju da iskoristi svoje znanje u sopstvenoj državi. To bi trebalo da bude primarna ekonomska politika nove vlade kako bi izbegla kolaps megapolisa centralnog dela zemlje.
Da je bezbednost ispred ekonomije, prihvataju svi koji nisu suviše gladni. Plan o zaštitnom zidu se sprovodi sporijim tempom nego prethodne godine. Izgrađeno je oko trećine zida, ali njegova istinska efikasnost može da dođe do izražaja tek kada bude kompletan. Problem oko izgradnje je finansijske i pravne prirode. U ovoj državi odluke Vrhovnog suda se poštuju.
U svojim izjavama poslednjih dana Šaron naglašava da ni Palestinci, niti medjunarodna zajednica ne mogu da ga prinude na daljnja jednostrana povlačenja. Palestinske vlasti predsednika Abasa treba da dokažu da su sposobne da kontrolišu situaciju, kao i da razoružaju neregularne jedinice. Poslednja akcija bombaša-samoubice u Nataniji pojačala je uverenje izraelskog premijera da je pritisak na palestinske vlasti neophodan, iako se nalaze u vrlo delikatnoj predizbornoj situaciji. U januarskim izborima za palestinski parlament glavni rivali su Fatah i Hamas, ali postoje nagoveštaji da će se formirati nove stranačke grupacije od palestinskih političara koji daju prednost ekonomiji i boljim uslovima života, a ne ratu.
Bombaš-samoubica u Nataniji potiče iz arapskog sela blizu Tulkarema, mesta koje je petnaestak kilometara udaljeno od izraelskog grada. Bio je pripadnik Islamskog džihada. Ovaj pokret, manji od Hamasa, i u osipanju, ipak uspeva da regrutuje samoubice i naškodi kako Izraelu, tako i Palestincima i celom mirovnom procesu.
Islamski džihad održavaju sponzori čija se duga ruka proteže preko Hezbolaha u Južnom Libanu, sirijskih vlasti u Damasku, gde je njegova centrala, pa do Teherana i današnjeg režima u Iranu predsednika Mahmuda Ahmadinedžada.
Iran, nekadašnja Persija, sudbinski je vezan za istoriju jevrejskog naroda. U biblijskoj knjizi proroka Jezdre (Ezre) piše da je persijskom kralju Kiru, gospodaru celoga sveta, Gospod naredio da sagradi hram u Jerusalimu. On je oslobodio Jevreje iz vavilonskog ropstva i sagradio Drugi hram.
Iz knjige o Jestiri (Esteri) znamo da u Persiji postoje i oni koji ne vole jevrejski narod. Današnji predsednik Irana mora da potiče od zlog biblijskog Hamana. Poručuje svetu da Izrael treba zbrisati sa mape sveta. Sada, kada se uporede Izrael i Iran, prva zemlja nema šanse. Iran je više od trideset puta veći od Izraela i ima jedanaest puta više stanovnika. Podaci kažu da je u toj zemlji na samoubilačkim kursevima obučeno 45.000 polaznika! To je svakako više nego što je potrebno da se razori sićušni Izrael. Persija ima istaknuto mesto u istoriji nama poznatih civilizacija. Da li su sadašnji vladari u toj zemlji svesni da se smrću ne ostvaruje bolji život?
Medjutim, izraelski šef generalštaba, Dan Haluc, nije delovao zabrinuto kada je pre nekoliko dana govorio o iranskoj nuklearnoj opasnosti. Rekao je da svetskoj diplomatiji daje rok do kraja marta. Upravo tada se održavaju i izraeski izbori.
Šta posle toga? Zna se da izraelske podmornice već neko vreme krstare indijskim okeanom. Nedavno su kupljene dve nove podmornice od Nemačke. ^elnici vojske nemaju običaj da govore o svojim namerama do kraja.
Ipak, ovdašnji mediji su preneli vest da su Izraelske vazdušne formacije izvršile 14-ti test sa izraelskom antibalističkom raketom Strela 2. Jedan F-15 ispalio je, južno od Tel Aviva sa mora prema tom gradu, raketu zvanu Crni kobac. Radarski sistem Zeleni bor locirao je raketu i preneo informaciju komandnom centru koji je dao nalog bateriji Streli 2 da se nailazeća raketa neutrališe. Eksperiment je uspeo. Vojska je zadovoljna. I narod voli da bude u sigurnim rukama. Koja je cena ovih ratnih igara? U taj sistem je ugrađeno oko 2,5 milijarde dolara.
Pre deset godina i Izrael i Irska su imale otprilike po 16.500 hiljada dolara BND po glavi stanovnika. Danas Izrael ima 18.500 hiljada, a Irska je dostigla 53.000! Šta su to Irci bolje shvatili u životu od Izraelaca? Nije valjda tajna jedino u različitom geografskom položaju?
Danas 14 decembar 2005.