ŽIL PASKIN / JULES PASCIN
Julius Mordechai Pinkas, (31. mart 1885 – 5 juni 1930.) poznat kao Pascin, Jules Pascin, ili "Princ Monparnasa", bio je bugarski slikar.
Rani život
Rođen je u Vidinu u sefardskoj prodici. Majka mu je bila iz Srbije, devojačko prezime Ruso. Odrastao u Bukureštu kuda se porodica preselila. Školovao se u Beču i Minhenu. Sarađivao je u satiričnom minhenskom časopisu Simplicissimus, šaljući crteže. Decembra 1905. godine, stigao je u Pariz i postao deo velike stihije umetničkih kreativaca početkom 20. veka.
Kao prezime je uzeo Pascin (Paskin) što je anagram od reči Pinkas. Prema Alfredu Verneru, „on nikada nije dodavao svoje ime,čak ni u svojoj francuskoj formi, Jules. Poslednju poruku prd samoubistvo potpisao je „Jules Pincas zvani Pascin”. *Werner, 1972. 1907. godine Paskin je sreo Herminu David, (Hermine Lionette Cartan David) takođe slikarku. Postali su ljubavnici sve dok Paskin nije otputovao u Ameriku 3. oktobra 1914. godine.
Amerika
Paskin je u Americi živeo sve do 1920. godine, za sve vreme rata, želeći da izbegne mobilizaciju. Predavao je na Telfair Academy [1][2]u Savani, Džordžija. On i Hermina su slikali kako u Njujorku tako i u Majamiju, Nju Orleansu i na Kubi. Paskin se oženio Herminom u gradskoj većnici Njujorka. Svedoci su bili Maks Veber (Max Weber) i Moric Štern (Maurice Sterne), obojica slikari, Njujorčani i prijatelji Paskina Iako je Paskin dobio američko državljanstvo smatra se simbolom umetničke kolonije na Monparnasu u Parizu. Prepoznatljiv po karakterističnom šeširu, uvek je bio gost čuvenih mesta Le Dôme café, Le Jockey club, i drugih boemskih mesta. Puno je putovao po Evropi i Severnoj Africi. Dva ili tri pusta je posetio Bugarsku dvadesetih godina. U vezi Srbije još ništa ne znamo.
Karijera
I pored toga što je gotovo sve vreme provodio po kafanama, naslikao je hiljade slika i skica kao i crteža i karikatura koje su se prodavale različitim novinama i časopisima. Izučavao je crtanje na Akademiji Calarossi. Kao i Tuluz-Lotrek pre njega crtao je svoju okolinu i prijatelje, muške i ženske. Želeo je da postane „pravi slikar“ ali je vremenom pao depresiju zbog svoje nesposobnosti da postigne uspeh i pored velikog truda, kako je sam mislio.
Dvadesetih godina Paskin je slikao „petites filles“, prostitutke dok su čekale klijente ili modele koje su čekali da vreme crtanja prođe. Dosta je zarađivao, ali dosta i trošio. U svom stanu održavao je velike zabave, a kod drugih je išao sa onoliko pića koliko je mogao poneti. Sa prijateljima je išao da piknike na reci Marni koji su dugo trajali. Po njegovom biografu Žoržu Šarensolu „ samo što bi izabrao sto u Dome ili u Select, sjatili bi se oko njega prijatelji i poznanici; u 9 kada bismo bili spremni da idemo na večeru, grupa bi sačinjavala dvadesetak ljudi, a kasnije kada bismo pošli na Monmartr u Charlotte Gardelle ili Princeza Marfa, gde je Paskin voleo da se pridruži džez-bendu za bubnjevima, naručivao bi i po 10 taksi vozila.
U svojoj noveli A Moveable Feast, dočarava Hemingvej to vreme i Monparnas toga doba.
Smrt
Paskin je patio od depresije i alkoholizma. „Sateran je do zida svojom legendom“, kako slikarski kritičar Gaston Diehl kaže, počinio je samoubistvo, naveče pre samog otvaranja prestižne samostalne izložbe. Presekao je vene a zatim se obesio u svom ateljeu na Monmartru.
Na zidu je svojom krvlju napisao zbogom Cecil (Lucy) Vidil Kohg, svojoj ljubavnici. U svom testamentu celokupnu svoju imovinu je podelio između Lucy i svoje supruge. Paskinov brat, Jozef, osporio je testament ali je na kraju sve podeljeno između njih troje.
Na dan Paskinove sahrane, 7. juna 1930, sve pariske galerije su bile zatvorene. Hiljade poznanika iz umetničke kolonije kao i stotine konobara i barmana iz restorana koje je posećivao, pratili su njegov kovčeg , obučeni u crno od ateleja na Bulevaru Kliši 36 (36 boulevard de Clichy) do groblja Sent-Uen (Cimetière de Saint-Ouen).