Josip Levi

JOSIP LEVI
Josip Levi potiče iz poznate jevrejske porodice, koja je obitovala u Prištini. On, kao i otac mu, bili su rabini. Njegov predratni i ratni rad, je revolucinaran. U posleratnim godinama kao i njegovom radnom veku. Većinom je radio u novinarstvu, u listovima "Glasu" i "Borbi", a potom je prešao s radom u spoljnu trgovinu, gde je ostao sve do penzionisanja. O svom životu u logoru Bergen-Belzen kaže sledeće:
"Uhapsili su nas noću između 13. i 14. maja. Hapšenje nas Jevreja, te 1944. godine u Prištini, otpočelo je noću, tačno u ponoć i trajalo je do osam sati izjutra, dok nas nisu uspeli sve pohapsiti. Naše hapšenje vršila je SS-divizija "Skenderbeg" čiji su vojnički sastav sačinjavali Albanci sa Kosova i Metohije, naročito iz Drenice, a oficiri su bili Nemci. Hapšenje su izvršili na osnovu adresa koje su Nemci dobili od albanske fašističke opštine - Kvesture. U Prištini su nas potovarili u u "G" vagone, stočne vagone, i pravac logor "Sajmište" u Zemunu, koji je bio pod upravom "SD" policije, a gde su ustaše bili stražari i administrativno osoblje. Dok su nas sprovodili od željezničke stanice do ovih logorskih paviljona, kada smo bili na mostu preko Save, pronela se vest da će nas sve strpati u šlep i tako podaviti, pa je došlo do velikog komešanja, plača, oproštajnih poljubaca i pozdrava. Pri ulasku u logor bio je opšti pretres i oduzimali su nam i ono malo stvari što smo imali. Na šalterima "SD" policije davali smo svoje podatke.
Isak Ruben je imao 100 albanskih napoleona u nekom notesu pa je, zbog toga što ih nije prijavio, dobio velike batine od strane ustaša. Ove ustaše su bile uvežbane za specijalno batinjanje. Imali su drvene palice, prečnika 2,5 santimetara. U ovim sajamskim paviljonima spavali smo na daskama. Bilo je pacova koji su bili veći no laska. Jedan od ustaša, koji se najviše isticao u batinjanju i ubijanju bio je Stipetić. Inače šofer u logoru.
Za ubistvo čoveka dobijao je kao nagradu dvadeset cigareta i jednu flašu piva od svojih pretpostavljenih. Govorio je, ubiti čoveka to za njega nije ništa. Sećam se, jedan od nas logoraša je imao lep džemper, zbog kojeg ga je Stipetić ubio. U susednom paviljonu, nakon nekoliko dana, primetio sam poznatog čoveka koji mi je rekao da je kao partizan zarobljen u Crnoj Gori. Razgovarali su okrenutih leđa jedan drugom, da stražari ne bi primetili da razgovaramo, jer se razgovor strogo kažnjavao. Znam da je ovaj partizan kog smo zvali Peten, sada pukovnik u Penziji. On i još desetorica zarobljenih partizana, oružjem su uspeli da pobegnu sa Sajmišta, zahvaljujući ilegalnoj vezi iz Zemuna.
Vrloje interesantna sudbina nekog Ibre iz Mostara, kome ne znam prezime. On nam je podelio nekoliko kuna, mada je bio logoraš. Jedan od logoraša Jevreja se hvalio kako je ubio tri partizana, na šta mu je Ibro rekao da će ga zbog toga ubiti kad tad: Dok je bio na slobodi Ibro je mnogo pomagao NOP i NOB. On je bio za pokret od prvog dana, a rođeni stric mu je bio ministar u Pavelićevoj NDH.
Nakon 15 dana, tačno 15. juna sa Sajmišta nas opet vagonima transportuju u logor Bergen-Belzen u Nemačkoj, koji je od Hanovera udaljen nekih 30 kilometara. U furgonima smo bili vrlo stešnjeni, nije se moglo sesti ni leći. Putovanje je trajalo osam dana i osam noći. Od hrane za put dobili smo po pola kilograma. Kad smo stigli u Čehoslovačku u Brno otvorili su furgone, gde smo se malo osvežili, jer su nam Česi doneli vodu i hranu. Th sam naželezničkoj stanici dobio batine od jednog Nemca, koji me umalo nije ubio što sam potrčao ka česmi da pijem vodu. Kada smo nastavili do Brna put, mašinovođa me je pitao ko smo. Ja sam mu odgovorio da smo Jugosloveni a on mi odgovara: "Kuraž, kuraž! Brzo će Nemačka propasti.”
Kada smo prolazili kroz Austriju, na železničkim stanicama Austrijanci su pokazivali kako nas sve treba povešati. Kada smo stigli u logor Bergen-Belzen jedni druge nismo mogli prepoznati, koliko smo oslabili i propali, što od straha, što od gladi i teskobe u furgonima. Tako prljave, neobrijane i iscrpljene strpali su nas 15 dana u neki karantin. Zatim su nas sve postrojili na Apel placu radi prozivke kojom su prilikom vršili selekciju ko kakve poslove može da radi.
Mene su odredili na rad u Banhofkomandu, neka vrsta radne žlezničke čete, koja je radila na istovaru i utovaru vagona. Oko svih naših logora nalazili su se mnogi magacini opljačkane robe po zemljama Evrope, a tu je bilo i oružja, jer su Nemci znali da saveznici neće bombardovati logore zbog nas. U Bergen-Belzenu je bilo oko 42.000 logoraša. Hrana je bila očajna, repa i pomije. Kda je bio utovar ili istovar hrane, onda smo mogli krijući da se najedemo, tako što bi menjali mesta. Iz smrznutih trapova krali smo krompir, kopajući smrznutu zemlju golim rukama. Ali, glad je glad. Moralo se tako. Među nama je bila velika sloga. Ali glad nema oči, pameti ni razuma. Ljudi počinju da gube svoje dostojanstvo. Postaju zveri. Mnoge majke su umirale od gladi dajući hranu svojoj deci. Pri odlasku na rad i povratku, stražari su nas pratili naoružani i sa psima vučjacima. Noću sa osmatračnica reflektori su neprekidno radili.
Stanovali smo u drvenim barakama, koje su sami logoraši podigli, a koje su bile ograđene bodljikavom žicom. Ovo su Nemci nazivali kao prihvatni logor Auffenhalttslager. Kako sam kasnije saznao, nas nisu sve likvidirali, jer su im saveznici zapretili da će sve zarobljene Nemce i oni likvidirati. Nemci su u ovo poverovali, jer su saveznici do temelja porušili grad Drezden, zato što su to Nemci učinili sa engleskim gradom Koventom.
U našim logorima vaške i tifus su harali. Mnogi su se psihički poremetili. Ličili smo na žive kosture. Umiralo se od gladi i tifusa. Neki su stavljali porcije pod mišku i šetali dvorištem, očekujući hranu koje nema. Moj rođeni brat Manojlo umro je od gladi. Neki su umrli od batina.
I pored svih ovih muka, logoraši su znali da zapevaju neku partizansku pesmu, kao što je ruska pesma Pastir Kostja. Ja sam logoraše naučio da pevaju ovu pesmu. Učio sam ih hebrejsku azbuku i hebrejske pesme. I Josip Levi je prebolovao tifus. Kada su ih Rusi oslobodili dobio je neki dokumenat, pomoću koga se mogao slobodno kretati i na osnovu njega se samoinicijativno vratio u Jugoslaviji ne čekajući karantin i zvanični povratak u grupama, kao što su drugi uradili. Od svih logoraša najstroži režim je bio prema ruskim ratnim zarobljenicima, a koji su sve hrabro podnosili. S obzirom da je logor bio van naselja i pod jakom stražom, nije bilo nikakve mogućnosti za bekstvo.”
I tako se Josip Levi vratio u svoju Prištinu gde se odmah uključuje u rad. Bio je referent u Oblasnom odboru za narodno prosvećivanje,odbornik grada Prištine. Nosilac je Oredna zasluga za narod. Na kraju kaže, da su skoro svi Prištinci Srbi, Crnogorci i Jevreji bili za pokret i da mnogima nisu data priznanja.