Junaci Prvog Svetskog Rata

JUNACI PRVOG SVETSKOG RATA
Prve bombe padaju na Jaliju
U svim borbama i patnjama od početka do kraja, i u punoj meri, za vreme Prvog svetskog rata 1914-1918, Srbi mojsijevci su učestvovali zajedno sa svojom braćom pravoslavnim Srbima Prve granate ispaljene sa Bežanijske kose iznad Zemuna iz austro-ugarskih topova i iz monitora sa Dunava padale su na jevrejske i srpske kuće u kraju na padinama Dunava O tome piše rabin Ignjat Šlang:

„Prva detonacija strahovitog svetskog rata zagrmela je noću 30. jula 1914. u Beogradu kod savskog mosta Probuđeno iz sna, stanovništvo beogradsko slutilo je da će nastupiti vreme rata užasnije od svih ratova koji su mu ikada prethodili. Nastalo je pitanje: 'biti ili ne biti', i na to pitanje imao je srpski narod da da odgovor dostojan njegove slavne istorije. Topovska paljba sa zapadne strane, sa Bežanije, sipala je neprestano olovo i vatru na pre-stonicu. Svakog časa pojavljivao se požar na drugoj strani grada Kuće su se tresle, prozori razbijali i zveckali, i jedino sklonište kOje je davalo stanovništvu malo više sigurnosti bili su pojedini solidno sazidani podrumi… U tim strašnim danima negovalo se prijateljstvo i bratstvo među stanovnicima koji su se tu slučajno upoznali, nagnani nevoljom i opasnošću varvarske navale. Kao što nije bilo nikakve razlike u jednodušnoj odbrani, u radu na spasavanju i gašenju požara između Srbina i Jevrejina, tako isto nije postojala nikakva razlika u skloništu između jednog i drugog. Mračna i vlažna odeljenja ujedinila su stanovništvo bez razlike vere i narodnosti, a tu je bratski deljeno i jelo i stan. U prvoj navali neprijateljske vojske na Šabac, kojoj po varvarskom postupanju prema ženama, deci i nenaoružanom stanovništvu uzaludno bi bilo tražiti primere i u naj-užasnijim ratovima starih vekova, stradala je i jevrejska kao i srpska bogomolja, i stanovnici, bez razlike vere, odvedeni su u daleke krajeve kao ratni zarobljenici, dok su u stvari bili stradalnici od pljačke i razbojništva neprijeteljske vojske. Arad, Nežider, Boldogasonj, Nadmader, Đendeš i mnogi drugi „lageri" u Mađarskoj, Moravskoj, Češkoj pokazaće budućim pokolenjima desetine hiljade grobova varvarskom grozotom u smrt oteranih Srba, koji su kao nenaoružano stanovništvo nevino stradali, a među njima svugde srazmerno dosta veliki broj Jevreja"46

Leon E Lebl
Među Srbima mojsijevcima koji su pali u ratu 1914-1918. trajan pomen naročito zaslužuje oduševljeni mladi rodoljub Leon B. Lebl, student i novinar.47 On je kao dobrovoljac, iako nežnog zdravlja, stupio u vojsku i kao đak-podnarednik, sa nepune 22 godine, junački pao 29. novem-bra 1914. na Kosmaju. „Tako je on - piše I. Šlang - kao Srbin i Jevrejin, borac za svetu narodnu stvar, svojom vrelom i mladom krvlju, žrtvujući svoj život, potvrdio ono za šta se kao saradnik „Pijemonta" u raznim člancima zalagao."

Njegov komandant Milutin Stepanović, komandant De-setog pešadijskog puka drugog poziva, opisao je Leonovu smrt u pismu upućenom Kalmanu Leblu, Leonovom bratu, u kome između ostalog kaže:

„Među prvima koji su poleteli na neprijatelja neustrašivo i nepokolebljivo bio je Vaš brat, podnarednik Leon, jer njegova četa i on sa svojom desetinom prvog voda bili su u prvom borbenom redu. Njegovi vojnici, koji su ga neobično zavoleli zbog njegove lične hrabrosti, veselosti i veoma lepog ophođenja, nisu ga ni za stopu ostavili.

U tom jurišu Leon, koji je sa dva svoja vojnika uskočio u austrijski rov, bio je pogođen zrnom iz neprijateljskog mitraljeza prvo u desnu nogu i zatim je dobio smrtni po-godak u stomak. Njegovi drugovi su ponovo jurišali na neprijateljski rov da otmu njegovo mrtvo telo od neprijatelja. Neprijatelj je potučen, a telo Leonovo zakopano na mestu pogibije…"

Završavajući pismo pukovnik Stepanovnić moli Leonovu porodicu da „oprosti jednu grešku": toliko su ga drugovi vojnici voleli i držali za svoga rođenoga da su zaboravili da je Jevrejin, pa su mu stavili više glave krstaču…

„Eto, tako je naš Leon junački pao, niukoliko se ne razlikujući od svojih hrabrih Užičana, za čast, slavu i veličinu naše opšte majke Srbije…"

Povodom junačke smrti Leona Lebla, list srpskih nacionalista „Pijemont", u kome je Lebl sarađivao, objavio je u svom božićnjem broju (24, 25. i 26. HP 1914) sledeći nekrolog:

„Jedna čestita i svetla žrtva iz redova naše braće Mojsijeve vere! Uvek oduševljen za sve što je srpsko, on je i u ovaj sveti oslobodilački rat, kao đak-narednik, krenuo s velikim oduševljenjem. Njegovi vojnici, sa suzama u očima, pričaju o njegovoj velikoj hrabrosti i besprimernoj ljubavi prema vojnicima.

Pokojni Lebl studirao je s velikom marljivošću i uspehom filosofiju; poslednje dve godine bavio se novinarstvom; u našoj redakciji radio je punu godinu dana kao savestan i inteligentan saradnik.

Slava mu!"

Braća Davičo, Rafailo Anaf
Iz već pomenutog članka pukovnika Madžarevića navodimo podatke o herojstvu dvojice Daviča i R. Anafa Hajim M. Davičo, komandant I bataljona Sedmog pešadijskog puka trećeg poziva, izvršio je sa svojim bataljonom protivnapad da bi oslobodio druga dva bataljona svoga puka koje su Austrijanci bili zarobili. Goneći neprijatelja prema padinama Kosmaja, poginuo je kod mesta Ravni Gaj.

Pored drugih junaka Srba mojsijevaca koji su se istakli u Prvom svetskom ratu, pukovnik Madžarević navodi podvige dvojice braće Daviča i Rafaila Anafa.

Hajim I. Davičo, brat od strica Hajima M. Daviča, dolazi iz Beča, gde je bio nastanjen, da se bori za Srbiju kao srpski narednik. U borbama na Adi Ciganliji biva kontuzovan. Učestvuje u svim daljim borbama protiv neprijatelja sve do opšteg povlačenja 1915. U Ljum-kuli biva zarobljen. U zarobljeništvu se ističe srpskim rodoljubljem i moralnim otporom prema neprijatellju do te mere da ga, kao zarobljenika, neprijateljske vlasti osuđuju na smrt. Kazna mu je u poslednjem trenutku zamenjena prisilnim radom pod zemljom.

Za vreme nesrećnog srpskog prelaza prako Save u Srem i neuspeha kod Čevrntije 1914, taj bi se neuspeh, kaže Madžarević, pretvorio u pravu katastrofu da nije bilo podviga Rafaila Anafa On je obavio veoma smelu izviđačku akciju, privukao se austrijskom telefonisti, ubio ga, uzeo njegov telefon i slušao naređenja austrijskog komandanta koji je javljao da vodi veliko pojačanje i da će preseći odstupnicu srpskoj vojsci. Kad je Rafailo to čuo, pokidao je telefonski vod i pojurio što je brže mogao komandi da podnese izveštaj. Primivši izveštaj od Rafaila, komandant je naredio povlačenje i tako se blagovremeno izvukao iz zamke. Oduševljen ovim Rafailovim podvigom, komandatnt je skinuo sa svojih grudi zlatnu medalju i pred celim pukom, ljubeći ga u obraz, prikačio je Rafailu. Međutim, Anafu nije bilo suđeno da dugo nosi ovo odličje. Poginuo je u strašnom boju na Konatici.

Odbrana Beograda i povlačenje vojske
Beogradski Jevreji koji su kao iskreni rodoljubi učestvovali u srpskoj nacionalnoj epopeji za sve vreme ratova 1912-1918. istakli su se i u naročito teškim borbama za odbranu Beograda 1915. godine. Tada je, da bi se slomio srpski otpor, vrhovna komanda prešla iz ruku austrougarskih generala u ruke nemačkog maršala Fon Makenzena koji je tukao Beograd sa naročito teškim artiljerijskim oruđima prema kojima su srpski topovi bili potpuno nemoćni. Tu borbu i učešće beogradskih Jevreja u njoj opisao je E. V. Gajić.48

„Beograd je izdisao pred navalom Kajzerove vojske. Monitori su ga zasipali uraganskom vatrom, topovi sa Bežanijske kose izbacivali su usijanu lavu… Svi branioci Beograda ginu, ali se ne predaju. Najkrvavije borbe vode se od savsko-dunavske obale do električne centrale.

Jevrejska školska omladina i jevrejski građani sa Jalije ne ostaju iza srpskih vitezova Očevici su docnije i opisivali leonidsku hrabrost jevrejske omladine u njenoj ljubavi prema Beogradu… Vojni stručnjaci i rukovodioci legendarne odbrane Beograda podvlače stav Jevreja pri odbrani Beograda u velikoj ediciji Agonija Beograda u svetskom ratu, a u dnevnom raportu za 16. septembar 1915, čitamo ove za istoriju isklesane redove:

Najratoborniji izgleda Dorćol, gde se stanovnici naoružavaju brzometkama. Primećuje se da se mojsijevci revnosno skupljaju u zgradi stare sinagoge i spremaju se za otpor, u odbrani Beograda.

Jevreji… su znali da je neravna borba male Srbije protiv udruženog germanskog kolosa Znali su da ta borba, ma kako imala niz sjajnih trofeja, mora da se završi porazom, trenutnim ali bolnim, prepunim krvi i istrebljenja srpskog naroda Sve su to znali, pa su ipak bez senke dvoum-ljenja i bez trunke kolebanja poleteli sa Srbima, da udruženo brane sveto ognjište zajedničke Otadžbine, dajući duge krvave liste svojih palih heroja..

Tako su naši Jevreji od 1912-1918. godine pokazali na najuzvišeniji način da je njihova ljubav prema Srbiji i njihovoj srpskoj braći bezmerna i da se ona ne meri i ne procenjuje na trgovačkom kantaru, već na visokoj socijalnoj i moralnoj svesti u odbrani zajedničkog doma, zajedničke Otadžbine."

Kad se srpska vojska, napadnuta sa tri strane od Austrijanaca, Mađara, Nemaca i Bugara, povlačila pod strašnim uslovima preko Albanije sve do mora, Srbi mojsijevci delili su patnju celog srpskog naroda: borci u vojnim jedinicama i građanstvo u pozadini.

Srbi-mojsijevci - ne samo vojni obveznici nego i civilno stanovništvo - učestvovali su u odbrani Beograda i podneli velike patnje. Oni su uzimani za taoce i zajedno sa ostalim Srbima odvođeni u neprijateljske koncentracione logore.

Jedna svetla žrtva među srpskim Jevrejima je stari Da-vid A. Koen, propovednik srpskog rodoljublja među Jevrejima već sedamdesetih godina HGH veka Zbog njegovog velikog rodoljublja, Bugari su ga odveli u internaciju i likvidirali.49

U ratovima 1912-1918, mnoge srpske jevrejske porodice žrtvovale su sve svoje sinove. To je slučaj, na primer, sa porodicom Amar (iz nje je proslavljeni Moša Amar, junački pao kod Uroševca) koja je izgublila pet sinova To je slučaj takođe sa porodicom Džintila B. Rusoa koja je dala otadžbini sva četiri sina: Bukusa i Davida (poginuli kod Vranja), Matu (umro na Krfu), i najmlađeg Jakova (poginuo na Konatici).

Pukovnik Avram Beraha
Pukovnik Avram Beraha bio je 1914. godine major i komandant bataljona Petnaestog pešadijskog puka Timočke divizije drugog poziva U vreme čuvene rudničke kontrao-fanzive, u septembru 1914, koja se završila srpskom pobedom i izbacivanjem neprijatelja iz Srbije, Berahina jedinica nalazila se u dolini Kačerske reke.

Tada se dogodio mali incident; naime, Berahin puk se graničio s trupama Kombinovane divizije u kojoj se nalazio jedan Srbin dobrovoljac, bivši austrougarski oficir, dobar borac, ali poznat kao uobražen i veoma ambiciozan čovek. Prvog dana kontraofanzive, taj oficir dobrovoljac optužio je Berahu da je rasporedom svojih trupa izložio opasnosti bok njegove jedinice. Tom prilikom je ispoljio svoje nipodaštavanje prema Jevrejima Viša komanda je odmah na licu mesta ispitala pravo stanje stvari i utvrdila da je situacija upravo obrnuta: bok trupa kojima je komandovao Beraha bio je otkriven nepravilnim postupanjem toga oficira tužioca U zaključku ovog isleđenja majoru Berahi data je puna satisfakcija i stručna i moralno-patriotska 50

Pri odbrani Beograda oktobra 1915. godine, kad su austro-nemačke trupe pod komandom maršala Makenzena, snabdevene najtežim artiljerijskim oruđima, započele treću ofanzivu protiv Srbije, major Beraha kao komandant bataljona Petnaestog pešadijskog puka branio je položaj Petlovo brdo koji su Austrijanci i Nemci napadali sa Banovog brda preko Košutnjaka i Krečana Međutim, komandant puka nije bio na visini svoga zadatka Kad je neprijatelj započeo da bombarduje položaj puka iz merzera 305 mm, oruđa koja dotad nisu bila nigde upotrebljena na našem frontu i čije su teške granate dizače u vazduh čitave kuće, nastala je mučna situacija za naše borce koji su raspolagali samo poljskom artiljerijom. Počelo je kolebanje, pa i napuštanje položaja, što je učinio i sam komandant puka koji je bio potpuno pometen.

U tom trenutku, na istaknutoj osmatračnici ispred sela Rušnja, na koti zvanoj Devojački grob, nalazio se Milo-rad V. Petrović, pomoćnik načelnika štaba divizije (kasnije armijski general). Videći kritičnu situaciju, on je, delujući samostalno u ime komandanta divizije, na licu mesta smenio komandanta puka i naredio da se dužnost komandanta Petnaestog pešadijskog puka preda majoru Berahi, komandantu bataljona Beraha je odmah preuzeo komandu nad pukom i preduzeo mere za odbranu položaja.

Major Beraha je već ranije bio poznat kao valjan i hrabar oficir, a taj ugled je potvrdio i kasnijim svojim držanjem za vreme povlačenja preko Albanije, kao i na Solunskom frontu. Posle oslobođenja 1918. godine, u činu pu-kovnika komandovao je pukom i vojnim okrugom.51

Danilo Albahari
Ni u najtežim časovima, kad su po cenu odricanja od srpskog imena mogli da izbegnu zlu sudbinu u neprijateljskim internirskim logorima i da spasu glavu, srbijanski Jevreji nisu hteli da se odreknu svoje pripadnosti Srbiji. Rista S. Delić navodi slučaj Danila Albaharija, špeditera iz Đevđelije.52 Taj slučaj opisao je Pavle Anđelić, narodni poslanik, u listu „Odjek" od 1. maja 1924. godine. Anđelić je 1914. bio sa Albaharijem interniran u mađarski logor Boldogasonj. Albahari je bio stariji čovek, slabog zdravlja Njegovi srodnici su mu pisali da se može spasti ropstva u logoru ako izjavi da je bu-garski Jevrejin. Albahari je odgovorio: „Neću! Ja sam se rodio u Šapcu, srpsko me sunce grejalo, srpska zemlja othranila, srpski sam vojnik, pa šta bude sa nesrećnim srpskim vojnicima ovde, neka bude i sa mnom."

Jaša Alfandari
U članku K. Und K. (carsko-kraljevski) pop i dorćolsko Jevrejče, književnik Grigorije Božović opisuje sledeći slučaj. On se 1917. godine nalazio u internirskom logoru u Nežideru s velikim brojem srpskih interniraca Tu je bio i stari prota Samuilo Timotijević, kao i dosta srpske omladine. Protin brat je umirao od gladi u logoru u Boldogasonju, udaljenom oko deset kilometara od Nežidera.

Pravoslavne hramove u oba ova logora opsluživao je kao poverljiv austrougarski čovek neki pop Luka N. Tome popu obratio se prota Samuilo i počeo ga preklinjati da primi sumu od dvesta kruna i doturi je njegovom bratu da bi ga spasao od gladi. Međutim, ovaj ultralojalni carsko-kraljevski pravoslavni pop Luka je odbio tu uslugu svome bratu po Hristu. Ali, ono što nije hteo da učini pop Luka, to je učinio Jaša Alfandari, jedno Jevrejče sa Dorćola, kome je tada bilo oko petnaest godina On je preneo taj novac u drugi logor, izlažući se opasnosti, i doneo starom proti priznanicu od njegovog brata Kad je prota Samuilo hteo da nagradi dečaka „napojnicom", ovaj je odbio do srca uvređen, zaplakao je i rekao: „Da sam jutros mogao znati da ćete mi ponuditi napojnicu, ne bih vam uslugu učinio… Jer, ja sam se nadao da bar vi možete bolje misliti o… o… Jaši Alfandariju i Jevrejima.."53

Morduh Novogorodski
Krajem 1915. godine, posle povlačenja kroz Crnu Goru i Albaniju, kod sela Arte, nedaleko od pristaništa varoši Valone, obrazovan je logor-prihvatilište iz koga su prebacivani na Krf odredi srpske vojske koji nisu bili transportovani iz San Đovanija (Sveti Jovan Meduanski) i Drača Kroz ovaj logor kraj Valone prošla je polovina svih efektiva srpske vojske, kao i izvestan broj stoke iz vojnih zaprega.

Stanje u logoru bilo je veoma teško. Potpuno iscrpljeni od gladi, bojeva i marševa koje su izdržali od Save i Dunava do Valone, vojnici su naprezali poslednje snage da se ukrcaju u lađe i prebace na Krf. Ali, mnoge od njih snaga je izdavala i umirali su nadomak spasenja Logor se pret-vorio u pakao. Neprijatelj ga je tukao bombama iz svojih aviona, a u samom logoru pojavila se jedna vrsta epidemije kolere koja je stvarala nove žrtve. Pomoći od saveznika nije bilo. Iz straha od zaraze, Italijani su doturali na motkama preko ograde izvesne količine hrane, držeći se na „pristojnom" odstojanju. Od bolesti i iznemoglosti umi-ralo je više ljudi svakog dana iz svakog ešalona za ukrca-vanje. Kako logor nije imao svoga lekara, bolesnici koji su zaostali iza svojih jedinica, bili su u strašnom položaju, lišeni svake lekarske pomoći. I sami iznureni, lekari, koji su stizali u logor sa svojim jedinicama hitali su da se što pre ukrcaju na brodove. Komandant logora, major Milorad Petrović54 bio je bespomoćan, ne uspevajući da dobije lekarsku pomoć za bolesnike.

Usred te teške situacije naišao je ešalon Timočke divizije drugog poziva u kome se kao trupni lekar artiljerije nalazio sanitetski poručnik dr Morduh Novogorodski, poreklom poljski Jevrejin. Kad je saznao za stanje u logoru, taj plemeniti čovek sam se javio komandantu logora i izjavio mu da želi da primi dužnost logorskog lekara dokle god to bude potrebno. Radio je s najvećim požrtvovanjem, činio sve što je bilo mogućno i ostao do kraja dok logor nije rasformiran, pošto se i poslednji odred srpskih vojnika ukrcao na brodove i prevezao na Krf.

General Petrović govori sa najvećim divljenjem o ovome heroju dužnosti čije je čovekoljublje bilo isto toliko veliko koliko i njegova skromnost.55

Govor Šaloma Rusoa.
Povodom proslave dana Pashe 1918. godine, Šalom A. Ruso, sveštenik komande mesta u Solunu, održao je patriotski govor istorijske važnosti srpskim vojnicima i oficirima Jevrejima koji su se borili za oslobođenje svoje otadžbine Srbije, za ujedinjenje Jugoslovena U tom govoru, on je između ostalog rekao:

„Prošle Pashe, sakupljeni na ovom istom mestu, verovali smo i nadali se da ćemo dan našeg praznika proslaviti ne ovde, opet u Solunu i pustinji van Otadžbine… nego da ćemo ga proslaviti na obalama penušavog Dunava i tihe Save… Proslavljati ga ne u uskim međama izgorelog Soluna, nego u proširenim međama velike Srbije i još veće - novostvorene Jugoslavije. Vera naše nade, nada naše vere još traje…

Nas Jevreje iz Srbije teši što ovde nismo sami, jer ne zaboravimo, Mojsej nije sam, i Navin je s njim! Ne zaboravimo da će isto kao i u doba našega Zaveta što je Isus Navin uveo narod u zemlju Hanana, da će nas i danas naš Navin, vođ naroda srpskog, oličen vojskom srpskom, uvesti u obetovanu zemlju od Hanana - u našu Srbiju…"

Pošto je ukazao na značaj Balfurove deklaracije iz novembra 1917. i izneo da se tim aktom kao i oslobođenjem od Turaka kolevke jevrejeske narodne prošlosti, Palestine, postavljaju prvi temelji jevrejske nacionalne države u kojoj će Jevreji imati uslove za dostojan život, Ruso je nastavio:

„Naročitu radost moralo je osetiti srce po svetu rasejanih Jevreja zbog svega toga Milioni naših sinova prenuli su se i novom nadom i novim životom. Samo mi ne. Ne, mi nismo! A nismo stoga što smo mi taj i takav život oduvek imali u Srbiji. Imali smo ga, i ne da verujemo no znamo da će biti još i lepši no što beše…"56

Odjek Balfurove deklaracije kod Jevreja u svetu zavisio je od njihovog položaja u pojedinim zemljama: što je taj položaj bio gori, to je odjek bio veći. Međutim, sigurno je da nijedan Jevrejin nije mogao ostati ravnodušan prema ovom značajnom događaju.

Govor vojnog sveštenika Šaloma Rusoa srpskim voj-nicima mojsijevcima na Solunskom frontu predstavlja naj-lepše priznanje Srbiji, duhu slobode, tolerancije i čovečnosti srpske demokratije. On čini veliku čast Srbiji, ali isto toliko i srpskim Jevrejima. Nazvati Srbiju „obećanom zemljom" srbijanskih Jevreja - prema poslovičnoj biblijskoj reči koja je ušla u jezik svih naroda - kao što je to učinio Šalom Ruso, sigurno predstavlja jedinstven izraz ljubavi i vernosti srbijanskih Jevreja prema Srbiji koji zaslužuje da se istakne.

U ovom stavu Šaloma Rusoa i srpskih boraca jevrejske veroispovesti na Solunskom frontu, kao i u svakom ljudskom postupku, prepliću se duhovne pobude sa konkretnim uslovima života Biblijska obećana zemlja Palestina, njihova stara postojbina, bila je draga i sveta uspomena da-leke prošlosti, uvek u srcu prisutna, uvek delotvorna ideja-snaga, ali tada još uvek daleka od svoje praktične realizacije. Srbija, naprotiv, bila je za njih konkretna, živa stvarnost sadašnjosti, nova postojbina u kojoj su se nalazile njihove porodice i sve što su imali. Iz stare postojbine bili su izgnani pre gotovo dve hiljade godina. Iz nove otadžbine, Srbije, bili su izgnani pre dve i po godine. Za oslobođenje i stare i nove otadžbine trebalo je voditi oružanu borbu stavljajući život na kocku. Ali u borbi za Srbiju, oni su već bili angažovani svojom vojničkom zakletvom i svojom slobodnom voljom, a da bi ušli u borbu za obnovu svoga nacionalnog ognjišta u Pa-lestini, trebalo je napustiti borbu u kojoj su se već nalazili. A oni to nisu hteli. Oni su za Srbiju, kao i ostali Srbi, bili vezani i uspomenama prošlosti, i borbom sadašnjosti, i težnjama budućnosti. Srbija je za njih bila ne samo teritorija nego velika duhovno-moralna vrednost oličena slobodom i jednakošću koju su u njoj uživali. Ta sloboda bila je svestrana i uključivala je i slobodu iseljenja, ukoliko jednog dana žele da otputuju i učestvuju u izgradnji svoje preporođene stare otadžbine.

Ova poslednja sloboda nije bila najmanje važna, jer bi i Eldorado prestao biti to ako se iz njega ne bi po svojoj volji moglo izići u svako doba. Tu slobodu samoopredeljenja, slobodu opcije, Srbija im je zvanično priznala upravo povodom Balfurove deklaracije preko svoga predstavnika doktora Milenka Vesnića, srpskog poslanika u Parizu, i to na osobito srdačan način.

U pismu od 24. decembra 1917 (čiji se pun tekst navodi na drugom mestu), upućenom u ime srpske vlade doktoru Davidu Albali, tada u zvaničnoj misiji u SAD, kojim se saopštava da se Srbija pridružuje Balfurovoj deklaraciji, Milenko Vesnić piše da će eventualni odlazak njenih Jevreja biti za Srbiju gubitak, ali će ona takvu odluku dočekati sa razumevanjem i simpatijom. Ta simpatija se zasniva, s jedne strane, na sličnosti izgnaničke sudbine Srba i Jevreja, a sa druge, na uverenju da će srbijanski Jevreji, ako se i isele, poneti u svom srcu ljubav za Srbiju i zadržati je i u svojoj obnovljenoj otadžbini. „Nama će biti žao - kaže Vesnić u svom pismu - ako napusti i jedan od naših sugrađana Jevreja i vrati se u svoju obećanu zemlju, ali mi ćemo se tešiti nadom da će nam oni ostaviti znatan deo svoga srca i postati najjača veza između slobodnog Izrailja i Srbije."

Na ovaj širokogrudi gest simpatije i solidarnosti koji je učinila Srbija prema svojim Jevrejima, oni su odgovorili navedenom izjavom solidarnosti sa Srbijom, uzvraćajući vernost vernošću i ljubav ljubavlju.

Eto, i to je jedan od vidova širokog i mnogostrukog moralnog značaja koji sadrži patriotski govor Šaloma Rusoa. O tom moralnom značaju mogu se navesti i drugi razlozi. Rusoova izjava da u srcima Jevreja srpskih vojnika koji su se borili pod srpskom zastavom Balfurova deklaracija nije probudila žudnju za povratkom u staru domovinu, Palestinu, dobija, dakle, poseban etički značaj kad se imaju na umu okolnosti pod kojima je taj govor održan. Jevreji srpski vojni obveznici na Solunskom frontu delili su tada sa ostalim Srbima gorčinu izgnanstva i bol za porobljenom otadžbinom, kao što su istim osećanjem tuge bili obuzeti Jevreji koji su se nalazili u neprijateljskim logorima i u okupiranoj Srbiji. Borba je bila još u punom jeku. Nemačka je toga proleća 1918. godine činila poslednje velike napore da iznudi rešenje na Zapadnom frontu i njena vojska je ponovo prodrla u blizinu Pariza. Nije izgledalo da se rat bliži kraju. Duh srpskih boraca bio je ispunjen jednom jedinom mišlju: voljom za pobedom i oslobođenjem porobljene otadžbine. Ta misao ispunjavala je i srca srpskih Jevreja. Oni su, razume se, pozdravili Balfurovu deklaraciju i radovali se podršci koju je toj deklaraciji dala i vlada Srbije. Međutim, mi verujemo da su oni svojim oštrim psihološkim i moralnim čulom osetili i procenili da bi u tom času misao o seobi u Palestinu bila neka vrsta skrnavljenja njihovog srpskog rodoljublja, njihove vernosti Srbiji, nešto nalik na duhovno dezerterstvo i defetizam. I zato ovaj govor Šaloma Rusoa, čini nam se, treba shvatiti ne samo kao vanredno plemenit izraz njihovog srpskog patriotizma, kao divnu potvrdu njihove vernosti svojoj otadžbini, porobljenoj Srbiji, u jednom tragičnom času njene istorije, nego i kao dokaz njihovog dubokog moralnog osećanja uopšte. U tom smislu ova izjava spada u red najlepših manifestacija nacionalne i opšteljudske solidarnosti srpskih Jevreja, solidarnosti koja je uostalom posvedočila prolivenom krvlju na bojnim poljima i podnetim patnjama zajedno sa celokupnim srpskim narodom.

Iro Gutman (1890-1945)
Oficir-lekar u austrougarskoj vojsci, postaje prija-tel, srpskog stanovništva u okupiranoj Srbiji i na kraju rata 1914-1918. uzima srpsku nacionalnost i jugoslovensko državljanstvo.

Bilo je proleće 1916, ali radost proleća nije niko osećao te tužne godine, jer je Srbija stenjala pod bremenom teške neprijateljske okupacije. Jednog aprilskog dana toga proleća stao je pred „ćesik-komandu" u Čajetini fijaker iz koga je hitro sišao mlad austrijski lajtnant. Ono malo stanovništva varošice koje se sastojalo od žena, dece i nekoliko staraca, s nepoverenjem je primilo ovog pridošlicu, okupatorskog oficira, razmišljajući o tome kako umesto da se smanjuje, broj neprijateljskih vojnika se eto još povećava. Niko tada nije ni slutio da će taj mladi čovek u neprijateljskoj uniformi postati dobrotvor celog ovog kraja.

Taj mladi čovek bio je dr Iro Gutman, lekar, po narod-nosti Jevrejin. On je bio toliko vredan da je, po onoj narodnoj, prosto „s lučem tražio posao". Pored redovne dužnosti u komandi, stizao je da zađe u mnogu siromašnu zlatiborsku kolibicu i da bolnima pruži pomoć, uvek sa osmehom i ljubaznim rečima. Nekima je u poverenju rekao da se u duši oseća Srbinom i da će to i dokazati. Prošla je jedna, pa i druga godina, a za to vreme je dr Gutman izlečio mnoge bolesnike i utro mnoge sirotinjske suze.

Negde u oktobru 1918, u vreme vojnog sloma Austro-Ugarske, dr Gutman je tiho napustio Čajetinu. Nekolicina lju-di je znala da će on ponovo doći, a mnogi su zažalili njegov odlazak. Krajem 1918. došla je sloboda, srpski vojnici su stigli u svoju domovinu. Obrazovana je prva vlast.

Strahote okupacije osećale su se i na zdravstvenom polju. Lekara nije bilo. U Čajetini je do polovine 1919. godine boravila jedna lekarska misija koju su sačinjavala tri lekara: Amerikanac, Englez i Francuz. Ta misija je mnogo učinila za ovaj kraj, ali nije mogla ostati posle određenog roka Sa zebnjom su Zlatiborci očekivali da njihov kraj ostane bez lekara Međutim, jednog junskog dana stigao je ponovo u Čajetinu dr Iro Gutman, ali tada u civilu i to kao novo-postavljeni sreski lekar. Posla je bilo mnogo i on ga je obavljao s velikim poletom. Zlatiborski srez je imao 16 opština sa oko 15 000 stanovnika; teritorija je bila veoma prostrana, a najudaljenije selo Jasenovac bilo je udaljeno 46 km od sreskog sedišta Sela nisu imala puteva, epidemije su pustošile, ali je dr Gutman svuda stizao i pomagao mnogobrojnim bolesnicima Narod ga je od samog početka prihvatio kao svog i nikad niko nije u njemu gledao bivšeg neprijateljskog vojnika.

Godine 1922. dr Gutman se oženio mladom lekarkom Idom, specijalistom za ginekologiju. Sada su oboje udruženim snagama i sa primernom humanošću obavljali lekarski posao. Početkom 1924. godine, bračni par Gutman je premešten u Užice gde su oboje postali bolnički lekari. I u Užicu su produžili da leče Zlatiborčane koji su im se u velikom broju obraćali. Dr Gutman je iskreno zavoleo Zlatibor i njegove stanovnike. Često je govorio: „Ja sam Zlatiborac. Na Zlatiboru sam započeo svoju prvu lekarsku praksu, mada kao neprijateljski vojnik. Na Zlatiboru sam se oženio, tamo mi se i ćerka rodila.."

Dr Igo Gutman je kao viši sanitetski oficir jugoslovenske vojske odveden u zarobljeništvo u Nemačku 1941. godine. Dočekao je oslobođenje, ali je umro na putu, pri povratku u Jugoslaviju, 1945. Njegov lik ostaje u živom sećanju mnogih Užičana, a naročito Zlatiborčana, koji njegovo ime uvek pominju s poštovanjem i ljubavlju.

(Kazivanje Ljubiše R. Đenića, upravnika Narodne knjižnice i čitaonice „Dimitrije Tucović" u Čajetini, i njegove majke Grozdane)

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License