Josif Josifovic

JOSIF JOSlFOVIĆ
Josif Josifović rođen je u Prištini u patrijahalnoj porodici gde je otac bio glavna ličnost.Seća se svog detinjstva kako je ustajao rano, u dva sata, da bi ocu pomogao u njegovim poslovima. Otac mu je bio vrlo strog. Josif se puno družio sa Srbima zbog čega mu je otac češće govorio da će postati hrišćanin a to ga je dosta i ljutilo. Josif je želeo da se školuje, ali nije bilo škole na jevrejskom jeziku. Rođen je kao treće dete. Pre njega rodile su mu se dve sestre. Tako je on bio prvi muškarac u porodici. Prva ga je zadojila tetka po majci da bi mu život bio sigurniji. Kaže to je bio takav običaj. Porodica je bila imućna i bogata. Njegov deda po ocu zvao se Josif po kome je i on dobio ime. Inače i deda mu je bio starosedelac varoši Prištine. Priština je bila tipična turska varoš. U njoj je po odlasku Turaka i dalje vladao čisto turski duh. Sećam se kada je 1912. godine srpska vojska oslobodila Kosovo i Metohiju od Turaka. Tada je moj otac dao vojsci našu kuhinju na raspolaganje.
Naša trgovačka radnja bila je ti centru stare Prištine. U radnji sam ocu češće pomagao u njegovim poslovima. Bilo je još dosta jevrejskih radnji. Tako 1920. godine u Prištini je bilo oko 120 jevrejskih porodica. Tih godina sam završio peti razred gimnazije. Sećam se kada sam u našoj sinagogi učio Toru. Vole o sam da odlazim u sinagogu jer se tamo imalo šta i naučiti. Moja majka je nosila narodnunošnju. U to vreme imala je zlatni sat koji je mnogo vredeo. Naša porodica je izdavala pod kiriju pet kuća. Naša porodica je imala nadimak Baharin, što znači bogat. Kada bi sestre, otišle negde i ako bi zakasll1 e dobijale su batine od oca. Majka je bila tolerantnija i blaža. A ja sam mogao da češće izlazim sa društvom tek kad sam otslužio vojsku i kada sam se oženio. Kada bi me otac poslao da nabavim robu u Skoplju ili u Beogradu po povratku bi me upitao a gde su moje pare? Uvek mi je savetovao da ne idem po kafanama. Uvek mi je govorio: "Ako imaš novac imaš i prijatelje a ako nemaš novca nemaš ni prijatelja.” Iz svojih vinograda od grožđa smo pravili vino koje je bilo jako dobro i obično smo ga pili kada su neki naši praznici. Moja porodica je za praznike mnogo pomagala siromašne jevrejske porodice. U vojsku sam otišao 1929. godine. A vrlo sam se mlad oženio. za vreme vladavine Turaka na Kosovu i Metohiji nije bilo škola niti je ma ko od Jevreja mogao da se školuje. Th mogućnost ćemo imati tek posle oslobođenja od Turaka. Naime, Srbija je odmah otvorila škole u koje smo i mi Jevreji imali pravo da idemo. Naša jevrejska verska opština vodila je računa o svima nama i o svim našim potrebama. Tako je ona prema imovnom stanju svake porodice određivala koliko će ko dati doprinosa za potrebe opštine. Tako su pri opštini postojali razni fondovi kao na primer fond za udaju, fond za ženidbu i drugi. Hanuka je naš praznik uz koji bi bila velika svečanost kada smo dobijali ratluk, pitu, halvu i drugeposlastice. Moja majka je pravila razne slatkiše, a za baklave je bila pravi majstor. U našoj kući gorela je lampa takozvana petrolejka a tek smo kasnije dobili struju. Mi deca češće smo se igrali orasima. Roba koja je bila potrebna za trgovačke radnje nabavljali smo u Beogradu. Svi Jevreji iz Prištine redovno su svetkovali sve svoje verske praznike. U mom sećanju najviše mi je ostao praznik Pesah i Sulat. za sve praznike spremana je specijalna hrana. Tada smo oblačili najlepša odela. U dane praznika obilazili smo jedni druge. Naša porodica je imala svoju pekaru za koju smo koristili brašno iz vodenice. U to vreme se najviše upotrebljavalo bakreno posuđe pa nam je češće dolazio kalajdžija da nam kalajiše posuđe. Kasapnice su uglavnom bile turske. Šahter je pečatirao meso.
. Kada sam se vratio iz vojske kulturni život Jevreja u Prištini bio je na nivou. Naš klub je pripremao razne programe. Priređivane su mnoge priredbe koje su pripremali Manojlo i Ašer Ašer; Tako se sećam da sam jednom prilikom glumio pukovnika. Jedan od komada koji smo pripremali bio je i slučaj Drajfusa. Priredbe smo spremali zajedno mladići i devojke. A devojke su mogle dolaziti na probe i priredbu uz pratnju nekog od njene familije. Ako bi neka od devojaka prošetala. sa nekim od momaka to bi u to vreme bila prava bruka.
Mi, Jevreji, bili smo organizovani u našu cionističku organizaciju. U prvo vreme po ovim pitanjima pomagao nam je Jakov iz Bitolja a pre njega za pomoć nam u Prištini je dolazio Ruso. Imali smo veliku i žarku želju da odemo za Palestinu (Izrael). U Prištini smo živeli jako dobro i da nije bilo Hitlera nikada ne bi odselili za Izrael. Nikada nisam gledao devojke. Uplašio bih se kada bi prišao nekoj devojci. Za nas mladiće važno je bilo da devojka potiče iz dobre porodice i da je zdrava i vredna. Tako sam se ja oženio sa Reginom.
Moj otac je govorio Ladino. U vreme kolonizacije Kosova i Metohije mi smo od doseljenika naučii mnoge stvari. Oni su sejali grašak boraniju i krompir što se ranije ovde nije gajilo. Bili su to jako vredni i radni ljudi. Oni su nam bili dobri kupci u našim radnjama. Ti doseljenici iz Hercegovine, Bosne, Crne Gore i Like bili su pošteni ljudi, dobri drugovi i prijatelji. Mnogo su bili napredniji od Srba starosedelaca Kosovaca kako smo ih zvali i Albanaca.
Kada je došao drugi svetski rat, mi Jevreji, smo smatrali da nas neće niko proganjati jer se nismo mešali u politiku. Ja sam prvog dana rata pošao sa vojskom ali nije bilo nikog da nas organizuje za odbranu. Nastalo je veliko rasulo pa sam se ja kao i mnogi drugi vratio kući. Nemci su zarobili mnogo vojnika bivše jugoslovenske vojske, koji su na Kosovo i Metohiju stigli pre italijanskih okupatora. Nemci su u Prištinu stigli preko Niša i Kuršumlije. Naše radnje prvih ratnih dana držali smo otvorene. No, tri dana posle okupacije nas Jevreje muškarce od 16 do 60 godina oterali su na prinudni rad. Na tucanje kamena i druge fizičke poslove. Svu robu iz naših radnji su nam oduzeli. Nemački oficir koji se zvao Kurt jahao je na konju i nas je kontrolisao kako radimo. Nismo smeli međusobno razgovarati. Nakon nedelju dana izdali su naredbu ukoliko neko krije nekog od Jevreja biće ubijen. Na našim radnjama ispisano je "Jude" i žute trake smo morali nositi. Zbog nošenja ovih traka Šiptari su nam se mnogo podsmevali i vređali su nas. Svi koji smo imali radioaparate oduzeli su ih. Kada se jedan od Jevreja žalio zašto su mu oduzeli robu policiji su ga dobro istukli. Šiptari su nam više zla naneli nego Nemci kao okupatori. Na vlast su došli nepismeni Šiptari koji su nas ucenjivali. Šiptari s Kosova i Metohije su nas sve internirali i oterali u logor Berat u Albaniju, 1942. godine. U Beratu smo ostali do 1943. godine. Uspeli smo da sa našim porodicama koliko toliko održavamo vezu. Po kapitulaciji Italije mnogi su se iz Albanije vratili u Prištinu od kojih će mnogi nastradati. Ja sam sa mojom porodicom posle 1943. godine ostao u Tirani, tj. sa ženom i decom. A otac nije hteo ostati već je otišao za Lipljan na Kosovo. U Tirani dobijam vest da mi je tašta u Prištini mnogo bolesna. Znao sam albanski jezik dobro. Jedan albanski policajac iz Albanije daje mi pismo dokumenat koji mogu pokazati kada budem li nevolji što mi je i pomoglo. Kada sam stigao u Prištinu prvog sam sretio Kostu Kozarca.
Posle oslobođenja vraćam se u Prištinu i nakon godinu dana mi javljaju da mi je kćerka, koja je bila u logoru: ostala živa i da se nalazi u Novom Sadu po koju ja šaljem mog bratanca da je dovede kući u Prištinu. Sećam se dobro kada je bio otkup žita da su Šiptari saboteri krili svoje žito i nisu ga hteli predati. Posle oslobođenja odlazio sam na mnoge dobrovoljne radove kada je bila obnova zemlje. Sećam se dobro kada je jednom prilikom bila konferencija Narodnog fronta po pitanju otkupa. žita jedna drugarita koja je bila zadužena za konferenciju rekla je vidite kako su Jevreji loše prošli u ratu što nisu hteli pomagati. Na ovo sam ja oštro i s pravom reagovao tako da mi se ta drugarica odmah na toj konferenciji izvinila govoreći kako se nije dobro izrazila. Ovaj slučaj je dosta pomogao da se otselim ovamo u Izrael. Ovde u Izraelu mi je sada mnogo dobro i lepo. Albanci iz Albanije nas Jevreje su zvali čivuti. Nas Jevreje Albanci iz Albanije su pomagali, ali Šiptari s Kosova i Metohije su nas maltretirali i pljačkali i ucenjivali. Kao što je bio slučaj ucenjivanja u Skadru gde su došli esesovci a to su bili Šiptari s Kosova i Metohije unemačkim uniformama koji su u Skadru pohapsili sve Jevreje koji su tamo bili izbegli. Kada su Šiptari esesovci hapsili sve Jevreje 1944. godine u Prištini moja žena koja je došla da obiđe bolesnu majku uspela je da se sakrije iza vrata a potom je pobegla i sakrila se kod fotografa Ćosića. No, iz šiptarske kvesture saznaju da se moja žena nalazi u Prištini. Uspevaju da je pronađu i uhapse. Ovo su uspeli zahvaljujući jednom Šiptaru mom prijatelju koji je prijavio moju ženu policiji. Kada su je hapsili mnogi Šiptari su išli iza nje i ismejavali je i vređali. Iz zatvora su je premestili u logor gde je radila kao kuvarica sve do oslobođenja.
Moram istaći dok je moj otac i moja kćerka bio u logoru u Bergen Belzenu on se o njOj mnogo brinuo. On je gladovao a njoj je ostavjao svoje sledovanje. O ovom su mi pričali mnogi Jevreji i drugi logoraši. Ja sam već čovek u godinama pa mi nemojte zameriti što ovako nevezano pričam i idem sa događaja na događaj. A mnoge stvari sam ipropustio. Ima se mnogo pričati o mojim mukama i mukama mojih sunarodnika s Kosova i Metohije.